Сваке године, па и ове 2019. почетком августа, мноштвом комеморативних скупова и парастоса у Србији, Републици Српској (РС), а у мањем обиму и у Републици Хрватскј (РХ) – само у српским срединама, обележава се погром и прогон Срба из Републике Српске Крајине (РСК). То је истовремено и прилика да се „расветле околности пада РСК“, пронађу кривци за пропаст РСК, страдање народа, да се актуелизују неке старе теме о „издаји“, заверама сваке врсте итд. Те расправе су углавном лишене аргумената, рационалних расуђивања и закључивања, оптерећене су субјективношћу, лажним аргументима, међусобним клеветама и нападима и осудама државног и политичког руководства Србије, које је сматрано као главни кривац за пропаст РСК.

    „Војнопензионерска  елита“ коментар,доставља                                                                         medjunama@politika.rs Поштовани, у дневном листу Политика  од 24.јула 2019.године, објављен је текст под насловом  „Војнопензионерска елита“ , аутора Радисава Ристића, пуковника у пензији,  некадашњег начелника одељења за информисање министарства одбране. У тексту се поред осталог каже да се војним пензионерима придружио и „…Клуб пензионисаних генерала и адмирала.Симптоматично је ,при томе,да се међу члановима тог клуба налазе имена бивших начелника Генералштаба Војске СРЈ, односно Војске Србије и Црне Горе и Војске Србије као и бивши помоћници министра одбране…“. Наведени цитат је

    О агресији НАТО на СРЈ пуно је говорено са аспекта кршења Повеље ОУН и кршења међународног права, о агресији као  злочиначком акту. Чак су и планери агресије и НАТО лобисти признали да је „бомбардовање“ или „кампања“ било нелегално и супротно Повељи ОУН, али је по њима било неопходно, и да је Србија то заслужила, јер је било потребно спречити „хуманитарну катастрофу и зауставити сукобе на КиМ“. На овај начин се покушава поделити одговорност за све злочине и сва зла која су проистекла из агресије НАТО на СРЈ.  

    Управо се ових дана навршава двадесет година од почетка „мировне конференције“ – „преговора“ у француском дворцу Рамбује, код Париза, вођених о Косову и Метохији између представника власти СРЈ и Србије и косовских Албанаца, уз посредовање изасланика САД, Русије и ЕУ, Кристофера Хила, Бориса Мајорског и Волфанфа Петрича. „Преговори“ су трајали 17 дана(од 6.2. – 23.2.1999.) и окончани су безуспешно, без икаквог договора.

  САД су земља која има велико искуство у предузимању и примени међународних санкција, против других држава како би их присилиле на промену појединих аспеката спољне и унутрашње политике, за које САД сматрају да су неприхватљиви. САД обично предузимају унилатералне санкције, које касније под њиховим притиском на друге земље – „своје савезнике“,  санкције постају и мултилатералне.