О агресији НАТО на СРЈ пуно је говорено са аспекта кршења Повеље ОУН и кршења међународног права, о агресији као  злочиначком акту. Чак су и планери агресије и НАТО лобисти признали да је „бомбардовање“ или „кампања“ било нелегално и супротно Повељи ОУН, али је по њима било неопходно, и да је Србија то заслужила, јер је било потребно спречити „хуманитарну катастрофу и зауставити сукобе на КиМ“. На овај начин се покушава поделити одговорност за све злочине и сва зла која су проистекла из агресије НАТО на СРЈ.  

    Управо се ових дана навршава двадесет година од почетка „мировне конференције“ – „преговора“ у француском дворцу Рамбује, код Париза, вођених о Косову и Метохији између представника власти СРЈ и Србије и косовских Албанаца, уз посредовање изасланика САД, Русије и ЕУ, Кристофера Хила, Бориса Мајорског и Волфанфа Петрича. „Преговори“ су трајали 17 дана(од 6.2. – 23.2.1999.) и окончани су безуспешно, без икаквог договора.

  САД су земља која има велико искуство у предузимању и примени међународних санкција, против других држава како би их присилиле на промену појединих аспеката спољне и унутрашње политике, за које САД сматрају да су неприхватљиви. САД обично предузимају унилатералне санкције, које касније под њиховим притиском на друге земље – „своје савезнике“,  санкције постају и мултилатералне.

    И ове године 9.јануара из Сарајева се ширила, за нормалне политичке прилике несвакидашња мржња и хистерија према Републици Српској (РС), али то није било ништа неочекивано за оне који добро познају политичку позадину таквих излива мржње и настојања да се РС укине као таква. Све чешће оспоравање РС, као такве, значи истовремено оспоравње половине БиХ, а самим тим и БиХ као Дејтонске творевине.