Zlatoje Terzić, izlaganje na okruglom stolu

VOJNO ŠKOLSTVO – osnova osposobljenosti Vojske Jugoslavije u odbrani od agresije NATO na Saveznu Republiku Jugoslaviju

Gospodo,

Najveća oružana sila u istoriji čovečanstva sručila sa na našu zemlju 1999.godine. Znajući da je naša zemlja krajnje iznurena dugogodišnjim bezobzirnim sankcijama i uzdajući se u svoju ogromnu nadmoć u vojnotehničkom faktoru agresor je planirao da svoje ciljeve ostvari za nekoliko dana.

Jedinu prednost u suprotstavljanju tako enormno vojnotehnički nadmoćnijem neprijatelju Vojska Jugoslavije je mogla da nađe u svojoj osposobljenosti. Tu ga je i našla. Ogromna nadmoć neprijatelja u vojnotehničkom faktoru u velikoj meri neutralisana je kvalitetom našeg ljudskog faktora. Starešine, komande i jedinice Vojske Jugoslavije ispoljili su izuzetno visok stepen vojnostručne osposobljenosti. Na toj osnovi, a zahvaljujući svojoj čvrstoj vezi sa narodom i blistavim tradicijama, Vojska Jugoslavije ispoljila je veliku moralnu čvrstinu, organizovanost, vitalnost i elastičnost. Ključnu ulogu u tome imao je komandni kadar, odnosno, patriotski opredeljeni, moralno čvrsti i vojnostručno osposobljeni oficiri koji su se nalazili na čelu naših jedinica. Vojska Jugoslavije je, još jednom, pokazala i dokazala da boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka, odnosno, da je ljudski faktor bio i ostao odlučujući faktor oružane borbe.

Za komandovanje jedinicama, upotrebu savremene tehnike i obavljanje odgovornih dužnosti u vojsci potrebni su ljudi velikog znanja, bogatog iskustva i sa visokim moralnim osobinama. No to nije dovoljno. Neophodno je da imaju i prirodnog dara jer je komandovanje u ratu najkreativnija ljudska delatnost. Komandovanje u ratu je najkreativnija ljudska delatnost ne samo zato što se nijedna borba, boj ili operacija u istoriji ratovanja nije ponovila, već i zato što zahteva donošenje odluka u realnom vremenu bez obzira na obim poznatih činjenica i na težinu situacije. Istorija je pokazala da u našem narodu ne manjka ljudi sa takvom nadarenošću, a da bi bili i uspešni u komandovanju neophodno ih je osposobiti kroz usvajanje odgovarajućih znanja i veština. Naše vojne škole to uspešno čine više od stošesdeset godina.

Naučno predviđanje prirode oružane borbe u budućem ratu zasnovano je na poznavanju njenih opštih zakonitosti, izučavanju iskustava iz prethodnih ratova i, u velikoj meri, na uroćenoj sposobnosti za imaginaciju. Na istim osnovama bazirana je i priprema vojske za rat. Vrednost takvih predviđanja i izvršenih priprema proverava se jedino i samo u ratu, kada je kasno za ispravljanje zabluda i grešaka ili je cena njihovog ispravljanja veoma visoka i plaća se ljudskim životima. Istorija obiluje primerima takvih grešaka. Primer za to su i pogrešne procene čelnika NATO u predviđanju razvoja agresije na Jugoslaviju.

Naša vojna misao, od svog nastanka, beleži izuzetne rezultate u uspešnom predviđanju fizionomije oružane borbe u budućim ratnim sukobima. Uspešno je to uradila i uoči agresije NATO na našu zemlju. Naime, nakon prvih javnih pretnji od strane njegovih čelnih ljudi našoj zemlji, u toku 1993. i 1994.godine na katedrama naših vojnih škola razrađeni su mogući modeli agresije NATO i mogući modeli suprotstavljanja. Na tim modelima osposobljavan je komandni kadar Vojske Jugoslavije. Analize tih modela, nakon okončanja agresije, pokazale su da je tačnost predviđanja u njima bila preko 80%. Zato je komandni kadar naše vojske znao šta ga čeka i šta mora da radi.

Pojedinci, u svojim javnim nastupima, često i uz podršku poslenika javnog informisanja, licitiraju na temu koliko je vojska izgubila ratova od 1991. do 1999.godine, naravno, uključujući rat sa NATO. Oni neznaju ulogu vojske u ratu, a oni od njih koji to znaju čine to iz loših namera. Rat je veoma složena društvena pojava. Rat vodi država, a vojska je u ratu odgovorna za oružanu borbu koja je samo jedan od sadržaja rata

Po otpočinjanju agresije NATO na našu zemlju, političko rukovodstvo zemlje preuzelo je svoju odgovornost – donelo je odluku o proglašenju ratnog stanja. Zbunjenosti i straha kod oficirskog kadra nije bilo. Iako suočeni sa najvećom silom u istoriji čovečanstva, znali su svoj zadatak. Organ koji upravlja državom pozvao je vojsku na odbranu zemlje, a kroz školovanje i obuku naučili su šta treba da rade. Uspeli su da izvrše zadatke sa minimumom gubitaka u ljudstvu i borbenoj tehnici uz očuvanje visokog nivoa borbene gotovosti svojih jedinica. Neprijatelj, svom svojom silom, nije ostvario planirane ciljeve. Sve dok organ koji upravlja državom nije naredio prekid borbe, neprijatelj, i pored silnih nastojanja, nije uspeo ni za jednu stopu da prodre na našu teritoriju. Time je Vojska Jugoslavije u potpunosti izvršila svoj zadatak. Priznanja Vojsci Jugoslavije usledila su iz celog sveta, pa i od čelnika NATO. Vojska Jugoslavije nije poražena u oružanoj borbi, a da li je država izgubila rat neka sude merodavni i istorija.

Naš narod, po ko zna koji put, i na kraju dvadesetog veka bio je primoran da se sa oružjem u ruci bori za opstanak na svojim vekovnim ognjištima. Stratezi i komandanti NATO planirali su da za nekoliko dana razbiju i unište Vojsku Jugoslavije. U tome nisu uspeli. Vojska Jugoslavije pružila je više no dostojan otpor tehnički i u svakom drugom pogledu enormno nadmoćnijem neprijatelju. Pri tome, pripadnici Vojske Jugoslavije ispoljili su sve one osnovne karakteristike predaka koji su se uspešno suprotstavljali stranim zavojevačima: snažan borbeni duh i moral, visoku motivisanost za odbranu otadžbine, vojničku veštinu, dovitljivost i snalažljivost u svim situacijama, izdržljivost i neizmernu hrabrost.

Realizacijom vaspitno-obrazovnih ciljeva, u vojnim školama osposobljen je visokostručni starešinski kadar koji se odlikovao odlučnošću, istrajnošću, samoinicijativom i profesionalnim odnosom prema svojim zadacima i obavezama. Osim visokog umeća u komandovanju jedinicama, starešine su u neposrednoj ratnoj praksi pokazale izuzetnu hrabrost, nepokolebljivi patriotizam i samopožrtvovanje, dajući primer ostalim pripadnicima jedinice kako se brani otadžbina i sloboda svog naroda.

Generacije oficira koje su komandovale Vojskom Jugoslavije u odbrani od NATO agresije mogu biti ponosne onim što su učinile. One su izrasle iz naroda, osposobljene u našim vojnim školama, dokazale se na bojnom polju i postale sinonim za patriotizam, vojničko umeće i junaštvo. Zaslužuju poštovanje kao i njihovi preci. Za buduće generacije postali su izvorište nadahnuća i ljubavi prema otadžbini, kao što su i sami nadahnjivani primerima slavnih predaka. Velika je sreća, radost i uspeh svake škole kada njenu slavu pronose njeni đaci i studenti. Naše vojne škole, od svog nastanka, spadaju u te srećnike. Želimo i nadamo se da đaci i studenti naših vojnih škola nikada više neće morati da dokazuju svoje znanje i veštinu, ali smo uvereni da će, ako do toga ipak dođe, biti na visini zadatka kao i njihovi prethodnici.

Hvala na pažnji.