Dana 20.10.2015.godine, u trinaest časova u holu Doma Vojske Srbije otkriven je bronzani bareljef sa likom Koče Popovića. U okviru obeležavanja 70. godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu odata je, na taj način, pošta jednom od najznačajnijih partizanskih komandanata.

 

 

 

 

Inicijativu za postavljanje spomen obeležja dao je Savez udruženja boraca narodnooslobodilačkog rata Srbije (SUBNOR). Inicijativu su podžali Klub generala i admirala Srbije i Beogradski forum za svet ravnopravnih. Spomen obeležje je deo projekta obeležavanja značajnih jubileja iz srpske oslobodilačke istorije Medija centra “Odbrana“. Autor spomen obeležja je Ljubiša Mančić.

 

Na svečanosti povodom otkrivanja spomen obeležja prisutnima su se obratili potpukovnik Zoran Krupež u ime Medija centra “Odbrana, general-potpukovnik u penziji Zlatoje Terzić, predsednik Izvršnog odbora Kluba generala i admirala i Dušan Čukić, predsednik SUBNOR-a, koji je nakon izlaganja otkrio spomenik.

 

 

U svom izlaganju, Zlatoje Terzić je rekao:

Dame i gospodo, drugarice i drugovi, sve vas, u ime Kluba generala i admirala Srbije, najsrdačnije pozdravljam. Pripala mi je čast, da u ime Kluba, govorim o Kočinom vojničkom putu.

Konstantin Koča Popović, rođen 1908., a preminuo  1992. godine,

filozof, pesnik, oficir, političar i diplomata. U svakom od navedenih pregnuća – vrhunski rezultati.  Govoriti o čoveku koji je za života uradio tako mnogo, istovremeno je lako i teško. Lako, jer o njemu ima šta da se kaže. Međutim jako je teško  u kazivanju dostići one visine kvaliteta koje je Koča u svom radu postavio.

Sin bogatog industrijalca, unuk generala i akademika, detinjstvo je proveo u Švajcarskoj gde je progovorio francusku pre srpskog jezika. Ali to nije bio razlog da se ne odazove na služenje vojnog roka u svojoj zemlji. Obrnuto, ni tada ni ikada kasnije Koča nije zaboravljao svoje korene i činio je sve što je mogao za svoju otadžbinu. Na služenje vojnog roka upućen je u Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevo. Po završetku školovanja, unapređen je, 1927. godine sa svojih devetnaest godina, u čin rezervnog potporučnika. U toku tog školovanja dobio je kvalitetna saznanja iz ratne veštine jer je vojna misao u našoj zemlji u to doba bila među najboljim na svetu.

Za njegov vojnički put važno je istaći da je 1932. godine diplomirao čistu filozofiju na Sorboni u Parizu. Tokom studija Koča je naučio da promišlja, a promišljanje je jedan od uslova uspešnog komandovanja. Koča se za pravedne odnose među ljudima borio iz  dubokog ubeđenja da svet, u kome vladaju nepravda i nejednakost među ljudima, nije dobar svet. Takav stav odveo ga je 1937. godine u Španiju gde se priključio Španskoj republikanskoj armiji. U sastavu internacionalnih brigada borio se kao borac, potom kao zamenik komandanta artiljerijskog diviziona i kao komandant artiljerijskog diviziona. Ratovao je dve godine. Unapređen je u čin poručnika.  Učestvovao je u mnogobrojnim bojevima uključujući i poslednji  – Bitku za Madrid, nakon čega je interniran u Francusku. Za dve godine ratovanja stekao je dragocena iskustva koja se ni u kakvoj školi ne mogu steći.

Uoči napada Nemačke na Jugoslaviju, Koča je mobilisan. Rat ga je zatekao na dužnosti komandanta pukovske pozadine. Zarobljen je u rejonu Ivanjice, ali je ubrzo pobegao.

U ustanku je od početka. Prvo kao komandant Kosmajskog, zatim Posavskog partizanskog odreda i grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. U leto i jesen 1941.godine vodio je, sa svojim odredima, mnoge uspešne borbe sa okupatorom. U vreme Prve neprijateljske ofanzive, novembra 1941. komandovao je zaštitnicom Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačkih partizanskih odreda Jugoslavije pri povlačenju u Sandžak.

Dvadeset prvog decembra 1941. godine postavljen je za komandanta Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice Narodnooslobodilačke vojske i partizanskih odreda Jugoslavije. Pod njegovom komandom Brigada je već naredni dan stupila u borbu, a zatim se uspešno borila u mnogobrojnim bitkama. Da bi izbegla uništenje izvela je legendarni Igmanski marš, a radi širenja i jačanja ustanka i čuveni pohod na Bosansku krajinu. Na osnovu svog dnevnika, Koča je napisao “Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Knjiga je objavljena nakon rata.

Na osnovu iskazanih sposobnosti i rezultata u komandovanju Prvom proleterskom brigadom, Koča je,  novembra 1942. godine postavljen za  komandanta Prve proleterske divizije. Komandovao je divizijom u Četvrtoj i Petoj neprijateljskoj ofanzivi.

U Četvrtoj ofanzivi divizija je vodila žestoke borbe na Ivan planini, izvela protivudar kod Gornjeg Vakufa i bila zaštitnica  cele grupacije i Centralne bolnice. U Petoj ofanzivi, samoinicijativno, jer nije imao vezu sa Vrhovnim štabom, sa svojom divizijom izvršio je prodor kroz obruč 369. nemačke divizije čime je otvario put za izlaz iz obruča operativnoj grupi divizija Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije.

Za izvršeni proboj obruča, umesto priznanja, pozvan je na odgovornost! U ratu nije redak slučaj da sopstvene greške politika prebaci na vojsku, a predpostavljeni pripišu nekom od potčinjenih. U tom periodu, po naređenju i sa ovlašćenjem Vrhovnog štaba učestvovao je u pregovorima sa Nemcima o prekidu neprijateljstava i razmeni zarobljenika. Na pregovore je otišao pod pravim imenom, a druga dva člana partizanskog tima za pregovore koristila su lažno ime.

Kada su u Narodnooslobodilačkoj vojsci uvedeni činove, Koča je maja 1943. unapređen u čin general-majora, a u čin general-lajtnanta – novembra iste godine. Sledeći čin, general-pukovnik, dobio je avgusta 1947.godine. Godine 1985. odbio je predlog da bude unapređen u čin generala armije.

Od petog oktobra 1943. do kraja jula 1944. godine komandant je Prvog proleterskog korpusa. Korpus je izvodio borbena dejstva protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni.

Već kao proslavljeni komandant, Koča je jula 1944. godine, u vreme prenošenja težišta ustanka istočno od Drine u Srbiju,  postavljen za komandanta Glavnog štaba   Narodnooslobodilačke vojske i partizanskoh odreda za Srbiju. Sa te dužnosti, zajedno sa Pekom Dapčevićem rukovodio je oslobađanjem Beograda.

Početkom 1945. godine primio je dužnost komandanta Druge armije koja je, u završnim operacijama, dejstvovala na pravcu Užice – Sarajevo – Banja Luka – Karlovac – Zagreb.

Načelnik generalštaba JNA bio je od septembra 1948. do januara 1953. godine kada je demobilisan.

Prvi komandant Prve proleterske brigade je dovoljno za pamćenje. No, Koča je i prvi komandant prve partizanske divizije i prvi komandant prvog partizanskog korpusa.  U to vreme za obavljanje navedenih komandnih dužnosti nije bilo ni teorijskog koncepta, a ni iskustava u praksi. Tokom komandovanja, Koča je, promišljao, istraživao i postavljao obrazac uspešnog komandovanja većim jedinicama u partizanskom ratu na okupiranoj teritoriji. Činio je to uspešno. Mnogi proslavljeni partizanski komandanti, ili su ponikli pod njegovom komandom, ili su koristili njegov primer i iskustva. Otuda značaj Kočinog komandovanja  predstavlja veliki praktični doprinos u razvoju ratne veštine.

O potrebnim karakteristikama uspešnog komandanta pisali su mnogi. Ovde bih citirao maršala Morica Saksonskog iz 18. veka:

“Komandant mora imati dara za naglu i odgovarajuću improvizaciju. Mora biti u stanju da dokuči misli drugih, a da sam ostane nedokučiv. Mora biti obdaren sposobnošću da bude pripravan na sve; da dela, ali i rasuđuje; da u svakoj prilici donese pravu odluku; i da tačno sagledava stvari….

Ko se nije rodio sa talentom za ratovodstvo, može biti samo osrednji vojskovođa. Tako je isto sa svim talentima: u slikarstvu, ili muzici, ili poeziji, bez urođenog talenta nema isticanja.“

Koča je imao sve potrebne osobine za briljantnog komandanta, uključujući i ličnu i komandantsku hrabrost i raskošan talenat. Znalački ih je iskoristio.  Zato je i postao komandant za poštovanje.

Neka mu je večna slava i hvala.