Generali Simić Miodrag i Nikolić Stamenko, septembra 2015. godine, izdali su knjigu „Istina i zablude o petom oktobru 2000. godine“.

O petom oktobru napisano je dosta knjiga, više na Zapadu nego kod nas. Kod nas, u Srbiji, više je pisano u dnevnoj štampi i nedeljnicima.

Peti oktobar 2000. godine, nastavak agresije NATO iz 1999. godine, razbio je SR Jugoslaviju, a Srbiju, uglednu, slobodoljubivu i naprednu zemlju doveo u položaj dužničkog robstva i bacio na začelje Evrope. Okupirao Autonomnu Pokrajinu Kosovo i Metohiju, proglasio, protivno rezoluciji broj 1244 Saveta bezbednosi Ujedinjenih nacija, takozvanu nezavisnu državu Kosovo, na kojoj je NATO izgradio najveću vojnu bazu posle Drugog svetskog rata, van terittorije Sjedinjenih Američkih Država. Autonomnoj Pokrejini Vojvodini dat je status evropske regije sa tendencijom dalje regionalizacije Srbije i svođenja na beogradski pašaluk.

Ni petim oktobrom, kao i agresijom NATO, iako su pale velike žrtve, zemlja razorena, privreda uništena, okupiran deo teritoritorije i poremećene brojne društvene i ljudske vrednosti, nije slomljen slobodarski duh srpskog naroda i Srbije. Zato protagonisti petog oktobra žale što se nije desio šesti oktobar, odnosno što nije završeno sa starim kadrovima ( nije eliminisan), posebno sa kadrovima u Vojsci. Ali, agresija traje i danas, naravno drugim sredstvima.

O tome pišu, svedoče generali Miodrag Simić i Stamenko Nikolić, aktivni učesnici događaja od 1990 do 2001. godine. Daju prilog istini, a bez istine ne može se ići napred, bez obzira kakva ona bila.

U vreme petooktobarskih događaja general-pukovnik Miodrag Simić bio je Pomoćnik Načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za operativnoštabne poslove, najodgovorniji za planiranje i predlaganje upotrbe Vojske, a general-potpukovnik Stamenko Nikolić Pomoćnik Načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za popunu, mobilizaciju i sistemska pitanja. Bili su članovi Kolegijuma Načelnika Generalštaba, koji, između ostalog, permanentno prati i procenjuje političkobezbedonosnu situaciju, procenjuje ugroženost zemlje i najvišem državnom  rukovodstvu ( predsedniku države – vrhovnom komandantu ) predlaže mere za jačanje odbrambene sposobnosti zemlje, kao i upotrebu Vojske u odbrani u slučaju agesije i zaštite ustavnog poredka zemlje.

Tako su učinili i uoči petog oktobra. Načlnik Generalštaba Vojske SR Jugoslavije general-pukovnik Nebojša Pavković, sa članovima kolegijuma, prihvatio je procenu i predloge generala Simaića. Shvatili su ozbiljnost situacije, realno procenili da država ne preduzima adekvatne mere na sprečavanju nerda, da nisu uvažavane redovno dostavljane procene Vojske i odlučili da referišu, iznesu proceu politčkobezbednosne situcije sa predlogom konkretnih mera na sprečavanju nelegalnog, nasilnog rušenja ustavnog poredka zemlje, vrhovnom komandantu, predsedniku SR Jugoslavije Slobodanu Miloševiću.

Pored rasvetljavanja ključnih i prelomnih momenata u petooktobarskim događajima ovo svedočenje ima poseban značaj  u rasvetljavanju uloge i ponašanja Vojske SR Jugoslavije, iz razloga što se u javnosti i nekim društvenim i naučnim krugovima manipuliše  Pokušava se prikazati da  Vojska nije poštovala Ustav SR Jugoslavije, Zakon o odbrani i Zakon o vojsci, da je izdala državu i njenog presednika Slobodana Miloševića.

Autori su postupno, kratko i razumljivo za svakog čitaoca izneli bitne činjenice o petooktobarskim događajima, koji su promenili tok istorije Srbije i srpskog naroda, čije posledice će trpeti brojne buduće genercije.

Veliki je značaj podsećanja autora na Direktivu Alena Dalsa američkim službama bezbednosti, posle Drugog svetskog rata, kako se neprimetno podmeću lažne vrednosti i primorvaju pravoslavni Sloveni da ih prihvate (to rade i drugima, koji ne podržavaju njihovu  politiku i vrednosti) . Nažalost, ta doktrina se i danas uspešno realizuje

U cilju potpunijeg razumevanja petog oktobra i uloge Vojske naročito je značajno svedočenje o događajima koji su se odvijali četvrtog oktobra i bitno uticali na ishod zbivanja narednog dana. Tada je, po predlogu generala Simića, načelnik Generalštaba Vojske SR jugoslavije, general-pukovnik Pavković zatražio vanredni prijem  (sastanak ) užeg kolegijuma Načelnika Generalštaba kod predsednika Slobodana Miloševića. Na sastanku general Simić je izneo detaljnu procenu političkobezbednosne situacije sa predlogom konkretnih mera. Na kraju je zaključio-izneo svoj stav da će, ako ne budu preduzete predložene mere, sutra ( petog oktobra ) biti izdat i Predsednik i Vojska sa njim. Predsednik Milošević nije verovao podacima iz procene, a na osnovu referisanja ( procene ) Ministra policije Vlajka Stojiljkovića i Načelnika službe državne bezbednosti Radeta Markovića, koje je, u međuvremenu, posle referisanja Načeknika Generalštaba  pozvao na sastanak.

Ministar policije je referisao da je situacija pod kontrolom, kao i Načelnik državne bezbednosti, koji čak Predsedniku referiše da su se čelnici Demokratske opozicije pripremili da beže. Četvrtog oktobra nije prihvaćena procena Vojske, a Ministar policije podvukao da mu nije potrebna pomoć vojske.

Događaji petog oktobra potvrdili su procenu Generalštaba Vojske SR Jugoslavije. Čak ni petog oktobra do kasnih popodnevnih časova Predsednik države nije imao prave informacije od Ministra policeje i Načelnika državne bezbednosti. Da li se radi o neznanju, nesposobnosti ili nameri čitaocima ostaje da sami zaključuju, a istoričarima da tragaju za novim svedočenjima ( ako se akteri osmele ) i dokumentima. U oproštajnom pismu Vlajka Stojiljkovića o tome nema reči.

Na sastanku četvrtog oktobra, kod predsednika Miloševića, Ministar policije je izričito odbio svaku pomoć od strane Vojske Jugoslavije. Vojno rukovodstvo donelo je odluku da se, u slučaju napada, štite vitalni objekti i energično odbije svaki pokušaj napada na vojne jedinice i ustanove. Bez predhodnog pisanog naređenja i plana ( o kome na sastanku kod Predsednika nisu hteli ni da diskutuju), detaljnih instrukcija i koordinacije sa  snagama reda (policije)  Ministarstva policije i Načelnika državne bezbednosti upotreba vojske bila bi suluda. Pošto se petog oktobra deo policije solidarisao sa demonstrantima upotreba vojske bila bi necelishodna i kontraproduktivna. Vojsci je pripremana svojevrsna klopka. Naime, da je vojska izašla na ulice, bila bi napadnuta od strane demonstranata, a u tom slučaju vojska bi bila prinuđena da odgovori vatrenim oružjem, pri čemu bi pale velike žrtve. Upravo su to želeli i planirali strani mentori kako bi izazvali krvoproliće i građanski rat, a time i povod da vojno intervenišu.

Sjedinjenim Američkim Državama bila je poznata odlučnost Vojske Jugoslavie. Nisu zaboravili da u agresiji NATO Vojska Jugoslavije nije istakla belu zastavu, da nije potpisala nikakav dokument o kapitulaciji, da nije položila oružje, da nisje odvedena u zarobljeništvo, da nije uspostavljena okupaciona vlast, da nije izmenjen društveni sistem ratom, da nije obezbedila eksploataciju bogatstva SR Jugoslavije i da nije dozvolila da ratom obezbedi razbijanje SR Jugoslavije, okupaciju i osvajanje Kosova i Metohije i drugih krajeva Srbije.

Brižljivo odabrani prilozi potkrepljuju napisano i pružaju neprocenjive argumente za sagledivanje istine, objektivno rasuđivanje i zauzimanje stavova o petooktobarskim događajima, u borbi za napredak Srbije i očuvanje srpskog nacionalnog identiteta.

 

general-major u penziji

dr Luka Kastratović