СРБИЈА И НАТО: ЗА И ПРОТИВ ЧЛАНСТВА

Др Петковић Тодор,
генерал-мајор авијације у пензији

 

Апстракт:

Заговорници чланства Србије у НАТО као најважнији аргумент у прилог приступању Алијанси наводе да би Србија тиме обезбедила мир и водећу улогу у безбедносном смислу на Балкану. Као ништа мање значајни подвлаче се економски бенефити – средства за развој сопствене војне индустрије, перцепција инвеститора да је земља сигурно место за улагање, док привреда добија могућност да склапа пословне аранжмане којима државе које нису чланице клуба немају приступ.

Сведоци смо свакодневних спорења да ли је за Србију боље чланство у НАТО-у или војна неутралност. Расправа  о будућем безбедносном концепту не може и не сме бити сведена на питање да ли волимо НАТО или не, да ли желимо чланство у тој организацији или не, већ да ли НАТО јесте и може ли бити оквир за најоптималнији безбедносни концепт Србије.

Позиција војне неутралности, уз сарадњу са НАТО-ом кроз програм Партнерство за мир – ПзМ (од 2006.), и одржавање традиционално добрих односа са Русијом, за Србију је у овом тренутку најбоља опција и са економског и са политичког становишта.[1]

 

  1. Увод

 

Нестанком равнотеже снага и блоковске поделе након свршетка дугог раздобља “хладног рата“, настале су радикалне промене у међународним, посебно европским односима у којима је измењен и геополитички и стратегијски значај авнојевске Југославије. Она више није представљала “елеменат равнотеже снага“ у европским и балканско-средоземним односима. Разбијањем Југославије, распадом СССР-а и Чехословачке у Европи су створене многе нове државе, чиме је извршена ревизија резултата оба светска рата. Садашњи политички тренутак у свету карактерише чињеница да су САД остале једина суперсила, а НАТО једини војно-политички савез у Европи, чиме је доведен у питање његов опстанак. Сједињене Америчке Државе су започеле далекосежне промене унутар организације, радећи на даљем ширењу НАТО-а на Исток. [2] Покретањем програма “Партнерство за мир“ и иницијативе СЕЦИ[3], САД су обезбедиле утицај на земље источне и централне Европе, као и на Балканско полуострво, које има велики значај у њиховим плановима, с обзиром на свој геополитички положај.

Радикално измењена политичка физиономија света, уз распад реалсоцијалистичког система, нестанком Варшавског уговора и уједињењем Немачке нарушена је глобална равнотежа снага, која је до тог времена, на свој начин, деловала као чинилац извесне стабилности. Снаге које од тада до данас доминирају намећу сасвим нова правила понашања.

Глобализација и територијално проширење Северноатланстког пакта и појачани интервенционизам нови су феномени с далекосежним (и опасним) последицама по светски мир и безбедност, па и по опстанак и развој неких малих и средњих сила изван Савеза. Нови офанзивни концепт интервенционизма, ширења и јачања, односно “мира и партнерства“, “војне претње“ и “управљања кризама“ изван територије НАТО-а, срачунат је на претварање Савеза у војни сервис Уједињених нација или у “светског полицајца“, који насиљем намеће западне вредности, оружаном интервенцијом кажњава “непослушне“ владе и “неподобне народе“ који се супротстављају или ометају успостављање униполарног светског поретка под хегемонијом Запада.

Криза на простору СФРЈ била је значајан “алиби“ за дуготрајно војно уклињавање САД и НАТО на простор Балкана под видом “заштите америчких виталних интереса“ и подршке савезничким државама, како то САД често истичу. Сједињене Америчке Државе су на Балкану добиле нове савезнике – бивше чланице Варшавског уговора и бивше југословенске републике које су желеле пријем у НАТО или “Партнерство за мир“. То је значајно утицало на однос САД и НАТО према Југославији, јер она више није била потребна као “тампон зона“ између Истока и Запада. Због тога је СФР Југославија добила само вербалну подршку од САД, уз наглашавање да настале проблеме треба да реши Европа. Међутим, брзина решавања проблема није одговарала Америци, па је преузела иницијативу у решавању кризе, чиме је показала неопходност свог сталног и активног учешћа у догађајима на Балкану. Резултат је био прекид рата у БиХ и Споразум из Дејтона.[4] Задржавање “спољног зида санкција“, уз подршку шиптарским терористима на Косову и Метохији агресијом на СР Југославију од стране 19 водећих држава НАТО названом “Милосрдни анђео“, довео је до даљег разбијања СР Југославије отцепљењем Црне Горе маја 2006. године и Косова и Метохије самопроглашењем Републике Косово фебруара 2008. године. На основу наведеног, садашњи и будући положај Балкана, а тиме и Србије још није сасвим одређен, а зависиће умногоме од односа Руске Федерације и САД и НАТО према целокупном питању Балканског полуострва, односно добиће одговарајуће решење, вероватно, кроз разграничење сфера утицаја постојећих центара моћи.

Осим настојања НАТО да обезбеди raison d’etre и нову улогу у европским односима, та војно-политичка алијанса истовремено постаје својеврстан “војни сервис“ Уједињених нација, па и више од тога, делујући и изван Савета безбедности, наводно у име “светске заједнице“. Отуда и мишљење да “Запад, заправо, користи међународне институције, војну моћ и економске ресурсе да би водио свет на начин којим обезбеђује своју премоћ, штити западњачке интересе и промовише западњачке политичке и економске вредности“.[5]

Доласком нове администрације на чело САД 2017. године даљи развој догађаја неизвестан је. Многи процеси тек су у зачетку. Из садашње перспективе тешко је предвидети све опције.

 

  1. НАТО: кратки историјат и основне информације

 

Северноатлантски савез (North Atlantic Treaty Organization – NATO) је војни савез основан на самом почетку “хладног рата“ потписивањем Вашингтонског уговора, 4. априла 1949. godine.[6] Савез су основале водеће економске земље Запада са циљем да се успостави колективни систем одбране пред тадашњом “совјетском претњом“. Члан 5 оснивачког уговора прописује да су се “чланице НАТО-а сложиле да ће оружани напад против једне или више њих у Европи или Северној Америци бити сматран нападом против свих њих“.[7]

Након слома СССР-а 1991. године, појавила се идеја да је НАТО изгубио смисао свог постојања. Америчка спољна политика морала је да утврди своје нове базичне детерминанте. Поставља се стога и питање прилагођавања НАТО-а новој међународној ситуацији, која подразумева и концептуалне и практичне иновације. Радикалне промене на Истоку Европе довеле су до тога да се СССР, од главног ривала САД, преобратио у њиховог неопходног партнера у настојањима за очување глобалног колосека суперсила, али истовремено је постао и велики проблем за њих због неизвесности и опасности које носи са собом процес ерозије и дезинтеграције совјетске државе.[8]

Основне одлуке НАТО у којима је ова организација реаговала на далекосежне промене у међународним односима изазване распадом источноевропског блока и социјалистичког система, као и радикалним променама и затим и кризом у СССР-у, усвојене су на три главна састанка ове организације: самит НАТО одржан у Лондону 06. јула 1990. године, Савет НАТО, одржан у Копенхагену 7. јуна 1991. године, и самит НАТО одржан у Лондону 7. и 8. новембра 1991. године. Карактеристични елементи војнополитичке стратегије НАТО изражени у одлукама на наведеним састанцима, у најкраћем и у целини узев, били би следећи. Пре свега, с једне стране истиче се континуитет оригиналног основног циља НАТО да “штити слободу и безбедност свих својих чланова“ и да “оствари правичан и трајан мирољубиви поредак у Европи“, а с друге стране се наводе неопходне иновације које треба да прилагоде НАТО и његову стратегију и политику битно промењеним приликама у Европи.

Из изложеног се види да се НАТО, како војно тако и политички, прилагођава новонасталој међународној ситуацији, а у томе је основно настојање САД да, упркос битно смањеној ратној опасности, очувају активну и утицајну улогу овог војног савеза у Европи и кроз то обезбеде своје даље одговарајуће присуство у овом региону. Ипак, с правом се може поставити питање: од кога НАТО данас треба да брани прокламоване вредности Запада, када су дојучерашњи противници те вредности прихватили као своје? Посредни одговори на ово питање су веома различити: једни наглашавају да комунизам још није мртав, други истичу опасности од исламског фундаментализама, национализма и тероризма, трећи говоре о “крају историје“ због фундаметалних промена у СССР и источноевропским земљама,[9] док политички и војни чиниоци у НАТО савезу и даље истичу потребу његовог јачања, док земље Европске уније настоје да редефинишу свој заборављени одбрамбени савез – Западноевропску унију.

Упркос обећању Сједињених Америчких Држава да Украјина и Грузија нису и неће бити укључене у акциони план НАТО-а (Membership Action Plan) који би их ставио у процедуру укључивања у Савез због противљења Русије, а делом и неслагања са таквим ставом од стране Немачке и Француске, које нису желеле, у то време, да ризикују даље погоршање односа са Русијом. Без обзира на све, извесно је да ће Сједињене Америчке Државе наставити са притисцима и условљавањима да ове две земље наставе своје евроатлантске интеграције.

НАТО и његов програм “Партнерство за мир“ (ПзМ), који је осмишљен и усвојен 1994. године на самиту НАТО у Бриселу с циљем повезивања с народима у централној и источној Европи, у Русији, и у другим земљама бившег Совјетског Савеза, и интегрисања у безбедносну архитектуру Европе. Чланице ПзМ раде на одржавању демократије, толеранцији разноликости, поштовању права мањина и слободе изражавања.[10] Његов саветодавни механизам омогућава чланицама да се консултују с НАТО-ом о специфичним безбедносним претњама. Војне јединице разних земаља изводе заједничке вежбе и изграђују узајамно поверење. У вези с тим, најбоље је што степен учешћа и активности одређује свака земља појединачно, зависно од своје политике, финансијских могућности и интереса.[11]

НАТО се први пут војно ангажовао после краја “хладног рата“ управо на Балкану, током распада СФРЈ. НАТО авијација је учествовала у акцији “Operation Deny Flight“ фебруара 1994. године, као и у бомбардовању положаја босанских Срба 1995. године у грађанском рату на простиру БиХ. Агресија 19 економски водећих земаља света и чланица НАТО пакта,[12] без одобрења Савета безбедности Уједињених нација, је прва велика акција НАТО снага у којој су учествовале готово све чланице, укључујући и Грчку, која се формално противила овој акцији. Снаге СФОР-а које су биле стациониране у БИХ од потписивања Дејтонског уговора (у почетку под именом ИФОР) биле су сачињене од трупа НАТО чланица. Снаге КФОР-а такође претежно чине чланице Савеза.

Постоје бројни проблеми са којима се НАТО данас суочава, како у свом односу са Русијом (питање изградње одбрамбеног ракетног штита у Чешкој и Пољској, питање НАТО експанзије на исток, питање статуса Косова итд.), тако и унутар самог Савеза (подела око рата у Ираку између тзв. “старе Европе“ и америчких савезника; одбијање немачке владе да се додатно ангажује у Авганистану, итд). Без обзира на све, чињеница је да НАТО остаје витална алијанса западних демократија којој стреме све земље у нашем окружењу. Међутим, неслагања која су у НАТО-у избила крајем 20. века, а посебно око интервенција у Либији, Ираку и Сирији, као и поводом размештања америчких нуклеарних ракета средњег домета у западној Европи и ракетног штита према Руској Федерацији, указују на овакав суд.

 

  1. НАТО – средство глобализације америчке моћи

 

Америчка глобална хегемонија је подупрта једним развијеним системом савеза и коалиција које буквално обухватају читаву планету. Међу њима је најзначајнији Атлантски савез.[13] Атлантски савез, којег институционално представља НАТО, повезује најпродуктивније и најутицајније земље Европе и Америке, стварајући од Америке кључног учесника чак и у унутаревропским пословима. После распада Варшавског уговора (пакта) водеће земље чланице НАТО пакта процениле су да би распуштањем те војне силе имали далеко више штете него финансијских уштеда. Наиме, није тајна да је највећи профит и најбржи обрт капитала постизан управо производњом и извозом наоружања и друге војне опреме. Уз то, војноиндустријски комплекс је за собом вукао целу гаму савремених технологија и производа за цивилне потребе. Процењено је да се рецесија у развијеним западноевропским државама нагло продубљује с престанком деловања хладноратовске трке у наоружавању. То се негативно одразило и на друге земље које су у извозној листи својих производа имале јаче ставке наоружања и војне опреме, укључујући тада СССР и СФРЈ. Дакле, НАТО има стартегијски значај у остваривању националних интереса западноевропских држава и САД, у првом реду економских, јер су одбрамбени интереси, у новим условима, прешли у други план. Зато су чланице НАТО-а веома брзо извршиле доктринарне и практичне организационе промене с циљем да та војно-политичка организација с временом замени и снаге ОУН у “успостављању мира“ у свим регионима света, односно новог светског поретка. У том смислу у ходу су редефинисани циљеви и намене НАТО-а, његово премештање и структурна трансформација. При том се максимално експлоатише неуравнотежени, мултиполарни, хаотични “поредак“ у свету настао нестанком биполарне блоковске равнотеже сила. Тај хаос се плански повећава распламсавањем сукоба, посебно у досадашњим социјалистичким и несврстаним земљама. Тако се развијене западноевропске земље и САД богате на рачун даљег економског сиромашења неразвијеног дела света. На тај начин се, уместо тромог “хладног рата“, сада ствара и отвара више мањих врућих ратова у којима је интензивнија потрошња ратног материјала, а тиме и његова производња. Отуда се војни ефективи тог Савеза, а посебно САД, све више приближавају локацијама енергетских извора на Блиском истоку и трасама транспорта нафте из Каспијског базена, тј. регионима будућих жаришта сукоба, како би се из близине контролисали токови регионалних и локалних криза и тиме “штитила национална безбедност“ САД. НАТО је на путу да оправда своје постојање тако што се, за почетак, поставља као чинилац успостављања и одржавања мира у свету у сарадњи са ОУН претендујући да из те улоге с временом потпуно истисне војне снаге ОУН “као неефикасне“, што САД у случају Ирака, па и Косова и Метохије, већ чине. Дакле, НАТО је тежио да постане самосталан фактор у решавању регионалних конфликата и да се отараси зависности од Савета безбедности УН, као што је био случај у БиХ. Али, баш у БиХ НАТО је искористио УН као маску да би “озаконио“ сопствено бомбашко “миротворство“. Косово је, после тога, пружало могућност да НАТО постане независан од било које друге међународне организације.[14] У том циљу разрађивана је и усавршавана моћна медијска подршка, одабирана је одговарајућа фразеологија, обезбеђивано је неопходно “прикривање“ концепције, а све то је тебало да увери свет у неопходност улоге НАТО-а као лидера у систему европске безбедности. Тако су се појавиле идеје о партнерству, дијалогу и сарадњи са другим земљама које нису чланице НАТО, на бази узајамног поверења, попут програма “Партнерство за мир“.[15]

Већ у септембру 1995. НАТО прелази на ваздушне операције – бомбардовање српских положаја у БиХ. Међутим, све то била је само предигра за прави рат НАТО против суверене СР Југославије од марта до јуна 1999. што ће означити прелазак у следећу етапу изградње система управљања светом – јавна демонстрација могућности насилне варијанте решавања проблема, тестирање “закона силе“, права употребе силе против других држава без одобрења УН, увођење приоритета одлука НАТО према одлукама УН и ОЕБС, рушење постојећег система међународног права, испробавање могућности управљања административним и информативним окружењем, провера реакције европских структура појединих држава, нарочито Русије, на легитимизацију агресије и минимизирање улоге Уједињених нација.[16] Истовремено НАТО добија повољнију позицију за своје даље деловање према Средњем и Далеком истоку као регионима предвиђања већих криза и сукоба на економској и војној позорници. [17]

Истовремено, Сједињене Државе се прибојавају да руско-кинеско “стратегијско партнерство за 21. век“ не обухвати Индију и Иран. Извесно је да су Русија и Кина силе које угрожавају америчку хегемонију. Штавише, оне поседују нуклеарни арсенал који би могао да угрози виталне америчке интересе.[18]

НАТО не представља само основни механизам за спровођење америчког интереса у Европи већ и основу за политички битно америчко војно присуство у Европи.[19] Уједињена Европа још увек у многоме зависи од америчке заштите из чега произилази да је свако ширење европског политичког утицаја аутоматски и ширење америчког утицаја.

Америка не може да створи јединствену Европу по своме – то је посао Европљана, посебно Француза[20] и Немаца, који су заиста посвећени европској политичкој и економској интеграцији. Овакав приступ, односно стратегија Америке претпоставља брисање и последњих трагова некад светих специјалних односа Сједињених Држава и Велике Британије. Понашање Сједињених Држава почетком 2017. године указује на могуће битне промене у досадашњем односу према Европи и НАТО.

Суштинска ствар у односу на ширење НАТО-а јесте то да је то процес потпуно повезан са ширењем саме Европе. Америчко-немачка сарадња веома је битна када је у питању спровођење проширења Европе на Исток.[21] Коначно, нова Европа још увек добија свој облик и уколико жели да остане геополитички део “евро-атлантског“ простора, онда је неопходно проширење НАТО-а. Стога је глобални интерес Европске уније, под немачким лидерством, лоциран у ближем геополитичком простору и усмерен на земље источне Европе, Балкана, Средоземља, Блиског истока, али им је и на том простору још неопходно предвођење од САД и НАТО-а којим диригују САД.

Западне силе, на челу са САД, нису случајно одабрале правац ширења зоне НАТО-а на исток и југоисток Европе. НАТО се тиме ставља на шпиц стратегије Запада о “контроли и управљању кризама“. Његова политичка и војна структура се такође прилагођава новој улози инструмента за “спречавање“, односно “превенцију сукоба“ и руковођење кризама. Проблем регулисања криза и конфликата непосредно је повезан са проширивањем зоне одговорности НАТО-а. Према новој структури и организацији НАТО-а једини услов за његово дејство ван сопствених граница јесте постизање консензуса земаља чланица. Ранија стратегија “истурене одбране“ замењена је концепцијом “смањеног истуреног присуства“ што подразумева непосредно базирање снага НАТО-а на кризним подручјима и изван територије земаља чланица (пример је Литванија). Ради смањења трошкова базирања те снаге се минимализују и служе као претходница и основица за интервенцију јачих снага према указаној потреби (пример је присуство у БиХ, Македонији, Кипру и другим кризним тачкама ван чланица НАТО-а). У суштини, као што се види, нова стратегија НАТО нема одбрамбено него офанзивно, интервенционистичко обележје. На основу тога се може донети закључак о претензијама НАТО-а не само да се прошири, за почетак, на целу Европу, већ и да његове амбиције досежу и у дубину евроазијског континента. Из његовог домета није искључена ни Африка, као ни други региони планете.

У складу са сопственим концептом о новом светском поретку,[22] САД настоје да остану економски, политички и војни темељ европске безбедности као окоснице светског система безбедности. Међутим, поглед Европске уније (Немачке)[23] на нови европски поредак укључује и варијанту евроазијске стратегије. То подразумева разбијање словенског, православног света и турско исламску интеграцију, да би се остварио мост између Европе и Азије, са претензијом да Европа постане нова евроазијска империја. Будућност те опције зависи од односа њених главних учесница – Немачке и Француске[24] и њихове моћи да за то придобију остале чланице ЕУ. Очито је да се ту ради о конкуренцији са НАТО пактом. Зато је природно што се за ту опцију заузима и Русија. У тој варијанти би САД стварно биле сувишне у систему европске безбедности. Због тога су сада на дневном реду међу западним савезницима и поларизовани ставови САД и ЕУ према систему безбедности у Европи који све више доводе до размимоилажења у решавању конкретних проблема безбедности, што показују и примери око ангажовања НАТО-а у БиХ и на Косову и Метохији.

Још од 1990. године НАТО је стално у процесу промена – прилагођавања измењеним условима и оспособљавања за “одговор на нове изазове“. Једна од новијих мера у том процесу јесте усвајање нове, суштински измењене командне структуре, “која ће обезбедити ефикасан, трошковно рационалан одговор на војне потребе Савеза у новом веку, а те потребе се односе првенствено на способност реаговања на локалне и субрегионалне сукобе“.[25] Војно реаговање на унутрашње и мале међудржавне сукобе у 21. веку значајно ће се разликовати од страних војних интервенција у време “хладног рата“, па и од оних у последњој декади 20. века. Њих ће, вероватно, обележавати неколико битних карактеристика: 1) употреба војне силе комбиноваће се с коришћењем других средстава моћи, с тим што ће политичке и економске мере претходити дејствима оружаних снага; 2) интервентне снаге оствариваће апсолутну супериорност над противником, пре свега у ваздушном простору, и 3) електронска дејства и удари с дистанце биће главни видови дејства тих снага. Циљеви војних интервенција образлагаће се хуманитарним разлозима, мада ће увек бити мотивисани политичким интересима главних иницијатора интервенција.[26]

 

  1. Западни Балкан и НАТО, Партнерство Србија – НАТО

 

Стабилност и сигурност на западном Балкану су од кључног значаја за евроатлантску безбедност. Већина нација у региону су се већ придружиле НАТО-у, или су изразиле жељу да то учине:[27]

  • Албанија, Хрватска и Словенија су чланице НАТО-а;
  • БЈР Македонија ће постати чланица чим буде решен такозвани “проблем имена“;
  • Црна Гора је у завршној фази приступања, остаје још процедура гласања у Скупштини Црне Горе и ратификација у парламенмту Холандије, међутим можемо сматрати да је Црна Гора већ чланица НАТО-а;
  • Босна и Херцеговина је такође је у оквиру Акционог плана за чланство (МАП), чије спровођење ће почети чим сва непокретна имовина која припада сектору одбране, и
  • Србија је чланица Партнерства за мир, са потписаним ИПАП програмом, као најдубљим обликом сарадње неке земље не чланице са НАТО.

Сарадња Србије и НАТО је импресивна – 2005. године Србија је потписала споразум који гарантује слободан транзит НАТО снага кроз Србију до Косова, 2006. године Србија је постала чланица “Партнерство за мир“ и отворила Канцеларију НАТО усред српског Министарства одбране. Године 2009. Србија је започела, а 2015. године је усвојила Акциони план индивидуалног партнерства (IPAP), да би Народна скупштина исте године ратификовала и SOFA споразум са НАТО, који подразумева “специјални статус“ НАТО војника на територији војно неутралне Србије, и стављање им на располагање српске војне инфраструктуре. Последњи календар међународних војних вежби Војске Србије подразумевао је 22 војне вежбе са структурама НАТО, наспрам само две са Русијом.[28]

Србија и НАТО су у последњих неколико година унапредили ниво сарадње по питањима као што су реформа одбране и планирање за ванредне ситуације, и верујемо да постоји још много тога што бисмо могли учинити у нашим билатералним односима, а од чега бисмо имали узајамну корист. У практичном смислу, сарадња НАТО-а и Србије кроз програм Партнерство за мир је углавном фокусирана на јачање војне интероперабилности Војске Србије са државама чланицама НАТО-а, како би могла да учествује у међународним операцијама подршке миру. Та сарадња може омогућити Србији да својим снагама допринесе операцијама под вођством НАТО-а. Она подједнако унапређује способност Србије да допринесе и међународним мировним операцијама које предводе Уједињене нације или Европска унија. Наравно, НАТО поздравља ангажман српских снага у мировним операцијама у било ком оквиру.

Србија и НАТО су се у априлу 2009. године усагласили око првог сета од 19 Партнерских циљева. У мају 2010. године, тај сет циљева је знатно проширен.

НАТО и Србија су основали Групу за реформу одбране НАТО-Србија како би подржали реформу система одбране и помогли у спровођењу Партнерских циљева. Група за реформу одбране је сачињена од шест секторских радних група, а пленарним састанцима, који се одржавају свака четири месеца, заједнички председавају Србија и НАТО.

Оно што је важно за НАТО, када је Србија у питању, је да у сваком тренутку – без обзира у којем оквиру – са њом одржи снажан политички дијалог и добру практичну сарадњу с циљем решавања заједничких безбедносних изазова, које ће бити заснована на међусобном поштовању.

 

  1. Србија у НАТО – аргументи за и против!

 

У јавности се често полемише на тему за и против НАТО. Неосновани аргументи у прилог чланства често се износе у јавност. Један такав аргумент, који чини више штете него користи, гласи да је улазак у НАТО предуслов за улазак у ЕУ. С друге стране, противници уласка Србије у НАТО такође често износе аргументе који су више засновани на емоцијама него на објективној анализи и разумевању ове проблематике. Рецимо, тврди се да ће српски војници морати да дају своје животе у име туђих империјалних интереса и против воље грађана Србије.

Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било каквим војним савезима, па ни у НАТО. На другој страни, претходна Влада је пузећим стилом, готово, потпуно предала земљу у загрљај НАТО. Закључили су се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине.[29] За наоружање и другу војну технику, војну инфраструктуру и индустрију уводе се стандарди НАТО.[30]

Тако је (13.фебруара 2015.) у Београду одржан “стручни“ скуп на којем су НАТО приврженици – углавном, из интереса (по неки и из убеђења) – говорили о наводном благостању у којем би се Србија нашла уколико би прихватила чланство у НАТО. Пре осамнаест година “пут у бољи живот“ нуђен нам је преко збацивања “ауторитарног режима“, “демократизације“, “лустрације“, прочишћења свести од заосталих идеја, као и силних донација западних добротвора.[31] Задржавајући и даље све такве “аргументе“ у процесу мењања свести (испирња мозгова), у садашњој фази западни ментори, обилато користећи ефекте дубоке економско-социјалне кризе, отворено нуде чланство у НАТО као кључ “бољег живота“, односно раја за Србију.

До потписивања новог документа (ИПАП) најављеног као основе највишег степена сарадње Србије и НАТО? долази у марту 2015. године само неколико дана пре обележавања годишњице почетка агресије НАТО 1999. године, дакле, уочи помена жртвама агресије, уочи сећања на прогон стотина хиљада Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије, сећања на разарања процењена на преко 100 милијарди САД долара, на коришћење оружја са осиромашеним уранијумом, разарања болница, школа, породилишта, фабрика, радио и ТВ станица и релеја, трафо станица, преносне електро-мреже, рафинерија. Влада Србије сарадњу са НАТО подиже на највиши ниво у време заоштравања глобалних односа Запад – Исток, САД – Русија, посебно, у вези са сукобима у југоисточној Украјини. То заоштравање многи аналитичари карактеришу као нови “хладни рат“ чији је суштински узрок у експанзионистичкој, интервенцио-нистичкој и освајачкој политици САД и НАТО.

Овим документом Србија се практично кандидује за чланство у НАТО у време када у свету јача отпор хегемонизму и империјализму, када постаје јасно да концепт униполарног светског поретка и либералног капитализма, које симболизује и намеће НАТО, представљају велики баласт и кочницу изграњи праведнијег и хуманијег света. Свет не прихвата империјални тоталитаризам и хијерархијске односе већ се све одлучније и све успешније бори за свет слободе и равноправности. У документу који се потписује са једном војном организацијом налази се и изјава о окончању приватизације! Какав интерес има НАТО за окончање приватизације у Србији? Одговор је релативно јасан, лак и логичан: Интерес НАТО се састоји у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и преосталих економских потенцијала у Србији. Преведено на конкретнији терен, то значи да је НАТО заинтересован за приватизацију Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што је вредно из јавног, државног, или друштвеног сектора![32]

У својој суштини, нови документ Србије и НАТО означава кандидовање Србије за чланство у НАТО-у и напуштање политике војне неутралности. То што је око 75% грађана Србије против чланства у НАТО као да никог не занима. Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Такође, треба се дистанцирати од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО, јер сматрамо да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице. Јачање неутралности и уравнотежених односа са свим важнијим факторима међународних односа захтев је актуелног тренутка. Неутралност земље треба уздићи на ниво уставног принципа јер таква политика произилази како из геополитичког положаја, тако и из историјског искуства Србије.

У наредном тексту, најпре ћемо изложити неке од аргумената, а затим покушати да одмеримо њихову снагу у светлу актуелне политичке ситуације у Србији.[33]

 

5.1. Србија и НАТО: аргументи за чланство

 

Водеће силе ЕУ су истовремено и чланице НАТО-а, и његови оснивачи, тако да се од почетка процес европских интеграција одвијао према правилу – НАТО је задужен за одбрану, а ЕЕЗ за привредни развој Западне Европе. Своју одбрану ЕЗ/Унија поверила је НАТО-у, те кроз оснивачке уговоре прецизирала да ће политика Уније на овом пољу бити усклађена са обавезама и безбедносно-одбрамбеном политиком која се договори и води унутар НАТО-а. Овим је потврђен апсолутни примат НАТО-а у питањима европске безбедности. Према Бжежинском, НАТО осигурава европску безбедност и стабилан оквир за постизање европског јединства, и то је оно што га чини историјски важним за Европу. Одржавање НАТО-а је од виталног значаја за евроатлантске односе и за јачање утицаја САД на европском тлу, чиме обезбеђују свој економски, политички и безбедносни глобални примат.[34]

Бжежински закључује да кључна чињеница у ширењу НАТО-а лежи у повезаности тог процеса са ширењем саме Европске уније, недељивости појмова европског политичког јединства и европске безбедности. Уколико се жели да ЕУ постане географски већа заједница, са јаче интегрисаним француско-немачким језгром, као и да заснива своју безбедност на трајном савезништву са Америком, следи да као геополитички најизложенији сектор Европе, централна Европа, не може бити остављена по страни и искључена из осећаја безбедности који остатку Европе пружа трансатлантска алијанса.[35]

Импулс за повећањем заједнице је политички, историјски и врло конструктиван. Ширење НАТО-а је нужност.[36] Паралелност и међузависност процеса проширења Северноатлантског савеза, а и проширења Уније потврђена је и у последњем Стратешком концепту НАТО-а, из 2010.[37]

Северноатлантски савет је на самиту у Вашингтону 1999. године покренуо Акциони план за чланство[38] (енг. Membership Action Plan – MAP), у циљу свеобухватније и ефикасније припреме држава за чланство у Алијанси.[39] Кроз МАП су прошле све земље које су примљене у НАТО 2004. и 2009. године, а садашње учеснице су БЈР Македонија и Република Црна Гора. У априлу 2010. године, челници НАТО-а званично су позвали и БиХ да се укључи у Акциони план за чланство.

Програм Партнерство за мир доприноси јачању међународне безбедности, одбрани вредности и операцијама Алијансе, док истовремено служи и као својеврсна припрема држава-аспираната за њихово чланство у НАТО-у. Евроатлантски партнерски Савет и програм Партнерство за мир се налазе у центру концепције једне слободне, целовите и Европе мира. Нови стратешки концепт настоји да унапреди процес консултација и војну сарадњу са Украјином и Грузијом, узимајући у обзир и евроатлантске аспирације ове две државе.

Про-атлантску позицију за чланство у НАТО у Србији заступа неколико аналитичара, док су међу политичким странкама најјаснији заговарачи про-атлантске стратегије с циљем пуноправног чланства у НАТО-у водеће опозиционе странке, независно од чињенице што две трећине јавности Србије не подржавају проатланску опцију. Тако, ове странке у званичном осврту на ово питање, истичу пет разлога због којих је потребно да Република Србија постане чланица Алијансе: политички, безбедносни, економски, разлози везани за политички имиџ и значај Републике Србије, и неодрживост концепта војне неутралности. У односу на безбедносне аспекте, истиче се чињеница да би приступањем колективној безбедности система Алијансе, Србија осигурала своју безбедност и одбрану и добила најмоћније државе за савезнике. Уосталом, Република Србија није у стању да сама гарантује сопствену безбедност; што се политичких разлога тиче, те странке сматрају да се самим чином прихватања кандидатског статуса, држава обавезује на већу транспарентност, демократију и стабилност институција.[40]

“Србија мора врло пажљиво и одговорно да формулише визију своје безбедности за 21. век и да дође до стратешког концепта као дугорочног и одрживог пројекта државне и националне безбедности… Војна неутралност је, за сада, званична опција… Сви релевантни чиниоци геостратешког положаја Србије сврставају је у ред малих земаља у свету, са свим безбедносним додатним ризицима који произилазе из таквог статуса. Она је изложена највећем броју глобалних ризика, а некима и више од многих других земаља… Неутралност Србије није међународно призната, ни прећутно ни изричито, нити је реално очекивати да ће се то догодити… После неколико претпоставки М. Карагаћа закључује да је војна неутралност Србије “само фикција, а никако озбиљна опција“… Колективна одбрана и партнерство у оквиру НАТО-а је опција која свакако заслужује посебну пажњу. Наиме, због сопствене безбедности, интересовање Србије за НАТО је много веће него обрнуто, док интерес Алијансе за унапређење односа са Србијом произилази из чињенице да је она реални и незаобилазан чинилац на Балкану, те је утолико боље ако Србија буде део решења а не проблема… М. Карагаћа даље истиче “да је Србија пре агресије била чланица ПзМ или НАТО-а, до бомбардовања не би дошло јер бисмо били у положају да такву могућност искључимо као фактор притиска у преговорима“, додајући “НАТО као опција није нужно судбина, али јесте реалност Србије“.[41]

Исти аутор оправдава чланство у НАТО и следећим аргументима: “Уласком Србије у Савез, њена безбедност се повећава самим тиме што искључује непријатељство са НАТО-ом, а нарочито због тога што би ушла у систем колективне одбране и постала део моћне партнерске политичко-безбедносне организације, равноправан партнер са њеним чланицама и нашим суседима… Уласком у Алијансу, Србија би ојачала свој међународни положај јер би полуге њене спољне и безбедносне политике биле јаче, те би била привлачнија за страна улагања,[42] што би омогућило бржи економски развој… Отвара се и могућност не само за модернизацију и конверзију војне индустрије, већ и за производњу и продају робе широке потрошње тржишту које обухвата преко 900 милиона становника, а чији је војска велики потрошач. Модернизација и опремање сопствених оружаних снага је економски подношљивије од неутралности која је далеко скупља, а пружа мање сигурности… Ако Србија остане изван НАТО-а, све наведене предности отпадају јер би била окружена чланицама Савеза, и у сваком погледу би била у инфериорном положају, јер су средства Србије за очување безбедности далеко ограниченија од средстава која би имала као део Савеза… С обзиром да се Косово увек користи као емотивни изговор, треба поставити питање на који начин ће Србија бити сигурнија и лакше решавати и питање Косова, ефикасније га “одбранити и вратити под пуни суверенитет Србије“, ако смо због неутралности у затегнутим, а не нормалним и пријатељским односима са окружењем… Бојазан да би Русија постала непријатељ Србије је неоснована јер Русија није у непријатељским односима са НАТО-ом, нити са појединачним земљама чланицама. Најновије приближавање Русије НАТО-у ће утицати и на позитивнију перцепцију НАТО код нас… Неосноване су такође и тврдње да би Србија уласком у НАТО нанела штету стратешким интересима Русије и тиме довела у питање политичке (КиМ) и економске (снабдевање енергијом) интересе који зависе од подршке Русије… Веома је дискутабилно да ли Русија сматра Србију толико стратешки значајном. Русија испоручује енергенте чланицама НАТО-а, а што се Косова тиче, оно ће се свакако решавати и уз руску подршку дијалогу… депласирано питање да ли би уласком у НАТО Србија индиректно признала легитимитет војне интервенције против СРЈ 1999. године, и свим одлукама о коначном статусу Косова које се косе са њеним интересима“.[43]

Да би се утврдило да ли би Србија требало да постане чланица НАТО, треба да се размотре четири основна проблема.[44]

Прво, шта је циљ тога да се буде део система колективне безбедности? Ко је непријатељ овог система колективне безбедности од кога би се Србија бранила? Ко је тачно непријатељ? Тешко је идентификовати непријатеља на Балкану или у околини, који је у позицији да прети Србији или би био заинтересован за то. Штавише, чак и да постоје такви непријатељи, да ли би НАТО заиста прискочио у одбрану Србије? Члан 5 уговора о НАТО каже да је напад на једну чланицу напад на све чланице НАТО. Али не постоји ништа у 5. члану што обавезује једну чланицу да дође у помоћ другој.

Друго, мора да се схвати чињеница да чланство у НАТО стварно значи да се од Србије може очекивати да конфигурише своје безбедносне потребе према најмоћнијим чланицама, а посебно САД. То значи да ће као чланица НАТО Србија бити под притиском да се придружи САД у војним авантурама које имају мало везе са интересима и безбедношћу. Наравно, Србија не би била у обавези да се повинује таквим притисцима, али притисак би био већи и чешћи кад би била чланица алијансе.

Треће, НАТО је сила у опадању. Она је изграђена да задовољи специфичне претње између 1949. и 1989. године. Када је “хладни рат“ завршен и Совјетски Савез се распао, потреба за НАТО је брзо опадала. Западни војни савез је био прави инструмент да се супротстави совјетској претњи, али те претње више нема а архитекти НАТО нису били у могућности да савез реконструишу као одржив инструмент у савременом свету. У ствари, постојање НАТО није много више од продужетка хладноратовске поделе у Европи у 21. веку. Русија је изван тога и никада неће бити доведена у “клуб“. Такође, нема скоро никакву вредност “изван округа“. У Ираку алијанса није била од користи, а у Авганистану је била од врло мале борбене користи. НАТО је био добар за 1960, а не за 2010. и данас!

Четврто, Србија не би уштедела новац служећи као специјализована или посебна снага у НАТО. У зависности од тога која би споредна улога била одабрана за Србију, цена би могла да буде још виша него одржавање робуснијих војних капацитета. Чак и ако би чланство у НАТО донело уштеду, да ли би то било вредно чланства ако положај Србије не би служио безбедносним интересима Србије. Безбедносни интереси Србије леже пре свега на југу, а не да буде помоћни слуга САД у неком месту као што је Авганистан. Осим тога, као чланица НАТО Србија би била под притиском да купује опрему од партнера НАТО без обзира на то да ли јој је потребна.

 

С друге стране, ево неколико аргумената аутора у прилог НАТО чланству:[45]

 

  1. Ако је Србија војно неутрална, опет ће се разликовати од земаља у окружењу, што може да буде извор нових конфликата.
  2. Боље је бити члан моћног војног савеза који одлучује о безбедносним питањима него држава “на менију“ те исте војне алијансе.
  3. Војно неутралне државе издвајају већа средства из буџета него државе чланице НАТО, што показује пример Шведске и Мађарске.
  4. Србија не може стално да се враћа у деведесете године и на лоша искуства из тог периода него је време да се окрене будућности.
  5. У политици, а поготово у односима између држава владају интереси, а не емоције.
  6. Највећи број чланица ЕУ су и у НАТО, тако да је реч о два комплементарна савеза.
  7. Војна неутралност није наша традиција, па нас она ни сада не обавезује.
  8. Чланство у НАТО није услов, али је препорука за чланство у ЕУ.

 

Тешко је рећи који је од ових аргумената важнији, али на неком референдумском тасу разлике међу њима би се свакако исказале.

 

Већина других аутора наводи следеће аргуменет за чланство Србије у НАТО:

 

  • Србија би ушла у систем колективне одбране, чиме би требало да се повећа безбедност државе. Ако би, на пример, била нападнута – то би било третирано као напад на све чланице НАТО. Исто тако, уколико би нека друга чланица НАТО била нападнута – то би значило и напад на Србију.
  • Придружила би се најмоћнијем војном савезу на планети и стекла савезнике међу најутицајнијим државама света, пре свега САД. За безбедност малих земаља као што је Србија, од пресудног је значаја да имају велике пријатеље, на које могу да рачунају. Србија би симболичким војним доприносом операцијама НАТО могла да ојача свој политички кредибилитет, имиџ и позицију у Вашингтону, Бриселу и осталим европским престоницама.
  • Србија би послала сигнал потенцијалним инвеститорима да је њена територија безбедна за улагања. Тиме би се повећао кредитни рејтинг и убрзао економски просперитет земље (кад је Румунија ушла у НАТО директне стране инвестиције у ту земљу порасле су за 141 одсто).
  • У НАТО су ушле све централно и источно европске посткомунистичке државе, међу којима и Мађарска, Бугарска, Румунија, Албанија, Хрватска, а БЈР Македонија и Црна Гора су у Акционом плану чланства, што је последња степеница пред улазак, док је БиХ чланица Партнерства за мир, и недвосмислено оријентисана ка пуноправном чланству. Ако Србија остане ван НАТО, са свих страна била би окружена њеним чланицама.
  • Србија би се придружила заједници западних друштава која деле либерално-демократске вредности. Србија би учврстила демократски правац у коме се крећу њене унутрашње прилике и дефинисала свој тренутно шизофрен и амбивалентан спољни стратешки идентитет.
  • Појачале би се полуге спољне и безбедносне политике. Одлуке донете у НАТО утичу на регионалну европску и глобалну безбедност, била Србија чланица или не. Ма како мала била могућност да се утиче на формулисање политике и правац доношења одлука у оквиру НАТО, и то је боља могућност од никакве.
  • Улазак у НАТО појачава спољне и унутрашње притиске на Војску Србије да се модернизује, професионализује и специјализује. Реформисана војска била би у стању да смањи војне снаге и повећа њихову употребну вредност, било у одбрамбене било у сврхе операција подршке миру далеко од своје територије.
  • Реформа сектора безбедности и организација војске по НАТО стандардима захтевају значајна средства. Међутим, неулазак кошта много више. Рачуница је проста: када је земља у систему колективне одбране, може да професионализује и специјализује своју војску. Кад сами гарантујете своју безбедност, морате да развијате много шири дијапазон војних способности. Пошто код нас још увек није изведена економска рачуница, довољно је поменути, на пример, истраживање МО Републике Хрватске по коме улазак у НАТО кошта три милијарде долара мање него останак ван савеза. Нема разлога да се рачуница за Србију драстично разликује.

 

5.2. Србија и НАТО: аргументи против чланства

 

НАТО пакт, који је настао као противтежа Варшавском уговору, представља војну машинерију Запада уз помоћ које он реализује своје циљеве и интересе који се противе елементарним људским слободама. НАТО пакт насилно спроводи наметање сопственог виђења “демократије“ која у стварности представља окупацију, поробљавање и уништење неподобних земаља и њихових лидера. Запад је помоћу НАТО пакта 1999. године извршио агресију на нашу земљу како би нам отео интегрални део територије, променио свест људи и мржњу усмерио ка тадашњој власти по принципу “они су криви што нас бомбардују“. НАТО пакт је убијао и уништавао Србију и њено недужно цивилно становништво и омогућио албанским терористима да створе квази државу Косово на темељима српске историје, духовности и идентитета. Србији је отето Косово и Метохија. Ту није реч само о површини државе која износи око 15% укупне територије Србије већ је реч о људима, и непроцењивом културно-историјском благу које представља идентитет српства. НАТО пакт не само да је убијао већ је и окупирао духовни центар Србије. Тренутно, НАТО ради на стварању тзв. војске Косова која ће настати од “косовског заштитног корпуса“, односно “косовских снага безбедности“.

Чланство у НАТО-у, како истиче проф. др Радиновић, није у интересу Србије. “Не само што је реч о агресивном војном савезу који је у служби америчке глобалистичке хегемоније, већ чланство у овом савезу носи велике ризике и претње“, објашњава Радиновић. “Србији данас војно не прети ниједна држава из окружења, што је већ дуже време европски тренд, па јој није потребна ни заштита неке алијансе. Чланство, са друге стране, носи сврставање и отварање непријатељства са неким снагама и државама које нас неће угрожавати у случају неутралности. Радиновић као аргумент против војне опредељености за западни савез наводи и чињеницу да НАТО помаже стварање војске Косова, што директно угрожава балканску и европску безбедност. “Уколико Србија постане члан Северноатлантског савеза руске ракете биле би окренуте ка нама. Ту нема љубави, већ чисте политике одбране“ истиче Радиновић.

Џулијан Харстон, бивши шеф Канцеларије УН у Србији, показујући разумевање за “заоставштину“ бомбардовања НАТО-а 1999. године и чињеницу да Србија никада није била члан ниједне војне алијансе, позвао је Београд да извуче максимум из програма Партнерство за мир и сачека да види како ће се НАТО даље развијати.

Стивен Мејер, бивши шеф ЦИА за Балкан, каже да лично не разуме шта би Србија добила уласком у НАТО. Према његовој оцени, НАТО је организација у мировању која постоји само зато што САД тако желе, а ЕУ је заједница која је очигледно финансијски обогаљена, која не зна шта жели, ни колика хоће да буде. “Те су организације пре десет година биле важне за развој региона, али данас није тако. Србија треба добро да размисли у каквом савезу жели да буде с таквим организацијама. Али, нажалост, сви ваши политичари се приклањају Западу, што Вашингтон и Брисел нашироко користе“, закључује Мејер.[46]

“Регионална безбедност нарушена је једностраним проглашењем независног Косова, под окриљем САД, НАТО-а и ЕУ. То је данас главни разлог што Србија не може да мобилише своју јавност да прихвати прикључивање НАТО-у. Наиме, није више реч о томе да се убеди опозиција тој идеји и да се преусмери наслеђени дух, већ да се истовремено када НАТО, као извор агресије, подржава територијално цепање Србије, од ње очекује да приђе војном савезу који је то стање произвео. Коме је била потребна брзина признавања независног Косова, зашто је покренута политика “стандарди пре статуса“ (као да се није знало да је неостварива), а од које се потом одустало? Тим пре што би Србија била задовољена формалном сувереношћу и отвореним путем ка ЕУ. То би и за Косово био бржи и мање захтеван пут ка истом циљу“.[47]

Србија је раније гледала, а и данас позитивно гледа на савезништво, што се види из њених стратегијско-нормативних докумената о одбрани по којима се одбрана земље остварује ослонцем на сопствене снаге, али и учешћем у коалицијама (савезима). Дакле, она рачуна са таквом могућношћу за случај да буде угрожена, а не буде у стању да самостално оствари своје одбрамбене циљеве. Међутим, спорно је да ли Србији у данашњем мирнодопском тренутку уопште треба савезништво кроз чланство у НАТО. Оно би имало смисла само под два услова: први, да Србија зарад тзв. реал-политике прихвати противнике НАТО као своје, уз све политичке, економске и војне консеквенце таквог опредељења и други, да је НАТО спреман да штити територијални интегритет Србије.[48] То се најбоље видело на дешавањима са простора бивше СФРЈ када је у питању српски народ. Медијском манипулацијама Срби су проглашени за кривце у свим комбинацијама балканских сукобљавања деведесетих. Потом је војна алијанса бомбардовала Србе, прво у Републици Српској чиме је скројила карту Босне у Дејтону. Затим је 1999. године иста судбина снашла и Србију, после чега је отргнуто Косово и Метохија из састава српске државе. Све ово је и пре и после пратила пропаганда (као медијска припрема и наставак војне интервенције) о етничком чишћењу Албанаца и незрелости Срба као варварске нације која је тиме правдала у очима светског јавног мњења интервенцију НАТО-а. Најважнији циљеви медијске кампање би били стварање слике у светском јавном мњењу о прекој потреби опстанка НАТО-а и исправност америчких ставова о српској геноцидности и варварству које је проузроковало интервенцију. Дакле, данашње стање на Балкану и настанак нових држава – при чему је Србија највише оштећена – представља резултат америчке политике, подржане војним савезом у којем она има доминантну улогу. НАТО је био ударна песница и гарант при спровођењу америчке политике ситњења српског народа стварањем Косова као државе а које чини се има логичан продужетак у лаганом издвајању Војводине из државно-правног система Србије.

Такође, Србија под НАТО-ом мора да прихвати ревизију историје која би значила признање њене кривице, не само за “геноцид“ над Албанцима који је проузроковао најновију агресију из 1999. године већ и за праведну двовековну борбу којом се изборила за независност и за позицију слободног и државотворног европског народа. Ова ревизија историје се врши већ више година, како у Хашком трибуналу тако и у већини домаћих “независних“ медија. Срби ако хоће да приступе НАТО-у мораће њену коначну верзију да прихвате у потпуности. Мораће да се уподобе тој новој историјској свести и да се одрекну својих хероја и људи које су славили и на њима градили свој идентитет.

Уласком у НАТО савез Србија би била доведена у парадоксалну ситуацију. Наиме, морала би да даје људство за интервенције на разним планетарним жариштима зарад америчких интереса док би одбрана сопствених територија (Косова и Метохије као изворишта и врела српске националне идентитетске утемељености) била онемогућена. Уласком у НАТО Србија би дакле признала постојеће стање као последицу деловања Америке и НАТО-а и потпуног прихватања њихове визије Балкана. Исто тако, у перспективи би морала да аминује ревизију балканске и европске историје и да се сагласи са америчким историјско-политичким догмама новог глобалног поретка који је Србе приказао као један од најгорих народа на свету.

Уласком у атлантску алијансу Србија би, хтела не хтела, морала да делује у интересу овог савеза, а интерес савеза је потенцијално супротстављен руској националној безбедности. Русија на ово сигурно не би гледала благонаклоно. Штавише, у склопу акција НАТО-а којима би се морала прикључити Србија, Русија би нас видела непријатељски као део америчко-НАТО тима.[49]

И још нешто је потребно рећи о наводној безбедности коју нам НАТО нуди. Од кога смо ми то угрожени, од Русије, од Кине или неке друге велике државе? Не, никако. Или смо можда у случају неприступања Алијанси угрожени од саме Алијансе? Што нам НАТО заговорници отворено не кажу ако је стварно тако. Што нам не кажу да морамо ући у НАТО да би нас НАТО заштитио од НАТО-а. Док се на то питање не одговори ми знамо да смо угрожени само од наших суседа (који се под патронатом Америке често и директно мешају у наше унутрашње ствари) и унутрашњих дезинтегративних процеса које Америка и НАТО подстичу већ две деценије, те је њиховим вишестраним деловањем дошло до дробљења српског националног простора и сатанизовања Срба као народа.

Уласком у НАТО ми бисмо прихватили и легализовали постојеће дробљење српске државе. Такође бисмо изгубили макар минималну шансу да све неистините стереотипе о нама демантујемо и тиме, макар у далекој будућности, заслужимо шансу на рехабилитацију наше нације у правном и моралном смислу. Пристајањем на “праведност“ данашње прекомпозиције Балкана, капитулирали бисмо пред ревизионистичком историјом ових простора (али и Европе и Русије) креираном од Запада.

Политика Србије мора бити окренута свим странама света и мора бити флексибилна, па чак зарад народа и понизна према светским моћницима али та понизност ипак мора да има црту испод које се не иде. Та црта је чини се исписана на вратима НАТО-а. Другим речима Србија зарад својих интереса и зарад очувања елементарног људског достојанства, које мора имати свака нација, не сме да плати (превисоку) цену приступу “америчкој“ војној алијанси. Уради ли то признаће све своје “кривице“ пројектоване у америчкој “кухињи“, оправданост губитка Косова и Метохије, ревизију своје вишевековне историје, конфронтираће се са Русијом и сузиће ионако минимални маневарски простор који још имамо.

Ширење НАТО према Русији и Кини јасно показује у коме он види своје противнике, али и мотиве због чега то чини. Чланством у НАТО Србија би се, хтела то или не, декларисала против њих, што би било дугорочно штетно по њене интересе, тим пре што нам одатле не прети никаква опасност. У њеном интересу није ни конфронтација са оним земљама које су од стране НАТО, односно САД евидентиране као “извозници“ тероризма и претња њиховој безбедности, односно које треба “демократизовати“, колико год се не слагала са њиховом политиком. У том погледу довољно је поучан пример Шпаније која је након терористичког акта у Мадриду 2004. године повукла свој војни контингент из Ирака.

С друге стране, албански политичко-терористички фактори на КиМ још од времена Рамбујеа и агресије добијају снажну политичку, логистичку и војну подршку НАТО-а, што је потврда континуитета његовог непријатељства према Србији. Признање независности КиМ од стране већине чланица НАТО и захтев САД да се Србија одрекне Резолуције СБ УН 1244 докази су доследности такве политике. Она се није изменила ни након покушаја да се приближимо НАТО кроз чланство у програму “Партнерство за мир“, Споразум о војној сарадњи са државом Охајо, реформу Војске по НАТО стандардима и друге манифестације оданости. Зато је сасвим сигурно да наше чланство у овој алијанси не би променило овакву политику, а могло би да се протумачи и као признање стања које је она произвела.

Све ово очигледно не иде у прилог тезама о безбедносним потребама уласка Србије у НАТО, али ни ставовима да би нам то омогућило јачање демократских процеса и институција, бржи улазак у ЕУ, ефикаснију борбу против организованог криминала и тероризма, веће улагање у нашу привреду и тако редом. Јер, савезништво никада није било школа демократије и нико нам не стоји на путу демократизације друштва. Сузбијање организованог криминала и борба против тероризма није посао савеза оваквог типа, већ неких других институција и интеграција, док страна улагања зависе од интереса инвеститора, ширине простора за инвестирање и политичке стабилности земље, која зависи само од нас.

Исто тако, нису прихватљиве ни оне идеје да нам је потребно војно савезништво са Русијом као заштитом од НАТО, јер она сасвим сигурно не жели сукоб са њим, а то није ни наш интерес. Ова сила се враћа на Балкан својим привредним, а не војним потенцијалом и на том плану Србија мора да пронађе много више простора за сарадњу. Исто то важи и за друге земље са којима се може артикулисати заједнички економски интерес (Кина и др). Зато је савезништво у овој сфери, ако се тако може назвати, наша далеко већа потреба него у војној, јер само снажна привреда може Србију да учини безбедном и повећа њену одбрамбену моћ.

Принцип активне неутралности у перспективи може бити проширен на комплетну спољну политику Србије, која би настојала да промовише нашу државу као фактор неутралности на Балкану који дугорочно остаје ван спорних међународних политичких, војних и других интеграција, док са друге стране у потпуности отвара своје билатералне перспективе ка свим странама света. Такође, у спољнополитичком смислу, активна војна неутралност значила би и остваривање активне билатералне сарадње са осталим државама које су се прогласиле неутралним и учешће у програмима које оне организују.

Тренутно, у оквиру НАТО постоје разлике које тешко могу да се сматрају спорадичним. То су пре различите стратешке визије за будућност Алијансе: САД желе да НАТО буде инструмент за изазове глобалне безбедности, чланови из Западне Европе у алијанси виде средство везивања САД за Европу и стабилизацију и ширење Европе заједно са ЕУ, док се чланице из централне Европе фокусирају на супротстављање потенцијалној руској претњи. “Савез неће бити у стању да превазиђе ове дубоке разлике. Уместо тога, чланице морају да се науче да их толеришу и налазе разумне компромисе унутар НАТО да би НАТО остао ефикасан у одсуству јасног стратегијског консензуса“, истиче Чарлс Купчан.[50]

“Био сам против бомбардовања Србије и имам разумевање за то што ваша земља не жури ка НАТО-у. Сваки народ има своје достојанство. Може се бити чланица ЕУ, а да не будете члан НАТО-а, што показују и примери Аустрије, Ирске, Кипра, Малте… Неутралност Србије је сасвим прихватљива, и то са тачке гледишта европске безбедности“.[51] “Договор на крају “хладног рата“, а ја сам тада био министар одбране и учествовао сам у преговорима, био је да НАТО не поставља своје базе на истоку. Уједињена Немачка би била чланица НАТО-а, али би војне снаге остале на западу земље… Постављање војних инсталација је кршење духа договора “четири плус два“ и резултат је Бушове политике…  Американци хоће да поделе терет, да ми шаљемо своје војнике у ратове као што је авганистански да бисмо подржали њихове напоре. Европске владе су прилично скептичне према томе, па има веома мало дељења терета и још мање дељења одговорности“.[52]

Чланство у НАТО није условљено чланством у ЕУ, нити чланство у ЕУ зависи од чланства у НАТО. Постоји један број земаља ЕУ које нису део НАТО и неколико НАТО земаља које нису део ЕУ. Чврсто верујемо да су даље евроатлантске интеграције земаља на западном Балкану – кроз партнерство или чланство у НАТО, или ЕУ – најбоља гаранција за дугорочну стабилност на Балкану. Имајући све ово у виду, на Србији је самој – а не на било коме трећем – да донесе одлуку о свом месту у региону и шире у свету, као и о томе којих међународних тела земља жели да буде део.[53]

“Отворени оптимизам са обе стране Атлантика, ипак, не може да прикрије нарастајуће сумње о значају НАТО-а за политичке изазове 21. века, нарочито о целисходности опстанка те организације на дуги рок. Док НАТО на први поглед делује као импресивна организација, његова способност као делотворног безбедоносног механизма нагло опада. У Тексасу постоји популарна изрека о људима који имају изузетну репутацију али поседују јако мале стварне способности: “all hat and no cattle“,[54] која се може применити на НАТО. Непогрешиви знакови овог проблема постоје у неколико области: слабост и рањивост нових чланица и кандидата за чланство; неспретна савезничка политика која је створила озбиљне тензије са Русијом; нарастајуће поделе унутар савеза око политике према Русији; анемично деловање НАТО-а у Авганистану; и узнемирујуће опадање војне способности код кључних европских чланица алијансе.[55] Нове чланице које је савез прихватио од краја “хладног рата“ су слабе, штићеничке државе (client states), које очекују да их бране Сједињене Државе. То је у целини истина, чак и за прву рунду проширења, у којој су се прикључиле земље средње величине, Пољска, Чешка и Мађарска. То је постало много очигледније у другој рунди, када су прикључене тако мале државе попут Словачке, Словеније, Латвије, Литваније и Естоније. Такви микро-савезници су уживаоци безбедности а не ствараоци безбедности. Са становишта америчких интереса, они не представљају добит него обавезу – потенцијално веома опасну обавезу“.[56]

„НАТО цени партнерство са Србијом и ја сам поносан на своје снажне везе пријатељства с вашом земљом“, истакао је Столтенберг и нагласио да Атлантски савез жели да продуби сарадњу са Србијом уз поштовање њене неутралности, попут сарадње НАТО са Аустријом, Шведском и Швајцарском. НАТО, како је рекао, снажно подржава дијалог Београд – Приштина и позива све стране да буду уздржане и учествују у дијалогу на конструктиван начин.[57]

 

Који су аргументи изнесени против чланства Србије у овом војном савезу?[58]

 

  • НАТО је бесправно бомбардовао Србију, наносећи нам огромне људске жртве и материјалну штету.
  • Западна војна алијанса је запосела део суверене територије Србије – Косово и Метохију.
  • НАТО се у великој мери понаша као “светски полицајац“, и то пре свега као “превентивни полицајац“, тако да би и српске трупе учествовале а њени војници и гинули у војним мисијама у којима би штитили туђе интересе.
  • Реч је о војној организацији која је на просторима бивше Југославије учествовала у низу акција у којима је српска страна била губитник, па је наше евентуално чланство у том савезу у великој мери закаснило.
  • Иако више не постоји Варшавски пакт, у Русији сматрају да је НАТО окренут против ове земље, тако да би српско сврставање на страну западне алијансе било и сврставање против нашег традиционалног савезника.
  • Чланство Србије у НАТО је могуће само ако огромна материјална штета настала бомбардовањем буде надокнађена.
  • За успешан развој Србији није потребно војно сврставање него снажна привреда, што показује пример безбедносно неутралних европских земаља.
  • Припадност војном савезу претпоставља куповину оружја од најмоћније државе савеза, уз гашење сопствене наменске индустрије.

 

Оцене и закључци Београдског форума за свет равноправних усвојени још 2011. године задржали су пуну актуелност и вредност и данас:

 

–    НАТО је милитаристичка алијанса која служи искључиво америчким

     империјалним интересима;

  НАТО се понаша агресивно и освајачки у целом свету, од Блиског, Средњег и   Далеког Истока, преко Источне, Централне и Северне Африке до Сирије и  Украјине;

  Глобални интервенционизам и стратегија експанзије на Исток (руске границе)  представља опасност по мир и безбедност у Европи и свету;

НАТО изазива оружане сукобе, под лажним образложењима, са циљем успостављања тоталне контроле над економским и природним ресурсима, стратешки важним територијама и тржиштима да би очувао привилегије развијених над мање развијеним земљама;

  НАТО је реликт “хладног рата“ и није у стању да реши ни један међународни сукоб или проблем;

–    Чланством у НАТО Србија не би могла да унапреди своју безбедност;

   НАТО је одувек био главни непријатељ Русије а данас је његов стратешки циљ одвајање Русије од Европе, њена изолација, економско изнуривање, дестабилизација и разбијање њене државне територије. Сврставање Србије уз Алијансу са таквом стратегијом је супротно нашим државним и националним интересима. Русија је традиционални пријатељ и савезник Србије у оба светска рата, никада није ратовала против Србије увек је, када је могла, била на страни Србије, она је стална чланица Савета безбедности и данас упорно подржава Србију у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

 

Већина других аутора истиче и следеће аргументе да Србија не буде члан НАТО-а:

 

  • Уласком у НАТО Србија би индиректно признала легитимитет војној интервенцији против СР Југославије 1999. године и свим евентуалним одлукама о коначном статусу Косова и Метохије које се косе са њеним интересима.
  • Србија би теоретски могла да уђе у ЕУ, а остане ван НАТО као што су то учиниле земље попут Ирске, Аустрије, Финске, Шведске, Малте и Кипра. Само чланство у ЕУ је солидна гаранација безбедности. ЕУ има аутономну заједничку безбедносну и одбрамбену политику и сопствене војне снаге, додуше за сада слабо развијене. Поред тога, чињеница да је нека земља чланица ЕУ у задовољавајућој мери одвраћа треће државе од идеје да је нападну, без обзира да ли је она чланица НАТО или не.
  • Уласком у НАТО Србија би нанела штету у стратешким интересима Руске Федерације, која је традиционални, мада непоуздани савезник, и која се жестоко противи ширењу НАТО. Спровођење политичких (КиМ) и економских (снабдевање енергијом) интереса који зависе од подршке Руске Федерације било би доведено у питање.
  • Иако се уласком у НАТО смањује шанса за конвенционални и симетрични напад неке државе на Србију, теоретски се повећава њена изложеност новим транснационалним и асиметричним претњама као што је, на пример, међународни тероризам исламских фундаменталиста.
  • Улазак у НАТО форсира специјализацију и улагање у одређене видове оружаних снага на рачун неких других. Тиме се ствара изразита неједнакост унутар војске и заоштравају тензије које из те неједнакости произилазе.

 

Ако покушамо да одмеримо јачину аргумената заснованих углавном на искуству других земаља рачуница указује да је потребно бити обазрив јер и улазак и неулазак могу имати велики број различитих исхода. Другим речима, постоје различити начини да се буде, односно да се не буде члан НАТО савеза. Чланице НАТО варирају од земаља које уопште немају војску (Исланд), преко чланица које имају ограничено учешће у НАТО (Француска), и малих држава (које од НАТО више добијају него што дају), до држава са оружаним снагама које могу да пројектују моћ широм света.

С друге стране, европске државе које нису чланице НАТО варирају од формално војно неутралних држава (Шведска, Финска, Аустрија, Швајцарска, Ирска) које деле либерално-демократске вредности и понекад учествују у мировним операцијама у оквиру НАТО на ad hoc основи, преко нечланица које су ван НАТО због територијалних спорова (Кипар), па до држава које не желе да уђу у НАТО због лојалности Руској Федерацији.

На који начин би Србија осмислила чланство или нечланство у НАТО зависи од тога колико су политичке елите у стању да развију мудру и дугорочну стратегију усклађену са средствима којима располажемо. Нажалост, државни врх још увек нема јасну стратегију. Тако нам остаје да суд доносимо на основу туђих искустава која наводе на закључак да ће Србија погрешити ако сама себи затвори врата на која се улази у Северноатлантски савез.

Да ли у војно-безбедносној области за Србију постоји реална и изводљива алтернатива НАТО-у? Алтернатива је управо оно што садашња и савремена Србија јесте – тј. војно-неутрална држава. Са том идејом и усвајањем такве Резолуције Србија је чак предњачила времену. Унилатерализам САД-а се распао. Растућа глобална мултиполарност, прегруписавање покрета и снага на светској политичкој сцени, појава и снажење БРИКС-а, самосвесна и одлучна Русија, недефинисаност и делимична стратешка конфузија међу појединим државама-чланицама НАТО-а, само су неки од најновијих феномена који ће, у годинама које долазе, увелико променити политичке односе у свету.

“Чини се да је америчка страна свесна и спремна да у глобалном контексту ради остваривања својих циљева поткопа међународни правни поредак који је настао као резултат Другог светског рата. Сила треба да буде изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити“… “Начин размишљања који апсолутно води рачуна само о својим интересима, може се само назвати тоталитарним“ – закљује Вимер.[59]

НАТО је агресивни војни савез, остатак “хладног рата“, полуга униполарног поретка и инструмент доминације. Зато, као независној и мирољубивој европској земљи Србији није у интересу садашњи ниво везаности за НАТО (као што су СОФА и ИПАП), јер тај савез сноси велику одговорност за велике људске жртве и непроцењиву материјалну штету коју је изазвао агресијом 1999. године. Истовремено, садашња везаност Србије за НАТО, кроз наведене споразуме, представља ограничење независности, суверенитета и војне неутралности Србије.

Сматрамо да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.

 

  1. Закључак

 

Оружана агресија НАТО пакта против СР Југославије 1999. године представља тачку глобалног преокрета ка заоштравању односа у свету и глобализацији оружаног интервенционизма. Најмоћније земље Запада, на челу са САД, напуштају међународни правни поредак успостављен на резултатима Другог светског рата, потискују систем и Повељу Уједињених нација и почињу да оружаном силом, грубим мешањем у унутрашње послове независних земаља, економским и финансијским уценама намећу правила понашања која одговарају искључиво њиховим империјалистичким интересима и циљевима. За њих не важе никакви договори, принципи или обећања. За њих је легално, демократско, хумано и прихватљиво само оно што је у служби њихових империјалистичких интереса. И када разарају друге земље, када окупирају и отимају туђе територије, када користе оружја за масовна убиства и финансирају државне преврате, и када оснивају тајне затворе и прислушкују милионе људи, и када обмањују и уцењују, и када стварају савезништва са терористима, као у случају терористичке ОВК, и са неофашистима и неонацистима као у случају Украјине, све такве антицивилизацијске методе, проглашавају за право, демократију, људска права или за борбу против тероризма. Све оно што не одговара њиховим себичним интересима проглашавају да је незаконито, ауторитарно, супротно европским и светским стандардима. Никада у историји демократија и људска права нису тако безочно злоупотребљавани за прикривање освајачких похода као на размеђу другог и трећег миленијума.

Агресијом 1999. године НАТО је, као заступник интереса војно-индустријског и финансијског капитала, силом разорио једну суверену, независну земљу и отео јој део државне територије да би САД на њој успоставиле војну основу и базе за експанзију и освајање Истока, за контролу Каспијског басена, Блиског истока, севера Африке и главних енергетских токова. Отимањем Косова и Метохије од Србије убрзава се експанзија САД/НАТО/ЕУ на исток, милитаризација Европе и нова трка у наоружавању. Данас у Европи има више америчких војних база него у време када је “хладни рат“ био на врхунцу. Стратегија експанзије на исток, ново издање доктрине Drang nach Osten“ представља суштински узрок кризе у Грузији 2008. године, као и садашње кризе око Украјине. Узроци су у тоталитаризму система водећих сила запада, чије елите, осим својих, не признају интересе других земаља.

НАТО нигде није решио, нити је желео, нити је могао да реши, било који проблем. После сваке агресије НАТО је за собом је остављао девастирана друштва, разорене културе, привреде, верске и етничке сукобе, сепаратизам, економску и социјалну беду, стотине хиљада људских жртава, милионе избеглица и расељених лица.

НАТО је реликт “хладног рата“, његово одржање представља извор угрожавања међународног права, масовног кршења људских права и опасности по мир и безбедност. НАТО није место за мирољубиве земље као што је Србија. Права опција за Србију је политика активне неутралности и њено претварање у уставни принцип.

Проблем статуса покрајине Косово и Метохија и даље је отворен. Тај проблем се не може решити приморавањем Србије на трговину по рецепту – одрицање од територије за чланство у ЕУ. Јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ не постоји и Србија не сме да плаћа цену успостављања такве политике. Статус Косова и Метохије може се решити мирним средствима само уз целовиту примену резолуције СБ 1244 којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије.

Србију нико не угрожава споља да би у чланству НАТО тражила гаранције за своју безбедност. А и уколико би икада била угрожена споља, НАТО не би био на њеној страни. Током југословенске кризе и током агресије 1999. године чланице НАТО су биле ослонац, односно, савезник сепаратиста, исламског, албанског и неоусташког екстремизма, радећи активно на дробљењу српске нације и на слабљењу и територијалном смањивању Србије.

НАТО тежи да Србију увуче, да је стави под потпуну контролу из својих геостратешких интереса: први је да консолидује свој продор на Исток – према Русији, Каспијском басену, Сибиру и Блиском истоку;  други, да обезбеди најамничке трупе за освајачке ратове изван Европе. Ти циљеви су супротни како садашњим, тако и трајним интересима Србије.

Кључне чланице НАТО – САД, Велика Британија и Немачка, свака из својих себичних интереса, – протекле три деценије третирају Србе и Србију као агресивне, реметилачке, ретроградне факторе на Балкану и у Европи. Уз велике напоре и новац произвеле су и светској јавности наметнуле представу о Србима и Србији као сатани и злу равном, ако не и већем, од наци-фашизма Адолфа Хитлера. А онда су, да би угодиле обманутој и отрованој јавности, кројиле и спроводиле политику која представља највећу срамоту за западну цивилизацију. Део те политике је и оптужба да је Србија извршила агресију на Босну и Херцеговину због чега су јој маја 1992. године уведене најсвеобухватније санкције које је Савет безбедности УН икада усвојио. Формирање и рад Хашког трибунала, формално названог “за бившу Југославију“, фактички за Србе и Србију, јесте друга битна илустрација односа НАТО (земаља) према Србији и Србима.

После 5. октобра 2000. године НАТО, тј. њене чланице, промениле су свој однос према властима које су формиране по њиховом укусу и које се све до данашњег дана карактеришу као “прозападне“, закључен је низ споразума као што је споразум о слободном транзиту трупа НАТО преко територије Србије (Вук Драшковић – Јап де Хоп Схефер), споразум о (дипломатском) статусу америчких трупа у Србији (Тадић – Кондолиза Рајс), познат као СОФА-споразум, потписано је приступање Партнерству за мир (Борис Тадић), почињу заједничке војне вежбе, школовање официра ВС у америчким и НАТО школама, учешће контингената ВС у мировним мисијама којима руководи НАТО, или поједине његове чланице. Међутим, суштински однос неповерења, притисака и уцена према Србији, према њеним легитимним интересима, посебно у вези са статусом Косова и Метохије (“нормализација односа“), од стране НАТО и њених чланица тешко да се променио. Штавише, из западних “аналитичких“ и “научних“ кухиња, финансираних од кључних чланица НАТО, тече процес ревизије историје где су Срби и Србија предмет “посебне“ обраде.

У САД и на Западу уопште, све је више сведока, књига и докумената којима се разобличавају гнусне лажи и закулисне радње НАТО, његових лидера и кључних чланица. Закаснела савест појединих актера историје новијег датума јасно разоткрива антисрпски, реваншистички и осветнички карактер политике и понашања низа чланица НАТО-а. Треба ли да се понашамо као да не знамо ни да читамо, или као да не разумемо то о чему пишу и говоре западни писци, мислиоци, нобеловци, бивши, председници, премијери министри, обавештајци?!

Србија је мала, мирољубива европска земља, која се бори за поштовање међународног права, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија, док је НАТО освајачки савез мултинационалног корпоративног капитала који грубо крши основне принципе међународног права. НАТО не шири цивилизацијске вредности, већ хаос, покорност, неслободу.

НАТО је реликт “хладног рата“, за чије постојање не постоје цивилизацијски оправдани разлози. Као творевина прошлости која данас тежи да силом одржи униполарни поредак, да терет светске кризе превали на леђа земаља богатих енергентима и стратешким минералима, НАТО је постао кочница историјски неминовном тренду ка мултиполаризацији и демократизацији међународних односа. Таква “мисија“ представља извор великих опасности по светски мир и безбедност.

Чланство Србије у НАТО захтевало би убрзану примену стандарда НАТО у техници, наоружању и војној инфраструктури, што би довело до повећања спољног дуга Србије за више милијарди долара. Како је Србија са спољним дугом од око 37 милијарди долара већ одавно презадужена, то би је чланство у НАТО дефинитивно увело у дужничко ропство са несагледивим последицама по будућност народа.

Агресијом НАТО на Србију (СРЈ) 1999. године, НАТО је и формално напустио одбрамбени и прихватио агресивни карактер. Уследиле су интервенције и напади НАТО у Авганистану, Ираку, Либији, Малију. Настављање ланца интервенција говори да је НАТО себи присвојио право на глобални интервенционизам уз кршење основних међународних правила, од свог оснивачког акта, преко Повеље УН, до Завршног документа из Хелсинкија.[60]

Где год је интервенисао, НАТО је остављао за собом хаос, економску и социјалну беду, трајне међуетничке и међуконфесионалне сукобе, сепаратизам, тероризам, организовани криминал. НАТО ни на једној тачки планете није довео до стабилности, бољег живота, демократије или поштовања основних људских права.

Шта је НАТО оставио на Балкану и у Европи након агресије против Србије (СРЈ) 1999? Прво, око 4.000 убијених и око 8.000 рањених, од чега су преко 2/3 цивили. Друго, око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних у етничком чишћењу са Косова и Метохије који, ни 18 година после агресије, немају могућности да се слободно и безбедно врате у своје домове; треће, касетне бомбе и осиромашени уранијум који наставља да изазива најопасније болести људи и деформитете деце, односећи животе недужних људи; четврто, осакаћену и понижену Србију којој је силом одузета покрајина Косово и Метохија; пето, мафијашка назови-држава Косово, која остаје дугорочни извор нестабилности, тероризма и организованог криминала у Европи; шесто, милитаризацију Балкана и Европе где се данас налази више страних војних база него у време конфронтације два војна блока и врхунца “хладног рата“.

Чињеница је да је за време рата од НАТО убијено 2544 цивила, 1031 војник, рањено је око 6000 цивила (од тога 2700 деце); начињена штета процењена је на 100 милијарди долара; уништено је или оштећено 25.000 стамбених објеката; онеспособљено 470 километара путева и 595 километара пруга. Чињеница је да је оштећено 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док их је 38 разорено.[61]

Шест чланица Европске уније, нису чланице НАТО пакта и то: Аустрија, Шведска, Финска, Ирска, Малта и Кипар.

Србија није “острво у мору НАТО окружења“. Македонија, Босна и Херцеговина и Црна Гора, бар засад, нису чланице НАТО. А и да јесу, зашто би Србија била у обавези да буде у НАТО. Бивша Југославија је била окружена, са истока, чланицама Варшавског, а са запада и југа, чланицама НАТО пакта. Ипак, била је неутрална, односно, несврстана, а уједно је из блокаде изашла као земља са најбржим економским развојем у Европи, а у свету одмах после Јапана. Напослетку, Швајцарска, и Аустрија су окружене чланицама НАТО, па се не би рекло да због своје неутралности имају штету, или да су мање безбедне. Да се нису бориле за своју неутралност, да се и данас, иако под снажним притисцима, не боре, такав статус им нико не би признавао и поштовао.

Дана 23. новембра 2016. године, премијер Србије Александар Вучић састао се са Генералним сектретаром НАТО Јенсом Столтенбергом, са којим се договорио да ће Србија, ако једног дана постане чланица НАТО пакта, остати војно нетутрална. Вучић је напоменуо да је војна неутралност интерес свих грађана Србије, због чега је неопходно да она остане непромењена у случају да наша држава постане чланица ове алијансе. Грађани Србије не смеју да буду стављени пред избор Русија или НАТО, већ наша држава мора да остане војно неутрална и њену неутралност не сме да једног дана угрози евентуална одлука да постанемо чланица НАТО. Последње што бисмо желели је да Русија погрешно протумачи наш улазак у НАТО, због чега је важно да се нагласи наша неутралност – изјавио је премијер Вучић. Столтенберг је подржао ову Вучићеву иницијативу и нагласио да је интерес НАТО да међу својим чланицама има и једну војно неутралну државу. У случају било каквог сукоба највише можемо да рачунамо на војно неутралну чланицу, јер би она могла да буде изненађење за све који је доживљавају као војно неутралну – сматра Столтенберг.[62]

 

У спољној политици Србије било би потребно:[63]

 

  1. Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима; унапредити сарадњу са свим земљама које то желе на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса. Са посебном пажњом развијати свестране односе са оним земљама и организацијама које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. Односи са Русијом, Кином, Индијом и другим традиционално пријатељским земљама, без обзира на реторику па и одређени реални напредак, и даље су дозирани и селективни, у суштини, другоразредни. Те земље, не само што не постављају политичке услове за сарадњу, већ дају значајне олакшице и подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. У српском је интересу да се према тим земљама постави отвореније и далеко активније, и да на тај начин обезбеђује далеко бржи економски развој земље.
  2. Политику активне неутралности коју је утврдила Народна скупштина подићи на ниво једног од основних принципа Устава. Имајући у виду економске, енергетске и тржишне потенцијале чланица Покрета несврстаних земаља, њихово учешће у Групи 20 за решавање светске кризе, а посебно принципијелну подршку огромне већине Покрета суверенитету и територијалном интегритету Србије, размотрити иницијативе да се Србија врати у пуноправно чланство Покрета.
  3. Односима са ЕУ треба прићи са више достојанства, а то значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготову не као привилегији или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитимни циљ, али не једини, нити по сваку цену. За Србију је прави циљ достизање европских стандарда у продуктивности, технологији, заштити природне околине и другим областима. То је суштина. Да ли ће и када постати пуноправна чланица ЕУ не сме бити опсесија. Идеализовање ЕУ, везивање судбине земље и нације за ЕУ је кратковида политика. Јавна лицитирања годинама и датумима за поједине етапе приближавања ЕУ су неозбиљна и штетна за Србију јер не воде рачуна о достојанству, већ иду на руку уцењивању и понижавању нације и државе.
  4. У односима са суседима одбацити тезу “асиметричне одговорности“ за грађанске ратове, ослободити се дефанзиве и комплекса а праксу једностраних концесија заменити стриктном применом принципареципроцитета. Утврдити јасну стратегију ангажовања државе у заштити људских права Срба у свим бившим југословенским републикама у складу са европским стандардима.
  5. (До)садашњи односи Србије са САД и са НАТО нису засновани на принципима равноправности и уважавања виталних интереса Србије, већ на понижавању, наметању и грубом мешању у унутрашње послове Србије. (До)садашњи српско-амерички односи, посебно војни, су префорсирани и неприродни. Односе са САД и НАТО нужно је поставити на основепоштовања суверене равноправности, независности и узајамности интереса водећи рачуна да ни један вид сарадње не буде у сукобу са виталним националним и државним интересима Србије и концептом уравнотежене спољне политике.
  6. Сходно изложеном, војну сарадњу са НАТО-ом и САД треба замрзнути до даљега. Војна сарадња треба да дође као круна пријатељства и међусобног поверења што у односима са САД и НАТО није случај због њихове подршке илегалној независности тзв. Републике Косово, односно, због јасног притиска да се изврши ревизија Дејтонског споразума и укине Република Српска.

Дакле, укратко, прескачући аргументацију и нијансе, верујемо да је НАТО бомбардовање Србије, с обзиром на познате разлоге, употребљена средства и коначни исход, било суштински непромишљен и неодговоран, правно и морално неоправдан, те политчки вишеструко штетан и контрапродуктиван чин. Начин на који је читава ствар вођена, арогантним ултиматумима, непропорционалном употребом силе, колективним кажњавањем (управо све оно што је била главна замерка претходним акцијама српских снага на Косову), бомбардовањем водоводних и електро-постројења и психичким терорисањем читавог становништва, као и иритантна мешавина разумевања и “немоћи“ пред албанском “осветом“ и етничким чишћењем неалбанског живља у месецима после доласка НАТО трупа, не остављају много простора за другачија тумачења. Наглашавање како је бомбардовање било селективно и вођено бригом за избегавање великих цивилних жртава, ма колико у основи истинито, представља врхунац цинизма и лицемерја. Западни војни кругови су се хвалисали овом селективношћу (и тражили разумевање у случајевима када се неки пилот грешком – или по команди – мало “занесе“), а политички и медијски актери су то, паралелно с крупним плановима албанских избеглица, узимали као крунски доказ хуманости и праведности читаве акције. Ствар је, међутим, управо обрнута.

НАТО, преко КФОР-а, већ осамнаест година држи под окупацијом Косово и Метохију а још увек није извршио мандат УН гарантовања безбедног окружења за све грађане. Не само да није извршио обавезу разоружавања терористичких група и појединаца предвиђену резолуцијом СБ 1244, већ својим оружјем и војном техником наоружава и опрема оружане снаге илегалне сепаратистичке квази државе игноришући званичне ставове Србије. КФОР, односно НАТО, ни после осамнаест година није извршио обавезу стварања услова за слободно и безбедно враћање око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца. НАТО није спречио терористички погром против Срба 17. – 19. марта 2004. године што је имало за последицу велики број изгубљених живота и рањених Срба, настављање етничког чишћења и уништавање још 15 српских цркава и манастира. То је доказ да је НАТО наставио исту политику и исте циљеве са којима је кренуо у оружану агресију 1999. године – одузимање Косова и Метохије од Србије. Притом, ни НАТО-у ни САД-у не смета да такву политику цинично представљају као да је “у интересу Србије“. Србију нико војно не угрожава да би у чланству НАТО-а тражила гаранције за своју безбедност. Србија од тог чланства нема шта да добије осим нових дугова за замену оружја војне технике по стандардима НАТО.

Аргумент да су све друге земље у окружењу већ чланице НАТО, или на путу да то постану не може бити критеријум за Србију. Србија има дугу традицију ванблоковског и неутралног статуса, што већина других земаља у окружењу нема и што је од свих, једино Србија била жртва НАТО агресије. Друге земље у суседству, нека мање нека више, помагале су ту агресију па не треба искључити да је и то допринело како њиховом чланству у НАТО-у, тако и у ЕУ – по скраћеној процедури.
Аргумент да су у НАТО-у најбогатије земље те би и Србија кроз чланство и сама могла постати богата, нити је моралан, нити политички одговоран. Њиме се сугерише да извн НАТО-а нема богатих земаља, да без “кишобрана“ НАТО-а нема инвестиција и запошљавања, што није тачно ни на примеру Европе, а поготову, света. А затим, да је боље живети као најамник него као слободан, што је напад на здраву памет. Политичари који говоре о европском путу и “бољем животу“ а раде на привођењу Србије у НАТО злоупотребљавају беду и сиромаштво у Србији које су сами произвели јаловом политиком.

Суочена са спремношћу већег броја западних земаља и чланица НАТО да признају независност Косова и Метохије, Србија је одлучила да јој, бар за сада, чланство у било ком војном савезу није потребно и прогласила неутралност према тој врсти организација. Бар до референдума о уласку у НАТО. И све то лепо срочила у члан 6 скупштинске Резолуције о Косову и Метохији.

Истовремено, оне који се питају како би НАТО реаговао на веће набавке наоружања у Москви, треба упутити на акције наших суседа – Мађари, Бугари, Румуни, сви они сада ремонтују своје борбене авионе и хеликоптере, иначе произведене у СССР. Најважније је то да је ова врста трговине, у међународним односима, увек била лакши начин да се изграде добри односи, но што су то, на пример, војне базе. Политика војних база никада није изгубила на важности. То доказује више од 700 америчких војних база расутих по свету, а “Бондстил“ на Косову и Метохији је највећа војна база на свету.

Будућност односа са ЕУ зависи како од тока и исхода дуготрајне системске кризе, тако и од спремности ЕУ да поштује резолуцију СБ УН 1244 и Устав Србије, према којима је Косово и Метохија интегрални део Републике Србије. Настављање досадашњих бесконачних и једностраних уступака могло би да буде кобно – да Србија испоручи све што се од ње тражи а да не добије ништа! Осим, ако се као добитак не рачуна милостиња у виду повремених донација!

Превазилажење војно-политичке организације НАТО, као и евентуалних будућих блокова и/или алијанси, као и њихове политике, зависиће од брзине процеса мењања постојећих неравноправних и успостављања нових демократских и равноправних односа између народа и држава у савременом свету. Тачније, неће се свет изменити распуштањем блокова, већ ће блокови нестати мењањем света.

Да ли је, дакле, Србији место у НАТО-у? Просудите сами.
_________________

[1] Декларација о војној неутралности Србије, чл. 2: Војна неутралност је најсигурнији гарант мира, а политика војне неутралности најбољи пут да се Србија развија и напредује у складу са сопственим интересима.

[2] Савез значи стање створено међудржавним уговором или неформалним споразумом који садржи реципрочне или неједнаке обавезе пружања војне и политичке помоћи у претпостављеној ситуацији или у новонасталим околностима. Савезништво претпоставља постојање заједничког противника или непријатеља или заједничке опасности, подударност геополитичких и стратешких и других интереса, одређену снагу савезника и корист од тога, страх од хегемоније или надмоћи друге државе или групе држава и жељу за стицањем преимућства на основу заједничких акција. Сматра се да је заједничка војна сила и војна сарадња, поред економије и дипломатије, значајан чинилац и метод интеграције и одржавања војног савеза, те да се војним савезом превазилазе национално-лингвистичке, цивилизацијске и идеолошке разлике. Према циљевима, савези држава могу да буду офанзивни (освајачки, агресивни), дефанзивни (одбрамбени) и мешовити, а према брју чланица – билатерални и колективни (мултилатерални) савези.

[3] СЕЦИ – Иницијатива за сарадњу у југоисточној Европи, односно иницијатива за повезивање земаља југоисточне Европе.

[4] Петковић, В. М., Петковић, М. В., “Однос Сједињених Америчких Држава и Северноатлантског пакта према Југославији“,  Војно дело бр. 1, 1999, стр. 29.

[5] Хангтинтон, С., Сукоб цивилизација, “ЦИД“, Подгорица, 1999.

[6] Блоковска организација Варшавског уговора основана је 14. маја 1955. године (као одговор на пријем СР Немачке у НАТО) и упркос временском размаку у односу на оснивање НАТО пакта оба блока настала су реаговањем будућих земаља чланица на јединствену геополитичку ситуацију у Европи и политичку климу обележену изузетним узајамним неповерењем и супарничким духом носилаца два супротстављена политичка система и две идеологије.

[7] Чланице НАТО-а су: Белгија (1949), Британија (1949), Данска (1949), Француска (1949), Холандија (1949), Исланд (1949), Италија (1949), Канада (1949), Луксембург (1949), Норвешка (1949), Португал (1949), САД (1949), Грчка (1952), Турска (1952), Савезна Република Немачка (1955), Шпанија (1982), Чешка (1999), Мађарска (1999), Пољска (1999), Бугарска (2004), Естонија (2004), Летонија (2004), Литванија (2004), Румунија (2004), Словачка (2004), Словенија (2004); Албанија (2009.) и Хрватска (2009). Чланице ЕУ које нису чланице НАТО-а су: Аустрија, Финска, Ирска, Кипар, Малта, Шведска.

[8] Драматичан развој ситуације након распадаСССР-а условио је симултано прилагођавање Америке тим променама. Када су 09. децембра 1992. године Русија, Украјина и Белорусија склапале споразум о стварању Заједнице Независних Држава у тексту су нашли одраза свих пет принципа које су САД обзнаниле 04. септембра исте године као руководеће смернице у својој политици према променама у СССР-у, које ће и даље следити у процесу еволуције Совјетског Савеза. Ти принципи су: прво, на совјетском народу је да одреди будућност Совјетског Савеза; друго, промене граница могу се вршити само на миран начин и споразумно; треће, демократија и људска права; четврто, пуно поштовање појединца, укључујући једнак третман мањине; и пето, поштовање међународног права и обавеза. Шире видети у: Wireless File, USIS Belgrade, 10 Decembar 1991, p. 8.

[9] “Оно чему смо сведоци није просто крај “хладног рата“, нити пролазност једног посебног периода послератне историје, већ крај историје као такве: ово је крајња тачке идеолошке еволуције човечанства и универзализације либералне демократије Запада, као завршног облика људске владавине“. Френсис Фукујама, Крај историје, чланак у “The National Interest“, 1989.

[10] Wolfgang Manig, “Problems of Transformation of the Defence Establishments in Central and Eastern Europe“, in Wilfried von Bredow, Thomas Jager and Gerhard Kumel (eds), Europien Security (Basingstoke: Macmilan, 1997), p. 25. Овај рад се ослања на даља истраживања са Neilom Cooperom, “Security-sector transormation in post-conflict societies“, for the Centre for Defence Studies, London.

[11] Монтгомери Вилијам, Процес укључувања земаља југоисточне Европе у међународне безбедносне интеграције, Војно дело 4-5, 2002, стр. 159.

[12] Названа “кампања ваздушних напада на Србију“ 1999. године, или “Merciful Angel“ (“милосрдни анђео“).

[13] Петковић Л. Тодор, Глобална економија и пословна дипломатија, ВПШ “Чачак“, 2007, стр. 312-319.

[14]  Гускова Јелена, Историја Југословенске кризе 1990-2000, књига 2, Београд, 2003, стр. 461.

[15]  Ивашов Л., Економические аспекти балканскои војни, Наш савременик бр. 8, Москва, 1999, стр. 117.

[16]  Исто, стр. 118.

[17]  Нишић Станко, НАТО на Балкану, Добровољачки гласник број 13, година IX, 1999, стр. 148.

[18]  Бжежински Збигњев, Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 1999, стр. 27.

[19]  Исто, стр. 50 и 75.

[20] Француска је годинама скупо плаћала своје одбијање да приступи НАТО-у и своју политику независног нуклеарног наоружавања. Да би дошла до већег политичког утицаја у Европи Француска се вратила у командне структуре НАТО-а током 1994. и тако постала de facto активан члан у политичком и војном одлучивању у НАТО-у. Од тада она настоји да се оствари већа равнотежа између америчког вођства и европског учешћа, односно већу улогу за колективну европску компоненту.

[21]  Збигњев Бжежински, оп. цит., стр. 78.

[22]  САД се после завршетка “хладног рата“ осећају позване да организују нови светски поредак. Зато он и представља амерички светски поредак, залаже се за “мир“ који “по потреби укључује и рат ако је то у интересу оваквог светског поретка“. (Политика, 19.7.1998. стр. 33).

[23] Немачко уједињење драматично је променило реалне параметре европске политике. То је био геополитички пораз и за Русију и за Француску. Уједињена Немачка не само што је престала да буде млађи политички партнер Француске већ је аутоматски постала несумњиво прва сила у западној Европи, посебно преко њених великих финансијских давања за подршку кључних међународних институција (учешће за ЕУ је 28,5 одсто; за НАТО 22,8 одсто; УН 8,93 одсто, а осим тога она је и највећи акционар у Светској банци и Европској банци за обнову и развој), према: З. Бжежински, Велика шаховска табла, ЦИД Подгорица, 1999. стр. 65.

[24]  Међутим, САД су изгледа на време предвидели такву могућност, па су на дуже стазе радили када су подржавали формирање Европске уније са заједничком монетом и финансирањем, око чега су неминовне размирице чланица. Изгледа да је та подвала уродила плодом, јер већ почињу да се кваре односи Немачке и Француске у вези с висином издатака за ЕУ, у којима Немачка “вуче кола“. (Види: Политика 26.10.1998. стр. 6, која преноси писање лондонског Financial Times-а“, с насловом “Цена богатства“. У чланку се подвлачи да је Немачка од оснивања Европске Заједнице 1958. увек плаћала највећи део учешћа, желећи да покаже приврженост европској интеграцији. Међутим, после уједињења Немачке 1990. мења се њено расположење према Унији. Сада се већ противи да плаћа 25 пута више од Француске).

[25]  Klaus Naumann, NATO’s new military structure, “NATO Review“, spring 1998, pp. 12.

[26] Опширније: Мирковић Тодор, “Рат у савременим условима – локални сукоби и војне интервенције“, Војно дело, бр. 3/98, стр. 28-46.

[27] Lawrence Rossin (Амбасадор – заменик помоћника генералног секретара НАТО-а за операције), Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за 21. век (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Међународна конференција одржана у Београду 3-4. децембра 2010. године у организацији Форума за етничке односе Клуб 21, Зборник текстова – Косић Мирјана и Карагаћа Милан (ур), Београд, 2011.,  стр. 15-25.

[28] Бериша Хатиџа, “Заједничка безбедносна одбрамбена политика Европске уније и НАТО“, Мегатренд ревија, Вол. 12, Nо 3, Београд, стр. 291-310. Доступно на Интернет сајту:

http://sciindeks-članci.ceon.rs/data/pdf/1820-3159/20.pdf   /14/02/2017/.

 

[29] Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО тако на територији Србије добијају далеко већа права него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када је и чиме НАТО заслужио такве привилегије? Има ли уопште смисла тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО “статусно неутралне“, попут “статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине, а сва права која Србија има према и на тлу Покрајине, по важећем Уставу, као и по резолуцији Савета безбедности УН, предају у руке илегалној “Републици Косово“?

[30] Вукадиновић Радован, “Србија напушта политику војне неутралности“, Из предговора другом допуњеном издању књиге Србија и НАТО,  http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-napusta-politiku-vojne-neutralnosti.html  12/02/2017/

[31] На поменутом скупу изнета је и нова “статистика“ о жртвама “бомбардовања“ 1999, која укупан бнрој “страдалих људи“ своди на 758 (“Политика“, 14. фебруар 2015.), иако је током агресије животе изгубило преко 3.500 људи. Било би, заиста, интересантно сазнати критеријуме НАТО статистичара када у “страдале људе“ нису уврстили 1.008 погинулих и поименично пописаних војника и полицајаца Србије? Или, колико је убијених путника путничког воза у Грделичкој клисури увршћено у новообјављену НАТО “статистику“?

[32] У септембру ове годие ступа на снагу Закон према коме ће странци моћи да стичу право власништва на пољопривредном земљишту. Ступање на снагу тог Закона требало би да се одложи барем за 10 година, након чега би се питање поново размотрило, посебно због тога што се не зна да ли ће и када ће Србија постати чланица ЕУ.

[33] Филип Ејдус, Јефтиније је ући у НАТО, „Недељни Телеграф“ 19. септембра 2007. године.

[34] Бжежински, З., Велика шаховска табла, ЦИД, Подгорица, 1999, стр. 70.

[35] Ibid., стр. 65.

[36] Ibid., стр. 73-76.

[37] Документ: “Стратешки концепт за одбрану и безбедност чланица Северноатлантског савеза“, Лисабон, 2010. Интернет:  http://www.atlantskainicijativa.org/.  /25/02/2017/

[38] Акциони план за чланство и Партнерство за мир су два одвојена програма. Први је намењен искључиво земљама које желе постати чланица Алијансе, а оне могу (и у већини случајева јесу) учеснице Партнертсва за мир што олакшава њихово учешће у МАП-у.

[39] О акционом плану за чланство видети на сајту НАТО-а: Membership Action Plan – MAP; http://www.nato.int/cps/en/natolive/topics_37356.htm.  /25/02/2017/

[40] Ружин Нано, “Западни Балкан после Самита НАТО-а у Лисабону 2010 и усвајања новог Стратешког концепта“, Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за XXI век, (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Међународна конференција одржана у Београду 3-4. децембра 2010. године у организацији Форума за етничке односе Клуб 21, Зборник текстова – Косић Мирјана и Карагаћа Милан (ур), Београд, 2011., стр. 105. (Аутор чланка проф. др Ружин је Декан на Факулету политичких наука, Универзитета ФОН у Скопљу, као и бивши Амбасадор Републике Македоније у НАТО-у у периоду од 2001.-2008. године).

[41] Карагаћа Милан, “Будући безбедносни концепт Србије“, Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за 21. век (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Међународна конференција одржана у Београду 3-4. децембра 2010. године у организацији Форума за етничке односе Клуб 21, Зборник текстова – Косић Мирјана и Карагаћа Милан (ур), Београд, 2011.,  стр. 150-156.

[42] У Зборнику Центра за цивилно-војне односе “Економија и безедност“ (Београд, 2009), Т. Караулац у тексту “Ризик земље, стране инцестиције и НАТО“ показује да је веома тешко тврдити да сам улазак у НАТО позитивно корелира са СДИ, поготово у земљама које су извршиле реформе и једновремено са уласком у ЕУ ушле и у НАТО.

[43] Ibid., стр. 157-158.

[44] Стивен Е. Мајер, “Мит о Алијанси“, Политика, 22.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/mit-o-alijansi.html    /25/02/2017/

[45] Ibidem.

[46] Церовина Јелена, “Србија између НАТО неутралности и атлантских интеграција“, Политика, 13.12.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-izmedju-neutralnosti-i-atlantskih-integracija.html   /25/02/2017/

[47] Басара Михајло, “Нови НАТО и нова Србија: шта са неутралношћу“? Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за 21. век (New Serbia, New NATO: Future Vision for the 21st Century), Зборник текстова, Београд, 2011, стр. 163.

[48] Вучинић Зоран, “Србија и питање чланства у НАТО-у“, Политика, 12. мај 2010, Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-i-pitanje-clanstva-u-nato.html    /25/02/2017/

[49] Балабан Милован, “Цена НАТО улазнице за Србију“, Политика, 20.12.2009. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/cena-nato-ulaznice-za-srbiju.html    /25/02/2017/

[50] Бисенић Драган, “У сусрет новом стратешком концепту Северноатлантске алијансе“, Данас, 22.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/u-susret-novom-strateskom-konceptu-severnoatlantske-alijanse.html   /25/02/2017/

[51] Жан-Пјер Шевенман, “Војна неутралност Србије сасвим прихватљива“, Политика, 30.10.2009. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/vojna-neutralnost-srbije-sasvim-prihvatljiva.html    /25/02/2017/

(Ж-П. Шевенман је бивши министар одбране и министар унутрашњих послова Француске и један од кључних француских политичара задњих тридесет година).

[52] Ibidem.

[53] Андерс Фог Расмусен, “Србија не мора у НАТО да би била чланица ЕУ“, Вечерње новости, 17.10.2009. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/srbija-ne-mora-u-nato-da-bi-usla-u-eu.html  /25/02/2017/

[54] Овај идиоматски израз бисмо могли превести нашим: “Споља гладац, изнутра јадац“.

[55] Тед Гален Карпентер, “НАТО у 60-тој излишна алијанса“, 8.9.2009. Наслов оригинала: Ted Gallen Carpenter, NATO at 60 – A Hollow Alliance, Policy Analysis, br. 635, 30. Cato Institute, Washington D.C., mart 2009. Овај текст преведен је с дозволом Кејто института. Превод: Александар Новаковић.

[56] Ibidem.

[57] Јенс Столтенберг, “Будућност Западног Балкана је ЕУ и НАТО“. Из интервјуа агенцији Бета. Интернет: http://www.nezavisne.com/novosti/ex-yu/Stoltenberg-Buducnost-Zapadnog-Balkana-u-clanstvu-u-EU-i-NATO/412750    /25/02/2017/

[58] Радивојша Бранислав, “НАТО: аргументи за и против“, Политика, 13.02.2010. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/nato-argumenti-za-i-protiv.html   /25/02/2017/

[59] Тако је Вили Вимер у свом писму од 2. маја 2000. канцелару Герхарду Шредеру оценио концепт који су амерички представници изложили савезницима на конференцији у Братислави одржаној априла 2000. (У то време Вили Вимер је био члан Бундестага, члан Спољно-политичког одбора Будестага, портпарол ЦДУ за питања одбране и потпредседник Парламентарне скупштине ОЕБС-а. Вимер је данс посланик и члан Спољно-политичког одбора Бундестага).

[60] Јовановић Живадин, “Агресивна“ Србија и “мирољубиви“ НАТО, чланак од 12.12.2013. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/agresivna-srbija-i-miroljubivi-nato.html   /25/02/2017/

[61] Динић Милан, Петнаест година од НАТО агресије – заборављене чињенице које нам ионако “сметају“, чланак у часопису Сведок, 24. март 2014. Интернет: http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/petnaest-godina-od-nato-agresije-zaboravljene-cinjenice-koje-nam-ionako-smetaju.html   /25/02/2017/

[62] www.njuz.net/vucic-dogovorio-da-srbija-u-slucaju-ulaska-u-nato23.11.2016  /25/02/2017/

[63] Јовановић Живадин, “Рат глобалних циљева“, 02.06.2009. Излагање на Конференцији поводом 10 година од почетка агресије НАТО одржаној 23. и 24. марта 2009. у Центру Сава у Београду, као председника Београдског форума за свет равноправних. Интернет:

http://www.nspm.rs/srbija-i-nato/rat-globalnih-ciljeva.html   /25/02/2017/