Klub generala i admirala Srbije, Beogradski forum za svet ravnopravnih i Veterani vojnoobaveštajne službe Srbije, u beogradskom hotelu „Moskva“ 27.07.2017. godine organizovali su i održali promociju knjige VOJNODOKTRINARNA OSNOVA SPOLJNE POLITIKE SAD, ruskih autora F.I. Ladigina i S.F: Afanasjeva.

PIŠE: dr Vinko Pandurević, general u penziji Vojske Srbije i VRS

O knjizi su govorili: prof.dr.Dušan Proroković,VladislavJovanović, nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i ambasador Srbije u UN, prof. dr. Radovan Radinović, general-potpukovnik u penziji, prof.dr.Branko Krga general-pukovnik u penziji; Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i nekadašnji ministar spoljnih poslova Srbije i general-pukovnik F.I. Ladigin, jedan od autora knjige.

Promocija knjige je bila vrlo posećena. Promociji je prisustvovao veliki broj penzionisanih generala i admirala Srbije, predstavnici državnih i vojnih insitucija Srbije, vojni predstavnici stranih ambasada, između ostalih ruske i kineske ambasade, kao i stručnjaci iz oblasti međunarodnih odnosa, geopolitike i iz oblasti vojne doktrine i strategije bezbednosti i odbrane.

Originalno izdanje knjige se pojavilo 2016. godine u Moskvi pod naslovom „VOENNO-DOKTRINALЬNЫЙ BAZIS VNEŠNEЙ POLITIKI SŠA“. Prevod na srpski jezik i srpsko izdanje knjige, kao izdavači omogućili su: Veterani vojnoobaveštajne službe Srbije, Beogradski forum za svet ravnopravnih i Klub generala i admirala Srbije. Knjiga je štampana u tiražu od 1000 primeraka.

Autori knjige Fjodor Ivanovič Ladigin, general-pukovnik, načelnik Glavne obaveštajne uprave – Zamenik načelnika Generalštaba OS RF od 1992.-1997. godine, počasni član Akademije vojnih nauka RF i Afanasjev Sergej Vasiljevič, general-major, ekspert u oblasti spoljne i vojne politike stranih zemalja, svojim velikim teorijskim znanjima iz oblasti međunarodnih odnosa, geopolitike, vojnih strategija i doktrina, a pre svega velikim iskustvom i praktičnim radom na svojim profesionalnim dužnostima, uspeli su na originalan i celovit način predstaviti vojnodoktrinarnu osnovu spoljne politike SAD. Sadržaj knjige, koji je vrlo analitičan, informativan i prognostički pruža mnoštvo argumenata, koji pokazuju i dokazuju neposrednu povezanost spoljne politike SAD i njenih vojnih potencijala, kao osnovnog sredstva „gospodarenja svetom“.

Tema ove knjige je interesantna ne samo za međusobne odnose SAD i Rusije, nego i kao tema koja se u velikoj meri odnosi i na druge (srednje i male) zemlje, koje moraju sa stalnom pažnjom da prate ponašanje velikih sila koje utiču na međunarodne odnose, na političke, ekonomske, bezbednosne i druge interese srednjih i malih zemalja.

Sama struktura i koncepcija ove knjige je uslovljena analizom dve dimenzije spoljne politike SAD: prva, koja se odnosi na dug vremenski period (više od sedam decenija) oslanjanja američke spoljne politike na oružanu silu; druga, koja ukazuje na prostorne razmere takve politike, što po autorima ove knjige, obuhvata ceo svet (Karta – Zona “važnih“, „životnih“, „životno važnih“ interesa SAD).

Knjiga se, pored PREDGOVORA i ZAKLJUČKA sastoji od dva POGLAVLJA i više tekstualnih i ilustrovanih priloga, koji potkrepljuju osnovne teze same knjige. Knjiga sadrži ukupno 197 stranica sa prilozima, a bez priloga 151 stranicu.

U prvom poglavlju se govori o „Vojnostrategijskoj koncepciji SAD – vrste i tipovi ratova“ i to kroz analizu: Strategije nacionalne bezbednosti SAD; Vojne strategije; analizu i klasifikaciju ratova, sa težištem na mrežnocentričnim ratovima; zatim analizu vojnih konflikata i strategijskih i koncepcijskih varijanti upotrebe oružanih snaga (OS) SAD u celini i njihovih vidova i rodova po naosob i kroz analizu Strategijske koncepcije „Globalnog udara“, čija je osnovna svrha da se oružanim snagama SAD obezbedi mogućnost da unište objekte protivnika u najkraćem roku i na velikim odstojanjima na bazi kompleksne primene udarnih sredstava sa nukleranim i konvencionalnim punjenjem, a takođe na osnovu i posredstvom kosmičkih, informacionih i specijalnih operacija.

U drugom poglalju se razmatra „Vojna mašinerija za obezbeđenje životnih interesa SAD u globalnim razmerama“ i to: Uloga i mesto oružanih snaga u sistemu državnog upravljanja SAD; Struktura, borbeni sastav i brojno stanje oružanih snaga SAD; Operativni raspored oružanih snaga SAD, gde se prikazuju i analiziraju sve združene komande (ZK) OS SAD, i to: ZK OS u Evropskoj zoni, Združena centralna komanda OS SAD, ZK OS SAD u zoni Severne Amerike, ZK OS SAD u zoni Centralne i Južne Amerike, ZK OS SAD u afričkoj zoni, ZK OS SAD u zoni Tihog okeana, ZK snaga za specijalne operacije, Združena strategijska komanda OS SAD, Združena komanda za strategijsko prevoženje OS SAD, Združena komanda vazdušno-kosmičke odbrane, Snage za globalno reagovanje OS SAD.

U prilozima se nalaze fragmenti različitih javnih političkih istupa pojedinih američkih lidera i predstavnika Pentagona, kojima se potkrepljuju pojedine teze američkih lidera i autora o shvatanjima SAD kao „izuzetnog društva i predodređenog svetskog lidera sa neograničenim sposobnostima“, kao i fragmenti pregovora između ruskih i američkih predstavnika. Posebno je zanimljiv prilog pod nazivom „SAD: Savremena spoljna politika na maršu i njeni rezultati“. U ovom prilogu se govori o vojnim uplitanjima SAD širom sveta i posledicama toga uplitanja, kao što je bila agresija SAD u Panami, Jugoslaviji, Avganistanu, Iraku, Libiji, Somaliji itd.

O trijumfalizmu SAD na početku devedesetih godina prošlog veka u svetskim razmerama, koji je usledio i zbog „naivnosti“ i „opijensti“ novih ruskih lidera „opšteljudskim vrednostima i novim opšteevropskim domom“, autori govore u predgovoru knjige, iznoseći lična iskustva kao učesnici mnogih sastanaka i pregovora između američkih i ruskih lidera u vremenu raspada SSSR-a i „vesternizacije Rusije“. U kojoj su meri novi ruski lideri zanemarivali realno stanje međunarodnih odnosa, i u kojoj su meri prihvatili SAD i „zapad“ kao budućeg „večnog prijatelja“, autori ilustruju na primerima ponašanja ruskih državnih lidera u vreme raspada VU i SSSR i ujedinjenja Nemačke. Tako na primer govore o jednom sastanku u Berlinu, u kome se govorilo o „Sporazumu o ograničenju oružanih snaga u Evropi“, gde se ruska delegacija odrekla svog udela konvencionalnog naoružanja, koje se ograničava Sporazumom. Kako kažu autori, ruski diplomata se upitao: „A zbog čega nam je sada potrebna vojska, tim pre tako moćna? Zašto da držimo oklopni voz na sporednom koloseku? Ko nam je pretnja? Isti član ruske delegacije je autoru knjige gospodinu Ladaginu na sastanku sa Amerikancima u Hjustonu 1990. godine rekao: „Oprostite se vi sa svojim strategijskim raketama“.

Sličnih primera je bilo više. Možda je po svom značaju posebno interesantna reakcija predsednika RF gospodina Jeljcina, koji je 1992. godine u razgovoru sa američkim državnim sekretarom Bejkerom rekao: „Rusiji nije potrebno novo naoružanje, kao ni nuklearne bojeve glave. Rusija i SAD sada nisu neprijatelji, već drugovi“. Ove Jeljcinove reči su zbunile Bejkera, koji je pitao: „A šta će biti sa našim interkontintealnim balističkim raketama „Trajdent – 2“, koje se nalaze na raketnim nuklearnim podmornicama?“ Na to je Jeljcin odgovorio: „Ako hoćete da ih imate – imajte ih“. Ovakvo shvatanje novog „prijateljstva“ između RF i SAD od strane ruskog rukovodstva dovelo je do totalnog kolapsa ruske armije, „čiji su pripadnici, vojnici, oficiri i generali držani izgladneli“, kako kaže jedan od autora knjige, general Ladigin. Autori kažu da su svi oni, ruski vojnici i oficiri koji su odlučili da i dalje služe svojoj Otadžbini, ostali da „odbrane i sačuvaju glavnog saveznika velikog ruskog naroda – armiju i mornaricu“. Koliko je to bilo važno pokazali su kasniji svetski događaji i širenje NATO na istok i opkoljavanje RF.

Kao osnovno polazište za dokazivanje svoje teze da SAD svoje nacionalne interese stavljaju iznad interesa drugih država i nacija, iznad normi međunarodnog prava, koje ostvaruju zahvaljujući pre svega „neprevaziđenoj vojnoj moći“, prisiljavajući sve narode i države da svoj suverenitet i integritet i vlastite interese bespogovorno podrede interesima SAD, autorima je poslužila analiza Strategije nacionalne bezbednosti SAD.

Iako autori knjige nisu dali celovitu analizu pomenute strategije SAD, niti su u fusnotama prikazali jasno poreklo izvora iz kojih su crpili informacije i precizno notirali stavove iz Strategije nacionalne bezbednosti SAD, ipak se može zaključiti o kojim dokumentima je reč, jer se radi o dokumentima koji se objavljuju i u javnoj – redigovanoj verziji, pored zaštićene verzije. Autori su prikazali kratak istorijat nastanka strateških i doktrinarnih dokumenata iz oblasti bezbednosti, odbrane i vojne doktrine, navodeći njihova imena i godine objavljivanja. Autori su vrlo precizno predstavili osnovna polazišta Strategije nacionalne bezbednosti SAD, kao baznog dokumenta, kojim se određeuju ciljevi, zadaci, osnovni pravci aktivnosti administracije SAD, svih federalnih struktura, angažovanih resursa, snaga i sredstava radi dostizanja postavljenih ciljeva. U knjizi je prikazan istorijat nastanka i razvoja ovoga baznog dokumenta i ko su njegovi priređivači. Autori su nabrojali sve administarcije koje su izradile Strategiju nacionalne bezbednosti i to: Reganova administracija je izradila dva dokumenta (1987. i 1988), administacija Buša starijeg -tri (1990, 1991. i 1993), zatim administracija Buša mlađeg – dve (2002. i 2006), administracija B. Obame dve (2010. i 2015), a samo za vreme Klintona strategija je rađena svake godine (od 1994. do 2000).

Autori se drže osnovnog stava, koji su i potvrdili u knjizi, a to je: „Nepromenjiv kamen temeljac za sva izdanja Strategije nacionalne bezbednosti SAD (bez obzira koja bi administracija po partijskoj pripadnosti bila i u kojoj bi godini, u 1987. ili 2015. usvajala novu strategiju) koji opredeljuje karakter, obim, način, metod, korišćenje i angažovanje resursa, snage i sredstava za postizanje ciljeva vladajuće elite u Vašingtonu, na međunarodnoj areni, bili su i ostaju primarni životni interesi SAD u svim spoljnim i vojnim politikama“. (str.20). Oni ovome dodaju i stav, koji je dobro poznat, da su SAD odmah posle završetka Drugog svetskog rata proglasile ceo svet zonom takozvanih „važnih“, „životnih“, „životno važnih interesa SAD“. „Čvrstinu agresivne hegemnonističke spoljne politike SAD i njeno očuvanje u perspektivi“, kako to kažu autori, potvrđuje i Strategija nacionalne bezbednosti izdata 2015. godine, u kojoj se otvoreno podvlači: „Ova Strategija određuje kako će SAD štititi svoje nacionalne interese i podržavati čvrsto i stabilno liderstvo u svetu“ (podvukli autori knjige). Dalje autori naglašavaju da će SAD u skladu sa navedenom strategijom bilo kada i bilo gde koristiti vojnu silu radi zaštite životno važnih interesa.

„Nacionalni interesi SAD nalaze se širom sveta – a svet pod američkom zastavom“

Sledeći postavljenu tezu autori dalje u knjizi uočavaju čvrstu vezu između Strategije nacionalne bezbednosti i drugih u hijerahiji nižih doktrinarnih dokumenata kojima se operacionalizuju stavovi Strategije nacionalne bezbednosti, i jasno potvrđuju tezu da iza snažne spoljne politike SAD stoji vojna moć. Autori u tom smislu ističu značaj „Strategije nacionalne odbrane“, „Nacionalne vojne strategije“, „Svestrani pregled stanja i perpsektiva razvoja oružanih snaga“, „Nacionalna strategija za borbu s terorizmom“.

U drugom poglavlju koje smo već pomenuli, autori pokazuju neposrednu vezu između Strategije nacionalne bezbednosti i američke spoljne politike sa jedne strane i vojne mašinerije (struktura, borbeni sastav i brojno stanje OS SAD, njihov operativni raspored u svetu) s druge strane.

Da bi SAD mogle sprovoditi svoju spoljnu politiku na način na koji to čine danas, one moraju imati snažnu vojsku, koja danas po svom budžetu prevazilazi sve ostale oružane snage u svetu zajedno. U knjizi su prikazana ratišta i vojišta za rat i ratna dejstva koja je iscrtala vojska SAD na celoj planeti, uključujući i prostor RF, u kojima su snage i sredstva OS SAD svedeni u združene regionalne i funkcionalne komande, uvek spremne da pristupe „zaštiti“ ili nametanju vojnom silom svojih „nacionalnih interesa“. Autori u ovom poglavlju iznose precizne podatke o sastavu OS SAD, o brojnom stanju i rasporedu i sastavu pojedinih nabrojanih komandi, bez da nam navode izvore za ove podatke (Videti kao primer – Šemu Združene komande OS SAD u Evropi). Međutim znajući profesionalnu orjentaciju autora knjige i načine na koji oni dolaze i na koje su dolazili do podataka ove vrste, nema razloga da sumnjamo u njihovu tačnost.

Šematski prikaz jedne od ZK OS SAD (ZK OS SAD u Evropi)

Prikaz ZK OS SAD širom sveta i njihove „zone odgovornosti“

U zaključcima autori između ostalog iznose konačne ocene o međusobnoj suprostavljenosti nacionalnih strategija bezbednosti SAD i RF, kao antipoda, sa suprotnim fundamentalnim pogledima i principima dve najveće nuklearne sile. Autori kažu: „RF brani svoje nacionalne interese, uzimajući u obzir nacionalne interese drugih subjekata međunarodnog prava, a u slučaju da se oni ne podudaraju, traži kompromis putem pregovora. SAD stavljaju svoje nacionane interese iznad drugih država i nacija, iznad normi međunarodnog prava“.

O novim trendovima u američkoj politici nakon izbora Trampa za predsednika, autori govore vrlo oprezno i suzdržano, držeći se stava „Politika SAD je politika dvojnih standarda; američke birokrate smatraju da je ono što je dobro za Ameriku, dobro i za predstavnike drugih država, oni misle da jednostavno drugačije i ne može biti“.

U knjizi se preporučuje „čvrst stav Rusije po principijelno važnim pitanjima, kao i njena argumentovana odbrana na raznim međunarodnim forumima ili bilateralnim susretima – čak ako se odmah i ne dođe do pozitivnog rezultata – mogu obezbediti uspeh“. Ovakav stav je važan i zbog toga što će SAD kao „glavnog izazivača“ sopstvenoj svetskoj dominaciji i postojećem sistemu i dalje smatrati Rusiju. Rusija za SAD predstavlja personifikaciju „drugosti“, kao predvodnik pravoslavne civilizacije, predstavlja „civilizacijsku suprotnost“.

Zato možemo reći da su zaključni stavovi autora posve ispravni, a oni glase: „Naša zemlja (misli se na Rusiju, prim. autora.) sve dok postoji, neće biti prihvaćena kao partner, nego kao protivnik SAD i Anglosaksonaca. Od toga treba krenuti i ostati sam svoj, na taj način raditi na uspehu i boljoj bududćnosti ruskog naroda u ovim burnim i nemirnim vremenima“.

Ovakvi zaključci su značajni i za mnoge druge zemlje u svetu, ne samo za Rusiju. Sa odmicanjem 21. veka, nijedna od značajnih svetskih sila niti će želeti, niti hteti dalje da trpi apsolutno američko liderstvo. To dovodi do stvaranja dubokih geopolitičkih rasedanja, gde se geopolitički sistem nalazi u neizvesnoj fazi tranzicije.

Knjiga „VOJNODOKTRINARNA OSNOVA SPOLJNE POLITIKE SAD“ predstavlja značajno naučno i stručno štivo neophodno i dobrodošlo svima onima koji se bave pitanjima međunarodnih odnosa, geopolitikom, strategijama bezbednosti i odbrane i vojnim doktrinama (profesorima, studentima, političkim i državnim funkcionerima). Takođe ona svojim razumljivim jezikom pruža uvid u vrlo složene svetske odnose između velikih sila i onima kojima ova pitanja nisu u fokusu profesionalnog rada.

Knjiga po svom obimu nije velika, ali je jezgrovita, informativna i analitična. Ona sama po sebi otvara potrebu daljeg bavljenja ovim pitanjima, a realnost društvenih i međunarodnih odnosa zahteva nova razmatranja i dodatne analize navedenih pitanja i problema o kojima je u knjizi reč.