Udarna vest u skoro svim svetskim medijima dana 22.11.2017. bila presuda generalu Ratku Mladiću koja je izrečena u Haškom tribunalu, a koja glasi „doživotna kazna zatvora“. Ovo je presuda kojom je HT „krunisao svoj slavni rad“,  poslednji „dragulj“ u „kruni pravde“ koju je iskovao HT. Ovo je prsuda, „najvećem kasapinu rata u BiH“, kako to kažu strani mediji.

Piše: dr Vinko Pandurević

Reakcije na presudu i kontraverze koje je presuda izazvala u domaćem i međunarodnom javnom mjenju bile su očekivane. Davno smo rekli da je mnoštvo istina o ratu u bivšoj SFRJ i u BiH. Kada se kaže „za pomirenje je važna istina“, onda se uvek misli na istinu koju saopštova svaki zagovornik pomirenja po naosob. O HT je takođe mnogo toga rečeno. Za neke i previše, ali za neke nedovoljno, posebno kada je reč o promovisanju njegove pomiriteljske misije, i o prikazivanju glavnih krivaca (čitaj Srba) za sve ratove u bivšoj SFRJ.

Ovom prilikom želim da još jednom naglasim da HT nije imao pomiriteljsku misiju, niti ulogu da dovede do pomirenja među narodima, nakon niza izrečenih pravosudnih presuda. Naime u Rezoluciji SB UN br.827 od 25.maja 1993. godine u tački 2. se kaže: „Ovim donosi odluku da se osnuje međunarodni sud sa isključivim zadatkom da krivično goni osobe odgovorne za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1.januara 1991. do datuma koji odredi Savet bezbednosti“. Pomiriteljsku misiju HT su počeli dodeljivati neke nevladine organizacije, političari pa i advokati iz timova odbrane nekih optuženih pred HT.

Pogledajmo šta je presuda generalu Mladiću još jednom potvrdila i zacementirala kada je reč o karakteru rata u BiH, njegovim glavnim akterima, ulogom spoljnjeg faktora, ratnih ciljeva sukobljenih strana, glavnih krivaca i žrtava i dr. Ova presuda treba po nalogu osnivača i štićenika HT da učestvuje ili doprinese novoj „istorijskoj čitanci“ o ratu u BiH.

Pošto je tužilaštvo HT bilo glavni i odlučujući faktor u svim sudskim procesima vođenim pred HT, i ovaj put u presudi Mladiću, tužilaštvo je ostvarilo dominaciju, trijumfovalo je tako što su optužnica i završni podnesak –  završni govor tužioca nakon izvođenja „dokaza“ pretočeni u presudu koju je izreklo raspravno – prvostepeno veće. Optužnice protiv političkih, državnih i vojnih lidera Srba u BiH, odnosno  državnog, poliitčkog i vojnog rukovodstva Republike Srpske (RS), koje su masovno podizane, odražavale su samu suštinu i ulogu HT, kao „pravnog mehanizma“ koji će osnažiti političke diskvalifikacije upućene na račun srpskog naroda u bivšoj Jugoslaviji u celini. Međunarodni medijatori ratnih sukoba u BiH, glavni izazivači rata u bivšoj Jugoslaviji i glavni razbijači Jugoslavije, Srbe su okarakterisali kao glavne krivce za destabilizaciju Jugoslavije, kao hegemoniste, agresore, osvajače „tuđih teritorija“, uključujući i teritorije svojih vlastitih dedova.

Kada su Srbi u BiH uspeli da se odupru majorizaciji koju su u institucijama BiH sprovodili Muslimani i Hrvati, tako što su osnovali svoje političke institucije – Skupštinu srpskog naroda u BiH, zatim svoju Republiku Srpsku sa svim atributima države, uključujući i vojsku, i na taj način sprečili ostvarivanje ratnih ciljeva muslimanskog rukovodtsva u BiH, a to je stvaranje unitarne BiH bez Srba, ili sa Srbima kao „zimijima“ – posve obespravljenim, kao i brzo i „efikasno“ rešavanje ratnog pitanja u BiH, koje je bilo vrlo važno za zapadne zemlje, koje su žurile na istok, onda nastupa nova faza pritisaka, ucena i satanizacije Srba, a to je osnivanje HT. Osnovni ratni cilj srpskog naroda u BiH bio je sloboda i opstanak na svojim etničkim prostorima, a ne agresija, hegemonija i osvajanje tuđih prostora. U tom smislu su Srbi blagovremeno predlagali mirnu podelu, razgraničenje teritorija i vlasti, a ne i proterivanje stanovništva. Svi mirovni predlozi Srba bili su odbijeni.

Slušajući presudu generalu Mladiću, čovek ne može da ostane ravnodušan na sve kvalifikacije koje se iznose u presudi. Mnogi zločini koji su se desili, ne mogu se poreći, ali se može poreći njihova kvalifikacija, kao i osporiti neutvrđivanje stvarnih počinioca tih zločina, kao i istinitost svih tvrdnji i činjenica koje sadrži presuda. Najteži zločini u BiH desili su se na svim stranama početkom rata u prvoj polovini 1992. i pri kraju rata 1995. Početkom rata u BiH je vladao opšti haos, raspad pravnog i vrednosnog sistema, zakon je iz paragrafa prešao u puščane i topovske cevi pojedinaca i grupa, novoustanovljene institucije su bile nemoćne da uspostave efikasan sistem vlasti i spreče opšte bezakonje. Rat su poveli ljudi koji se nisu za rat profesionalno spremali. Nije bilo mogućnosti uspostaviti funkcionalnu vlast i kontrolu bitnih društvenih procesa.

Pogledajmo sada šta se u presudi Mladiću, kaže o srpskom političkom, državnom i vojnom rukovodstvu.  Osnivači Skupštine srpskog naroda Bosne i Hercegovine i njen predsednik, predsednik RS i članovi predsedništva, koji su izabrani voljom srpskog naroda u skladu sa svim demokratskim principima, za tužilaštvo HT i sudsko veće su članovi „udruženog zločinačkog poduhvata“ (UZP), koji su se „organizovali da bi počinili zločine nad druga dva naroda u BiH“ i to „genocid, kršenje zakona i običaja ratovanja i zločine protiv čovečnosti“ i to primenom „najsurovijih sredstava i metoda“. Dakle političko organizovanje srpskog naroda i institucije koje su u tu svrhu stvorene, za HT je zločin i zločinačko postupanje. Formiranje VRS kao oružane sile RS, koja je branila slobodu i opstanak srpskog naroda u BiH prema presudi HT je „glavno sredstvo za realizaciju zločinačkog plana“. HT nijednom rečju ne govori da je VRS naspram sebe imala oko 200 000 boraca tzv. ABiH i oko 50 000 boraca Hrvatskog veća odbrane (HVO). HT govori o „terorisanju civila Sarajeva“, zaboravljajući pravu istinu dejstva VRS oko Sarajevo, gede je SRK VRS naspram sebe imao 1.Korpus tzv. ABiH sa 70 000 boraca.

Dinamika rata u BiH u presudi generalu Mladiću prikazana je „isključivo kao nesrazmerno dejstvo VRS, koje nije opravdano vojnom svrhom, i koje je usmereno isključivo protiv civilnog stanovništva, radi prisilnog premeštanja i progona na verskoj i etničkoj osnovi“. Svako pomeranje civilnog stanovništva usred borbenih dejtsva tokom rata (koje je pratilac svakog rata, čega smo svedoci i u najnovijem ratu u Siriji, kao i u sukobima koji su bili u Pojasu Gaze u Izraelu, u Avganistanu, Iraku, Libiji itd.), značilo je „planski progon i prisilno premeštanje koje sprovodi VRS“. Isto takvo pomeranje sprkog stanovništva smatrano je kao „nužda radi zaštite“ ili „sampprogon“. Za HT u ratu u BiH postojali su „do zuba naoružani Srbi i njihova vojska i goloruki nezaštićeni muslimanski narod“.

Da  bi se lakše utvrdila krivična odgovornost srpskog državnog i vojnog rukovodstva kao osnovna forma krivične odgovornosti pred HT koristi se UZP, gde su na vrhu te „zločinačke piramide“ bili predsednik RS, potpredsednici, predsednik Narodne skupštine RS i komandant VRS. Sve što se dešavalo na terenu a imalo je karakter zločina, bez razlike na konkretne počinioce  i okolnosti počinjenja tih zločina, svi su ti zločini, po mišeljnju HT neposredno pripisivani „zločinačkoj piramidi“. Da bi se uspostavila još čvršća veza između individualnih počinioca zločina i vrha „zločinačke piramide“ masovno se koristi komandna odgovornost, kao poseban oblik odgovornosti vojnih komandanata, bez utvrđivanja jednog vrlo važnog elementa, od tri neophodna, a to je postojanje faktičke kontrole potčinjenih od strane predpostavljenog, (koja je kod muslimanskih komandanata po mišljenju HT često izostajala). Druga dva elementa komandne odgovrnosti je bilo lako utvrditi znalo se ko je formalno komandant, i znalo se da između komandanta i njegovih potčinjenih postoji odnos subordinacije.

Zbog ovakvog postupanja tužilaštav HT i samog HT, dobijamo presude kao što je presuda generalu Mladiću. Posebnu gorčinu ovakve presude, izazivaju kod srpskog naroda, jer one potpuno zanemaruju stradanje i ratne žrtve srpskog naroda, zločine koji su počinjeni nad Srbima, a sa druge strane neposvećuju dovoljno pažnje i opisu realnih zločina kojih je bilo, i koje su činili srpski pojedinci i grupe, niti se prikazuju objektivne okolnosti i realne razmere počinjenja tih zločine kao ni neposredni izvršioci.

S druge strane presuda generalu Mladiću je bila prava „poslastica“ za mnoge političare iz BiH i to iz reda bošnjačkog i hrvatskog naroda kao i političare iz RH. Čak je mnoštvo bošnjačkog naroda  „likovalo“, svoju mržnju koju je imalo i koju ima prema Mladiću, preusmerava prema srpskom narodu, prema srpskim simbolima. U svemu žrtve rata su najmanje pominjane. Ovu presudu mnogi vide kao priliku za nove političke pritiske na RS i nove zahteve za „reintegracijom BiH“, promenu Dejtonskog uređenja BiH, pa sve do zahteva za ukidanjaem RS.

HT smatra da je ispunio svoju misiju. Krivično je procesuirao lica odgovorna za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava, i to je tužilac HT S. Bramerc naglasio, istakavši da je presuda Mladiću za krivična dela koja je „on počinio“ i doživotna kazna zatvora, nisu osuda srpskog naroda, to je individualna odgvornost. S tim se treba složiti, da postoji samo individualna odgovornost, koja se ne može odnositi na kolektivitete, pa čak i kada se zbroji mnoštvo individualnih odgovornosti. Ali svakako, kada su osuđeni skoro svi najviši državni rukovodioci RS i najodgovornije starešine VRS, onda se nekima daju mehanizmi da kroz razne političke inicijative, individualnu krivičnu odgovornost pretvore u politički  koncept ukidanja RS i slobode srpskog naroda.

Ovakva presuda i slične presude srpskim generalima i državnim rukovodiocima RS prikrile su ili opravdale sledeće poteze nekih velikih sila na geopolitičkom planu i to: 1) osnaženo novo bezbednosno prisustvo SAD u Evropi i brz prodor na istok devedesetih godina prošlog veka; 2) međunarodna izolacija Srbije i njeno ekonomsko iscrpljivanje i opravdavanje bombardovanja srpskih položaja u BiH i agresije na SRJ; 3) porast uticaja radikalnog islamskog faktora u BiH i u Evropi; 4) porast uticaja Turske, Irana i Saudijske Arabije u BiH; 5) maskiranje ili prikrivanje vojnih priprema i delovanja paravojnih muslimanskih i hrvatskih  formacija  u BiH, pre stvaranja VRS; 6) osporavanje ustavne uloge JNA i njeno proglašenje za agresorsku vojsku; 7) održavanje stereotipa o „dobrim i lošim momcima“, uvećavanje žrtva na strani srpskih ratnih neprijatelja, a umanjenje srpskih žrtva itd.

U smiuslu budućih poteza ovakve i slične presude HT protiv Srba trebaju da postignu sledeće efekte: 1) stvalja se do znanja svima koji se drznu boriti protiv novog poretka i interesa moćnih zemalja zapada, da će biti surovo kažnjeni, upozoravaju se Srbi da im je pokornost mnogo bolja varijanta od pravdoljublja i slobodoljublja; 2) balansiraju se politčki odnosi unutar BiH, i drugih balkanskih zemalja; 3) ostaju stare iskre  mržnje i rađaju se nove kao potencijalna žarišta sukoba u BiH, koja su potrebna zapadnim moćnicima; 4) stvaraju se nove države na Balkanu i stare potčinjavaju  svetskim centrima moći u skladu sa geopolitičkim trendovima u svetu.

Dakle presuda generalu Mladiću nije iznenađenje za najveći broj građana RS i Srbije, srpske nacionalnosti. Stav o Ratku Mladiću, kao borcu za slobodu srpskog naroda, srpskom junaku, koji je formiran u najširim slojevima našeg društva ostaće ne promenjen. Ostaće gorčina zbog nipodaštavanja srpkih žrtava i nekažnjavanja počinioca zločina nad Srbima. Pored svega, trebamo biti svesni da je  odbrambeni rat koji su vodili Srbi u BiH, bio rat za opstanak i slobodu. Mi smo taj rat dobili, opstali smo svoji na svome.