ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КАО ПОСЛЕДИЦА ВОЈНОГ ОРГАНИЗОВАЊА МУСЛИМАНА И ХРВАТА

 

 

 

Српски народ је након формирања Хрватске демократске заједнице и Странке демократске акције формирао своју Српску демократску странку да би обезбедио „пуну и безусловну грађанску, националну, културну, верску и економску равноправност Срба у Босни и Херцеговини“.

 

 

Реферат контрадмирала у пензији Бошка Антића на трибини „Двадесет пет година Војске Републике Српске“, одржане 18. 5. 2017.

Објављен је на порталу „СТАЊЕ СТВАРИ“. Објављујемо га као прилог на неправедну пресуду  Хашког трибунала генералу Ратку Младићу.

Сажетак

Српски народ је након формирања Хрватске демократске заједнице и Странке демократске акције формирао своју Српску демократску странку да би обезбедио „пуну и безусловну грађанску, националну, културну, верску и економску равноправност Срба у Босни и Херцеговини“.

А након формирања муслиманске Патриотске лиге 31. марта 1991. године, изјаве Алије Изетбеговића, 10. априла 1991. године, „Или ће бити како муслимани кажу или нема договора… десетине хиљада младих муслимана спремно је да брани Босну и Херцеговину страшним тероризмом“ и формирања Хрватских обрамбених снага, 3 децембра 1991. године српски народ био је приморан да се војно организује.

Након војног организовања муслимана и Хрвата уследиле су и оружане акције против српског народа: у Сарајеву је 1. марта 1992. године убијен сват Никола Гардовић и рањен свештеник Раденко Митровић, у Језеру код Јајца муслимани су 21. марта 1992 године претили Србима пуцњавом и повицима „Излазите напоље четници – поклаћемо вам дјецу“, у више наврата нападнута је касарна у Бихаћу, Војска Хрватске је прешла Саву и окупирала општину Брод, хрватско-муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац извршили масакр над Србима, Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су 1. априла 1992. године наступили од Ливна према Купресу и извршили покољ у селу Малован…

Тек 12. маја 1992. године Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине донела је одлуку да се формира Војска Српске Републике Босне и Херцеговине. Та одлука је донесена тек када је саопштено наређење да Југословенска народна армија напусти Босну и Херцеговину, када је опстанак српског народа био угрожен.

Војска Српске Републике Босне и Херцеговине/Републике Српске настала је као последица развоја догађаја у Босни и Херцеговини. Нетачна је тврдња да је формирана од стране Југословенске народне армије, већ је српски народ био приморан да се војно организује како би спречио остварење Изетбеговићеве „Исламске декларације“ и хрватских тежњи за Хрватску до Дрине.

Организационо наређење за формацијско организовање Војске Српске Републике Босне и Херцеговине Главни штаб издао је тек 21. јуна 1992. године, а формирање је довршено тек у октобру 1992. године.

Кључне речиПатриотска лига, Хрватске одбрамбене снаге, оружане акције против српског народа, Одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине.

Још 14. маја 1990. године у Сарајеву је формиран Форум за заштиту традиционалних и верских права муслимана у Босни и Херцеговини[1]. Након формирања Хрватске демократске заједнице, 18. маја 1990. године, формирана је Странка демократске акције, 26. маја 1990.[2]. Тек потом, уочи вишепарламентарних избора у Босни и Херцеговини, 12. јула 1990. године, формирана је Српска демократска странка[3]Основни циљ странке је „пуна и безусловна грађанска, национална, културна, вјерска и економска равноправност Срба у Босни и Херцеговини“[4]

Решењем о регистрацији Хрватске демократске заједнице у Вишем суду у Сарајеву[5], дефинисани су циљеви и задаци Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине: „Осигурање права хрватског народа на самоодређење до права на отцепљења и оживотворење државности и суверености Републике Босне и Херцеговине, заузимање за претворбу Републике Босне и Херцеговине у демократску, парламентарну, вишестраначку државу са јамчењем и осигуравањем свих основних права и слобода сваком њеном држављану, неовисно о расној и националној припадности, о вјерском свјетоназору и политичком гледишту и увјерењу, те о сполној припадности и имовинском статусу, стварање претпоставки за заустављање исељавања из Босне и Херцеговине, повезивање с исељеништвом и потицање повратка исељеника у домовину, утврђење тржишног господарства и брига за свестрани развитак Босне и Херцеговине“.

 

ФОРМИРАЊЕ МУСЛИМАНСКИХ ОРУЖАНИХ СНАГА

Према муслиманским изворима, прва муслиманска паравојна јединица у Босни и Херцеговини формирана је у Устиколини[6], 2. августа 1990. године[7]Тог дана њих „18 се заклело на Ку’ран“, пише Шефко Хоџић наводећи речи Халида Ченгића Хаџије[8], „да ћемо се борити за своју вјеру, за свој народ, за своју државу и да нeћемо један другог издати“.[9]

На седници Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, одржаној 27. фебруара 1991. године, Алија Изетбеговић је најавио трагичну будућност Босне и Херцеговине. Говорећи о суверенитету Босне и Херцеговине рекао је: „Суверена Босна и Херцеговина и миран пут до ње за мене немају исти ранг, по вриједности. Због суверене Босне и Херцеговине ја бих жртвовао мир. Због мира у Босни не бих жртвовао суверену Босну“[10]Нешто другачијом формулацијом, приликом посете Техерану, у обраћању Телевизији Сарајево, 10 априла 1991. године, рекао је: „Или ће бити како муслимани кажу или нема договора… десетине хиљада младих муслимана спремно је да брани Босну и Херцеговину страшним тероризмом”.[11]

Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала војно крило Странке демократске акције – Патриотску лигу[12]. У време формирања Патриотске лиге у Сарајеву су постојале још две сличне аутономне организације: „Зелене беретке”[13], на чијем челу је био Емин Свракић, и „Босна”, на челу с Керимом Лончаревићем. Фебруара 1992. године ове две групе прикључују се Патриотској лиги[14]. Патриотска лига је била муслиманска паравојна организација. До фебруара 1992. године била је организована у формације од оделења до бригада[15]. Њени чланови су били и официри муслимани, припадници Југословенске народне армије (напр. капетан бојног брода Мехо Каришик, док је још био на служби у Центру високих војних школа Ратне морнарице у Сплиту; потпуковник Сефер Халиловић је напустио школовање у Командно-штабној школи тактике у Београду)[16]. Имала је око 150.000 припадника, од којих 70.000 наоружаних. Ту тврдњу потврђује и командант Патриотске лиге Сефер Халиловић[17]. О формирању Патриотске лиге реферисао је Сефер Халиловић Алији Изетбеговићу фебруара 1992. године. У „Директиви о одбрани Босне и Херцеговине” као непријатељ су назначени „Српска демократска странка са Југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице[18].

Директива Главног штаба Патриотске лиге БиХ за одбрану суверенитета Републике Босне и Херцеговине (Сарајево, 25. 2.1992.)[19]

  1. Непријатељи(снаге дезинтрегације Босне и Херцеговине) својим досадашњим војно-политичким дјеловањем у великој мјери су успјели нарушити систем власти и створити упоришта на одређеним просторима, чиме су створили услове за потпуну дезинтеграцију босанскохерцеговачке власти и цијепање територија Босне и Херцеговине.
    Главна упоришта снага дезинтеграције су у бањалучкој регији, источној и западној Херцеговини и добојској регији, а главни носиоци су Српска демократска странка са југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице.
    У својим досадашњим активностима успјели су: остварити пуно политичко јединство Српске демократске странке-а и Југословенске армије, створити паралелне органе власти на цијелом простору Босне и Херцеговине, формирати команде, штабове и јединице, успоставити дјелимично сопствени информативни систем и извршити дислокацију материјалних резерви за своје потребе. Реорганизацијом Југословенске армије на цијелој територији Босне и Херцеговине дошло је до велике концентрације Југословенске армије, а доласком Плавих шљемова та концентрација ће бити још већа.
    Укупне снаге непријатеља су: Југословенска армија: шест корпуса Копнене војске (сарајевски, бањалучки, тузлански, бихачки и дијелови книнског и титоградског корпуса), вјероватне јачине 2-3 корпуса Копнене војске и један ојачани Ваздухопловни корпус; снаге Српске демократске странке-а (јачине 80.000-120.000 људи); екстремне снаге Хрватске демократске заједнице (јачине једна до двије бригаде).
    Основни циљ дејства ових снага је подјела територије Босне и Херцеговине и прикључивање матичним (националним државама). Остваривање овог циља тежит ће да остваре у двије етапе: у првој етапи стварање националних конфедералних јединица у БиХ, а у другој прикључење истих Великој Србији и Великој Хрватској.
    До почетка општих дејстава очекиват је: даље интензивирање психолошко-пропагандних дејстава на заоштравању међунационалних односа, извођење диверзантско-терористичких дејстава, изазивање социјалних немира, саботажа, киднаповања и атентата на најистакнутије личности муслиманског народа. Са отпочињањем општих дејстава очекиват је снажну авио и артиљеријско-ракетну подршку по свим рејонима.
    Наше снаге су организоване у Патриотску лигу Босне и Херцеговине у формације од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи. Са отпочињањем борбених дејстава очекивати је већи прилив добровољаца, припадника Министарства унутрашњих послова Босне и Херцеговине, припадника Југословенске армије, као и снага муслиманског народа ван територије Босне и Херцеговине, што би повећало јачину наших снага на око 150.000 људи. Основни задатак снага Патриотске лиге Босне и Херцеговине је заштита муслиманског народа, очување интегритета и цјеловитости Босне и Херцеговине, како би се обезбиједио и убудуће даљи заједнички живот свих народа и народности на државној територији Босне и Херцеговине. Са отпочињањем борбених дејстава извршити заштиту становништва и истовремено затварање главних праваца који воде на територију Босне и Херцеговине, уз масовну примјену рушења, запречавања, а унутар Републике одређеним снагама, брзим и енергичним дејствима блокирати и заузети војне објекте (складишта наоружања, муниције и Минско-експлозивних средстава и касарни), а потом што прије наоружати формиране јединице, даље наставити планирана дејства, у циљу стварања што већих слободних територија и обезбјеђење функционисања легалних органа власти. Посебну пажњу поклонити извлачењу и обезбјеђењу становништва из угрожених подручја.
    3. Са отпочињањем дејстава позвати народ Санџака, Косова и Македоније да се солидаришу са нашом праведном борбом и одмах отпочну борбена дејства у циљу везивања снага непријатеља и слабљења његове ударне моћи на простору Босне и Херцеговине.

Истовремено успоставити контакт, сарадњу и координацију на заједничким дејствима са хрватским народом у Босне и Херцеговине против заједничког непријатеља. На међународном плану позвати прогресивну свјетску јавност да заштити босанскохерцеговачки суверенитет.

  1. Одлучио сам, уз ангажовање свих снага Патриотске лиге Босне и Херцеговине, у садејству са сусједима, брзим и енергичним дејствима затворити главне правце који излазе на територију Босне и Херцеговине, а посебно из долине Дрине и Сутјеске. Истовремено по унутрашњим правцима, извршити запречавање и посједање погодних положаја за одбрану народа Босне и Херцеговине, са тежиштем на правцима који воде из ширег региона Бање Луке и источне Херцеговине. Одређеним снагама, брзим и енергичним препадним дејствима заузети складишта и магацине муниције, Минско-експлозивних средстава и наоружања Југословенске армије, блокирати касарне, спречавати продоре и ширење непријатељских дејстава на цјелокупном простору Босне и Херцеговине. По стварању повољних услова прећи на шира офанзивна дејства са циљем разбијања, уништења и протјеривања непријатеља са територије Босне и Херцеговине. Главне снаге имати у Централној Босни, а помоћне у цазинско-приједорском и региону Тузле…

У Сарајеву је 10. јуна 1991. године усвојена „Резолуција 84”[20]. Формирано је Вијеће националне одбране муслиманског народа[21]. У прогласу са скупа је речено да се приступи организовању оружане одбране и потенцирана одлука о формирању Савета националне одбране муслимана[22]. Тиме је објелодањено покровитељство Странке демократске акције над Патриотском лигом. На челу политичког дела стајали су Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић, а челни људи војног крила били су Мехо Каришик Кемо, Сефер Халиловић, Сулејман Врањ Суле, Атиф Шароњић, Муниб Бисић Брко, Мутафа Хајрулаховић Талијан, а саветници Рифат Билајац Чича и Зићро Суљевић Стари.[23] Општински штабови Патриотске лиге формирани су почетком 1991. године, а у септембру је почело формирање паравојних формација ранга батаљона[24] и већ се у „Директиви за одбрану суверенитета БиХ“, коју је Главни штаб Патриотске лиге донио на саветовању у Храсници 25. фебруара 1992. године наводи да Патриотска лига располаже „формацијама од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи“[25], а према подацима које је припремио Хасан Ефендић, командант Главног штаба Територијалне одбране Босне и Херцеговине, „24. априла 1992. године у јединицама Територијалне одбране Босне и Херцеговине се борило 91.243 браниоца“, без података за општине Зворник, Чајниче, Вишеград и Фочу[26]. Тог дана тврди Хасан Ефендић „у оквиру ТО налазило се више од стотину хиљада бораца“[27].

Патриотска лига је предлагала да се отпочне рат у Босни и Херцеговини оног момента када се разбуктао у Хрватској. Предлагали смо да се поруше мостови на Дрини, када су резервисти улазили у Херцеговину. Политика, није дозволила, јер Босна није била спремна ни војнички, ни политички, ни психолошки за рат. Почетком ове године (1992) ПЛ је изашла са планом блокирања комуникација и касарни, како би се спријечила стратегијска операција извлачења Југословенске народне армије на борбене положаје”.[28]

Председништво Босне и Херцеговине је 4. априла 1992. године донело одлуку[29]: да се изврши мобилизација јединица територијалне одбране свих општина и града Сарајева, да се захтева од Југословенске народне армије да окружним и општинским штабовима

територијалне одбране врати наоружање, да се изврши мобилизација целокупног резервног састава милиције, да се изврши мобилизација јединица цивилне заштите и да се у свим институцијама, предузећима и другим организацијама и заједницама организује стално дежурство.

  1. април 1992.

ХИТНО

Драги господине Кутиљеро.

Управо се налазимо пред грађанским ратом и ситуација је крајње драматична. Нисмо сигурни да ћемо моћи бити и даље са Вама у контакту.

Наиме, г. Изетбеговић је издао неовлаштено наређење за мобилизацију територијалне одбране и марш на Бијлељину, град у коме постоје сукоби. Истовремено, веома снажне оружане снаге из Хрватске нападају српска места у БиХ и убијају људе.

Г. Изетбеговић је повукао веома неодговорне потезе мобилишући цело становништво. Држава не функционише, хаос се убрзава. Ово је и начин да г. Изетбеговић дерогира резултате наших преговора

Молимо Вас да, ако имате могућности да утичете на г. Изетбеговића у правцу очувања мира, одмах то и учините

Искрено Ваши,
Мр Момчило Крајишник
Др Радован Караџић

Доставити
Лорду Карингтону

Др Радован Караџић и мр Момчило Крајишник су упозорили на последице овакве одлуке својим писмом[30] упућеном Кутиљеру, али апел је остао и без одговора и без акције.

Већ почетком августа 1992. године, како пише Сефер Халиловић, „на територији Р БиХ је било формирано: 28 бригада, 138 одреда, 16 самосталних батаљона, један оклопни батаљон, два артиљеријска дивизиона. Укупно, око 170.000 бораца“[31].

За развој Армије Републике Босне и Херцеговине значајни су документи донесени од априла до јуна 1992. године: Одлука Предсједништва Републике Босне и Херцеговине о обједињавању свих наоружаних снага на територији Републике Босне и Херцеговине, донесена 9. априла; Уредба са законском снагом о Оружаним снагама од 20. маја; Одлука о проглашењу ратног стања и Наредба о проглашењу опште – јавне мобилизације на територији Републике Босне и Херцеговине од 20. јуна; Платформа за дјеловање Предсједништва Републике Босне и Херцеговине у ратним условима[32]

По налогу Странке демократске акције муслимани су у оквиру Патриотске лиге реализовали следеће задатке: склањање документације и онемогућавање Југословенске народне армије да изврши мобилизацију, осујећивање наређене војне мобилизације јединица Југословенске народне армије 1991. године, спречавање упућивања регрута на одслужење војног рока у Југословенској народној армији[33], успостављање стварне контроле над општинским центрима за обавештавање, успостављање контроле над општинским штабовима Територијалне одбране, достављање поверљивих информација председнику Странке демократске акције Алији Изетбеговићу и извршење тајне мобилизације и обезбеђивање нарастања бројног стања Патриотске лиге[34].

Трећег јула 1991. године Странка демократске акције је при свом Главном одбору формирала Вијеће националне одбране муслиманског народа[35].Као одговор на овакву политику уследила је одлука о формирању Заједнице општина Босанске Крајине[36] у којима су Срби били већина, а касније и Заједнице општина Источне Херцеговине, Сарајевско-романијске области, Подриња и Семберије[37]. Касније су те заједнице, као одговор на муслиманске и хрватске потезе, прерастале у српске аутономне области. Уместо заустављања процеса, ишло се све даље. Шестог маја 1991. године је муслиманска параполиција „Зелене беретке” интервенисала у Радиотелевизији Сарајево. Од тада су информативну политику ове информативне институције водиле екстремне муслиманске снаге. Као одговор на то уследила је иницијатива о формирању Радиотелевизије Бања Лука.

Скупштина Босне и Херцеговине је ноћу 14/15. октобра 1991. године, без 72 српска посланика, на основу „Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине[38], коју је предложила Странка демократске акције, прихватила „Меморандум (писмо о намјерама)“ и „Платформу о положају Босне и Херцеговине и будућем устројству Југословенске заједнице“[39]. Српска демократска странка је оценила да су „У ноћи између 14. и 15. октобра 1991. године посланичке групе СДА и ХДЗ, заједно са дијелом опозиције, покушале државни удар доносећи, методом политичког терора противуставне одлуке, којима су жељели поништити традицију заједничког живота Срба, муслимана и Хрвата. Тиме је озбиљно угрожен уставноправни поредак, заснован на суверенитету и равноправности конститутивних народа, а отворен пут у безакоње и хаос”[40]Као контрамера и као одговор на прихватање „Декларације о суверенитену Босне и Херцеговине”, без присуства српских посланика, 25. октобра 1991. године, конституисана је Скупштина српског народа Босне и Херцеговине[41].

У вези са наведеном скупштинском заседању Биљана Плавшић каже: „Иза овог насиља над Скупштином, над Уставом, Срби су осетили несигурност, а страх је појачан још ранијим изјавама Председништва. Срби су тражили од својих изабраних представника одговор на то насиље. Постављали су питања да ли ми можемо у БиХ, где више не влада закон, да заступамо њихове интересе, сви су се окренули СДС-у као јединој организацији способној да их заштити и да их води кроз један опасан период који се већ назирао…“[42]

Биљана Плавшић о наведеном заседању Скупштине Босне и Херцеговине 14/15.10.1991. године каже да је то „била превара највишег ранга“[43].

Хрвати су на скупу кризних штабова општина са хрватском већином у Грудама 12. новембра 1991. године иницирали формирање Хрватске бановине у Босни и Херцеговини и расписали референдум за изјашњавање о прикључивању бановине Републици Хрватској[44]. У Грудама је 18. новембра 1991. године формирана Хрватска заједница Херцег-Босна, без захтева за прикључење Хрватској. У њу су ушле општине Јајце, Крешево, Бусовача, Витез, Нови Травник, Кисељак, Фојница, Скендер Вакуф, Какањ, Вареш, Котор Варош, Томиславград, Посушје, Мостар, Широки Бријег, Груде, Љубушки, Читлук, Чапљина, Неум, Столац и Равно.[45].

Догађаји у новембру и децембру 1991. године су били драматични. Скупштина српског народа, на заседању 21. новембра 1991. године, донела је одлуку и верификацији српских аутономних области. Савет безбедности Уједињених нација је 7. децембра 1991. године донео Резолуцију 721 о упућивању мировних снага у Југославију (намењене само за територију Хрватске). Савет министара Европске заједнице је 17. децембра 1991. године одлучио да призна самосталност свих југословенских република које испуне одговарајуће услове. Само четири дана након тога Немачка је изјавила да ће признати самосталност југословенских република које до 23. децембра 1991. године пошаљу захтев за признавање[46]. Један од услова био је референдумско изјашњавање у Босни и Херцеговини, у којој су се Срби плебисцитарно изјаснили за останак у Југославији. Влада Босне и Херцеговине је истог дана послала захтев за међународно признање одлучивши са 12:8 гласова за то. Дана 21. децембра 1991. године Скупштина Босне и Херцеговине је без српских посланика донела одлуку о расписивању референдума на коме се грађани требају изјаснити за или против суверене Босне и Херцеговине[47].

На почетку Нове 1992. године, Немачка и Турска су ступиле у сарадњу у вези ситуације у Југославији. То је и за Србе и за муслимане био јак подстицај бујању емоција. Скупштина српског народа је 9.1.1992. године прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину[48]. Посебну забринутост код српског народа представљала је идеја о тзв. Зеленој трансверзали, која би спојила Босну и Херцеговину, преко Санџака, Косова и Метохије и Македоније са Турском.[49]

Алија Изтебеговић покушава да завара јавност предлогом о југословенској асоцијацији шест независних република, јер већ 17. јануара тражи да се распише референдум о самосталности Босне и Херцеговине. Тај референдум је Скупштина Босне и Херцеговине расписала 25. јануара 1992. године[50]. Заказан је за 29. фебруар и 1. март 1992. године. И то је учињено без српских посланика. И пре референдума, Турска је 6. фебруара признала Босну и Херцеговину.

Каква је била та међународно призната држава најбоље говори одговор који је генерални секретар Уједињених нација Бутрос Гали изговорио министру иностраних послова Муслиманско-хрватске федерације Шаћирбеју на његову тврдњу да је извршена агресија Србије и Црне Горе:

„Јесте, дефиниција агресора је тачна, али нема, а није ни могла имати један додатак кога ћу формулисати у облику питања: Да ли је агресија Србије, Црне Горе и Југословенске народне армије била могућа без подршке босанских Срба? А босански Срби су сувласници Републике Босне и Херцеговине!”

На Шаћирбејову тврдњу да они имају међународно признату државу, Бутрос Гали је одговорио:

„Рекао сам: ‘нема такве државе’. То је заблуда на коју сте сви ви свјесно пристали рачунајући да ћете на тој заблуди остварити свој политички циљ. То међународно признање нема државно-правни карактер, то је само политичко признање. Та држава нема ни јединствене територије, ни јединствене власти, ни јединственог народа и као таква не може бити међународно-правни субјекат јер је морају увијек потписивати тројица – то су дакле три државе. Неко се је, господине, поиграо са вама и створио вам илузију о цјеловитој држави, а зашто је то урадио – можемо се досјећати. Напр. разлог томе могао би бити разумљив страх Европе од једне муслиманске-исламске државе па да би то онемогућила залаже се за фиктивну муслиманско-српску-хрватску државу намјерно предвиђајући да таква држава не може опстати јер ће бити срушена из истих разлога због којих је срушена и Југославија. Зашто би се Срби и Хрвати сложили у Босни, а нису могли у Југославији? Или: Рат у Босни могао би бити рат Запада против Србије и Црне Горе, посљедњег простора којег треба ставити у западну интересну сферу наспрам земаља бившег СССР. У том рату ви муслимани сте најјефтинија западна војска која кошта нешто хуманитарне помоћи.” [51]

Српски народ је посебно био заплашен могућношћу оживљавања идеје о стварању муслиманске државе на основама Босанског вилајета из времена Отоманског царства.[52]

А каква би то била држава? У Часопису „Нови вокс“, који излази у Сарајеву, заступани су најекстремнији муслимански ставови о судбини Срба у тој држави, отворено је пропагиран геноцид према српском народу.

Тако је у броју 3 „Новог вокса“, од октобра 1991. године на страници 40, у рубрици „Документи“ објављен чланак под насловом „Шта са Србима у муслиманској Републици Босни и Херцеговини“, у коме се, између осталог, наводи:
„1. Сваки појединац Србин мора бити свијестан одговорности цјелокупног народа за његове неконтролисане поступке. Казна за учињена злодјела биће колективна – за једну срушену муслиманску кућу биће срушено десет српских, за једног мртвог муслимана биће ликвидирано 100 Срба. За једног рањеног муслимана овисно о тежини ране 10 до 50 Срба.
2. Сви Срби раде радно вријеме од 12 сати на дан, плате су им сразмерне лојалности свих запослених и у правилу су за 30% ниже од плата муслимана на истом радном месту…
9. Добар Србин је жив и послушан Србин; или мртав непослушан Србин…“.

У Сарајеву је на други дан референдума, 1. марта 1992. године, на венчању двоје Срба убијен Никола Гардовић и рањен свештеник Раденко Митровић[53]. Ирфан Ајановић је јавно саопштио да су покренуте муслиманске одбрамбене снаге за одбрану муслиманског народа. Дошло је до бројних провокативних акција према Србима. У Језеру код Јајца муслимани тог места су 21. марта 1992. године пуцњавом из наоружања и повицима „Излазите напоље четници – поклаћемо вам дјецу”[54], узнемирили Србе у овом крају. Истог дана дошло је до напада на мешовити пункт Ступно на путу Језеро – Шипово. Муслимански екстремисти су у то време нападали у више наврата касарну у Бихаћу. Војска Хрватске је прешла Саву и окупирала општину Брод. Хрватско-муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац код Брода извршили масакр над Србима[55]. Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су око 1. априла 1992. године наступили од Ливна према Купресу, када су извршили покољ у селу Малован[56]. У том селу и околним местима убијено је 59 српских цивила. Снаге српске Територијалне одбране и делови Југословенске народне армије дочекали су их код Злосела, зауставиле и ослободиле Купрес. У то време муслиманске екстремистичке групе покушале су смену власти у Бијељини[57], што је довело до сукоба. Неколико дана касније сукоби су почели и на подручју Требиња.

У време када је Европски парламент, у Стразбуру 12. марта 1992. године, закључио да Босна и Херцеговина испуњава услове међународног признања, у Босни и Херцеговини су сукоби били на све стране. Европска заједница је званично признала Босну и Херцеговину 6. априла 1992. године[58] и тиме по речима Карла Билта постала „очигледно крива за почетак рата због начина на који смо обавили признавање“[59]. У то време је Босна и Херцеговина захваћена пламеном рата. Извршени су многобројни злочини над Србима[60]. Тада је на тлу Босне и Херцеговине било 50.000 војника[61], тада већ самосталне, Хрватске. Председник Хрватске Фрањо Туђман је границе Босне и Херцеговине оценио као апсурдне, а Босну и Херцеговину као колонијалну творевину[62]. Туђман је проширење Хрватске везао за Бановину Хрватску[63] која је 1939. године створена у оквиру Краљевине Југославије. Територијално је обухватала територију данашње Хрватске и део Босне и Херцеговине.

Тиме је подстакнута радикализација процеса у Босни и Херцеговини. На састанку са европским преговарачима, сазнавши од Хозе Кутиљера, председавајућег Европске заједнице, да ће и Босна и Херцеговина бити призната, шеф цивилног сектора УНПРОФОР-а Седрик Торибери, заједно са француским генералом Филипом Морионом[64] раеговао је са ужасом, констатујући: „да ће то бити велика грешка са трагичним последицама”[65]. Командант мировних снага генерал Луис Мекензи је изјавио: „Мада нисмо били дипломате, сви ми у униформи били смо сигурни да ће борбе избити свуда око нас, чим признање буде објављено”[66].

Српска Република Босна и Херцеговина је већ уобличена, а муслимани и Хрвати се понашају као да Срби и њихова права не постоје.Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла 1992. године прогласило стање непосредне ратне опасности. Штаб Територијалне одбране Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је преименован у Штаб Републике Босне и Херцеговине[67]. Истога дана су сви Срби, дотадашњи министри, напустили Владу Босне и Херцеговине. Деведесет одсто Срба милиционера изашло је из милиције Босне и Херцеговине. Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла донело одлуку о обједињавању свих оружаних формација у Босни и Херцеговини[68]. На седници одржаној 9. априла 1992. године, Предсједништво Републике Босне и Херцеговине донело је „Одлуку о обједињавању свих наоружаних снага на територији Босне и Херцеговине”[69]Патриотска лига је 12. априла прикључена Команди Штаба Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине[70].

Истог дана, тј. 12. априла 1992. године, објављена је „Директива за одбрану суверенитета и независности Босне и Херцеговине”[71] и заведена под стр. пов. бр. 02/2-1 од 13. априла 1992. године, а као непријатељске снаге означене су „снаге територијалне одбране Српских аутономних области и Југословенска народна армија“[72]. Већ 14. априла командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић је локалним командантима Територијалне одбране наредио да разоружају касарне и јединице Југословенске Народне армије у Босни и Херцеговини. Исто је то учинио и министар унутрашњих послова Алија Делимустафић. Почели су бројни напади на касарне и јединице.

Реагујући на развој догађаја, Председништво Српске Републике Босне и Херцего вине је прогласило непосредну ратну опасност и наредило мобилизацију Територијалне одбране на целокупној територији Српске Републике Босне и Херцеговине, те донело одлуку: „Успоставља се ТО Српске Републике Босне и Херцеговине као оружана снага Српске БиХ”.[73]

Члан Врховне команде Социјалистичке Федеративне Републике Југославије Бранко Костић се 15. фебруара 1992. године клео да неће никада потписати акт о повлачењу Југословенске народне армије из Босне и Херцеговине. Ипак, након масакра припадника Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву 3. маја 1992.[74] године (убијено је 42, рањено 73 и заробљено 215 војника и официра[75]). Председништво Југославије је наредило да се до 19. маја. 1992. године са територије Босне и Херцеговине повуку све јединице Југословенске народне армије[76]. Од свих држављана Југославије затражено је да напусте Босну и Херцеговину. Истог дана је то Председништво позвало лидере Срба, Хрвата и муслимана у Босни и Херцеговини да се договоре око преузимања јединица чије људство чине држављани Босне и Херцеговине. Муслимани су те поступке схватили као своју победу и „прославили” је страшним масакром припадника Југословенске народне армије у Тузли 15. маја (на најсвирепији начин и у буквалној ватри спаљено је око 200 припадника Југословенске народне армије)[77].

Председништво Босне и Херцеговине донело је 20. јуна 1992. године Одлуку о завођењу ратног стања и донело Наредбу за општу јавну мобилизацију.[78]

Нема дилеме, Срби су првобитно хтели останак Босне и Херцеговине у једној држави са Србијом и осталима који то желе. Није спорно ни да су Хрвати у Босни и Херцеговини желели да бар територије са већинским хрватским народом на неки начин буду уклопљене у састав Хрватске. Муслимани су упорно говорили о целовитости Босне и Херцеговине. Каква би то била Босна и Херцеговина, на најбољи могући начин, илуструју речи из Изетбеговићеве „Исламске декларације”, у којој се каже: „Исламски поредак има двије темељне претпоставке: исламско друштво и исламску власт. Прва је садржина а друга форма исламског поретка. Исламско друштво без исламске власти је недовршено и немоћно; исламска власт без исламског друштва је или утопија или насиље“.[79]. Председник Скупштине општине Сребреница је команданту Тузланског корпуса поручио да на подручје те општине јединице Југословенске народне армије не могу ући. Образложење је било следеће: „Овдје је пожељна војска само са зеленом звијездом и полумјесецом на капи”[80]. Он је Алији Изетбеговићу поставио питање: „Да ли смијемо напасти јединице Југословенске народне армије ако заиста крену на територију сребреничке општине”? Изетбеговић му је одговорио: „Ако имате довољно наоружања и ако мислите да се можете одбранити нападните их”[81].

О намери стварања муслиманске Босне и Херцеговине сведочи и програмски документ Аднана Јахића, председника Странке демократске акције у Тузли, у којем стоји: „Муслиманска држава ће бити национална држава Бошњака, односно муслимана, док ће остале етничке групације имати сва грађанска права која им као националним мањинама припадају”. Он ту прецизира да ће та држава имати муслиманску идеологију засновану на исламу, која ће бити уграђена у све политичке и образовне институције[82].

Српски народ је препознао основно определење муслиманске политике, која је већ од раније пропагирана, посебно по џамијама. Сада је то чињено под окриљем Странке демократске акције.

Посебан страх за Србе била је чињеница да су узор код формирања и организовања војске под контролом муслимана 1991. године биле, по злу чувене, муслиманске фашистичке дивизије „Ханџар” и „Кама”, превасходно намењене геноциду над Србима у другом светском рату.

На насловној страни часописа „Нови вокс” бр. 3 од октобра 1991- године који излази у Сарајеву, пола године пре него што је у априлу 1992. године пре него што је проглашена такозвана Република БиХ уз најаву „Спрема се Ханџар дивизија“ дат је цртеж у боји наоружаног муслиманског војника испод кога се налазе одсечене главе српских руководилаца Караџића, Кољевића, Милошевића и Шешеља, с тим што муслимански војник држи једну подигнуту ногу на Караџићевој одсећеној глави.

ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ИЗНУЂЕН ОДГОВОР СРПСКОГ НАРОДА

Војска Републике Српске, као и њени корпуси и бригаде, настала је као последица развоја догађаја у Босни и Херцеговини. Нетачна је тврдња да ју је формирала Југословенска народна армија[83], јер би се то онда могло речи за све војске осталих народа на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије[84]. Југословенска народна армија је била заједничка оружана сила свих народа и народности у СФРЈ, што тврди и Карл Билт приликом интервјуа кога је са њим обавио Bretton Randall 19. и 20. септембра 2002. године у Стокхолму када на стр. 6 каже: „Југословенска народна армија није била српско већ мултиетничко тело. Српске снаге је чинила полиција”. Обављање службе активних војних лица било је засновано на екстериторијалном принципу.

У почетку, а и касније, у неким јединицама није било ни једног активног војног лица. Често су и командне дужности обављали људи без икаквог формалног војног образовања. Носиоци организовања били су органи власти у срединама где је српско становништво чинило већину и где је то било могуће.[85]

Тек 12. маја 1992. године Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине је одржала седницу у Бања Луци на којој је донесена одлука да се формира Војска Српске Републике Босне и Херцеговине[86]. Та одлука је доношена тек када је саопштено наређење да Југословенска народна армија напусти територију Босне и Херцеговине. Српска војска је формирана тек онда када је опстанак српског народа био угрожен, јер су муслимани формирали своју војску још 6. априла[87], у време док је Југословенска народна армија била на простору Босне и Херцеговине као регуларна институција Југославије.

Све старешине Југословенске народне армије и сви они који су се определили да остану у новоформираној војсци могли су без обзира где су рођени постати старешине Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. Даном одлуке о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине војска није и стварно формирана. Требало је времена да се организационо, персонално и материјално уобличи.

Организационо наређење за формацијско организовање Војске Републике Српске Босне и Херцеговине Главни штаб је издао тек 21. јуна 1992. године[88], а формирање је довршено тек у октобру 1992. године.

Као што је Југословенска народна армија припадала свим народима и народностима, тако су им припадали и њено наоружање и опрема. У складу с тим, нетачна је тврдња да је Југословенска народна армија наоружавала Војску Републике Српске. Само је део њене опреме остао на територији под контролом Срба из Босне и Херцеговине. Најквалитетније наоружање и опрему јединице Југословенске народне армије су повукле у Србију у повлачењу из Босне и Херцеговине.

Друга важна чињеница је да је на целој територији Социјалистичке Федеративне Републике Југославије постојала Територијална одбрана. Њене јединице су биле наоружане стрељачким наоружањем исто као и јединице Југословенске народне армије, неке чак и боље. Пошто се највећи број војних обвезника Срба одазвао на позив за мобилизацију коју је спроводила Југословенска народна армија, они су на тај начин добијали и оружје, па није било потребе за илегалним наоружавањем као што су то радили муслимани који се као војни обвезници нису одазивали на позив за мобилизацију.

Предност Војске Републике Српске у тешком наоружању (оклопно-механизована средства и артиљерија) у значајној мери неутралисана је захтевом УНПРОФОР-а да се то тешко наоружање размести на неодговарајуће положаје. Тиме се искључило њено ефикасно дејство и смањила моћ Војске Републике Српске [89].

И Војска Републике Српске, као и њене јединице организована је као резултат страха српског народа од надирућег исламског фундаментализма, програмски израженог у „Исламској декларацији” Алије Изетбеговића.[90]

Тврдња да Срби нису староседеоци на просторима Босне и Херцеговине, већ да су то данашњи муслимани, касније проглашени Бошњацима, ни једног Србина није могла оставити спокојног за своју судбину[91]. Тај страх, и код народа и код припадника Југословенске народне армије достигао је кулминацију после злочина у Добровљачкој улици у Сарајеву (2. маја 1992.) и у Тузли (15. мај 1992.)[92]

Војска Републике Српске није била заснована на модерним принципима, на доктринарним решењима бивше Југословенске народне армије. Није деловала као високо уређена војна организација. Самим тим командовање није функционисало беспрекорно и у складу са општим принципима командовања.[93]

Организација, функционисање и употреба Војске Републике Српске заснована је на донесеном Уставу Републике Српске и нормативним документима (правилима и прописима) Југословенске народне армије и Територијалне одбране и усвојеним документима у Републици Српској, као што су: Одлука о проглашењу Устава Српске Републике Босне и Херцеговине[94], Устав Републике Српске (пречишћен текст)[95], Закон о народној одбрани[96]; Закон о измјенама и допунама Закона о народној одбрани[97]; Закон о министарствима (чл. 7 – Министарство одбране)[98]; Закон о Војсци[99]; Закон о измјенама и допунама Закона о Војсци[100]; Закон о изменама и допунама Закона о примени Закона о Војсци у условима непосредне ратне опасности или ратног стања[101]; Одлука о образовању ратних председништава у општинама у условима непосредне ратне опасности и ратног стања[102]; Наредба о примјени правила међународног ратног права у Војсци Српске Републике Босне и Херцеговине[103]; Одлука о образовању ратних председништава у општинама за вријеме непосредне ратне опасности и ратног стања[104]; Закон о војном тужилаштву[105]; Закон о војним судовима[106].

Примењивана документа Југословенске народне армије су била проверена у многобројним вежбама. Активне старешине су биле обучене да дејствују у складу са њима. То је учињено и због тога што се Војска нашла у ситуацији формирања, без властите ратне вештине и расположивих ресуРепублика Српскаа за иновацију тих докумената и прилагођавање новим условима у којима је дејствовала Војска Републике Српске[107].

Основни документи за организацију, припрему и извођење борбених дејстава били су: „Привремени прописи о служби у Војсци Републике Српске” од 18. августа 1992. године; „Упутство за рад команди-штабова Југословенске народне армије”, објављено 1983. године; „Правило корпус Копнене војске” (привремено), објављен 1990. године; „Правилник о надлежностима команде корпуса Копнене војске у миру”, објављен 1990. године; Правилник о надлежности команде бригаде – пука, Генералштаб Југословенске народне армије, 1965; „Правило бригада (пешадијска, моторизована, брдска, планинска, морнаричке пешадије и лака)”, објављено 1984. године[108].

ЗАКЉУЧЦИ

  1. Након формирања Форума за заштиту традиционалних и верских права муслимана у Босни и Херцегивини (14. мај 1990.), Хрватске демократске заједнице (18. мај 1990.) и Странке демократске акције (26. мај 1990.) формирана је Српска демократска странка (12. јули 1990.).
  2. Прва муслиманска паравојна јединица у Босни и Херцеговини формирана је у Устиколини 2. августа 1990. године. Странка демократске акције је 31. марта 1991. године формирала своје војно крило – Патротску лигу. У време формирања Патриотске лиге у Сарајеву су постојале још две сличне аутономне организације – Зелене беретке и Босна, које су се у фебруару 1992. године прикључиле Патриотској лиги. До фебруара 1992. године Патриотска лига је формирана од одељења до бригада. Имала је око 150.000 припадника, од чега 70.000 наоружаних. Приликом реферисања о формирању Патриотске лиге, Сефер Халиловић је изложио „Директиву о одбрани Босне и Херцеговине“, а као непријатељ назначени су „Српска демократска странка са Југословенском армијом и екстремно крило Хрватске демократске заједнице“.
  3. У Сарајеву је 10. јуна 1991. године усвојена „Резолуција 84”. Формирано је Вијеће националне одбране муслиманског народа. У прогласу са скупа је речено да се приступи организовању оружане одбране и потенцирана одлука о формирању Савета националне одбране муслимана. Тиме је објелодањено покровитељство Странке демократске акције над Патриотском лигом. На челу политичког дела стајали су Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић. Општински штабови Патриотске лиге формирани су почетком 1991. године, а у септембру је почело формирање паравојних формација ранга батаљона и већ се у „Директиви за одбрану суверенитета БиХ“, коју је Главни штаб Патриотске лиге донио на саветовању у Храсници 25. фебруара 1992. године наводи да Патриотска лига располаже „формацијама од вода до одреда и бригаде, укупне јачине 120.000 људи“, а према подацима које је припремио Хасан Ефендић, командант Главног штаба Територијалне одбране Босне и Херцеговине, „24. априла 1992. године у јединицама Територијалне одбране Босне и Херцеговине се борило 91.243 браниоца“, без података за општине Зворник, Чајниче, Вишеград и Фочу. Тог дана тврди Хасан Ефендић „у оквиру ТО налазило се више од стотину хиљада бораца“.

Патриотска лига је предлагала да се отпочне рат у Босни и Херцеговини оног момента када се разбуктао у Хрватској. Почетком 1992. године Патриотска лига је изашла са планом блокирања комуникација и касарни, како би се спрјечила стратегијска операција извлачења Југословенске народне армије на борбене положаје”.

Председништво Босне и Херцеговине је 4. априла 1992. године донело одлуку да се изврши мобилизација јединица територијалне одбране свих општина и града Сарајева, да се захтева од Југословенске народне армије да окружним и општинским штабовима Територијалне одбране врати наоружање, да се изврши мобилизација целокупног резервног састава милиције, да се изврши мобилизација јединица Цивилне заштите у да се у свим институцијама, предузећима и другим организацијама и заједницама организује стално дежурство.

  1. Трећег јула 1991. године Странка демократске акције је при свом Главном одбору формирала Вијеће националне одбране муслиманског народа.Као одговор на овакву политику уследила је одлука о формирању Заједнице општина Босанске Крајине у којима су Срби били већина, а касније и Заједнице општина Источне Херцеговине, Сарајевско-романијске области, Подриња и Семберије. Касније су те заједнице, као одговор на муслиманске и хрватске потезе, прерастале у српске аутономне области. Уместо заустављања процеса, ишло се све даље. Шестог маја године је муслиманска параполиција „Зелене беретке” интервенисала у Радиотелевизији Сарајево. Од тада су информативну политику ове информативне институције водиле екстремне муслиманске снаге.Као одговор на то уследила је иницијатива о формирању Радиотелевизије Бања Лука.

Скупштина Босне и Херцеговине је ноћу 14/15. октобра 1991. године, без 72 српска посланика, на основу „Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине”, коју је предложила Странка демократске акције, прихватила „Меморандум (писмо) о намјерама“ и „Платформу о положају Босне и Херцеговине и будућем устројству Југословенске заједнице“. Српска демократска странка је оценила да су: „У ноћи између 14. и 15. октобра 1991. године посланичке групе СДА и ХДЗ, заједно са дијелом опозиције, покушале државни удар доносећи, методом политичког терора противуставне одлуке, којима су жељели поништити традицију заједничког живота Срба, Муслимана и Хрвата. Тиме је озбиљно угрожен уставноправни поредак, заснован на суверенитету и равноправности конститутивних народа, а отворен пут у безакоње и хаос“. Као контрамера и као одговор на прихватање „Декларације о суверенитету Босне и Херцеговине”, без присуства српских посланика, 25. октобра 1991. године, конституисана је Скупштина српског народа Босне и Херцеговине.

  1. Хрвати су на скупу кризних штабова општина са хрватском већином у Грудама 12. новембра 1991. године иницирали формирање Хрватске бановине у Босни и Херцеговини и расписали референдум за изјашњавање о прикључивању бановине Републици Хрватској.У Грудама је 18. новембра 1991. године формирана Хрватска заједница Херцег-Босна, без захтева за прикључење Хрватској. У њу су ушле општине Јајце, Крешево, Бусовача, Витез, Нови Травник, Кисељак, Фојница, Скендер Вакуф, Какањ, Вареш, Котор Варош, Томиславград, Посушје, Мостар, Широки Бријег, Груде, Љубушки, Читлук, Чапљина, Неум, Столац и Равно.
  2. Као реакција на најаву реализације идеје о тзв. Зеленој трансверзали, могућност стварања муслиманске државе на основама Босанског вилајета из времена Отоманског царства и на војно организовање муслимана и Хрвата, посебно, Скупштина српског народа је 9. јануара 1992. године прогласила Српску Републику Босну и Херцеговину.
  3. Након војног организовања муслимана и Хрвата у Босни и Херцеговини уследиле су и оружане акције против српског народа: У Сарајеву је на други дан референдума, 1. марта 1992. године, на венчању двоје Срба убијен Никола Гардовић и рањен свештеник Раденко Митровић; У Језеру код Јајца муслимани тог места су 21. марта 1992. године претили Србима пуцњавом из наоружања и повицима „Излазите напоље четници – поклаћемо вам дјецу”; Муслимански екстремисти су у то време нападали у више наврата касарну у Бихаћу; Војска Хрватске је прешла Саву и окупирала општину Брод; Хрватско-муслимански екстремисти су 26. марта 1992. године у српском селу Сијековац код Брода извршили масакр над Србима; Војска Хрватске и паравојне групе домаћих Хрвата су око 1. априла 1992. године наступили од Ливна према Купресу, када су извршили покољ у селу Малован

У то време је Босна и Херцеговина захваћена пламеном рата. Извршени су многобројни злочини над Србима. Тада је на тлу Босне и Херцеговине било 50.000 војника, тада већ самосталне, Хрватске. Председник Хрватске Фрањо Туђман је границе Босне и Херцеговине оценио као апсурдне, а Босну и Херцеговину као колонијалну творевину. Туђман је проширење Хрватске везао за Бановину Хрватску која је 1939. године створена у оквиру Краљевине Југославије. Територијално је обухватала територију данашње Хрватске и део Босне и Херцеговине.

  1. Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла 1992. године прогласило стање непосредне ратне опасности. Штаб Територијалне одбране Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине је преименован у Штаб Републике Босне и Херцеговине. Истога дана су сви Срби, дотадашњи министри, напустили Владу Босне и Херцеговине. Деведесет одсто Срба милиционера изашло је из милиције Босне и Херцеговине. Председништво Босне и Херцеговине је 8. априла донело одлуку о обједињавању свих оружаних формација у Босни и Херцеговини. На седници одржаној 9. априла 1992. године, Предсједништво Републике Босне и Херцеговине донело је „Одлуку о обједињавању свих наоружаних снага на територији Босне и Херцеговине“. Патриотска лига је 12. априла прикључена Команди Штаба Територијалне одбране Републике Босне и Херцеговине.

Истог дана, тј. 12. априла 1992. године, објављена је „Директива за одбрану суверенитета и независности Босне и Херцеговине” и заведена под стр. пов. бр. 02/2-1 од 13. априла 1992. године, а као непријатељске снаге означене су „снаге територијалне одбране Српских аутономних области и Југословенска народна армија“. Већ 14. априла командант Штаба Територијалне одбране Хасан Ефендић је локалним командантима Територијалне одбране наредио да разоружају касарне и јединице Југословенске Народне армије у Босни и Херцеговини. Исто је то учинио и министар унутрашњих послова Алија Делимустафић. Почели су бројни напади на касарне и јединице.

  1. Војска Републике Српске, као и њени корпуси и бригаде, настала је као последица развоја догађаја у Босни и Херцеговини. Нетачна је тврдња да ју је формирала Југословенска народна армија, јер би се то онда могло речи за све војске осталих народа на територији бивше Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Југословенска народна армија је била заједничка оружана сила свих народа и народности у СФРЈ, што тврди и Карл Билт приликом интервјуа кога је са њим обавио Bretton Randall 19. и 20. септембра 2002. године у Стокхолму када на стр. 6 каже: „Југословенска народна армија није била српско већ мултиетничко тело. Српске снаге је чинила полиција”. Обављање службе активних војних лица било је засновано на екстериторијалном принципу.

Тек 12. маја 1992. године Скупштина Српске Републике Босне и Херцеговине одржала је седницу у Бања Луци на којој је донесена одлука да се формира Војска Српске Републике Босне и Херцеговине. Та одлука је доношена тек када је саопштено наређење да Југословенска народна армија напусти територију Босне и Херцеговине. Српска војска је формирана тек онда када је опстанак српског народа био угрожен, јер су муслимани формирали своју војску још 6. априла, у време док је Југословенска народна армија била на простору Босне и Херцеговине као регуларна институција Југославије.

Организационо наређење за формацијско организовање Војске Републике Српске Босне и Херцеговине Главни штаб је издао тек 21. јуна 1992. године[109], а формирање је довршено тек у октобру 1992. године.

[1] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 21; Хронологија 1991-1995, Документациони Центар Републике Српске, Бања Лука,2002.

[2] Алија Изетбеговић, Сјећање, стр. 76.

[3] Биљана Плавшић, Сведочим, стр 29.

[4] Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

[5] Рјешење Вишег суда у Сарајеву број: Р-И-23/90 од 6. рујна 1990. године.

[6] Устиколина се налази на путу који води из правца Сарајевско-романијске регије и западне Србије преко    Горажда и Србиња (Фоче) у Источну Херцеговину. Налази се на левој обали Дрине, између Горажда и Србиња (Фоче) у непосредној близини границе Србије и Босне и Херцеговине.

[7] Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998. стр. 248.

[8] Халид Ченгић Хаџија је крајем априла 1992. године отишао у Високо, јер, каже, у Високом, као представник предсједника Алије Изетбеговића, радио његов син Хасан. Поред Хасана, ту су још били,  или нешто касније дошли, Расим Делић, Рашид Зорлак, Сенахид Мемић, Асим Џамбасовић, Фахира Фејзић, Сејо Дураковић, Рамиз Шувалић, Мухамед Лемеш, Мидхат Лимо, Мидхат Хаџимаховић, Салих Лемеш, Хамдо Сушић и Мустафа Полутак. 1992. године, на дан напада на колону ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву, из Високог је организована акција за деблокаду Сарајава, која је била неуспешна.

[9] Исто.

[10] Стенограм магнетофонског снимка 4. заједничке сједнице Вијећа Скупштине Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, одржане 27. фебруара 1991. године. Обраћање Алије Изетбеговића посланицима у 3-ој тачки дневног реда: „Информација Алије Изетбеговића, председника Предсједништва Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине о закључцима са сједнице Предсједништва Социјалистичке Федеративне Републике Југославије“, одржане 22. 02.1991. године у Сарајеву“.

Транскрипт инсерта бр. 23 са заједничке седнице Скупштине Босне и Херцеговине од 24/25. јануара 1992. године.

[11] Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 63.

Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 82.

[12]  „Познато је да је Патриотску лигу формирала Странка демократске акције. Да су на челу политичког, дакле, главног дијела, стајали Изетбеговић, Махмутчехајић и Ченгић, који су војном дијелу Патриотске лиге постављали задатке“.

(Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 18;

Муниб Бисић, Ослобођење, 13.09.1992.)

[13] Идеју о формирању организација за физичку заштиту и одбрану муслиманског народа, дао је средином марта 1991. године Алија Изетбеговић и она је у Сарајеву одмах прихваћена. На Савјетовању делегата из Босне и Херцеговине које је СДА одржала, 10.јуна 1991.године у Дому милиције, у Сарајеву, ова идеја је конкретизована и реализована. На састанку ће организатор организације „БОСНА“ Емин Швракић саопштити податак да је већ успио организовати и наоружати 465 добровољаца у граду Сарајеву што је за присутне био велико изненађење. Организовањем организације Босне „Зелене беретке“ и других организација, те развојем борбених група широм Републике БиХ, успоставиће се мрежа организованих група-јединица бошњачког народа.

[14] Муниб Бисић, Ослобођење, 13. септембар 1992.

[15] Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 248.

[16] Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 9-12.

[17] Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Матица, Сарајево, 1998, стр. 148.

[18] Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 19.

[19] www.slobodanpraljak.com/-hrvatska.

[20] У Дому милиције у Сарајеву, 10. јуна 1991, одржан је скуп муслиманских интелектуалаца и званичника на којем је усвојена ова Резолуција. О том „тајном састанку у Храсници“ пише Шефко Хоџић у својој књизи „Босански ратници“ на стр. 13.

[21] Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

[22] Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 13.

[23] Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 18.

[24] Шефко Хоџић у својој књизи „Босански ратници“ на стр. 10 наводи да је Главни штаб Патриотске лиге за Босну и Херцеговину формиран почетком октобра 1991. године.

[25] Исто, стр. 18-19.

[26] Исто, стр. 27.

[27] Исто.

[28] Муниб Бисић, Ослобођење, 13. септембар 1992.

[29] Председништво Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине, Д.Т. 01-1/91, Сарајево, 4. априла 1992. године.

[30] http://www.katadzic-odbrana.com/ratna pisma…

[31] Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр. 151.

[32] Исто, стр. 150.

[33] Влада БиХ је својом одлуком 23. августа 1991. године одлучила да се до даљњег одложи одлазак септембарске партије регрута из ове Републике, односно да се не примењују измењени и допуњени Закони о војној обавези и општенародној одбрани.

[34] Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 95.

[35] Алија Изетбеговић, Сјећања, стр. 95.

[36] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 24¸

Договор о удруживању у Заједницу општина Босанске Крајине, Бања Лука, мај 1991. године .

[37] Дванаестог новембра 1991. године формирана је Хрватска заједница Босанска Посавина са осам општина, а одмах затим, 18. новембра, и Хрватска заједница Херцег – Босна са 30 општина, као политичка, привредна и културна заједница Хрвата у Босни и Херцеговини.

Алија Изетбеговић у књизи „Сјећање“, на стр 106, такође, каже: „Двадесет шестог октобра 1991. СДС доноси одлуку о наоружавању српског становништва у Босни и Херцеговини…“

[38] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 25; Хронологија 1991-1995,

Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.

[39] Службени лист Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине број 32 од 16. 10.1991. године, стр.             985-986.

[40] Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.

[41] Одлука о оснивању Скупштине српског народа у Босни и Херцеговини, Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 1 од 15. јануара 1992. године, стр.1.

[42] Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 92.

[43] Исто, тр. 90.

[44] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 25¸

[45] Одлука о успостави Хрватске заједнице Херцег – Босне; Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.

[46] Текст одлуке у Бриселу – Декларација ЕЗ, Политика, 18. децембар 1991, стр.2.

[47] Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

[48] Декларација о проглашењу Републике српског народа Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини број 2 од 27. јануара 1992. године, стр. 14-15.

[49] Од почетка је руководству Странке демократске акције било изузетно важно да у долини Дрине обезбеди апсолутну превласт, прекине везе босанско-херцеговачких Срба са својом матицом и обезбеди директну просторну повезаност Подриња са муслиманским насељима у Рашкој области у Србији.

Тако је настала идеја о „Зеленој трансверзали“, која је требала да повеже Босну и Херцеговину, Рашку област, Косово и Метохију, Македонију, Бугарску и Турску, стварајући тако коридор за продор ислама на Балкан и даље ка Европи.

Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 5.

[50] Записник 9. Заједничке сједнице Скупштине СР БиХ, одржане 24. и 25. јануара 1992. Године.

Седница је одржана без присуства српских посланика. Седницом Скупштине је председавао потпредсдник Скупштине Мариофил Љубић, уместо председника Скупштине Момчила Крајишника.

[51] Тузла лист, 31.12.1993; пренео часопис „Дрински” бр. 2, стр. 25

Та идеја је заснована на некада постојећој подели Турске Царевине на вилајете у којој је Босански вилајет приказан ка карти Босанског вилајета као једног од вилајета Османског царства, израдио је Јохан Роскијевич, официр аустријског генералштаба на служби у аустријском конзулату у Сарајеву. Карта је израђена 1865. године у Војногеографском институту у Бечу. Границе на њој нису ни историјске ни етничке већ административне.

Верска структура становништва је изражена у процентима: православних 47,76%, муслимана 34,60%, а римокатолика 15,08%. У границама Босанског вилајета са Рашком структура је била: православних 51,25%, муслимана 32,83% и римокатолика 14,25%.

На карти коју је израдила аустроугарска управа у Босни и Херцеговини крајем 19. века, показана је верска и етничка структура са тенденцијом пораста римокатоличког становништва због насељавања Немаца, Мађара и становника других римокатоличких народа.

Дакле, број православног становништва је после сваке окупације, рата (првог и другог светског рата) и доминације другог народа (у време Аустроугарске и Независне Државе Хрватске) знатно смањиван. Отуда страх Срба од претњи стварања исламске државе или изласка Хрватске на Дрину.

(Карте су из књиге „Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена” у издању Историјског института САНУ, Београд, 1995).

[53] Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 7.

[54] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 28¸ Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

[55] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 28¸

Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 127-129.

[56] Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 228-230.

Биљана Плавшић, Сведочим, стр. 132-134.

[57] У Бијељини је формирана „Ханџар дивизија”, у Зворнику „Муслиманска гарда”, у Братунцу „Дринска дивизија…

[58] Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 228-230;

Мухамед Филиповић, Био сам Алијин дипломата, Делта, Бихаћ, 2000, стр. 150; Алија

Изетбеговић, Сјећања, стр. 108;

Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука,2002.

[59] Интервју Карла Билта дат Бретону Рандалу 19. и 20. септембра 2002. године, стр. 20.

[60] Муслимански и хрватски посланици у Скупштини Босне и Херцеговине су још 15. октобра 1991. године    направили корак у правцу проглашавања суверене Босне и Херцеговине – што је представљало акт изласка из тадашње СФР Југославије, а чиме је српски народ западно од Дрине требао бити одвојен од своје матице. Затим су се 10. септембра 1991. године Срби из Босне и Херцеговине на референдуму изјаснили за останак у Југославији.

Муслиманско-хрватска коалиција је била упорна да испуни свој циљ и 29. фебруара 1992. године организовала је свој референдум и на тај начин, без воље српског народа, донела прелиминарну одлуку о осамостаљивању Босне и Херцеговине. Та иста коалиција је 26. марта 1992. године позвала Хрватску да пошаље своју војску у Босну и Херцеговину да се угуши политичка одлука Срба да остану у саставу СФР Југославије. Та војска је 6. априла прешла Саву између Славонског и Босанског Брода извршивши невиђени масакр над српским народом у бродској општини, а посебно у селу Сијековац. Слике тог масакра су обишле свет. Нажалост, Савет Европске заједнице је 6. априла 1992. године признао Босну и Херцеговину, а Савет безбедности је 30. маја 1992. године увео санкције Југославији.

(Српска војска. 11.05.1997, стр.5.)

[61] Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр.230;

Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 29;

Оптужница против Готовине и Блашкића;

Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

[62] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 29. (цитат из „Ферал Трибјуна“, Стенограми са сједнице Врховног државног вијећа Хрватске 8. јуна 1991. године, објављени марта 2004. године).

Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 229.

[63] Исто.

[64] Француски генерал Филип Морион, командант УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини ће, касније, на суђењу Слободану Милошевићу као сведок тужилаштва изјавио је да је злочин у Сребреници из јула 1995. године последица злодела које су над Србима две године раније починиле снаге Насера Орића, команданта снага Армије Босне и Херцеговине у Сребреници.

(Александар Апостоловски, Божић у кафићу „Цунами”, Политика, 10. јануар 2005, стр.2).

[65] Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 105.

[66] Исто.

[67] Шефко Хоџић, Босански ратници, Матица, Сарајево, 1998, стр. 22.

[68] Исто, стр. 23-24.

[69] Одлука број 01-011-306/92, 09.04.1992.

[70] Исто.

[71] Исто, стр. 37.

[72] Исто.

[73] Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

[74] Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 180.

[75] Вечерње новости, 4. мај 2010, стр. 4 поводом првог обележавања годишњица страдања војника Југословенске народне армије у Добровољачкој улици у Сарајеву.

[76] Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр. 7.

[77] Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 180-181.

Ни после више од 25 година након злочина у Добровољачкој улици и у Тузли нико није одговарао пред Међународним кривичним судом за бившу Југославију. У Београду је вођен кривични поступак пред Окружним судом – оделење за ратне злочине против окривљеног Илије Јуришића – ослобођен је.  Постоје оригинални снимци о овим догађајима.

[78] Хронологија 1991-1995, Документациони центар Републике Српске, Бања Лука, 2002.

[79] Алија Изетбеговић, Исламска декларација, Издавачко предузеће „Босна“, Сарајево, 1990, стр.19.

[80] Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, стр.56.

[81] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука, 2005, стр. 35.

[82] Др Станко Нишић, Од Југославије до Србије, Књига-Комерц, Београд, 2004, стр. 57.

[83] Да је то тако потврђује и Извештај о екипном обиласку стр. пов. бр. 03/86-39 од 25.11.1992. године који је сачинила екипа Главног штаба Војске Републике Српске у коме на стр. 2 за Зворничку лаку пешадијску бригаду стоји: „Закључак: бригада није формирана по формацији, а преформирање је обустављено, осећа се недостатак иницијативе и утицај активних старјешина, због чега је руковођење и командовање површно… Позадинско обезбеђење функционише добро, а утицај страначког дјеловања и паравојски се знатно осјећа“. Предложено је да се командант смени и постави нови.

[84] Шефко Хоџић у књизи „Босански ратници“ на стр. 11 наводи речи Сефера Халиловића: „Нас је већ у октобру било све више, јер су непрекидно пристизала нова лица, дезертери из бивше ЈНА“.

[85] О одлучујућој улози органа власти и Српске демократске странке на почетку и у току рата најречитије говори Мирослав Дероњић у својој изјави Тужилаштву. Он је био председник Општинског одбора Српске демократске странке у општини Братунац, члан Кадровске комисије Српске демократске странке, председник Кризног штаба општине Братунац, члан ратне комисије општине Братунци члан одбора Српске демократске странке.

[86]  Одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине, Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини број 6 од 17. маја 1992. године, стр. 219.

[87] Шефко Хоџић тврди да је „за настанак босанске армије изузетно важан 9. април, када је Председништво РБиХ донијело Одлуку о обједињавању свих наоружаних снага у Републици Босни и Херцеговини“ (Босански ратници, Сарајево 1998, стр. 23), а Сефер Халиловић да је Хрватско вијеће обране формирано 8.априла 1992. године (Лукава стратегија, Сарајево, 1998, стр, 261).

[88] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 33

[89] На пример: Повлачење артиљерије око Сарајева и „Забрањен лет” , који је приземљио авијацију Војске Републике Српске.

У одлукама Лондонске конференције, одржане од 26. до 28. августа 1992. године, донесена је одлука о забрани војних летова.

(Пуковник др Предраг Пејчић, Међународни аспекти забране летова над територијом Босне и Херцеговине, Војно дело број 3-4/1993, стр.166-167).

[90] Од самог формирања Странке демократске акције јасно је било да се ради о исламској фундаменталистичкој странци, а намере су јасно испољене већ 15. септембра 1990. године у Великој Кладуши када су промовисане две јасне концепције – муслимански народ неће пристати на крњу Југославију и да ће и оружјем, ако треба, бранити Босну и Херцеговину. Прихваћена је идеја о             постојању „босанског језика“, као матерњег језика босанских муслимана. Упућена је јасна порука Алије Изетбеговића да карактер странке произилази и из садржине „Исламске декларације” упућене свим муслиманима света, као позив да се уједине између Истока и Запада у целини афирмишући исламски начин живота. Оваквом ставу било је и отпора унутар босанских муслимана – Адил Зулфикарпашић је јасно био, као председник Исламске заједнице, против таквог милитантног става.

(Биљана Плавшић, Сведочим, Триопринт, Бања Лука, 2005, стр. 65.).

[91] Франачки летописац Ајнхард забележио је још 822. године да је посавски кнез Људевит, чувши да је на њега кренула франачка војска из Италије, побегао из града Сиска „к Србима,   за који народ кажу да живи у великом делу Далмације”. При томе, не треба сметнути с ума да је овде реч о римској Далмацији „која је ишла на север до Посавља, а на исток до реке Дрине”. О посавском кнезу Људевиту у овим догађајима пише и Владимир Ћоровић у „Илустрованој историји Срба” (књига 1, стр. 104-105) у издању Политика-Народна књига у Београду. Сам Фрањо Рачки, истим поводом, пише да је „Људевит побегао Србима у Босну”. Визанатијски цар, али и историчар, Константин Порфирогенит, око 950. године, каже да су се у Србији која се у његово доба граничила са Хрватском код Цетине а и код Ливна, населили Срби (били су то Нетретљани), а то је територија која је касније названа Босном. И римски папа је 1188. године послао дубровачком надбискупу плашт и потврдио стара дубровачка права и у тој потврди идентификовао Босну као самосталну српску државу. Слично се понавља и 1346. године када је римски папа поставио димањског владику Ивана препоручивши га „бану Стјепану српском (босанском) владаоцу”. И тако редом. Нигде у то време није било ни ислама, ни муслимана, ни Бошњака…

[92] При повлачењу јединица Југословенске народне армије у Сарајеву и Тузли је извршен масакр над њиховим припадницима. У Добровољачкој улици у Сарајеву је убијено 42 и рањено 74 војника и официра, а на Тузланској Малти је на најсвирепији начин побијено и у ватри спаљено око 200 припадника Југословенске армије. Обе колоне су се кретале, по времену и маршрути, како су се договорили представници Југословенске народне армије и муслиманске власти.

[93]  Да Војска Републике Српске није функционисала као модерно организована и да је није формирала Југословенска народна армија, најбоље илуструје документ Команде Зворничке пешадијске бригаде стр. пов. бр. 02-10/ 29.01.1995. године „Реферисање о стању борбене готовости Зворничке пешадијске бригаде за период од 01.01.1994. до 31.12.1994. године” .

Између осталих чињеница, уз наведене позитивне и негативне карактеристике борбене готовости, стоји да је попуњеност бригаде официрима 32%, да професионалних војних лица има свега 23 (18 официра, 4 подофицира и 1 војник). Од 344 места официра и подофицира наводи се да су: официри распоређени у Команди бригаде (9), маневарском батаљону (2), чети војне полиције (1), 3. пешадијском батаљону (1), 5. пешадијском батаљону (1), лаком самоходном артиљеријском дивизиону противваздушне одбране (1) и мешовитом артиљеријском дивизиону (3); подофицири у чети везе (2), позадинском батаљону (1) и мешовитом артиљеријском дивизиону (1); док је војник на одслужењу војног рока. На командним местима у батаљонима и дивизионима су 4 професионална и 8 резервних официра.

Дакле, остало људство је из Територијалне одбране (укупно бројно стање бригаде на дан 31. децембра 1994. године било је 5.248 (следује 3.914), не рачунајући 8. пешадијски батаљон који је у то време био претпотчињен Братуначкој бригади.

[94] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 3 од 16. марта 1992. године, стр. 17-52.

[95] Службени гласник Републике Српске, број 21 од 31. децембра 1992. године, стр. 830-840.

[96] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 4 од 22. марта 1992. године, стр. 60-74.

Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 7 од 1. јуна 1992. године, стр. 249-260.

[97] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 6/92, стр. 218.

[98] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 5 од 9. маја 1992. године, стр. 117.

Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 11 од 13. јула 1992. године, стр. 377-381.

Службени гласник Републике Српске, број 19 од 9. октобра 1993. године, стр. 750.

[99] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 7. од 1. јуна 1992. године, стр. 260-298.

[100] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 10/92, стр. 342.

Службени гласник Републике Српске, број 26/93, стр. 1008-1009.

[101] Службени гласник Републике Српске, број 7/95, стр. 165.

[102] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 8 од 8. јуна 1992. године, стр. 307.

[103] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 9 од 13. јуна 1992. године, стр. 329-

[104] Службени гласник српског народа у Босни и Херцеговини, број 10 од 30. јуна 1992. године, стр. 345.

[105] Службени гласник Републике Српске, број 27/93, стр. 1057-1060.

[106] Службени гласник Републике Српске, број 27/93. стр. 1060-1066.

[107] Анализирајући дејства и других зараћених страна на подручју претходне Југославије, па и Босне и Херцеговине, лако се може доћи до закључка да су и њихове снаге функционисале у складу са овим нормативним документима и да је највише код њих дошла до изражаја Територијална одбрана, чије су јединице претворене у јединице новоформираних армија.

(Привремени прописи о служби у Војсци Републике Српске).

[108] Међутим, набројана правила (документа) за многе официре Војске Републике Српске била су непозната, посебно за резервне официре, зато су на њих већи утицај имале паравојне формације и њихов начин функционисања.

[109] Јово Блажановић, Генерали Војске Републике Српске, стр. 33.