УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У СВЕТЛУ НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА И ЊЕГОВЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА БЕЗБЕДНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ »

УНУТРАШЊИ ДИЈАЛОГ О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ У СВЕТЛУ НОВОГ ХЛАДНОГ РАТА И ЊЕГОВЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ НА БЕЗБЕДНОСТ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

 

 

Укључити се у расправу о Косову и Метохији (КиМ), на било који начин, а посебно у склопу већ институциоанлизованог унутрашњег  дијалога и бити посве оригиналан, не понављати се, избећи многе историјске, политичке, геополитичке, безбедносне теме и дилеме, па чак и митске реминисценције, је само по себи велики изазов и тешко савладива препрека.

ПИШЕ: др Винко Пандуревић

 

Па ипак желим, поред осталог, нешто рећи и о самом унутрашњем дијалогу као таквом и његовим безбедносним импликацијама. Дијалог о КиМ, који је иницирао председник Србије, дијалог који је добио институционални карактер, разоткрио је мноштво унутар политичких и унутар друштвених супростављености, одсуство консензуса у вези са кључним националним циљевима и интересима. На међународном плану, на геополитичкој мапи света коју исцртавају неке кључне светске и регионалне земље, оголио је примат чисте силе у међународним односима над међународним правом и одагнао сваку наду да Србија може у потпуности рачунати на основне вредности међународног поретка уписаних у Повељи УН.

КиМ имају снажно историјско значење, које је дубоко уткано у свести српског народа, како у Србији тако и ван ње, почев од косовског епа, који прераста у мит и живи као мит. Историјски посматрано, након средњег века територија КиМ, као неспорна народна колевка и колевка српске духовности и државности, веома кратак временски период била је под влашћу српске државе. Управо мноштво животних тешкоћа и искушења за српски народ и српску државу проистиче из ове чињенице.

Мало је српских владара после Немањића, који су имали ту срећу или заслугу да у континуитету деценијама владају КиМ, и да су наредним генерацијама остављали баш повољне услове за поновно васпостваљање српске суверености на КиМ. Српска држава је становала на КиМ, протеривана је и поновно се враћала. Све време одсуства српске државности са КиМ, или у време слабе и нејаке Србије, српски народ је масовно страдао. Иако данас српски народ на КиМ не живи непосредно под влашћу Србије, држава Србија успева да обезбеди минималане гаранције и услове за његов опстанак. Управо то је и основни циљ који Србија данас треба да оствари у датим околностима.

Још од друге половине прошлог века Србија се суочила са читавим низом негативних последица, нових геополитичких пројекција моћних западних сила, које су у потпуности усложиле геополитички положај Србије. Није самопроглашена независнот Косова као таква, добила подршку и призната од кључних западних држава, на основу историјских манипулација о томе да су КиМ историјска територија Албанаца, њихова постојбина, и да их је српски режим злостављао, него што су наступиле нове геополитичке околности и што су се поклопили или укрстили геополитички интереси моћних земаља, међусобно, а и са интересима неких малих народа. Зато није реално очикавати подршку свих моћних сила да се поврати суверенитет државе Србије на КиМ, чисто из српских историјских и правних разлога или на бази норми међународног права.

Унутрашњи дијалог који је покренуо председник Србије, тиче се државних и националних интереса који нису питање за једну партију, за један режим, једну гарнитуру власти и не успостављају се и не одржавају ad hoc решењима.

Унутрашњи дијалог који се данас води је квалитативно и квантитативно другачији.  Покренут је и води се са државничком визијом, са врло амбициозно постављеним стратегијским циљевима и намером да се оставри дугорочна стабилност Србије, сигурна будућност српског народа и свих грађана Србије.

У друштву су присутне врло снажне критике унутрашњег дијалога о КиМ. Од иницијатора дијалога се захтева или тражи оквир односно тезе за тај унутрашњи дијалог. Међутим, ово је прилика за превладавање  досадашњих расправа које трају већ више од 15 година, а које су вођене врло интензивно, оштро, полемички, клеветнички, аргументовано и неаргументовано, „патриотски и издајнички“, стручно и лаички, пропагандистички итд.

Да ли су нам тезе или полазне основе за овакву врсту дијалога заиста потребне?  Да ли је косовско-метохијски проблем нека непознаница? Има ли још неки релевантни политички фактор, нека релевантна научна или стручна институција или пак слободно мислећи појединци, који не виде размере косовско-метохијског проблема и све негативне импликације по судбину државе и народа. Има ли икаквих показатеља да проблем КиМ није изразито безбедносни проблем, који надилази све остале проблеме, и који ће се испољавати у све оштријој форми. Није мали број заинтересованих фактора  за нове оружане сукобе.

Тезе и полазне основе за расправу о КиМ су присутне и у теорији и у пракси. Знамо шта каже Устав Србије и његова Преамбула, знамо шта о томе кажу историја и правна наука. Такође видимо и осећамо све погубне последице једнострано проглашене самосталности Косова. Видимо практичну обесмишљеност Резолуције 1244 СБ УН. Дакле, видимо на делу супростављеност формално правних и реалполитичких аргумената. Видимо погибељен живот Срба на КиМ. Трпимо свакодневне и све жешће притиске моћних земаља спонзора косовске независности. Видимо и живимо непосредну условљеност свих облика живота и привредног и економског развоја Србије решавањем косовско-метохијског проблема.

Али, такође видимо и донекле другачију геополитичку карту кључних региона света и промењену позицију водећих земаља у свету према Балкану у целини. Видимо и осећамо све веће присутво Русије и Кине на Балкану, и све снажнију њихову подршку целовитости Србије, као и све повољнији наш међународни положај. Све ово заједно пружа одређену шансу, да се Србија, кроз унутрашњи дијалог, који ће резултирати снажним и јединственим ставом грађана Србије и њене Владе, упусти у финални дијалог са косовско-метохијским Албанцима и међународним медијаторима.

До сада имамо јасна два ства о дијалогу који се могу изразити на следећи начин: 1) „дијалог“ = „издаја“, 2) противљење „дијалогу“ = „рат“. Из овога можемо закључити да је сам дијалог, до сада произвео одређене безбедносне проблеме унутар српског друштва. Ипак учињен је важан корак.

У неформалном току „дијалога“ издвојила су се три различита приступа: 1) формално-правни, 2) реалполитички и 3) геополитички. Сва три ова приступа који су међусобно супростављени, сами по себи су извор унутрашње нестабилности у Србији и представљају безбедносни изазов.

У формално-правни приступ можемо сврстати сва она схватања која инсистирају искључиво на строгом поштовању Устава, са посебним акцентом на Преамбули, у којој се КиМ одређује као  саставни део територије Србије, без дијалога на ову тему. Све што је до сада Србија прихватила одредбама „бриселског споразума“ заступници формално-правног приступа сматрају против уставним деловањем, као и сваки даљни сличан акт. Заговорници овога приступа захтевају прилагођавање реалног стања на терену одредбама Устава Србије.

Формално-правни приступ наводно  нуди „шансу“ времену, историјским околностима да се реши питање КиМ.  Статичан је и на дужи рок не гарантује било какву сигурност српском народу на КиМ. Полагати наду у чињеницу да је косовску независност признало само мало више од половине броја земаља чланица УН није довољно. Математика и геополитика на својој ваги не користе мерне јединице  из истог мерног система. Ако су у половини броја земаља које су признале косовску независност, САД, кључне земеље ЕУ, онда није реч о половини броја чланица УН које су признале Косово, него је то много више.

Реалполитички приступ, је приступ који сасвим супротно од формално-правног уважава све што се десило и променило у политичком, правном и реалном смислу на КиМ и у Србији. Основна идеја овога приступа јесте промена Устава Србије, тако да се он прилагоди свему ономе што се формално-правно и стварно десило на КиМ, а то значи брисати Преамбулу из Устава, признати Косово као независну државу и приступити  НАТО пакту. Суштина овога приступа јесте потпуно и заувек губитак дела територије Србије, препустање судбине српског народа у руке нове албанске државе, која се може несметано припојити Албанији, а српски народ бити подрвгнут новом егзодусу.

Геополитички приступ, полази од неких нових, повољнијих геополитичких околности у свету са њиховим реперкусијама на Балкан. Заговорници овога приступа очекују промену геополитичких околности у свету, и то: јачање светске улоге Русије и Кине, а слабљење и губитак светског значаја САД и распад ЕУ. Према овом схватању КиМ би били можда ослобођени у неком будућем регионалном или светском рату и српска војска би поново умарширала на КиМ. Док се све ово не би десило, потребно је „замрзнути конфликт“ и чекати промену околности. Зато су присталице овога приступа противници „дијалога“.

Геополитички приступ не нуди ни привремено решење прилика на КиМ нити ишта каже о судбини српског народа на КиМ у наредном периоду. „Замрзавање стања“ не зависи од Србије. Још 1998. године  Србија је снагом и силом својих институција очувала суверенитет на КиМ, функционалну власт и заштитила уставни поредак. Међутим, познато је како је то све изгубљено у агресији НАТО пакта на СРЈ. Српски закони са КиМ су протерани НАТО бомбама. Да ли је једина опција да их вратимо кроз топовске цеви?

У вези са геоплитичким приступом, треба напоменути и изазове по безбедност Србије и српског народа у целини у контексту новог хладног рата, који се већ води, али не директно између два блока, или две стране, него би смо рекли у одређеном геополитичком троуглу. Ипак тај нови хладни рат је највидљиви на релацији САД – Русија. Надметање и сучељавање САД и Русије, све више усложава положај Србије, а то се огледа у следећем:.

1) српска позиција „топлог зеца“ у руско-америчком кордону, сталних притисака у погледу опредељивања за једну или другу страну; 2) стезање НАТО прстена око Србије; 3) сумњичавост према војној неутралности; 4) захтева се прекид гасне, војно-техничке и хуманитарне сарадње са Русијом и елиминација тзв. „малигног утицаја“ Русије у Србији; 5) да Србија у одбрамбеном и безбедносном смислу све ближе сарађује са НАТО и ЕУ, како би у коначној фази постала чланица НАТО савеза; 6) да престане пружати подршку РС и изгуби позицију једног од гараната Дејтонског споразума; 7) да избаци из Устава КиМ, и да Косово призна као суверену државу.

Какве су могуће последице наведеног? Постоји ли рационалан однос бенефита и губитака у овом случају?

Очито да се наше друштво и власт суочавају са великим и неодложним проблемима у вези са КиМ и самим положајем и перспективом Србије.

Посматрано формално-правно Србија има снажне аргументе када је реч о правним механизмима, тим пре што је Резолуцијом 1244 СБ УН реаф98ирмисан територијални интегритет Србије, иако су КиМ смештени под привремену управу УН, као и подршку Русије и Кине у СБ.

Поред свега, сматрамо да је дијалог неминован. Треба га подржати и у њега укључити најповољније аспекте и ставове сва три наведена приступа.

Устав Србије нуди одређени оквир за решавање проблема КиМ у чл.182. који предвиђа доношење закона о суштинској аутономији,  који ће се донети по поступку предвиђеном за промену Устава. Значи референдум је могућа опција.

Као могуће решење српско-албанских односа, које би било дугорочно, стабилно и изводљиво, могла би да буде та суштинска аутономија, и то као израз федералних односа Србије и КиМ,  са најнужнијим институцијама, и са федералним статусом ЗСО у оквиру КиМ, која би партиципирала и у заједничким државним органима. Српски народ на КиМ мора потпуно остати у социјалном, здравственом, научно-образовном, и културном систему Србије. Културно историјски споменици и имовина СПЦ морају имати посебан статус . Све ово би морало бити правно разрађено и потврђено обавезујућим споразумом са међународним гаранцијама.

Учинимо све да не дођемо у позицију да нам данас неприхватљива решења за неколико година буду оптимална, и да не буде  жал за њима.

 

Излагање на округлом столу „Политичко-безбедносни аспекти косовско-метохијског проблема у оквиру унутрашнјег дијалога о КиМ“

Београд, 06.02.2018.