DA LI SU KOSOVSKE TAKSE NA SRPSKU ROBU ISTOVREMENO I NATOVSKE?


 

SAD su zemlja koja ima veliko iskustvo u preduzimanju i primeni međunarodnih sankcija, protiv drugih država kako bi ih prisilile na promenu pojedinih aspekata spoljne i unutrašnje politike, za koje SAD smatraju da su neprihvatljivi. SAD obično preduzimaju unilateralne sankcije, koje kasnije pod njihovim pritiskom na druge zemlje – „svoje saveznike“,  sankcije postaju i multilateralne.

PIŠE: dr Vinko Pandurević

 

Danas smo svedoci raznovrsnih oblika mera i sankcija (diplomatske, ekonomske i vojne prirode) koje preduzimaju SAD prema raznim zemljama u svetu. Nije potrebno posebno objašnjavati sankcije koje preduzimaju SAD zajedno sa zemljama EU prema Rusiji, ekonomske sankcije prema Iranu, ili trgovinske sankcije koje SAD preduzimaju prema Kini.

SAD kao dobar poznavalac navedenih vrsta sankcija prema drugim zemljama mogu biti mentor prištinskim vlastima, a mislim da to i jesu, kada je reč o taksama koje su uvele prištinske vlasti na srpsku robu (robu koja dolazi iz Srbije i iz BiH), a koje se mogu smatrati trgovinskim sankcijama koje se odnose na različite carinske tarife.

Nema sumnje da je podizanje taksi na srpsku robu u iznosu od 100% uticalo na ekonomski i socijalni položaj Srba na KiM, kao i na ekonomski položaj srpskih preduzeća i omogućilo šansu firmama iz drugih zemalja regiona da zauzmu tržište koje su pokrivale srpske robe. Na koji način su reagovale vlasti Srbije na pomenute takse? Prvih sedam dana vođena je prava medijska kampanja o štetnosti taksi koje će dovesti do humanitarne katastrofe srpskog naroda na KiM, pozivana je međunarodna zajednica pre svih SAD, EU zemlje CEFT-a sporazuma (Albanija, BiH, Makedonija, Moldavija, Srbija, UNMIK – Kosovo i Crna Gora), da učine sve da se takse ukinu. Iako su takse suprotne osnovnim vrednostima u oblasti slobodne trgovine za koje se zalažu zemelje EU, odgovor članica EU i Evropske komisije nije bio adekvatan. Opet se pokazala još jedna zabluda kojoj robuje naša zemlja kada je reč o primeni univerzalnih standarda u oblasti slobodne trgovine i standarda uopšte, od strane onih zemalja i subjekata koji su od srpske južne pokrajine KiM napravili državu, za čiji integritet i suverenitet se grčevito bore.

Nije trgovinske sankcije u obliku taksi od 100% na srpsku robu osmislio Haradinaj i privremene institucije vlasti u Prištini. Takse su samo primena jednog od instrumenta iz arsenala pritisaka na Srbiju da prizna kosovsku nezavisnost. Ako bi u slučaju da je Srbija uvela navedenu meru (takse od 100%) nekoj drugoj zemlji, odgovor EU i SAD bio silovit i da bi se Srbija našla pod neizdrživim pritiskom. Međutim kada je reč o Kosovu koje smatraju svojim „čedom“ koje treba da zaživi kao suverena država u punom kapacitetu, onda su sve mere na tom putu dozvoljene. Zbog svega toga dugo se nisu oglašavala ni EU, ni SAD ni NATO pakt. Prve reakcije su bile blage, umiljate, molidbenog tona i sl. Vremenom su postajale nešto konkretnije i oštrije kako bi Srbiju „zadržali na vezi“ i pokazali da se dijalog sa Prištinom treba i mora nastaviti. Uporedo sa uvođenjem taksi odvijao se i proces prerastanja kosovskih bezbednosnih snaga u „Vojsku Kosova“. Formiranje „Vojske Kosova“ se takođe odvija u suprotnosti sa nizom  relevantnih međunarodnih dokumenata, pre svih Rezolucije 1244 SB UN. Uporedo sa „kuknjavom“ predstavnika EU i njihovim apelima da se kosovske takse ukinu, njihovim dolascima u Prištinu i neuspelim i jalovim razgovorima sa prištinskim vlastima, slušamo i „kuknjavu“ generalnog sekretara NATO pakta Stoltenberga, koji „jadikuje“ da je kosovska vojska formirana u pogrešno vreme i da on zbog toga žali.

Prištinske vlasti su se na prvi pogled pokazale kao „neposlušna deca“ koja ne slušaju svoje „roditelje“, ili bolje rečeno „staratelje“. Međutim njihovi pokrovitelji se ne odriču kosovske nezvisnosti, ne ostavljaju prištinske vlasti same, nego nastoje da ih usmere da sa što manje problema realizuju preduzete mere (takse, kosovska vojska) kako bi zaokružili svoju nezavisnost i državnost.

Nema sumnje da su kosovske snage formirane uz podršku SAD, iako možda za to nisu bile sve članice NATO pakta; da su takse uvedene kao trgovinske mere da bi se ucenjivala Srbija, ugrozio srpski narod na KiM, te izvršio pritisak na srpsko rukovodstvo RS i u BiH, jer su takse uvedene i na robu iz BiH, koja nije priznala Kosovo niti BiH može da nastavi NATO put zbog protivljenja RS.

„Neuspeli pokušaji“ da se ukinu takse, koje preduzima EU preko svojih komesara, kao i navodno neuspeli razgovori američkog ambasadaora u Prištini da ubedi Haradinaja da ukine takse, predstavljaju jednu vrstu taktičkog nadmudrivanja SAD i EU, kao i nastavak razgovora sa prištinskim vlastima u kojima će im biti ponuđene mnogo povoljnije usluge za ukidanje taksi, na koje Srbija neće imati odgovor, jer grozničavo želi u EU, zašto joj je potreban nastavka dijaloga Beograda i Prištine. Na prvi pogled izgleda da postoje pukotine u prištinskoj vlasti, kada je reč o ukidanju taksi, i to pukotine između Haradinaja kao tzv. premijera kosovske vlade i Tačija kao tzv. predsednika Kosova. Oni imaju isti cilj, a to je iznuditi priznanje Kosova od strane Srbije, a istovremeno oslabiti poziciju  Srbije i srpskog naroda u celini, i pokazati svu složenost odnosa između SAD i EU. Haradinaj je čovek koga drži najača članica EU, a Tači je američki čovek. Kosovu koje predstavljaju Haradinaj i Tači nije potrebna EU sve dok imaju čvrstu u neupitnu podršku SAD. SAD ne žele Kosovo čim pre u EU, ali ga žele kao članicu NATO pakta.

Kada Han – komesar EU za susedske odnose, radi ukidanja taksi, ponudi prištinskim vlastima ukidanje naziva UNMIK iz CEFT-a sporazuma, a uvede naziv Kosovo i otpočne ponovno pregovaranje o trgovinskim odnosima između Beograda i Prištine, odnosno između Kosova i Srbije kao članica CEFT-a sporazuma, navodno radi rešavanja sporova i zabluda oko registracije vozila, to će dovesti do promene oblika dijaloga između Beograda i Prištine (kako tvrdi šefica kancelarije EU u Prištini Natalija Apostolova). Na ovaj način dolazimo u poziciju da se više ne vrši „pritisak“ samo na Prištinu da ukine takse, nego i na Srbiju da prihvati novi format pregovora sa Prištinom, koji će voditi „normalizaciji odnosa između dve države“. Treba videti kakvi će u ovom slučaju pritisci biti na Srbiju, i na koji način će reagovati vlasti u Beogradu.

Nema sumnje da SAD neće preduzeti radikalne mere prema vlastima u Prištini, i pored navodnih „neuspelih razgovora“ američkog ambasadora sa Hardinajem u Prištini na temu taksi, jer je Haradinaj izjavio da takse ostaju sve dok Srbija ne prizna Kosovo, naprotiv „konstruktivno“ će se uključiti u novu formu dijaloga, u kojoj će Kosovo dobiti povoljniju poziciju, a onda i takse mogu biti ukinute, jer su postigle svoj cilj.

Vojska Kosova kao da više i nije tema. To postaje svršeno pitanje i Kosovo dobija još jedan važan atribut državnosti.

Ukoliko kosovske takse na srpsku robu posmatramo u reginalnom kontekstu, onda to izgleda ovako. Takse se odnose na srpsku robu iz Srbije i na robu iz BiH. Taksama se nanosi ekonomska šteta srpskim firmama u Srbiji i firmama u BiH. Istovremeno se nanosi udarac srpskim političarima u RS i onima na vlasti u Sarajevu, odnosno vrši se na njih indirektan pritisak da prihvate kosovsku nezavisnost, jer je RS glavna prepreka da BiH prizna kosovsku nezavisnost. Ova vrsta pritiska na Srbe u BiH, kombinuje se sa odbijanjem predloga za predsedavajućeg saveta ministara BiH, na čijem čelu treba da bude Srbin, koji je podneo predsedavajući predsedništva  BiH Milorada Dodika, od strane druga dva člana predsedništva BiH, dok Milorad Dodik, odnosno RS ne prihvati mapu puta BiH u NATO. S druge strane, zbog visokih taksi na srpsku robu, na KiM se otvara novo tržište za robu iz Albanije, Makedonije i Crne Gore. NATO želi da jača poziciju Makedonije koja je izgleda rešile pitanje imena – i sada se zove „Republika Severna Makedonija“ (RSM), čime je prevladana i poslednja prepreka da RSM postane članica NATO pakta. U najskorije vreme imamo u NATO paktu sve bivše republike SFRJ plus Albanija, a minus Srbija i BiH, a ne treba dugo čekati da i Kosovo postane neka vrsta članice NATO pakta, ako ne formalno, onda će to biti teritorija NATO pakta u svakom pogledu.

U senci borbe za (ne)održivost taksi od 100% na srpsku robu koje su uvele prištinske vlasti došlo je do ukidanja granica između Albanije, Kosova i Crne Gore. Pozicija Srbije je oslabljena, jer joj je ostalo samo da „moli“ kako to kaže državni vrh naše države, a znamo kako su srpske molbe bile uslišene u daljoj i u bližoj prošlosti. Srpski lideri u BiH su sve pod većim pritiskom zbog nepriznavanja kosovske nezavisnosti i odbijanja ulaska BiH u NATO. Kao protiv uslugu Srbima (Srbiji i RS) Stoltenberg – generalni sekretar NATO pakta, nudi spajanje Srbije i RS, kada u NATO pakt uđe Srbija. Ovo je samo još jedna vrsta ucene. Ulaskom Srbije u NATO, Srbija bi postala jedna od članica koja sprovodi jedinstvenu politiku toga saveza, i onda bi i Srbija izvršila pritisak na RS da prihvati da BiH uđe u NATO, i tako Srbija ostane bez Kosova, koje bi se takođe našlo u NATO, a RS u unitarnoj BiH, bez niza nadležnosti koje joj omogućava dejtonski ustav.

Zbog svega ovoga slobodno možemo reći da su kosovske takse na srpsku robu takođe i NATO takse, i da su poprimile mnogo širu dimenziju i dobile mnogo širi značaj od trgovinskih mera, postale su geopolitička stvar. U konačnom raspletu pitanja taksi i pristupanja preostalih balkanskih zemalja NATO paktu, treba da se po svaku cenu istisne ruski uticaj i prekine veza Srbije i RS sa Rusijom.