DVADESET GODINA OD „PREGOVORA“ U RAMBUJEU – DA LI ZNAMO NEŠTO VIŠE O SUDBINI KOSOVA I METOHIJE?

 

 

Upravo se ovih dana navršava dvadeset godina od početka „mirovne konferencije“ – „pregovora“ u francuskom dvorcu Rambuje, kod Pariza, vođenih o Kosovu i Metohiji između predstavnika vlasti SRJ i Srbije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfanfa Petriča. „Pregovori“ su trajali 17 dana(od 6.2. – 23.2.1999.) i okončani su bezuspešno, bez ikakvog dogovora.

PIŠE: dr Vinko Pandurević

 

 

U vreme održavanja pregovora bilo je mnoštvo zakulisnih interesa kojima su se rukovodile SAD i kosovski Albanci, a koji nisu bili poznati široj javnosti, niti su u to vreme bili posve razumljivi pregovaračkoj delegaciji SRJ i Republike Srbije. Danas, nakon dvadeset godina, kada je u međuvremenu obznanjeno mnoštvo detalja, kada su SAD i kosovski Albanci javno priznali šta su stvarno želeli da postignu u Rambujeu, kada  nam je poznata i haška presuda srpskim političkim i vojnim liderima, kojima je zbog navodnih srpskih zločina na  KiM suđeno u Haškom tribunalu (HT), danas kada nam je dobro poznat razvoj političkih i vojnih događaja na KiM, i kada se u najvišim telima OUN, u SB osporavaju njihove vlastite odluke, kao što je Rezolucija SB 1244, kao  i tok briselskog pregovaračkog procesa, i dalje  postoji podeljenost na srpskoj političkoj sceni po pitanju KiM, i još uvek nema opipljivog i realnog predloga rešenja kosovskometohijskog čvora.

Do pregovora u Rambujeu došlo je nakon već postignute saglasnosti između SAD i drugih članica NATO pakta i vodećih zemalja EU, da KiM treba i mora da postane nezavisna država i da NATO u čast pedesete godišnjice svoga postojanja treba da pokaže svoju odlučnost, jedinstvo, vojnu nadmoć u svetu, da presudno utiče na sve tokove u međunarodnoj zajednici i da je slučaj Kosova odlična prilika da se to praktično i demonstrira. SAD i njihovi saveznici su znali da nijedna država pa ni Srbija ne može prihvatiti da se nezakonito na njenoj teritoriji formira druga država, pa su se operedelili za to da se otcepljenje KiM od Srbije i proglašenje Kosova za samostalnu državu izvede pod pritiscima i pretnjama silom i ratom i to u više faza. SAD su odlučile da se koriste raznovrsnim metodama i sredstvima kako bi obmanule vlastitu javnost o stvarnoj odgovornosti za stanje na KiM i optužile rukovodstvo SRJ i Srbije, da su odgovorna za eskalaciju sukoba, da ne prihvataju pregovore i mirovno rešenje i da se rat kao konačna opcija smatra neminovnim.

Još od vremena održavanja Kritske konferencije (1997.) na kojoj su se okupili lideri Balkanskih zemalja sa namerom da „Balkan i stvarno pripadne balkanskim narodima“, na kojoj je značajnu ulogu imao i predsednik SRJ Slobodan Milošević, postigavši dogovor sa premijerom Albanije Fatosom Nanom, da je Kosovo unutrašnje pitanje Srbije i da se Albanija neće u to mešati, SAD intenziviraju svoje aktivnosti, pružajući podršku najradikalnijim albanskim elementima na KiM i pojačavajući svakovrsne pritiske na Srbiju i njeno rukovodstvo. Iako su krajem 1997. i početkom 1998. albanske terorističke, a po nekima „pobunjeničke snage“ na KiM, podržane od strane moćnih zapadnih sila, pre svih od strane SAD i Nemačke, intenzivirale svoja oružana dejstva prema organima i snagama države Srbije i SRJ, kao i prema civilnom stanovništvu, snage bezbednosti Srbije i Vojska Jugoslavije (VJ) su uspešno neutralisale tzv. „oslobodilačku vojsku Kosova“ („OVK“). Ovakav scenario razvoja događaja na KiM, po kome „OVK“ i radikalno albansko političko krilo gube svoj značaj, a SAD su ih već bile prihvatile kao glavni snagu i polugu preko koje će se rlaizovati ciljevi osamostaljenja i otcepljenja KiM od Srbije, odričući podršku političkoj partiji Ibrahima Rugove, kao umerenijoj političkoj struji, koja je takođe bila za nezavisno Kosovo, zahtevao je nove mere i oblike delovanja SAD, kako bi spasili svoje štićenike od potpune propasti. U tom cilju se između ostalog formira Kosovska verifikaciona misija, osnovana  1998.  nakon potpisivanja sporazuma Milošević – Holbruk u oktobru iste godine, a kao organ OEBS-a, sastavljene od velike grupe nenaoružanih mirovnih posmatrača. Navodni ciljevi Verifikacione misije bili su „plemeniti“ da se uveri u akcije sukobljenih strana, očuvanje mira i bezbednosti i sl, a stvarni ciljevi njenog šefa nekadašnjeg američkog ambasadora Vilijema Vokera, bili su spasavanje  terorističke „OVK“ od potpunog poraza i iznalaženje „dobrih razloga i povoda“ za vojnu intervenciju NATO pakta na SRJ. Znamo svi dobro za slučaj „Račak“ koji je bio formalni povod za NATO agresiju na SRJ. Voker je sa „Račkom“ postigao svoj cilj, iako je kasnije pred HT raskrinkana sva njegova ujdurma u vezi sa navodnim „masakrom“ albanskih civila. Zbog navodnog „masakra“ u Beograd je 30.janura 1999. došao britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk, koji je predsedniku SRJ preneo stavove Kontakt grupe u kojima je osuđen „masakar“ nad kosovskim Albancima. Istovremeno se oglasio i NATO, rekavši da je spreman za sve opcije, jer kriza na KiM predstavlja pretnju miru i bezbednsoti u regionu. U stvari NATO je bio spreman da napadne SRJ još u oktobru 1998. ali kopnene trupe u formi „OVK“ nisu bile za to sposobne.

Pregovori u Rambujeu bili su potrebni SAD, kao navodno, još jedan ozbiljan pokušaj mirovnog rešenja kosovske krize, kroz koji je trebalo pokazati da su srpske vlasti nekooperativne i nespremne na mirovno rešenje i da se sva odgovornost za rat koji će uslediti baci na njih. Sasatav albanske delegacije na pregovorima u Rambujeu je pokazao koju opciju podržavaju SAD, odnosno Madlen Olbrajt, koja je tada vodila glavnu reč na konferenciji, s obzirom da su se pojavila nova lica među njima i Hašim Tači, američki čovek, lice sa poternice, koje je dobilo diplomatski pasoš i imunitet, pripadnik terorističke „OVK“, a Ibrahim Rugova je pao u drugi plan. SRJ i Srbija su imale iskrene namere da se održe istinski pregovori i da se dođe do mirovnog rešenja, u kome bi Albanci na KiM imali najširu moguću autonomiju, pa su multietničku delegaciju Srbije, na čijem čelu je bio profesor ustavnog prava i potpredesnik Vlade Srbije Ratko Marković, sačinjavali Srbi, Muslimani, Turci, Romi, Egipćani, Goranci, pa čak i predstavnik jedne albanske partije, svi sa KiM.

„Pregovori“ su tako tekli da se delegacije nisu nijedanput srele za istim stolom, nego je Kristofer Hil, američki posrednik, prenosio stavove jedne delegacije drugoj. Ti stavovi su u stvari bili stavovi SAD. Madlen Olbrajt, tadašnji državni sekretar SAD, je držala sve konce u svojim rukama, ponašala se osiono, drsko, nametala je rešenja i zahtevala da se prihvati sve što ona traži. A tražila je od srpske strane da prihvati i ono za šta je znala da Srbija nikada neće prihvatiti, namerno podižući lestvicu zahteva, kako je kasnije sama to potvrdila. Njen osnovni cilj je bio da se u Rambujeu ne postigne sporazum, nego da se stvore uslovi za unapred donetu odluku da NATO, na godišnjicu svoga osnivanja, demonstrira svu svoju snagu, prema maloj Srbiji, i povede rat svrstavajući se na stranu Albanaca, odnosno na stranu terorističke „OVK“.

U određenoj fazi pregovora srpskoj delegaciji se pridružio i predsednik Srbije Milan Milutinović. Srpsko rukovodstvo je bilo spremno da prihvati većinu zahteva koje je ispostavila Olbrajt, ali ne i zahtev u vidu ultimatuma, da NATO zaposedne celu SRJ, da ima potpunu kontrolu teritorije i vazdušnog prostora, da ima punu slobodu kretanja i delovanja, da može da uhapsi svako lice i priveda ga nadležnim organima i da su pripadnici NATO snaga izuzeti od svake vrste pravne odgovornosti pred vlastima Srbije, odnonso SRJ. Zahtevano je da se nakon tri godine na KiM održi referendum o statusu Kosova (Videti tekst Sporazuma iz Rambujea, pod nazivom „Privremeni dogovor o miru i samoupravi na Kosovu, koji se može nazvati Ultimatum, Dodatak B, 8. Status KiM prema međunarodnom pravu, Aleksandar Pavić).

„Ultimatum Srbiji  sročen kroz tekst sporazuma, u kome se poziva da prihvati NATO trupe na svojoj teritoriji, bio je provokacija, izgovor za bombardovanje. To nije tekst koji bi bilo koji Srbin prihvatio. Bio je to loš diplomatski dokument i nikada se nije trebao pojaviti u takvom obliku“, izjavio je bivši državni sekretar SAD Henri Kisindžer (Londonski, Daily telegraph, jun 1999.). Po mišljenju nekih analitičara ultiumatum iz Rambujea je bio teži nego austrougarski ultimatuma 1914. Pregovori u Rambujeu su bili primer alibi diplomatije, diplomatskog pokušaja da se reši problem, iza koga stoji ultimatum koji je nemoguće prihvatiti.

Iako su SAD osudile Srbiju za propast pregovora u Rambujeu, HT je presudio „da jugoslovenska strana nije kriva za neupseh pregovora“(Videti presutu HT u predmetu IT-05-87-PT Tužilac protiv Milutinović i drugih).

Mnogi analitičari danas kažu da bi bilo bolje da je Srbija prihvatila sve zahteve iz Rambujea. Međutim, da se to desilo, onda bi Srbija bila okupirana zemlja, koja se ne bi mogla suprostaviti daljem komadanju teritorija (gubitak Raško-polimske oblasti – „Sandžaka“, Vojvodine), uništenju Republike Srpske, a Kosovo bi ionako već bilo nezavisno i međunarodno priznato.

Pouke iz Rambujea treba koristiti u današnjim pregovorima koji se vode između Beograda i Prištine pod posredstvom EU, a uz snažne pritiske SAD. Srpske vlasti u Beogradu moraju iznaći modus kako sačuvati integritet zemlje, povratiti suverenitet i zaštititi stanovništvo na KiM, sve ono zbog čega je odbijen ultimatum iz Rambujea i zbog čega je Srbija bila napdnuta u nepravednom ratu, ali se uspela izboriti za Rezolucju 1244 SB, kao ključni akt, koji se osporava čak i od nekih stalnih članica SB, koje su glasale za tu Rezoluciju. Dok je živa Rezolucija 1244 SB UN, do tada je i Srbija bar formalno teritorijalno sačuvana.

 

Februar, 2019.