„PROPADANJE“, „PADANJE“ I PAD REPUBLIKE SRPSKE KRAJINE!

 

 

Svake godine, pa i ove 2019. početkom avgusta, mnoštvom komemorativnih skupova i parastosa u Srbiji, Republici Srpskoj (RS), a u manjem obimu i u Republici Hrvatskj (RH) – samo u srpskim sredinama, obeležava se pogrom i progon Srba iz Republike Srpske Krajine (RSK). To je istovremeno i prilika da se „rasvetle okolnosti pada RSK“, pronađu krivci za propast RSK, stradanje naroda, da se aktuelizuju neke stare teme o „izdaji“, zaverama svake vrste itd. Te rasprave su uglavnom lišene argumenata, racionalnih rasuđivanja i zaključivanja, opterećene su subjektivnošću, lažnim argumentima, međusobnim klevetama i napadima i osudama državnog i političkog rukovodstva Srbije, koje je smatrano kao glavni krivac za propast RSK.

Piše: dr Vinko Pandurević

U skoro svim dosadašnjim analizama propasti RSK i pogroma stanovništva uzima se vrlo kratak vremenski period iz života RSK i samo neki događaji koji su direktno vezani za nekoliko dana u kojima je izvedena zločinaka operacija „OLUJA“. Počnimo i mi od operacije „OLUJA“.

U „vojno-stručnoj javnosti“ u Hrvatskoj, u hrvtaskim i većini svetskih medija o operaciji „Oluja“ se govori kao o legalnoj i legitimnoj „vojno-redarstvenoj operaciji“ u kojoj su Hrvatska vojska (HV) i policija od 04. do 09. avgusta 1995. godine „oslobodile okupirana područja Republike Hrvatske (RH)  pod nadzorom pobunjenih Srba, na kojima je bila uspostavljena paradržava Republika Srpska Krajina“. Tako zvanično govore i smatraju i državne institucije, i većina građana u Hrvatskoj. „Oluja“ je za sve njih bila velika, neki kažu najveća, a neki čak ističu veličanstvena i ključna operacija HV i policije kojom su „okupirana područja, osim istočne Slavonije, vraćena u hrvatski ustavno-pravni poredak“.

Očito da je „Oluja“ „veličanstvena operacija“, jer je poslužila kao sredstvo da se konačno reši srpsko pitanje u RH. Čak neki kažu (navodno ministar odbrane SAD, Džejms Matis) da se ova operacija izučava i na vojnim akademijama u SAD. Može se izučavati samo kao primer kako oružanom silom proterati jedan narod, svoje građane, kojima su predhodno oduzeta sva prava. Puno je primera savremenih ratova u koje su umešane i SAD u kojima prvo stradaju civili, narod biva prognan, kako bi se lakše ostvarili ratni ciljevi.

„Veličanstvenost uspeha HV“ u „Oluji“, ogleda se u tome što, se predhodno izbacivanje Srba iz Ustava RH, okončalo njihovim fizičkim eliminisanjem i izbacivanjem sa teritorija RH, a onda su „okupirane teritorije“ vraćene u „hrvatski ustavno-pravni poredak“. Dakle, operacijom „Oluja“ RH i HV vraćaju „okupirane teritrije“ pod svoju kontrolu, ali samo teritorije. Njima i nije bio cilj da se srpsko stanovništvo vrati u hrvatski ustavno-pravni poredak, jer je ono iz toga poretka mnogo ranije bilo izbačeno. Nije bio cilj da se srpsko stanovništvo, srpski narod, koji je bio proglašen za „okupatora“ i „agresora“ na vlastim istorijskim teritorijama, kao takav smatra aktivnim subjektom koji bi na bilo koji način participirao u hrvatskom ustavno-pravnom poretku.

U RH postoje jednodušne, možemo reći unisone ocene karaktera operacije „Oluja“. Prema tim ocenama, ona je bila: „posve legitimna vojna operacija“ koju je pripremila i izvela RH i njena vojska i policija; sa stanovišta međunarodnog humanitarnog prava posmatra se kao „čista operacija“ u kojoj su „poštovane sve norme međunarodnog ratnog prava i Ženevske konvencije“; cilj dejstva HV „nisu bili srpski civili, srpska naselja, privredni objekti i privatna imovina“; sva materijalna razaranja i ljudske žrtve koja su se desila u toj operaciji, smatraju se „kolateralnom štetom“ i posledica su „vojne potrebe“. U stvarnosti se sve desilo potpuno suprotno od navodno proklamovanog.

Резултат слика за oluja 1995 slikeJer, mnoštvo je činjenica, dokaza različite vrste, od pisanih materijala, audio snimaka (brionski transkripti), video zapisa, ratnih vojnih dokumenata koji jasno pokazuju pravu nameru i ciljeve RH spram srpskog naroda na „okupiranim teritorijama“. Čak ni prvostepeno – raspravno veće Haškog tribunala (HT), koje je sudilo hrvatskim generalima Gotovini i Markaču  nije moglo  da zatvori oči pred utvrđenim dokazima koji su neumoljivi kada je reč o operaciji „Oluja“, pa je u presudi zaključilo: „Oluja“ je bila udruženi zločinački poduhvat, sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba sa prostora bivše Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj“. HT nam pak, ne treba biti posebna referenca kada je reč o ovim stvarima, jer je žalbeno veće, usled političkih pritisaka, preinačilo prvostepenu presudu i oslobodilo optužene. Međutim jedan sudija, od dvojice koji su preglasani u žalbenom veću je kazao: „ovakva žalbena presuda predstavlja izrugivanje pravdi i žrtvama“. Činjenice su toliko očigledne da nam nisu potrebna nikakva posredna zaključivanja o događajima u operaciji „Oluja“. Međutim, mi danas živimo u vremenu kada nam istorija ne govori  i ne objašnjava kako je nešto u prošlosti bilo, nego nam pomaže da lakše živimo  u svetu kakav jeste.

Operacija „Oluja“ ima i svoju predistoriju, ona je povezana i sa rečima koje je predsednik RH Franjo Tuđman mnogo ranije izgovorio u Zagrebu, kada je na jednom mitingu izjavio, „rata ne bi bilo da ga nije htela Hrvatska“. Dakle rat je htela novoproglašena hrvatska država, koja je kasnije u operacijama „Bljesak“ i „Oluja“ ostvarila „povijesne težnje hrvatskog naroda“- „stvaranje etnički čiste hrvatske države“. Upravo pomenute reči i navedene težnje, svoju konačnu realizaciju doživljavaju u operaciji „Oluja“.

Nakon  što je Hrvatska povela rat protiv Srba, koji je „želela“, Srbi u RH su, našli zaštitu i pomoć JNA, koja ih je izvršavajući svoju ustavnu ulogu, branila od napada paravojnih hrvatskih formacija, ali svakako ne do kraja i ne u potpunosti. Bili su odbranjeni, da odmah početkom devedestih godina prošlog veka, ne budu prognani i umoreni prema starim formulama, rešavanja srpskog pitanja u Hrvatskoj. Srbi u Hrvatskoj, kao nekada konstitutivan narod u Socijalističkoj RH, posle izbacivanja iz ustava novoproglašene RH, i izloženosti oružanim napadima, uspeli su da se politički i vojno organizuju, da proglase autonomiju, a zatim i vlastitu republiku – Republiku Srpsku Krajinu (RSK). Novouspostavljene institucije srpskog naroda u RSK bile su garant njegovog opstanka. Srbi u RSK uspešno su odolevali svim nasrtajima i vrlo agresivnim političkim i vojnim udarima, kako iz sveta, tako i od strane RH. Dolaskom mirovnih snaga UN – „Plavih šlemova“ u RH i RSK, srpskom narodu je garantovana kakva takva bezbednost. Međutim, ubrzo nakon povlačenja JNA iz RS i sa prostora RSK, počinje proces razgradnje same RSK. Mnoštvo je razloga što je to bilo tako.

Резултат слика за oluja 1995 slikeZato kada govorimo o okolnostima pada RSK moramo biti krajnje obazrivi da ne bi smo nekoga povredili, unizili, neku činjenicu zanemarili ili pak neke činjenice prenaglasili. Zato je po našem mišljenjeu opravdano govoriti ne samo o padu RSK, nego o njenom propadanju, padanju i na kraju njenom samom padu.

Uspostavom prekida neprijateljstava između HV i VRSK kao i život u zonama pod zaštitom UN uticali su na: stanje političkih prilika u RSK; stanje odnosa unutar političkog rukovodstva; stanje u vojsci, posebno na njenu borbenu gotovost (kako se to danas kaže na njene operativne sposobnosti). Vremenom RSK postaje sve manje stabilna na unutrašnjem planu i sve više izložena spoljnim i međunarodnim pritiscima, borbena moć vojske slabi, institucije države postaju manje funkcionalne itd.

I državno i političko rukovodstvo RSK, kao i vojno, bili su sigurno svesni posledica navedenih procesa i morali su znati da će to sve u konačnom dovesti do sloma RSK. Zagledanost u Srbiju, kao spasioca nije uvek bila opravdana. Da li su organi RSK mogli blagovremeno preduzezi neke mere, voditi drugačiju politiku, od one koja je tada bila aktuelna, krupna su to pitanja. Da li je RSK bila „samoodrbranjiva“, da li je VRSK mogla biti efikasnija, da li je ona imala dugoročnu perspektivu, da li je mogao narod opstati na svojim vekovnim prostorima, su pitanja na koja se još uvek ne mogu dati konačni odgovori.

SРезултат слика за oluja 1995 slikeuprotno od onoga što je činilo rukovodstvo RSK, rukovodstvo RH čini sve da se država institucionalno  ojača, snaži svoju međunarodnu poziciju, fingira učešće u  mirovnim pregovorima i čeka povoljnu priliku da zada konačan udarac RSK, a koji započinje operacijom „Bljesak“ (napad na Zapadnu Slavoniju, pogrom i progon srpskog naroda iz Zapadne Slavonije) a završava se operacijom „Oluja“. Ovim dvema ključnim operacijama HV, predhodilo je nekoliko drugih vojnih operacija koje su upravo uticale da RSK počne da propada, da pada i da konačno padne u operaciji „OLUJA“.

Nakon povlačenja JNA iz RH u oktobru 1992. formirana je Vojska RSK (VRSK). Tada je ta vojska još uvek bila dobro naoružana, opremljena, popunjena i ljudstvom i MTS, u naponu snage, spremna i sposobna da brani srpski narod u RSK. Međutim vremenom kao što to biva, kao po pravilu, sa takvim tipom vojske, dolazi do urušavanja njenih  operativnih sposobnosti i njene borbene gotovosti. U vojnim jedinicama „zamire vojnički život“.

Navešćemo samo neke vojne operacije HV koje su predhodile ključnim peracvijama „Bljesak“ i „Oluja“, a koje su po svom obimu bile ograničene, ali po posledicama i srpskim žrtvama vrlo opasne, zločinačke i opominjuće, a to su:

  • Upad HV na Miljevački plato – Drniš – 21. jun 1992. Prvi napad HV na Srbe na prostoru pod zaštitom UN i masakar 40 boraca VRSK i zarobljavanje više od 70;
  • Napad HV na Maslenicu 22.01.1993. – „oslobađanje Zadaraskog zaleđa“, podizanje pontonskog mosata na mestu Masleničkog mosta, izlazak jedinica HV na Velebit i ostanak tamo do operacije „OLUJA“. U ovim vojnim operacijama HV koje su trajale do kraja 1993. stradalo je preko 300 vojnika i civila, među kojima preko 30 žena i dece, u zbegovima je stradalo još preko 160 civila, a sa područja Ravnih kotara je proterano preko 10 000 stanovnika, skoro sva srpska naselja su spaljena;
  • Operacija HV „MEDAČKI DŽEP“ kod Gospića – od 9-14.09.1993. – treći napad od kako su područja RSK stavljena pod zaštitu UN. VRSK bila je iznenađena i nespremna da odbije napad. HV je zaposela sela Divoselo, Čitluk i delimično Počitelj. Ukupno je stradalo 88 Srba.  Nakon svih operacija HV sledile su „osude „ od strane UN, ali bez efekata na terenu.
  • Tokom 1994. HV zajedno sa ABiH, nakon Vašingtonskog sporazuma i svaezništva između Hrvata i Bošnjaka, izvodi vojne operacije širih razmera na prostoru RSK i na prostoru RS. Operacija „GRMEČ 94“, koju je uz podršku HV planirala i izvela ABiH – prodor 5.K ABiH iz Bihaća ka Sanskom Mostu, Novom Gradu i Prijedoru. Kao primer, u to vreme komandant Banijskog korpusa VRSK, ima na raspolaganju 30 vojnika spremnih za angažovanje u borbi. Kasnije sledi bitka za Kupres gde HV, HVO i ABiH zauzimaju – „oslobađuju“ Kupres i potiskuju VRS, stvarajući povoljne uslove za nova dejstva HV ka Livanjskom polju i Dinari.
  • Opercija „Bljesak“ koju je izvela HV 1. maja 1995. zbrisavši Zapadnu Slavoniju, ubivši na desetine civila i proteravši svo stanovništvo Zapadne Slavonije na prostor RS. Ovo je bio krupan događaj, koji je označio početak kolapsa RSK. Do tada je od strane HV okupiran veliki deo teritorije RSK. I pored toga na unutrašnjem i međunarodnom planu se nisu desili radikalni potezi koji bi mogli ukazati na novi smer događaja koji bi bili bitni ili presudni za RSK.
  • U aprilu 1995. HV nastavlja sa vojnim operacijama, koju su bile u funkciji stvaranja povoljnih okolnosti i adekvatnog operativnog položaja HV za dalja dejstva ka Dinari, obezbeđenju Livanjskog polja i otvaranja prilaza ka Kninu. U operaciji „SKOK 1“ HV proširuje svoje područje na Dinari i osigurava Livanjsko polje. Stavlja Knin i Cetinu pod artiljerijsku vatru.
  • Operacija „SKOK 1“ nastavljena je operacijom „LJETO 95“ od 25.jula do 30. jula u kojoj je HV prešla na teritoriju RS i zauzela B. Grahovo i Glamoč. Dakle bili su stvoreni svi neophodni taktički i operativni uslovi za HV da može preći u odlučujuću fazu slamanja RSK, uz predhodno od strane rukovodstva RH, sproveden sve neophodne mere na političkom i međunarodnom planu.

Nakon navedenih operacija i nestanka RSK u njenom izvornom obliku, Srbi iz RSK i njihovo političko i vojno rukovodstvo uglavnom se bave analizama propasti RSK, osvrćići se uglavnom na događaje koji se odnose na „Oluju“, zanemarivši sve one operacije HV koje su ovde navedene. Operacija „Oluja“ je bila završni udarac u padu RSK, kome je predhodilo njeno propadanje i postepeno padanje. Pad RSK nije se desio samo ulaskom HV u Knin, to je bila samo završna faza procesa koji je trajao tri godine.

Međutim, kada je reč o traženju krivaca za pad RSK, treba se podsetiti u kakvoj klopci su bili Srbi u RSK i sama RSK, pa i Srbija i srpski narod u celini, u tom periodu?  Srbija, koja je bila pod sankcijama i u međunarodnoj blokadi, ipak je koristila sva raspoloživa sredstva i dozvoljene oblike ekonomske, humanitarne, političke pa i vojne pomoći RSK, kako bi se srpski narod zaštito i spasio od progona od strane RH. Srbija koja je tada raspolagala sa skromnim kapacitetima i sposobnostima teško je uspevala da u celosti zaštiti srpski narod u RSK. Rukovodstvo Srbije je forsiralo pregovore za konačno mirovno rešenje srpskog pitanja u RH, nastojeći odobrovoljiti ključne međunarodne činioce da ubede RH da pristane na konačno političko rešenje.

Mnoštvo rešenja i planova koji su nuđeni, koji u glavnom nisu bili prihvaćeni, doveli su do „Plana Z-4“, koji je pripremila grupa Zagreb 4, poznata kao mini-kontakt grupa (SAD, Rusija i EU, preko Francuske i Nemačke). Tuđman je prihvatio plan kao osnovu za pregovore, jer mu je bilo potrebno vreme, ali ga nije prihvatao nikako kao konačno rešenje, jer je taj plan u mnogim elementima nudio Srbima u RH visoku autonomiju sa elementima državnosti. Rukovodstvo RSK, u startu nije prihvatalo plan, neko kaže radi vlastitih procena, a neko kaže po nagovoru „Beograda“.

Ukupne geopolitičke prilike u svetu, nisu nudile i omogućavale optimistička rešenja srpskog pitanja u RH, kao i u BiH. Srpski maksimalistički zahtevi nisu mogli biti realizovani. Celinu srpskog pitanja mogao je jedino da uzme u obzir „Beograd“, jer je morao učestvovati u  rešavanju sudbine Srba u RH, a takođe i u BiH, iako je RS, za razliku od RSK bila znatno snažnija i stabilnija u svakom pogledu, ali to nije značilo da su potrebe za konačnim  mirovnim rešenjem u BiH bile manje, nego takve potrebe u RH i RSK. „Beograd“ je takođe morao da se bori i da rešava sudbinu i budućnost srpskog naroda u Srbiji, svih građana Srbije i same države Srbije. Sve su ovo bila teško odvojiva pitanja. Dok su politički lideri u RSK i RS uglavnom isticali probleme i potrebe naroda i građana u RSK i RS, manje obraćajući pažnju na srpsko pitanje u celini.

Šta je za RH i Tuđmana značilo postojanje i opstanak RSK? RSK za rukovodstvo RH je bila paradržava, odmetnička vlast, okupatorski i uzurpatorski oblik organizovanja građana. U teritorijalnom i geografskom smislu RSK je cepala starteške zone u RH, potpuno slabila geopolitičk položaj RH, onemogućavala teritorijalno jedinstvo i povezanost strateški važnih teritorija, odvajala je primorsku Hrvatsku od kontinentalne Hrvatske, cepala Dalmaciju i zaleđe i onemogućavala komunikacijsku i putnu povezanost Zagreba i Splita, kao i komotnu povezanost Zagreba, Karlovca i Rijeke. Međutim kada je reč o samim Srbima u RH, RSK je njima omogućavala i garantovala život na svom prostoru, i onemogućavala progon srpskog stanovništva i „oslobađanje Hrvatske od Srba“.

Sama pomisao Hrvata i njihovog rukovodstva da bi RSK mogla ostati i opstati u svojoj ustavnoj i zakonodavnoj formi, izazivala je jezu i nespokojstvo. Ukoliko bi RSK ostala kao država, pa makar i u okrnjenom kapacitetu, Hrvatska bi za Hrvate bila takođe „nemoguća država“, jer bez teritorijalne veze i celokupnosti Hrvatskog teritorija koji je po Ustavu RH predstavljao teritoriju RH, ne bi imala neophodne prirodne, privredne i ekonomske resurse da bi funkcionisala kao uspešna privreda i efikasna država. RH bez postojeće putne veze (autoceste) Zagreb – Split, za Hrvate ne bi bila „povijesna“ država Hrvata.

Autonomija koju bi Srbi u RH dobili prema  „Planu Z – 4“, na prvi pogled nudila je Srbima državu u državi. RSK bi imala pravo na predsednika, parlament, vladu i sudove, zastavu, grb, sospstveni novac, policiju, carinu, HV bi mogla da uđe  u Krajinu samo uz odobrenje i na poziv predsednika Krajine  itd. Međutim, taj plan je sadržavao i određene slabe tačke za Srbe, jer se odnosio na na 11 opština, na dva autonomna kotara, koje je još ranije 1992. godine ustavnim zakonom ustanovila RH, kojima bi se samo fingirala ravnopravnost Srba. Pitanje Istočne Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema bilo bi rešeno kroz prelazni period od dve godina, a potom bi bio vraćen pod hrvatsku vlast, što je i učinjeno „Erdutskim sporazumom“. I ovakva vrsta autonomije Srba u RH i ovakav „Plan Z -4“ za Tuđmana su bili jeres.

Rukovodstvo RSK je imalo podozrenje prema „Planu Z -4“ iz razumljivih razloga, ali posmatrano sa  duge vremenske distance, svako rešenje po Srbe  u RH od postojećeg, bilo bi bolje (jer ih danas u RH ima u zanemarljivom broju). Neki ljudi u rukovodstvu RSK su bili na stanovištvu da je RSK, kao država srpskog naroda, koji je nekada bio ustavotvoran i državotvoran narod u Hrvatskoj, jedino prihvatljivo rešenje, ni manje  ni više od toga. Privlačnost „Plana  3-4“ je maskirala praktične opasnosti njegovog sprovođenja. Da li bi bilo moguće nakon toliko oružanih sukoba, stradanja i počinjenih zločina ostvariti miran prelazni period formiranja autonomije Srba u RH prema „Planu Z-4“ i njihov opstanak, bez vlastite vojne sile i snažnih garancija velikih sila.

U drugoj polovini 1995. godine, sve međunarodne i geopolitičke okolnosti su išle na ruku Hrvatskoj i njenom rukovodstvu, a na štetu Srbije i srpskog naroda u celini. RH je dočekala povoljan trenutak za rešavanja svojih „unutrašnjih pitanja“ i „ustavno-pravnog statusa dela okupiranih teritorija“. RH je ustrojila i uvežbala respektabilnu oružanu silu, podpomognutu stručno i logistički od najačih zemalja zapada, posebno NATO i SAD. Rukovodstvo RH je dobilo „zeleno svetlo“ da svoja „unutrašnja pitanja“ može rešavati svim sredstvima, ali u ograničenom vremenu, koje bi se moglo i „produžiti“, ukoliko baš bude bilo potrebno. Moćne zapadne zemlje su RH, kao međunarodno priznatoj državi dozvolili odrešene ruke i podržale „pravo“ Hrvatske države da uspostavi suverenitet na celoj svojoj teritoriji.

Radi realizacije svojih planova RH i njeno rukovodstvo fingiraju događaje, ili kako to Franjo Tuđman kaže, „traže izliku“ za vojno angažovanje HV na prostoru Bihaća, Zapadnoj Bosni i opkoljavanje Knina, kako bi se sprečila navodna srpska ofanziva VRS zajedno sa Vojskom RSK na Bihać, i delove RH, i da bi se „sprečilo ponavljanje zločina poput onih u Srebrenici“. Istovremeno Tuđman je poslao delegaciju na pregovore u Ženevu o „Planu Z-4“, bez ikakave namere da se pregovara o bilo čemu, nego kako je sam na Brionima rekao: „da prikrijemo ovo, a ne da tamo razgovaram“ (misli se na „Oluju“, prim. autora).

Početkom avgusta 1995. godine RH je okončala sve pripreme za početak operacije „Oluja“. Nagoveštaj svega onoga što se dešavalo Srbima tokom „Oluje“, bile su reči Franje Tuđmana, izgovorene na sastanku državnog i vojnog vrha RH na Brionima, koji je održan 31.jula 1995. godine sa početkom u 10.50. Naime Tuđman je tada, između ostalog,  rekao: „Da nanesemo takve udarce da Srbi praktično nestanu.“ Ove Tuđmanove reči, podkrepljuju hrvatski oficiri, tvrdnjama „da Knin već drže pod spremnim topovskim i raketnim udarima, koji mogu brzo biti realizovani“, kazavši, „vidimo Knin, sa svojih položaja, kao što se vidi Zagreb sa Sljemena“. Planovi dejstva HV obuhvataju i teritoriju BiH, uključivanje tzv. Armije BiH i HVO, radi konačnog poraza srpske vojske  i srpskog naroda u RH i u BiH.

Manje više je poznato kako je operacija „Oluja“ tekla i koje su njene posledice (oko 2000 mrtvih civila, stotine poginulih vojnika, na hiljade uništenih stambenih i privrednih objekata na strani Srba, proterano i etnički očišćeno preko 200 000 Srba – stanovnika RSK itd.)  Međutim manje se zna kako je tako brzo poražena Vojska RSK i zašto nije bilo adekvatne vojne pomoći od strane RS i Srbije. O ovim pitanjima i danas se Srbi međusobno žestoko spore.

Vojska RSK je bila malobrojna, ali solidno tehnički opremljena; borbeno nepripremljena i neuvežbana, dugotrajno primirje je umrtvilo i frontove i jedinice; vojska slabog borbenog morala; razvučena na širokom frontu i kordonski raspoređena, bez snaga u dubini teritorije; stanje u društvu koje se ispoljavalo kroz veliko socijalno nezadovoljstvo, neefikasnost državnih institucija, politička sporenja i razmimoilaženja unutar krajiškog rukovodstva, te razmimoilaženje sa rukovodstvom Srbije; profiterstvo, dezerterstvo, snažno su slabili moral vojske i njenu borbenu gotovost. (Sve ove slabosti idu na dušu državnom i vojnom rukovodstvu RSK).

Napad HV uz snažnu i furioznu artiljerijsku, raketnu i avio-podršku uz propagandno delovanje (bacanje letaka u kojima se govori o rasulu u srpskom narodu i uspesima HV, „tobožnje pozivanje na garantovanje građanskih prava“, kako je to rekao sam Tuđman, a „dejstvovati po naseljenim mestima po civilnom stanovništvu i prinuditi ga na progon“), sve je to, još više demoralisalo ionako slabu Vojsku RSK. Vojska RSK kao narodna, radnička i seljačka vojska duboko je bila teritorijalno i lokalno ukorenjena, brzo se raspadala posle prvih pokreta kolona civila, posle gubitka kontakta sa svojim porodicama pa su se vojne jedinice slivale u izbegličke kolone. Mnogi vojnici koji su izgubili svoje domaćinstvo, svoje imanje, koji su izgubili kontakt sa svojom porodicom postali su neupotrebljivi za borbu. Mala i slabo obučena Vojska RSK  bez ijednog saveznika i bilo kakve vojne pomoći, nije imala nikakve šanse u sudaru sa pet i više puta brojnijim neprijateljem, podržanim od mnoštva i vojnih i političkih saveznika. (Sigurni smo da je i ovo sve bilo poznato i jasno vojnom rukovodstvu VRSK).

Rukovodstvo Srbije je s pravom računalo da Vojska RSK može bar desetak dana da pruži otpor HV. (Sigurno je ovakva procena korištena kasnije kao alibi za ne angažovanje VJ). Za to su i pored niza slabosti postojale realne mogućnosti, da su na vreme iskorištene. (Nažalost alternativni planovi i  načini odbrane nisu postojali.) Međutim to se nije desilo. Vojska Srbije odnosno SRJ, nije bila u mogućnosti da u vrlo kratkom roku izvrši sve neophodne pripreme i radnje i da svoje jedinice stavi u borbeni pogon. Nakon pada RSK i progona stanovništva naknadno angažovanje Vojske SRJ ne bi dalo rezultata. (Pokušaj angažovanja VJ u ovoj fazi, bez ranije pripremljenih planova,  mogao je dovesti do njenog debakla).

VRS je bila takođe iznurena dogotrajnim borbama, materijalno iscrpljena, brojčano oslabljena sa nizom slabosti koje su bile prisutne i u Vojsci RSK, i kao takva nije mogla blagovremeno priskočiti u pomoć RSK. Istini za volju uz više želje, elana i motiva neke manje jedinice VRS su mogle dejstvovati i bar donekle ublažiti patnje naroda i Vojske RSK, međutim ni to se nije desilo. Nakon pada RSK i VRS se našla u teškoj situaciji, pretila je velika opasnost zapadnim delovima RS. Istina je da se VRS snažno suprostavila uadarima HV, ABiH i HVO i sprečila dublje prodore. Naknadna objašnjenja da je neko planski onemogućio VRS da se aktivno uključi u odbranu RSK, da je neko „otrovao generala Mladića“ da se ne bi mogao uključiti u odbranu RSK, su prazne priče, pa čak i budalaštine. VRS nije bila takva manevarska sila da je mogla u kratkom roku ispoljiti snažna ofanzivna dejstva. Pad RSK kao završna faza njene likvidacije odigrao se za samo nekoliko dana, u vremenu u kome ni mnogo ozbiljnije i efikasnije vojske u svetu ne bi mogle efikasno borbeno delovati.

Srpski narod i njegova vojska u RH i RS doživeli su situaciju da budu napadani i tučeni ne kao celina, nego po delovima, (što je važan princip još od Napoleonovih ratova, prim. autora.) prvo jedni pa drugi, nije pružen jedinstven otpor, otpor svih združenih snaga. Veliko je pitanje  da li je to i bilo moguće. Nakon rata u RH i BiH srpska vojska, odnosno Vojska SRJ, bolje rečeno Vojska Srbije biva napadnuta i tučena od strane NATO pakta, dok ostatak srpskih snaga posmatra šta se dešava.

Ogromne patnje srpskog naroda RSK vremenom bivaju zaboravljene. Ta tragedija postaje lična tragedija pojedinaca i njihovih porodica. Međutim, te stradalne događaje treba posmtrati i tretirati kao nacionalno stradlništvo, kao istorijsko narodno iskustvo iz koga treba izvući velike pouke. U političkoj i geopolitičkoj areni u kojoj se sukobljavaju različiti interesi i u kojoj je prisutno mnoštvo suprostavljenih interesa više nacija i država, vojnih i političkih blokova i saveza, u kojoj se nalazi i srpski narod, moramo biti potpuno svesni mreže u koju smo upleteni i da nepostoje pravolinijska rešenja vlastitih problema.

Ako sa ove vremenske distance posmatramo nuđena rešenja srpskog pitanja u RH i BiH, pa i na KiM, onda nam se učini da su mnoga rešenja koja su odbijena sa naše strane bila bolja, nego ova koja imamo danas. To se možda samo čini tako. Evo na primer „Plan Z-4“, koji je navodno bio darežljiv prema Srbima, a koji su na kraju Srbi i prihvatili, ali za to je već bilo kasno i za drugu stranu nebitno, od strane Hrvatske nikada ne bi bio prihvaćen niti sproveden. Vidimo da i danas nakon više od 20 godina od rata Srbi u RH nemogu da ostvare svoja osnovna građanska i nacionalna prava, kada ih ima  u RH na nivou „statističke greške“, kako su to mogli ostvariti 1995. godine, pa makar to bio  i  nuđeni „Planu Z-4.“

Srbi iz Hrvatske su bili najveći naši nacionalni stradalnici tokom ratova devedesetih godina. Rešavanje srpskog pitanja u RH, na način na koji je rešeno, da su etnički očišćeni, kao da su mnogi dočekali sa olakšanjem, jer su se neki procesi priveli kraju. Malo je bilo situacija i prilika za Srbe da se ponašaju i po tako lošem principu „uzmi ili ostavi“, više je bilo situacija u kojima su Srbi prinuđavani da sve ostave, i da ništa ne uzmu.

 

Avgust, 2019.