NATO RAT PROTIV JUGOSLAVIJE: „Otkrivanje globusa za anglosaksonske interese“

 

Gospodin Vili Vimer, nemački političar CDU, državni sekretar u MO u Vladi Helmuta Kola, poslanik Bundestaga, potpredsednik parlamentarne skupštine OEBS-a, dao je 26.marta ove godine intervju redakciji „Sputnik-a“ koji prenosimo u celosti. 

Pre 21 godinu, 24. marta 1999. godine, NATO je pokrenuo agresijski rat protiv Jugoslavije sa nemačkim učešćem. U to vreme Vili Vimer je bio visoki funkcioner OEBS-a i učestvovao je u presudnim pregovorima sa Beogradom. U intervjuu se osvrće iza kulisa tadašnje politike bezbednosti.
Voditelj: Gospodine Vimer, šta Vam danas pada na pamet kad pomislite na NATO bombardovanje 1999. godine?

Vimer: Devedesete smo doneli dve glavne odluke. S jedne strane, o ratu protiv Savezne Republike Jugoslavije, potpunoj promeni međunarodnog prava. Do tada smo zaista bili vezani Poveljom Ujedinjenih nacija i pratećim ratnim odmetnicima. I drugo (i tu patimo u vezi sa epidemijom): Imamo politiku „mršave države“. Danas vidimo da imamo državu koja se više ne može nositi sa izazovima sa kojima se suočavamo. Po mom mišljenju, devedesete su donele dve velike promene za Saveznu Republiku Nemačku. Ne samo da je prošlo 21 godinu od napada na Beograd, već i 81 godina od početka Drugog svetskog rata. Stvorili smo situaciju u kojoj smo se kao Savezna Republika Nemačka i kao NATO postavili na pravni status onih koji su započeli rat protiv Poljske 1. septembra 1939. To se mora posmatrati u ovom kontekstu, jer je čitav „civilizacijski napredak“ Drugog svetskog rata bio Povelja Ujedinjenih nacija, koja bi bi u ovoj dimenziji trebalo da onemogući rat. To smo bacili u vodu na američko insistiranje, baš kao što smo stvorili gipku državu nesposobnu da se nosi s problemima druge vrste. To je bilo 1990-ih i kulminiralo je ratom protiv Savezne Republike Jugoslavije koji je prekršio međunarodno pravo.

Voditelj: Bili ste potpredsednik OEBS-a u vreme napada. To znači da ste takođe bili dobro obavešteni o nemačkim akcijama u Srbiji. Koji su bili zadaci SRN u Jugoslaviji i koje su žrtve donosili ovi napadi?

Vimer: Srpska strana imala je žrtve posle ovog rata. I još uvek verujem da NATO mora da plati nadoknadu za to. Zaista nisam mogao da poverujem svojim očima kad sam saznao da je NATO sa ovim spiskom grehova u veri predložen za Nobelovu nagradu za mir ove godine. Možete ga zadržati samo sa Hamletom i reći: Oslo ili Hag – pitanje je sad! Po mom mišljenju, to je nešto što još nismo prevazišli. Činjenica da smo učestvovali u ovom ratu kojim je prekršno međunarodno pravo. Vođeni su i drugi ratovi po istom obrascu nakon toga. To je učinjeno promenom takozvanog novog strateškog koncepta NATO od proleća 1999. godine. Od tada, prema mom mišljenju, NATO vršlja po svetu kršeći međunarodno pravo. Uzgred, na osnovu strateškog koncepta na koji nemački Bundestag nikada nije dao saglasnost. Organizaciju poput NATO-a možemo posmatrati samo na osnovu propisa Ujedinjenih nacija.
Tek kada učinimo Povelju Ujedinjenih nacija merilom za naše akcije, možemo stvoriti regionalnu bezbednosnu organizaciju poput NATO-a. To je bio razlog za pristupanje Nemačke NATO-u 1956. godine. To je bila odbrambena organizacija sa strogom regionalnom granicom. Ono što se dogodilo 1999. godine učinilo je NATO globalnim snabdevačem vojnih usluga za Sjedinjene Države. To znači da smo promenili karakter NATO-a, mimo nemačkog Bundestaga i volje nemačkog naroda. Danas u NATO-u nismo u skladu s odlukama nemačkog Bundestaga. Ako razmislimo o tome zašto stvari idu naopako na tako mnogim područjima u ovoj republici, to je počelo sa ratom protiv Jugoslavije i kršenjem međunarodnog prava.

Voditelj: Ali, 1999. godine Bundestag je glasao za misiju. Kako ste ubedili Bundestag u to vreme?

Vimer: Bila je to poslednja pobuna slobodne nemačke štampe koja je na to odgovorila. Po završetku rata, VDR je emitovala opsežnu dokumentaciju. To je bio poslednji podvig besplatnog javnog medija. Rečeno je: Počelo je lažom. Nemačka vlada nije mogla da zaobiđe Bundestag, ali je izašla sa stavom koji je glasio: Mi pripadamo NATO-u i moramo učestvovati, bez obzira na to šta se desilo. O ovom ratu lagali su nas ministri Šapring  i Fišer, kao i kancelar Gerhard Šreder. Jednostavno je! Znate da su novinari koji su snimili ovaj film tada poslati u pustinju!? To je stvarnost o kojoj se ne govori u prigodnim govorima o događajima u prošlom veku, sada se suočavamo sa političkom odgovornošću.

Voditelj: Vi govorite o masakru u Račku, koji je danas kontroverzan?

Vimer: Imam u vidu  Račak i druge stvari. Išao sam u OEBS i tražio finski izveštaj o istrazi od tadašnjeg austrijskog predsednika Saveta OEBS-a. Prihvaćen je na sastanku a nikada nije bio dostavljen. Još uvek nas lažu i obmanjuju o uzrocima ovog rata. Kažem to odlučno: odluka protiv Jugoslavije doneta je 1989./1990., Kada je Američki kongres prekinuo godišnja plaćanja Beogradu, jer Jugoslavija više nije mogla da izvršava svoju funkciju u odnosu na Sovjetski Savez, jer je i sam Sovjetski Savez posustajao. To je Amerikancima uštedelo novac koji su decenijama davali Jugoslovenima. Zatim je usledio zahtev Beograda Evropskoj zajednici da obezbedi oko četiri milijarde dolara za spas Jugoslavije. Evropska zajednica to nije mogla. Do danas smo potrošili mnogo više od tog iznosa ali ostalo nam je samo jad. To je nemačka i evropska politika onako kako smo je dobili od Savezne vlade, koja je stvorena pod Gerhardom Šrederom 1998. godine.

Voditelj: Vratimo se Račku: mislite li da se ovaj masakr nikada nije dogodio?

Vimer: Koliko god da su rezultati istrage procurili, bili su vrlo različiti, a predstavio ih je američki predstavnik OEBS-a Viliam Valker na takav način da je stvoren razlog za rat, da bi se kreirao i legitimisao napad protiv Savezne Republike Jugoslavije. Bila je to laž i obmana od početka do kraja! Uključujući humanitarne akcije koje je NATO navodno sproveo zato što je genocid morao biti sprečen. Svi izveštaji koje smo dobili, uključujući i Bundestag, jasno su rekli da na ovom prostoru nije bilo kretanja stanovništva pre i posle NATO bombardovanja Beograda. Kao i često, lagali su nas i varali.

Voditelj: Ovu intervenciju NATO-a opisujete kao rat suprotan međunarodnom pravu. Da li je srpski pristup bio u skladu sa međunarodnim pravom ili nije bilo kršenja ljudskih prava na jugoslovenskoj strani?

To može odlučiti ko želi. Da se ceo ovaj spor zaista završio u Hagu, imali bismo  potpunu raspravu o svim okolnostima. I još uvek zagovaram da je to moguće. Ne bih imao ništa protiv da se NATO sudi u Hagu kako bismo bili oslobođeni ove mane. Jer ono što nam je predstavljeno leži na našoj duši i nešto je što ne predstavlja dobro za budućnost.

Voditelj: Zar to nije bio slučaj u Hagu? Uostalom, Milošević je osuđen …

Vimer: Bila je to pravda pobednika, ništa drugo. To nije imalo nikakve veze sa rasvetljavanjem ovog rata. Znamo za okolnosti izručenja Miloševića u Hag. Morate sve to da objasnite u korektnom procesu. Proces koji smo imali u Hagu od početka do kraja, nije bio fer ni pravedan.Slike NATO bombardovanja Srbije - KASADOO

Voditelj: Imenovali ste odgovorne za nemačku invaziju: Šarping, Fišer, Šreder. Međutim, Šreder je 2014. priznao da je prekršio međunarodno pravo. Kako se to može objasniti? Zar nije potpisao svoj vlastiti sud s tim?

Vimer: Izuzetno cenim adresiranje odgovornosti. Ali, naravno, to jasno govori o tome da takve izjave možemo javno dobiti od bivšeg kancelara, a nijedan nemački sud, nemačko tužilaštvo ne obazire se na Ustav naše zemlje i krivični zakon, ne nalazi da je federalna vlada odgovorna. Ovo pokazuje da ljudi ovde misle da se određena dela mogu učiniti bez da budu kažnjena. Izričito kažem: Časno što je što je Šreder to izjavio. Izdvojio se od Tonija Blera, Bila Klintona, Madelen Olbrajt i mnogih drugih.

Voditelj: Kakav je uticaj ova intervencija imala na kasniju bezbednosnu politiku i bezbednosnu situaciju? I da li je to vredelo?

Vimer: Naravno da nije vredelo. Bio je to geostrateški potez koji odgovara Vašingtonu odakle su od završetka hladnog rata uvek moglo čuti: hladni rat je završen, a mi, Amerikanci, smo pobednici. Sada Ruse izbacujemo sa Balkana, daleko preko Crnog mora. Tada je to bila deklarisana politika. I nije bila samo deklarisana samo prema Ruskoj Federaciji, već je otvorila globus za anglosaksonske interese – sve do Avganistana, Iraka, Sirije. Bio je to početak zloslutog razvoja koji je bivši prsluk od vrednosti pretvorio u šalu. Sada vidimo posledice. Nigde ne možemo stvoriti više mira koji čini održivu osnovu za budućnost jer smo militarizovali sve. Izbeglički i migracioni pokreti sa kojima imamo posla neposredni su rezultat. To je bilo i u vezi sa ratom protiv Jugoslavije. Imali smo stotine hiljada ljudi u našoj zemlji koji nisu imali budućnosti u svojoj domovini. To je deklarisana politika Zapada. Zapad ne razlikuje, uništavanje Povelje Ujedinjenih nacija, od pravnog razumevanja koje je, očigledno, održano 1. septembra 1939.

Voditelj: Jednom ste rekli da NATO nikada ne bi doneo odluku o početku rata da je Helmut Kol bio kancelar. Zašto?

Vimer: Jer je čitav razvoj unutrašnje politike Savezne Republike (Nemačke) pokazao jednu stvar  vrlo jasno: kancelar Helmut Kol je morao nestati i više nije smelo da se desi da bude izabran. U tome su učestvovale snage iz CDU / CSU, da bi se omogućio rat. Ovaj rat se ne bi dogodio sa Helmutom Kolom. Ja sam lično tada imao povjerljive razgovore s njim i s tadašnjim jugoslovenskim predsednikom Miloševićem. Znam kako su stvari sređene kako bi se došlo do mirnih rešenja na Balkanu. Sve to vreme  deklarisana američka politika vođena je u drugom pravcu. To sa kupusom ne bi bilo moguće, jer bi vam bile potrebne takve jadne cifre kao što smo ih imali u saveznoj vladi.Bombardovanje SRJ 1999: Zaustavljanje genocida ili NATO agresija ...

Voditelj: Kakav je tada bio razgovor pod Kolom?

Vimer: 1995. godine bio sam sa najvišom delegacijom Parlamentarne skupštine OEBS-a kod jugoslovenskog predsednika Miloševića. U to vreme on je napadao za velike delove nemačke politike. Zajedno sa svojim međunarodnim kolegama uspeo sam da formiram stav na licu mesta, a zatim sam to predstavio nemačkom kancelaru Helmutu Kolu nakon mog povratka u Bon. Potom je potpuno promenio svoj stav prema Jugoslaviji. Omogućio mi je da odlazim u Beograd dovoljno često da razgovaram sa Miloševićem o problemima. Pregovori sa predstavnicima jugoslovenske vlade odvijali su se i u mojoj privatnoj kući, uz učešće visokih predstavnika Kabineta Kancelara. Imajući to u vidu, znam o čemu govorim u ovom kontekstu. Amerikanci su želeli rat i svako mirovno rešenje koje je moglo biti formulisano na Balkanu moralo je da onemogući. Na isti način na koji su Klinton i Olbrajt podsticali te napore, izgradili su mostove i osigurali da se Ujedinjeno Kraljevstvo neće raspasti zahvaljujući prethodnim dogovorima. Razvoj kakav danas imamo.

 

Klub generala i admirala Srbije

Beogradski forum za svet ravnopravnih