OBAVEZA SLUŽENJA VOJNOG ROKA

 

                                                      

  Početkom 2021. u Republici Srbiji  intenzivirana je rasprava o izvršavanju vojne obaveze u njenom punom kapacitetu, koja osim obaveze služenja vojnog roka, je opšta i kojoj podležu državljani Srbije, podrazumeva i regrutnu obavezu, obavezu vršenja civilne službe  i obavezu u rezervnom sastavu.

 

PIŠE: General-major u penziji

Dr Vinko Pandurević

 

Obaveza služenja vojnog roka regulisana je Zakonom o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi.[1] Treba napomenuti da se u navedenom zakonu reguliše i niz drugih  pitanja vezanih za odbranu zemlje, a o kojima se skoro i ne govori ili se o njima vrlo malo zna. Naime, u navedenom zakonu se osim vojne obaveze, regulišu i pitanja služenja u rezervnom sastavu, pravo naknade za vršenje vojne obaveze, evidencije vojnih obveznika, radna obaveza u državnim organima i pravnim licima od značaja za odbranu, radna obaveza  u jedinicama radne obaveze, materijalna obaveza građana, privrednih društava, drugih pravnih lica i preduzetnika u vanrednom i ratnom stanju, kao i druga pitanja od značaja za vojnu, radnu i materijalnu obavezu[2].

Ideja ponovnog obaveznog služenja vojnog roka pojavila se pre pet, šest godina, i to vrlo stidljivo, samo u pojedinim manje atraktivnim medijima, dok se u elektronskim medijima sa nacionalnom frekvencijom retko pojavljivala. Jedan od inicijatora ponovnog obaveznog služenja vojnog roka u Srbiji, bio je i Klub generala i admirala Srbije, (čiji je član i sam autor ovoga teksta, prim.autora).

Nova geopolitička pomeranja u svetu, Evropi i našem regionu, nametnula su potrebu analize bezbednosnih izazova, pretnji i rizika po bezbednost naše zemlje i stabilnost u regionu. Nešto jasniju artikulaciju ovo pitanje dobilo je poslednjih mesec dana, kada se o obaveznom služenju vojnog roka počelo govoriti i sa stanovišta političkih odluka, geopolitičkih analiza i vojno-stručnih rasprava o ovom vrlo složenom pitanju. Ponovno obavezno služenje vojnog roka našlo se na agendi najviših državnih predstavnika vlasti, počev od predsednika Republike, Vlade, ministra odbrane, vojnog vrha, nevladinih organizacija koje se bave sektorm bezbednosti i odbrane, kao i na agendi opozicionih političara, pre svih, onih koji su svojevremeno doneli „ODLUKU o obustavi obaveze služenja vojnog roka“. Odluka je vrlo kratka, zato će mo je navesti u celosti:

1.Obaveza služenja vojnog roka u Vojsci Srbije obustavlja se odsluženjem vojnog roka poslednje partije vojnika upućene u 2010. godini. Odredba stava 1. ove tačke odnosi se i na regrute koji su, zbog prigovora savesti, služenje vojnog roka zamenili civilnom službom.

Upućivanje na služenje vojnog roka u Vojsku Srbije, od 1. januara 2011. godine, vršiće se po principu dobrovoljnosti, u skladu sa zakonom.

  1. Ova odluka stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije”, a primenjivaće se od 1. januara 2011. godine.[3]

Tokom meseca februara na više TV stanica sa nacionalnom frekvencijom održano je više emisija i rasprava na ovu temu. Više puta se oglasio  i ministar odbrane, koji se jasno odredio da želi da se vrati obavezno služenje vojnog roka i da će podržati takvu odluku koju bi donela Vlada RS, a usvojila Narodna Skupština RS. Predsednik Republike se takođe oglasio po ovom pitanju, rekavši: „Razgovarali smo o vraćanju obaveznog vojnog roka“.[4]

U raspravi o pitanjima vojne obaveze i popune vojske i njenih osnovnih misija, neophodno je poći od osnovnih strategijskih i doktrinarnih dokumenti iz oblasti nacionalne bezbednosti i odbrane svake zemlje, a to su: „Strategija nacionalne bezbednosti“ i „Strategija odbrane“, koje sadrže osnovne odredbe kojima se definiše objektivno stanje zaštićenosti državnih i nacionalnih vrednosti i interesa od svih oblika ugrožavanja, kao i subjektivan osećaj bezbednosti građana Republike Srbije.  Strategija nacionalne bezbednosti zasniva se na primeni sveobuhvatnog pristupa koji podrazumeva zajedničko angažovanje svih subjekata i potencijala društva i države u suprotstavljanju izazovima, rizicima i pretnjama bezbednosti i zaštiti i ostvarivanju nacionalnih interesa Republike Srbije. U njoj se analizira strategijsko okruženje Republike Srbije, procenjuju izazovi, rizici i pretnje bezbednosti Republike Srbije, formulišu nacionalni interesi i ciljevi, utvrđuje politika nacionalne bezbednosti, zatim struktura i načela funkcionisanja sistema nacionalne bezbednosti, kao i način njenog sprovođenja. Strategija nacionalne bezbednosti predstavlja polaznu osnovu za izradu drugih strateških i doktrinarnih dokumenata, dokumenata javnih politika i normativno-pravnih akata u svim oblastima društvenog života i funkcionisanja državnih organa i institucija, radi očuvanja i zaštite bezbednosti građana, društva i države.

Stavovi iz Strategije nacionalne bezbednosti se operacionalizuju u strateškim i doktrinarnim dokumentima, dokumentima javnih politika i normativno-pravnim aktima.[5] Kao što vidimo Strategija nacionalne bezbednosti RS i Strategija odbrane RS, usvojene su 2019. mnogo nakon obustavljanja obaveze služenja vojnog roka.

Strategija nacionalne bezbednosti kao krovni dokument navedenog tipa izložen je s vremena na vreme potrebi inoviranja njenog sadržaja, pošto se strategijsko okruženje, izazovi, rizici i pretnje takođe često menjaju, ponekad na vrlo nepredvidljiv način. (Poznato je da predsednik SAD u prvih 150 dana svoga mandata objavljuje Strategiju nacionalne bezbednosti SAD).

Da bi Republika Srbija (RS) uspešno ostvarivala i štitila svoje nacionalne interese: očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti; očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti; očuvanje postojanja i zaštita srpskog naroda gde god on živi, kao i nacionalnih manjina i njihovog kulturnog, verskog i istorijskog identiteta; očuvanje mira i stabilnosti u regionu i svetu; evropske integracije i članstvo u Evropskoj uniji; ekonomski razvoj i ukupni prosperitet i očuvanje životne sredine i resursa Republike Srbije, neophodno je da svi subjekti sistema nacionalne bezbednosti (kako upravljački tako i izvršni deo) blagovremeno i na najbolji način izvršavaju svoje funkcije.[6]

Takođe, da bi RS mogla da ostvari i zaštiti svoje odbrambene interese, koji su na sličan način definisani u Strategiji odbrane: zaštita suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celovitosti; zaštita bezbednosti Republike Srbije i njenih građana; očuvanje mira i bezbednosti u regionu i svetu; unapređenje nacionalne bezbednosti i odbrane kroz proces evropskih integracija; vojna neutralnost i saradnja i partnerstvo sa državama i međunarodnim organizacijama u oblasti bezbednosti i odbrane, Srbija mora imati snažan odbrambeni sistem čija osnovna poluga mora biti Vojska Srbije kao organizovana oružana snaga koja brani Republiku Srbiju od oružanog ugrožavanja i izvršava druge misije i zadatke u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile. U skladu sa navedenim RS mora da vodi politiku odbrane, kao deo politike nacionalne bezbednosti Republike Srbije, koja   predstavlja skup opredeljenja, načela i stavova kojima se usmerava odlučivanje i delovanje u Republici Srbiji radi zaštite i ostvarenja odbrambenih interesa. Politika odbrane sprovodi se preduzimanjem usklađenih mera u različitim oblastima društvenog života značajnim za odbranu Republike Srbije.[7] Zato i raspravu o ponovnom uvođenju obaveze služenja vojnog roka, treba posmatrati u kontekstu realne politike odbrane.

Kada govorimo o veličini, strukturi i opremljenosti VS onda moramo imati na umu misije koje VS izvršava. Misije Vojske Srbije su: odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja,  učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu i podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti.[8] Sve tri misije su vrlo složene i odgovorne i da bi sve tri bile uspešno realizovane RS mora imati adekvatnu vojsku.

Stavovi izneti u ovom uvodnom delu mogu nam poslužiti za lakšu daljnu raspravu o pitanjima obaveznog služenja vojnog roka i jasnog isticanja argumenata za i protiv, o čemu ćemo u razradi ovoga rada govoriti.

Kako je i zašto došlo do obustave obaveze služenja vojnog roka

 

Nakon petooktobarskih promena, koje neki nazivaju „petooktobarskom revolucijom 2000“  u RS je započeo sveopšti proces transformacije društva, u svim njegovim segmentima, tranzicija je dobila na ubrzanju. Skoro sve ili čak sve preporuke lidera ključnih zapadnih zemalja i savetodavno liderstvo njihovih predstavnika bili su bezpogovorno prihvaćeni od strane novih vlasti u „oslobođenoj Srbiji“. Proces privatizacije privrednih subjekata i transformacija privrednog sistema bili su glavna preokupacija novih vlasti, a odmah iza toga bila je reforma sektora odbrane i bezbednosti, za koji su bile zainteresovane vlade zapadnih sila. Vojska Jugoslavije (VJ) (Srbije), kao „glavni neprijatelj  NATO“ u agresiji na SRJ (Srbiju), bila je trn u oku novim mentorima srpskih vlasti, posebno liderima NATO pakta i njihovim vojnim snagama na KiM. VJ popunjena profesionalinim oficirima i podoficirima, vojnicima po ugovoru i regrutima – vojnicima na odlsuženju vojnog roka, koja je trpela mngobrojne kritike i napade pre i tokom NATO agresije, pokazala se kao vrlo uspešna vojna sila u sukobu sa najmoćnijim vojnim savezom ikada. VJ je herojski branila svoju zemlju i svoj narod. Pokazala je vrlo visok stepen borbene gotovosti i obučenosti (danas čitaj operativne sposobnosti), raznovrsnost operativnih i taktičkih postupaka, na koje NATO nije imao odgovor.

„Nova država“, ili bolje rečeno novi režim u RS na vrlo servilan način, bez skoro ikakvih argumenata, javne i stručne rasprave da ne ne govorimo, pod političkim pritiskom i ideološkim zahtevima, prihvatila je da se VJ transformiše do ne prepoznatljivosti. Iz vojske su udaljeni najbolji ratni kadrovi, nabolji i najsposobniji oficiri i generali (neki su poslati pred ad hoc sud u Hagu, nekima je prekinuta vojna služba, a neki su penzionisani), ratna tehnika je rashodovana (uništena i pretopljena u železarama), postojeći sistem organizacije vojske (koji se smatrao zastarelim) je zamenjen novim-natovskim sistemom vojne organizacije, pogažena su sva ranija stečena iskustva, pogažena je i odbačena srpska vojna tradicija, brojno stanje vojske je svedeno na minimum, da bi na kraju usledila i obustava obaveze služenja vojnog roka i prelazak isključivo na profesionalnu vojsku.

Pored određenih unutrašnjih slabosti koje su se pojavile u sistemu odbrane, pre svega u sistemu regrutacije i popune jedinica, koje se mogu smatrati posledicom opštih tranzicionih procesa, opredeljivanje sve većeg broja regruta za „civilno služenje“ u raznim ustanovama, pogrešna procena međunarodne situacije, koja je smatrana povoljnom zbog navodnog „odsustva“ naznaka mogućeg rata, ulazak u NATO-ov program Partnerstvo za mir uspostvae saradnje sa SAD, Velikom Britanijom, Norveškom i Holandijom i brzo očekivanim ulaskom u NATO pakt, nove vlasti su smatrale da je za RS najbolja profesionalna vojska.

Novim vlastima se činilo da je sve ovo obećavalo uspešnu integraciju Vojske Srbije u NATO. Prema planovima Ministarstva odbrane i Generalštaba, do ukidanja vojnog roka bi došlo u periodu posle 2010, ali uz preduslov (koji kasnije nije pominjan) da Srbija bude deo NATO i tako u okviru ove alijanse planira svoju i zajedničku odbranu. Plan profesionalizacije uključivao je i stvaranje rezerve: aktivne i pasivne, koja bi bila pozivana u godišnjim terminima u jedinice i tako obezbeđivala popunu ratne vojske.[9]. Bojan Dimitrijević, koji je u vreme transformacije VJ bio uključen u taj proces, u navedenom tekstu dalje samokritično  ističe: “Prelomni trenutak je bio jednostrano proglašenje kosovske nezavisnosti 2008, koje je uticalo na obustavljanje saradnje sa značajnim delom partnera u NATO. Proglašenje vojne neutralnosti Srbije je samo doprinelo daljem otklonu od integracija, ali je služilo i kao izgovor za odsustvo ozbiljnijeg rada na reformi vojske. Tako je profesionalizacija počela da se kreće u pogrešnom smeru. Stvaranje i redovno pozivanje rezerve je u potpunosti zapostavljeno“.

Obustava obaveznog služenja vojnog roka, donesena je bez adekvatne stručne rasprave i analize, bila je čisto politička odluka više usmerena na „animiranje glasačkog tela“, a ne ka adekvatnom rešavanju popune i funkcionisanja vojske za naredne decenije i nove bezbednosne izazove“.[10]

Svoju korist u profesionalizaciji VJ video je i NATO. NATO želi da njegovi „saveznici“ imaju profesionalnu vojsku, koja bi po njihovom zahtevu bila angažovana u tzv. „NATO mirovnim operacijama“, nova američka „doktrina nametanja mira po svetu, širenju i izvozu bezbednosti“. Tako „modernizovana“ profesionalna VJ bi lakše i kompatibilnije sa NATO paktom (bila bi „interoperabilna“), pre svega sa SAD, mogla da popunjava „bezbednosne rupe“ širom sveta gde to kažu SAD. Naš vojska je odbrambena vojska. Vojska koja brani svoju zemlju, a ne osvaja tuđe. Dok NATO vojske operišu širom sveta. Svojevremeno je državni sekretar SAD Madlen Olbrajt rekla, ne treba nama vojska koja će da sedi u SAD, nego vojska koja će da operiše širom sveta i koja će da donosi profit. Prema zamisli tadašnjih reformatora našeg sistema odbrane, naša vojska bi, kao profesionalna vojna sila,  trebala da vojno operiše po svetu za tuđe interese.

 

Ukidanje Odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka

 

Suprotno proceduri, po kojoj je donesena Odluka o obustavi obaveze služenja vojnog roka, potrebno je organizovati javnu raspravu na temu ukidanja navedene odluke i uspostavljanju ponovnog obaveznog vojnog roka. U toj raspravi treba pre svega suočiti različite aspekte problema i sa političkog, bezbednosnog i geopolitičkog, vojnostrategijskog, vojnoodbrambenog stanovišta. Nikako ne treba ispustati iz vida ekonomski i finsijski činilac, određenu istorijsku dimenziju ovoga pitanja, srpsku tradiciju, stečena iskustva, sociopsihološke momente i dr.

 

Analiza postojeće borbene moći Vojske Srbije

 

Kako u savremeno doba razumeti Njegoševu izreku „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“. Ova misao i njeno otelovljenje u neposrednoj bici je imala veliki značaj kroz istoriju srpske vojske i srpskog ratovanja. Ove izreke se, dodouše u nešto izmenjenoj formi držao i slavni Srpski vojvoda Živojin Mišić, koji je govorio: “Život je teška i surova borba. Ko sme taj može, ko ne zna   za strah, taj ide napred „. (Ovaj Mišićev citat možemo videti na plakatu na porušenoj zgradi bivšeg Mnistarstva odbrane SRJ u NATO agresiji 1999. u centru grada, prim. autora).

Kako danas u svetu modernih vojnih tehnologija, u Vojsci Srbije (VS)  razumeti i u praksi primeniti navedene ideje u procesu izvršavanja osnovnih misija koje ima VS, u skladu sa Strategijom odbrane. Koji su to faktori od presudnog značaja za uspešnu dbranu RS od oružanog ugrožavanja spolja, za učešće VS u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu, te za podršku civilnim vlastima u suprostavljanju pretnjama bezbednosti. Koji su to elementi vojne (borbene) moći VS, od kojih odlučujuće zavisi ostvarivanje navedenih misija.  Kakav je njihov međusobni odnos u modernom vremenu i u savremenim ratovima.

Prema doktrinama većine savremenih armija sveta, takođe i prema doktrini VS osnovni elementi, odnosno komponente vojne moći su: konceptualna (osnovna načela ratovanja, doktrinarni koncept, razvoj vojne teorije i prakse); moralna (motivacija, vrednosti, liderstvo, upravljanje); fizička (ljudstvo, naoružanje i vojna oprema, gotovost snaga, održivost snaga i zajedničko delovanje).

Očito je da su sve tri navedene komponente neophodne da bi VS mogla uspešno izvršavati svoje zadatke. Da li je potrebno i moguće praviti međusobnu komparaciju ovih komponenti po stepenu važnosti. Ukoliko su koncept ratovanja i doktrinarna načela pogrešna ili neadekvatna, onda se to negativno reflektuje na druge dve komponente. Ukoliko su moralna i fizička komponenta izuzetno stabilne i jake onda se preko njih mogu otkloniti konceptualne slabosti i slabosti doktrinarnih načela. Ukoliko su i konceptualna i moralna komponente adekvatne, a fizička komponenta (posebno naoružanje i oprema) u tehničkom i tehnološkom smislu zastareli, onda je vrlo teško u savremenim uslovima, kada postoje visoko sofisticirane tehnologije i borbeni sistemi uspešno izvojevati pobedu ili izvršiti dodeljene zadatke. Pak, ako je moralna komponenta neadekvatana, ako nepostoji patriotska svest iskazana kroz: čast, predanost, lojalnost, hrabrost i drugarstvo, sposobnost vojnih komandanata i sl. onda su druge dve komponente sigurno nedovoljne.  Efikasnost VS je najveća kada vlada usklađenost među navedenim komponentama vojne moći.

Konceptualna komponenta borbene moći VS je manje više poznata široj javnosti. Strategija nacionalne bezbednosti, Strategija odbrane, Vojna doktrina, Zakon o odbrani, Zakon o ovojsci i druga zakonska i podzakonska akta u vezi sa navedenim su javni dokumenti, koji se svakodnevno mogu izčitavati i pratiti njihova realizacija u praksi. Zato nije potrebno da ih ovde posebno razarđujemo. Dovoljno je istaći da kritička analiza primene odredaba Strategije nacionane bezbednosti i Strategije odbrane, ukazuje na određene nedostatke u praksi i realizaciji određenih doktrinarnih stavova i opredeljenja. Način na koji je u Strategiji nacionalne bezbednosti prikazano strategijsko okruženja u kome se nalazi naša zemlja, ukazuje na potrebu unapređenja borbenih sposobnosti i moći VS. Prikaz strategijskog okruženja kao vrlo važne determinate ukupne bezbednosti države i društva, dat je sveobuhvatno, realno i objektivno, identifikovani su osnovni, realni i mogući izvori ugrožavanja bezbednosti naše zemlje.[11] Da bi se na adekvatan način odgovorilo na sve moguće opasnosti koje izviru iz prikazanog strategijskog okruženja, RS kao vojno neutralna država mora imati jaku, modernu, tehnički opremljenu i brojčano jaču vojsku.

Posmatrali smo u protekle dve godine mnoštvo vojnih vežbi taktičkog i operativnog niova koje je izvodila VS i mogli smo videti snažnu fizičku komponentu borbene moći VS, koja se manifestuje kroz dobru tehničku opremljenost, savremeno naoružanje, adekvatne borbene postupke i radnje, ali i nedostatk žive sile koja je još uvek, bez razlike, na značajnu izmenu konfiguracije bojišta i poprišta oružane borbe,  ima odlučujući značaj. U neposrednoj vezi sa fizičkom i konceptualnom komponentom VS jeste borbeni moral Vojske. Borbeni moral je obično jedna od najvećih nepoznanica kada je reč o komponentama vojne moći svake vojske. Borbenom moralu se posvećuje značajna pažnja u svakoj vojsci i nastoji se sprečiti da  (ne)prijateljske vojske saznaju bitne karakteristike morala vojske. Stanje borbenog morala VS najbolje je poznato ljudima u sistemu odbrane, koji tim sistemom upravljaju.

Vrlo se često govori o niskim platama vojnika po ugovoru – profesionalnih vojnika, kao osnovnom razlogu osipanja istih iz jedinica VS, ili pak dolazak nedovoljnog broja novih. Svakako da se plate vojnika po ugovoru povećavaju, ali očito nedovoljno. Uvećana plata vojnika po ugovoru može biti privlačna i služiti kao „mamac“ za prijavljivanje i stupanje u profesionalnu službu u VS u miru. Visina plate nije garant odlučnosti i spremnosti tih istih vojnika da na adekvatan način dejstvuju u ratu, odnosno da će biti bolji i odlučniji od vojnika koji budu pozvani iz rezerve. Moralna komponenta mora biti adekvatana, patriotska svest mora biti iskazana kroz: čast, predanost, lojalnost, hrabrost i drugarstvo, sposobnost vojnih komandanata i sl.

Današnje stvarno brojno stanje VS nije poznato. Prve dve komponente borbene moći VS (konceptualna, fizička) mogu se oceniti visokom pozitivnom ocenom, dok je neophodno moralnu komponentu znatno ojačati kroz povećanje brojnog stanja mirnodopskih jedinica i aktivne rezerve. U proteklih deset godina, koliko se regruti ne upućuju na služenje vojnog roka Srbija je izgubila preko 200 000 potencijalnih rezervista, koji bi bili  obučeni kroz služenje vojnog roka i bili bi sposobni da služe kao aktivna ili pasivna rezerva u ratnoj armiji. S druge strane u istom periodu približno isti ili veći broj pripadnika aktivne i pasivne rezerve je zbog godina starosti, prestao biti deo ratne armije.

Pogledajmo šta se u vezi sa aktivnom i pasivnom rezervom kaže u Zakonu o Vojsci i Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Zakonom o VS propisano je da se Vojska Srbije sastoji od stalnog i rezervnog satava. Stalni sastav čine profesionalni pripadnici i vojnici na služenjeu vojnog roka. Rezervni sastav Vojske Srbije čine rezervni oficiri, rezervni podoficiri i vojnici u rezervi. Rezervni satav Vojske Srbije se deli na aktivnu i pasivnu rezervu.[12] Aktivna rezerva predstavlja „obučeni rezervni sastav Vojske Srbije koji se angažuje za popunu jedinica  Vojske Srbije, Ministarstva odbrane , radi izvršenja zadataka u određenom vremenskom periodu i čija su prava i dužnosti regulisani zakonom i zaključenim ugovorom“.[13]

Pripadnici aktivne rezerve se angažuju na zadacima održavanja operativne i funkcionalne sposobnosti, obučavanja, angažovanja u misijama i na drugim zadacima u skladu sa zaključenim ugovorom. Planskim i intenzivnijim obučavanjem i kondicioniranjem pripadnika aktivne rezerve obezbeđuje se viši stepen osposobljenosti u odnosu na lica iz pasivne rezerve, radi popune komandi, jedinica i ustanova Vijske Srbije kojim je određen viši stepen  operativne  i funkcionalne sposobnosti.[14] Aktivnu rezervu čine vojni obveznici koji ispunjavaju „opšte uslove za službu u aktivnoj rezervi i dobrovoljno su zaključili ugovor sa Ministarstvom odbrane o angažovanju u jedinicama Vojske Srbije i Ministrastva odbrane“.[15] Zakonska i podzakonska akta, za razliku od aktivne, nisu dala preciznu definiciju pasivne rezerve. Samo se kaže da „pasivnu rezervu  čine pripadnici rezervnog sastava, koji imaju ratni raspored u komandama, jedinicama i ustanovama Vojske Srbije i Mnistarstva odbrane, državnim organima, civilnoj zaštiti i drugim snagama odbrane“.[16]

Javnosti nije poznato kolika je aktivna rezerva, kakvog je kvaliteta i da li se povremeno angažuje u jedinicama i ustanovama Vojske Srbije. Sasvim je sigurno da bi se ponovnim izvršavanjem vojne obaveze u skladu sa pomenutim zakonom znatno unapredila aktivna i pasivna rezerva. U protivnom pripadnici aktivne i pasivne rezerve neće moći da budu mobilisani, jer ih neće biti dovoljno, a vremenom ih uopšte neće biti.

 

Politički, bezbednosni i geopolitički aspekti ponovnog obaveznog služenja vojnog roka

 

Dosadašnja debata o obustavi Odluke o obavezi služenja vojnog roka iz 2010. godine pokazuje spremnost državnih organa da ovo pitanje razmotre potpuno objektivno i argumentovano i da u skladu sa rezultatima svih analiza i procena donesu odluku o ponovnom obaveznom služenju vojnog roka. Dakle, postoji politička spremnost najviših državnih institucija, počev od predsednika Republike, ministra odbrane i velikog broja narodnih poslanika u Narodnoj skupštini RS. O ovoj temi se govori vrlo otvoreno. Mediji su „naklonjeni“ ovoj temi. Smatramo da od političke rešenosti i odlučnosti najviših državnih organa zavisi konačan ishod ovoga pitanja. Politička odluka nije voluntarističke prirode i nesme biti populistička. Realno sagledavanje svih relevantnih činilaca koji se tiču bezbednosti naše zemlje i njene budućnosti, jesu polazišta kojima se mora rukovoditi politika odbrane zemlje. Osim realnih potreba da se donese politička odluka o sprovođenju zakonske procedure kroz koju bi se došlo do ukidanja „Odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka“, državnih vrh RS izložen je velikim pritiscima s polja, kako bi se ova ideja osujetila. Već smo naveli ranije nerazumne argumente kojima se predhodna vlast rukovodila kada je 2010.  donela Odluku o obustavi obaveze služenja vojnog roka, koji se i danas potenciraju. Uvođenjem obaveze služenja vojnog roka značajno se jača borbena moć VS.

U međuvremenu, od 2010. značajno se promenilo strategijsko okruženje, koje je vrlo jasno i argumentovano prikazano u najnovijoj Strategiji nacionalne bezbednosti RS. U pomenutoj strategiji je jasno rečeno da je: RS vojno neutralna zemlja. Navedene odredbe Zakona o Vojsci i Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi do sada nisu u celosti mogle biti ispoštovane u pogledu angažovanja aktivne i pasivne rezerve. U ovoj sveobuhvatnoj analizi treba istaći i činjenice da je stanje u regionu  nestabilno: pregovori između Beograda i Prištine su vrlo turbulentni i neizvesni, ideja o „Velikoj Albaniji“, je sve prisutnija; dejtonski sporazum se sve manje poštuje od strane glavnih njegovih garanata i visokog predstavnika u BiH; sve ugroženiji položaj Republike Srpske i srpskog naroda u regionu;  opterećenost regiona migrantima, koji u sve većem broju pristižu u našu zemlju, često bez ikakve kontrole i dr.

S druge strane zainteresovanost velikih sila (SAD, Rusije, Kine i EU) za područje Balkana, posebno „zapadnog Balkana“, i sve snažnije njihovo nadmetanje za prevlast i veće prisustvo negativno utiče na položaj Srbije, tako što se Srbija s vremena na vreme  nađe na „liniji vatre“.  U ovakvim okolnostima neophodno je imati snažnu vojsku koja će biti faktor odvraćanja i važan regionalni činilac. Republika Srbija treba nastojati da, kao vojno neutralna država, neprestano unapređuje svoj sistem bezbednosti radi postizanja što efikasnijeg odgovora na izazove, rizike i pretnje bezbednosti. U Strategiji nacionalne bezbednosti identifikovani su sledeći izazovi, rizici i pretnje bezbednosti: Oružana agresija na Republiku Srbiju; Separatističke težnje u Republici Srbiji; Protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost teritorije koju administrativno obuhvata Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija; Oružana pobuna;  Terorizam; Proliferacija oružja za masovno uništenje; Etnički i verski ekstremizam; Organizovani kriminal; Narkomanija; Masovne ilegalne migracije: Epidemije i Pandemije zaraznih bolesti (danas živimo sa pandemijom kovida 19, i vidimo potpuno nove odnose među državama do jučerašnjim saveznicima); Nedovršen proces razgraničenja država bivše SFRJ;  Elementarne nepogode i tehničko-tehnološke nesreće i dr. Navedeni izazovi,  rizici i pretnje bezbednosti RS govore sami za sebe. U eleminisanju navedenih izazova, rizika i pretnji VS itekao ima svoje mesto, i to brojčano znatno jača, tehnički moderno opremljena i sa visokom motivisanošću i visokim moralom njenih pripadnika.

Nekoliko visoko razvijenih evropskih zemalja, među njima i vojno neutralnih, čiji geopolitički položaj je mnogo povoljniji nego položaj Srbije, imaju obavezno služenje vojnog roka, među kojima su: Austrija, Švajcarska, Finska, Švedska, Estonija, Litvanija, Norveška.[17]

 

Ekonomski i finasijski aspekti

 

Ekonomski aspekti obaveznog služenja vojnog roka su vrlo važni. Priprema odgovarajuće infrastrukture, smeštajnih kapaciteta za vojnike, opremanje, ishrana, obuka u kasarnama i terenskim uslovima, plata vojnika i dr. moraju naći svoje mesto u državnom budžetu. Sam predsednik Republike je istakao: „To ima dobrih i loših strana. Neka od loših su što samo u objektima i hrani košta preko 8 milijardi dinara, ili 70 miliona evra godišnje“[18]. Međutim ovo su aproksimativne procene koštanja vojnog roka. Potrebna je precizna finsisjka analiza. Vojska je jedno od najvažnijih obeležja države. Svaka ozbiljna država ima vojsku. Vojska je skupa, to je tačna činjenica. Država bi samo prividno uštedela mnogo novca ukoliko ne bi imala svoju vojsku, jer bi morala da finansira neku drugu ili da sa znatnim finasijskim sredstvima participira u nekom mogućem vojnom savezu, a da pri tome njena sloboda i bezbednost uvek budu u tuđim rukama.

Kao da smo zaboravili kako je nekada izgledalo služenje vojnog roka u čemu Srbija ogromno iskustvo. Vojska raspolaže sa velikim brojem vojnih objekata pre svega kasarni i magacina. Magacini su još uvek puni vojne opreme intendatskog tipa. Sve krevete i dušeke koje smo videli u sportskim halama u vreme najveće  epidemije kovida 19 potiču iz vojnih magacina. Profesionalna vojska je skupa. Niko nije rekao koliko bi Srbija trošila novca da su popunjena sva formacijska mesta sa vojnicima po ugovoru. Najskuplja je ona vojska koja nije u stanju da izvrši svoju ustavnu ulogu i da ispuni misije zadate Strategijom odbrane i Zakonom  o odbrani i Zakonom o Vojsci.

Ne treba ispustati iz vida i činjenicu da Vojska može pozitivno da utiče na ekonomske prilike u pojedinim regionima u Srbiji.

 

Služenje vojnog roka kao tradicija

 

Služenje vojnog roka u Srbiji ima dugu tradiciju, još od stvaranja stajaće aktivne vojske krajem 19. veka. Odlazak u vojsku je bio deo života i u miru i u ratu i svojevrstan osećaj obaveze i pripadnosti državi Srbiji. O tome svedoče brze i uspešne mobilizacije 1912‒1914, kada je stvoren i veliki broj prekobrojnih pukova koji su bili deo Srpske vojske. Služenje „u kadru” nastavljeno je i za vreme Kraljevine SHS ‒ Jugoslavije. U Jugoslovenskoj (narodnoj) armiji služenje vojnog roka od prvih godina posle Drugog svetskog rata imalo je ulogu svojevrsne škole za stvaranje „novog čoveka”, kako je 1945. u svom programskom tekstu u „Borbi” naveo Milovan Đilas. U toj „armiji novog čoveka”, regruti sa svih strana Jugoslavije su decenijama dobijali različita znanja i obrazovanja: od opismenjivanja, preko privikavanja na život u kolektivu do osvajanja različitih specifičnih znanja, od kojih je dobijanje vozačke dozvole bilo posebno prestižno. Služenje vojnog roka je bilo deo odrastanja, školovanja i svojevrsne potvrde muškosti, neophodne posebno u ruralnim krajevima. Vojnik, mamin ili tatin sin, odjednom je gubio poziciju centra univerzuma svoje porodice, i postajao jedan od mnogih i jednakih u velikim vojničkim kolektivima. Izbegavanje služenja vojnog roka se smatralo skoro pa nečasnim u svim krajevima Jugoslavije.[19]. Mi danas ne treba da stvaramo od vojnika „novog čoveka“. VS je   u ideološki, interesno i stranački neutralna.[20] Vojnici trebaju da budu patriotski raspoloženi, dobro obučeni i osposobljeni za odbranu zemlje.

U svim ratovima u prošlom veku, srpski vojnik se pokazao kao žilav protivnik, čvrst i odlučan da brani svoju rodnu grudu. U odbrani zemlje od NATO agresije 1999. srpski oficiri i vojnici su ponovo pokazali visoku osposobljenost, moralnu čvrstinu i odlučnost u suprostavljanju i daleko jačem neprijatelju, posebno u tehničkom smislu. Prirodno je da se brani svoja zemlja, da se štiti svoja porodica i svoj narod, i zato treba očekivati da će većina srpskih mladića biti spremna  i nepokolebljiva da se odluči da služi vojni rok i na taj način se osposobe za eventualni rat. Tokom odbrane SRJ (Srbije) posebno u graničnom pojasu na Košarama i Paštriku srpki vojnici na odlsuženju vojnog roka su ispoljili visok borbeni moral, obučensot i vojne veštine i kao takvi zaustavili prodor daleko brojnijeg neprijatelja. To su primeri i svetle ratničke tradicije našeg naroda i njegove vojske.

Priče da će vojnici tokom služenja vojnog roka, samo da čiste kasrnski krug, su bez osnova. Kasaranski krug se čisti i održava onoliko koliko to radi svaki domaćin u svom dvorištu, ali mu to nije osnovno zanimanje. Kasarnski krug se čisti jednom dnevno i to ujutro pre početka dnevnih aktivnosti i obuke. Svakao da će akcenat utroška vremena biti na obuci, koja je raznovrsna, počev od upoznavanja sa pravilima službe, strojevih radnji, poznavanja naoružanja i drugih vojno-tehničkih sistema i sredstva veze, pa preko taktičke obuke pojedinca, odelenja, voda i čete.

Uvođenjem obaveznog služenja vojnog roka, nikako ne znači eliminaciju vojnika po ugovoru – profesionalaca. Nego bi smo dobili novi kombinovani sistem popune vojskeprofesionalcima i regrutima.

 

Sociopsihološki aspekt služenja vojnog roka

 

Javnosti su prisutne različite interpretacije rezulatata navodnih istraživanja javnog mnenja o ponovnom uvođenju obaveznog vojnog roka. Neki istraživači tvrde da preko 60% ispitanika podržava uvođenje obaveznog vojnog roka, stim da u tom procentu preovlađuju stariji građani,  oni koji ne podležu vojnoj obavezi. Drgi istraživači i analitičari tvrde da je ogromna većina mladih za obavezno služenje vojnog roka. Smatramo da i pored svih negativnih kretanja na planu bezbednosti i političke (ne)stabilnosti u zemlji i regionu u društvu postoji povoljna klima za raspravu o služenju vojnog roka  i donošenja odgovarajućih zakonskih rešenja u vezi sa time.

Današnji mladi ljudi u pogledu ličnih afiniteta, načina života, sistema vrednosti, nivoa obrazovanja se u mnogome razlikuju od svojih vršnjaka druge polovine prošlog veka. Sigurno je da su mladi ljudi danas u informatičkom i tehničkom smislu pismeniji od svojih predhodnih generacija, ali je tačno da se i njihov način života, koji je vezan za nove tehničke izume za svakodnevnu upotrebu, itekako razlikuje. Među mladima prevladava individualizam, samozadovoljstvo, kod nekih i anarhizam, određena doza neposlušnosti i odbacivanje autoriteta. To su osobine koje nisu dobro došle u jednoj sredini u kojoj prevladava hijerahijska struktura u organizaciji, gde kolektiv nadmašuje pojedinca, gde se vreme posebno ceni, sredina u kojoj su zajedničke obaveze važnije od ličnih htenja i zadovoljstava itd.

Zbog svega rečenog, mnogi roditelji očekuju da njihovi sinovi u vojsci steknu radne navike, da osete i drugu stranu života, života u kolektivu u kome se individualne potrebe stavljaju u drugi plan. Vojska jeste i vaspitna i obrazovna ustanova, ali pre svega ustanova u kojoj se stiču posebna, specifična znanja, neophodna za vođenje oružane borbe, znanja potrebna za efikasno delovanje svake vojne formacije. Tokom služenja vojnog roka mladi ljudi će se naći u prilici da realno procene svoje sposobnosti i vlastite kvalitete i da upoznaju jedan konkurentski način života. Svakako da će mladi ljudi u vojsci doživjeti jedan oblik resocijalizacije, usvojiti neke nove norme životnog ponašanja i na drugi način evaluirati vlastiti sistem vrednosti. Tokom služenja vojnog roka mladi ljudi će biti u prilici da na drugačiji način dožive i spoznaju pojam patriotizma i patriotska osećanja. Upoznaće određene državne strukture, sistem odbrane zemlje, upoznaće ljude iz drugačije životne sredine, različitih društvenih statusa, pa pojedine regione naše zemlje.

Stavovi i mišljenja mladih ljudi, budućih regruta i vojnika su vrlo važna tokom javne rasprave i treba ih uzeti u obzir.

 

Rezime

 

U celini posmatrano rasprava na temu ukidanja „Odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka“ treba biti sveobuhvatna, argumentovana, u obzir se moraju uzeti svi ključni aspekti, posebno novi sadržaji strategijskog okruženja, geopolitičke prilike u regionu i geopolitičke silnice nad Srbijom, novi izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, te stanje borbene moći i operativnih sposobnosti VS.

U Strategiji nacionalne bezbednosti, jasno je kazano: „Republika Srbija nastoji da, kao vojno neutralna država, neprestano unapređuje svoj sistem bezbednosti radi postizanja što efikasnijeg odgovora na izazove, rizike i pretnje bezbednosti“. To podrazumeva i evaluaciju aktuelnih sposobnosti VS, merene kroz adekvatna konceptualna rešenja, vojno-tehničku opremljenost, popunjenost ljudstvom i stanjem morala vojnika. Da bi Vojske Srbije ostvarila svoju prvu misiju: – odbrana Republike Srbije od oružanog ugrožavanja spolja, ona mora pre svega, svojom snagom delovati „odvraćanjem“ potencijalnih agresora. Njena druga misija – učešće u izgradnji i očuvanju mira u regionu i svetu treba podrazumevati i angažovanje aktivne rezerve za tu namenu, koju će sačinjavati rezervisti nakon odsluženja vojnog roka. Treću misiju – podrška civilnim vlastima u suprotstavljanju pretnjama bezbednosti, VS može izvršavati kao celini u zavisnosti od potreba.

Bezbednosti kao jednoj od primarnih ljudskih potreba, koja se može ostvariti u stabilnom i bezbednosm društvu, doprinos mogu dati svi mladi ljudi sposobni za služenje vojnog roka, koji će biti u stanju da zaštite sebe i druge i državu i društvo od osnovnih oblika oružanog ugrožavanja. Uvođenjem obaveznog služenja vojnog roka značajno će se poboljšati borbene mogućnosti i operativne sposobnosti VS u celini.

Ponovno obavezno služenje vojnog roka nikako neće značiti ukidanje profesionalne vojske, odnonso eliminaciju vojnika po ugovoru, nego će predstavljati novi koncept popune vojske, a to je kombinovani sistem popune, koji čine profesionalci i vojnici na odsluženju vojnog roka.

 

 

 

 

[1]Sl. Glasnik RS“, broj 88/2009, 95/2010 i 36/2018

[2] Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi („Sl. Glasnik RS“, broj 88/2009, 95/2010 i 36/2018), čl.1

[3]Službeni glasnik RS“, broj 95 od 17. decembra 2010.

[4] danas.rs, 28.01.2021.

[5] Strategija nacvionalene bezbednsoti Republike Srbije,  „Službeni glasnik RS“, broj 94 od 27. decembra 2019. Str.1

[6] Strategija nacvionalene bezbednsoti Republike Srbije,  „Službeni glasnik RS“, broj 94 od 27. decembra 2019.str. 15 i 37

[7] Strategija odbrane Republike Srbije, isto.

[8] Isto.

[9] Bojan Dimitrijević, Kako smo ukinuli obavezni vojni rok, politika.rs, 10.02.2021.

[10] Isto.

[11] Videti, Strategija nacionalne bezbednosti RS, str. 2-11

[12] Zakon o Vojsci Srbije, „Službeni glasnik RS“ br. 116/07, 88/09 i 10/15, 94/2019, čl.5

[13] Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, „Službeni glasnik RS“ broj 88/09,  95/2010, 36/2018, čl. 54

[14] Isto

[15] Uredba o službi u aktivnoj rezervi, „Službeni glasnik RS“ broj 47/11, čl.2

[16] Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, „Službeni glasnik RS“, broj 88/09, čl.54

[17] Agencija „Beta“, 31.januar, 2021.

[18] Dnevni list „Danas“, danas.rs, 28.januar 2021.

[19] Bojan Dimitrijević, isto

[20] Zakon o Vojsci, isto, čl.12