OBELEŽENA DVADESET TREĆA GODIŠNJICA AGRESIJE NATO NA SRJ

 

 

 

U organizaciji Kluba generala i admirala Srbije i Beogradskog foruma za svet ravnopravnih održani su Komemorativni skupovi kod spomenika  Deci-žrtvama NATO agresije na Tašmajdanu i spomenika “ Večna vatra“ u Parku prijateljstva na Ušću uz prisustvo  predstavnika opštine Novi Beograd, ambasada Rusije, Belorusije i Palestine, srpske dijaspore i preko dvadeset udruženja, kao i uz prisustvo Odreda iviđača “Panter“’ Novi Beograd.

Venac kod spomenika Deci – žrtvama NATO agresije položili su predsednik Skupštine Kluba general Milomir Miladinović, zamenik predsednika Izvršnog odbora Kluba general Vukajlo Čađenović i član Izvršnog odbora Kluba pukovnik Dragomir Krstović, a kod spomenika “Vačna vatra“ predsednik Skupštine Kluba general Milomir Miladinović i predsednik Izvršnog odbora general dr Luka Kastratović.

 

Kod spomenika Deci-žrtvama NATO agresiji prigodnim rečima obratio se direktor Beoforuma Dragutin Brčin, a kod spomenika “Večna vatra“ general Kastratović rečima:

„I poslije 23 godine od agresije NATO kada je svima u svijetu jasno da je agresija na SRJ i Srbiju bila eklatantan primjer kršenja međunarodnog prava  i Povelje UN, države članice NATO koje su učestvovale u NATO agresiji “objašnjavaju“ kako je taj rat bio pravedan da bi se zaštitili civili, odnosno Albanci.

A Albanci su u Jugoslaviji i Srbiji bili ravnopravni, šta više i povlašteni. Jugoslavija i Srbija je kroz Fond za nedovoljno razvijene republike i pokrajine u Kosovo i Metohiju ulagala ogromne svote novca, otvarale se fabrike, imali su u svim sredinama osnovne i srednje škole, a u Prištini Univerzitet – i sve to na albanskom jeziku.

Međutim, SAD prihvataju i priznaju samo one zemlje koje usvajaju i razvijaju  njihov sistem vrijednosti i bezrezervnu poslušnost, odnosno odricanje od svog suvereniteta. Sve je podređeno njihovim interesima. Upravo to za SRJ i Srbiju nije  bilo prihvatljivo. Srbi su kroz istoriju  naučili da je najveća vrijednost sloboda i nezavisnost – poštujemo sve ali na prihvatamo tuđe, neprijateljske savjete i naloge. Iako slobodoljubive države  i pokreti u svijetu osuđuju agresiju SAD, NATO i njihivi sateliti stalno ponavljaju da je agresija bila opravdana.

Zbog toga smo obavezni, iako je sve jasno i poznato, da stalno podsjećamo na istinu o toj zločinačkoj agresiji. Kako SRJ i Srbija nije prihvatila američke ultimatume 19 NATO zemalja izvršilo je 1999. godine agresiju, kršeći ne samo međunarodna pravna dokumenta već i Ustave svojih zemalja i Statut NATO.

Značaj odbrane SRJ od NATO agresije prvenstveno se ogleda u istorijski potvrđenoj činjenici da zemlja i narod koji se bori za slobodu  i suverenitet ne može biti poražen.

Planirali su da nas pokore za 3 do 5 dana, a nijesu uspjeli ni za 89 dana, već su bili prinuđeni da potpišu Kumanovski sporazum  i prihvate Rezoluciju 1244 SB OUN, kojom se garantuje cjelovitost SRJ i Srbije  i povratak  na KiM dijela snaga Vojske i MUP-pa. Treba da ponavljamo da Vojska SRJ nije poražena, nije istakla bijelu zastavu, nije razoružana, nije odvedena u zarobljeništvo, nije oružanim putem okupirano KiM, državi je omogućila povoljnije pregovaračke uslove, povukla se sa KiM organizovano u skladu sa sporazumom, a njihove zaštitne snage došle su na KiM uz velike probleme. A šta bi tek doživjeli da su krenuli u kopnenu ofazivu?

Odbrana Vojske SJ od NATO potvrđuje da je ulaganje u Vojsku, u naoružanje i njeno oporemanje, odnosno jačanje odbrambenog sistema garancija odvraćanja od agresije i ako do agresije dođe garancija uspješne odbrane. Jasno nam je, kako kritičari ističu, da je borba za slobodu i suverenitet skupa, ali i da je okupacija skuplja. Kroz istoriju srpski narod je to više puta potvrdio.

Iskustvo iz iz odbrane od NATO agresije su poučna (bitna) za nastavak izgradnje odbrambenog sistema Srbije. Ta iskustva proučavaju mnoge zemlje u svijetu, a posebno velike sile.  Njih interesuje kako se to jedna mala zemlja usudila da se ne pokori i suprostavi agresiji 19 najmoćnijih zemalja svijeta. I to još u uslovima kada nije imala pomoć i podršku, čast izuzecima, prijatelja u svijetu.

Agresija na SRJ je izvršena upravo zbog toga što nisu uspjeli da je disciplinuju, a u

zapadnoj propagandi protiv  Rusije ovih dana oglasio se i komandant NATO u agresiji na SRJ Vesli Klark, objašnjavajući da je agresija na SRJ bila opravdana.

Agresijom na SRJ NATO je pokušao nametanje evroatlanskih “vrijednosti“ pomoću bombi i raketa. NATO agresija predstavlja  još jedan korak  u rušenju međunarodnog prava i slabljenja uloge OUN, što je imalo za posledicu niz novih intervencija i to je udar na čitavu međunarodnu zajednicu. Međutim, kako nijesu agresijom ostvarili postavljeni cilj da nas okupiraju, nastavili su agresiju drugim sredstvima koja traje i danas oličena u novom  surovom hladnom ratu,   sprovođenjem politike prijetnji i pritisaka, sada direktno, otvoreno, javno i drsko. Navešću samo neke neke aktivnosti tog procesa agresije drugim sredstvima:

  • ne poštuju rezoluciju SB 1244,
  • podržali su, odnosno organizovali petooktobarski puč,
  • nijesu dozvolili povratak Odreda vojske i policije na KiM,
  • nijesu dozvolili povratak 250 000 prognanih Srba sa KiM,
  • izgradili su vojnu bazu Bonstil, kao odskočnu dasku ka Rusiji,
  • aktivno su učestvovali u tzv. reorganizaciji Vojske SRJ-Srbije, kada je uništeno (pretopljeno u željezari Smederevo) brojno naoružanje i tehnika,
  • organizovali su martovski pogrm (2004.) Srba na KiM,
  • formiali su DZ S i CG kao prelazno rješenje za secesiju CG,
  • pokrajinu KiM proglasili državom,
  • formirali su vojsku tzv. države Kosovo, koju naoružavaju i obučavaju,
  • u ukrajinskoj krizi na Srbiju vrše pritisak da uvede sankcije Rusiji, da prizna lažnu državu Kosovo, da se odrekne Republike Srpske, itd.

Žrtve NATO agresije još nisu popisane iako smo više puta apelovali i slali pisma – predloge nadležnim orgnaima. Mislimo i na žretve prije i poslije agresije.

Ponovo ćemo uputiti pismo – inicijativu nadležnim organima da se uporedo sa jesenjim popisom stanovništva izvrši popis ( o jednom trošku) i popis žrtava NATO agresije.“

PRED SPOMENIKOM DECI-ŽRTVAMA NATO AGRESIJE, govorio je dragutin Brčin, direktor beogradskog foruma:

Danas je dan sećanja. Danas je dan nezaborava.

Sabrali smo se, kao i proteklih godina i decenija da odamo poštu žrtvama zločinačke NATO agresije.
U narednih 78 dana širom Srbije, pripadnici vojske, policije, rodbina, prijatelji, građani, okupiće se kod spomenika i spomen obeležja u Valjevu i Vlasotincu, Nišu i Beogradu, Novom Sadu i Zvečanu, Varvarinu i Raškoj, Bujanovcu i Preševu, Aleksincu i Kraljevu, Boru, Šidu, Čačku, Sremskoj Mitrovici, Gračanici i Kosovskoj Mitrovici, Požarevcu, Kragujevcu, Prokuplju, Somboru, Gornjem Milanovcu, Leskovcu, Kuršumliji, Raškoj i mnogim drugim gradovimada polože cveće i vence i odaju počast žrtvama agresije, kao što mi to činimo ovde, kodSpomenika deci-žrtvama agresije.

I ovaj nepotpuni spisak pokazuje da nema grada u Srbiji koji tokom 11 nedelja nije bio meta NATO agresora.

1zSpomenici čuvaju tragična sećanja na NATO agresiju i njegove žrtve. Spomenici nas podsećaju i opominju da žrtve nisu kolateralna šteta. Oni su žrtve ratnog zločina, zločina protiv mira i zločina protiv čovečnosti. Agresija je pripremana dugo i temeljno, pedantno i planski, svestrano, više meseci, pa i godina. Zato je taj zločin još veći i još stravičniji.

Nelegalna agresija bila je usmerena na one koji nisu mogli da se brane: na decu, obične građane, bolnice, škole, mostove, pijace, stambene i javne zgrade, televizijske stanice, ambasade, toplane, trafo-stanice, rafinerije. Jasna je namera i ona se danas bolje vidi nego pre 23 godine: da se razori Srbija i uništi srpski narod.

NATO je tokom agresije izvršio 2.300 vazdušnih udara, angažovano je 1.150 aviona. Lansirano je 420 000 projektila ukupne mase od 22 miliona kilograma, uključujući tu i municiju sa osiromašenim uranijumom, kasetne bombe i drugameđunarodnim konvencijama strogo zabranjena oružja i municiju.

Stradalo je oko 4000 ljudi, od toga oko 3000 civila i 1031 pripadnik vojske i policije. Ubijeno je 89 dece. Teže i lakše je ranjeno više od 12.000 lica, od čega oko 6.000 civila, 2.700 decei 5.173 vojnika i policajaca.

I danas sa ovog mesta, prilika je da poručimo da je obaveza države da imenom i prezimenom utvrdi i popiše sve civilne žrtve agresije. Na mnogim spomenicima uklesana su njihova imena. Da smo svaki dan beležili po jedno ime, davno bi tu moralnu obavezu ispunili. Država to može. Srbija to mora da uradi!

Sa mnogih skupova u Srbiji, Evropi i svetu, zajedno sa Svetskim savetom za mir  i brojnim mirovnim organizacijama i pokretima upućivali smo poruku da NATO kao zločinačku, agresivnu, vojnu organizaciju, odgovornu za brojne ratove i milione žrtava u Evropi i svetu, treba ukinuti. Taj zahtev i danas stoji. Ali NATO se širi i postaje najveća pretnja miru u svetu. Pre 23 godine imao je 19 članova, a danas gotovo 30. Takođe, i danas poručujemo, Srbija neće i ne sme biti član NATO pakta. Žrtvi nije mesto među dželatima! Na to nas obavezuju i heroji odbrane: i oni sa Košara i hiljadu njih koji su dali svoje živote.

Agresija se nastavlja i traje svih ovih godina. Čak se i pojačava. Njenotrajanje i posledice nisu vremenski ograničene. Osiromašeni uranijum svih ovih godina odnosi živote čak i najmlađih. Četvrt miliona prognanika ne može da se vrati u svoje domove na Kosovu i Metohiji. Neki tradicionalni srpski saveznici i osvedočeni srpski neprijatelji su se ujedinili u žestokim pritiscima na Srbiju zarad svojih interesa i ciljeva.

Milica bi danas imala 26 godina a ubijena je u porodičnoj kući Rakića u Batajnici. Marko Simić bi danas imao 25 godina i on je najmlađa žrtva agresije. Ubijen je u stambenoj zgradi u Novom Pazaru gde je živeo sa svojim roditeljima.

Ali uz nas su mnogobrojni prijatelji. Dobili smo brojne poruke podrške i solidarnosti od mirovnih organizacija, pokreta, pojedinaca, globalnih akcija, iz Rima, Bolonje, Ciriha, Londona, Irske, Kine. Poruka je jedinstvena: „MI SMO UVEK SA VAMA.“

I ove godine nije izostala snažna podrška srpske dijaspore.

Zaborav i praštanje nisu put ka srećnoj budućnosti i višem životnom standardu.

NIKO NIJE ZABORAVLJEN.
NIŠTA NIJE ZABORAVLJNO.

Nema zaborava. Nema praštanja. Decu ne možemo da oprostimo. Zločinci će kad-tad biti privedeni pravdi, jer ratni zločini ne zastarevaju. Dolaze generacije koje će zločince privesti pravdi.

 

,

.