U Domu Vojske Srbije, u organizaciji Beogradskog foruma za svet ravnopravnih i Klub generala i admirala Srbije, danas je održan Okrugli sto na temu „Značaj Rezolucije SB UN 1244 i Kumanovskog sporazuma – 23 godine posle“.

 

O ovoj temi, uvodna izlaganja su imali:

Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih,

general policije Obrad Stevanović, potpisnik Kumanovskog sporazuma,

general-major Luka Kastratović, predsednik Izvršnog odbora Kluba generala i admirala Srbije i general-major Miloš Đošan, član Kluba generala i admirala Srbije

Pored organizatora, aktivno učešće u radu okruglog stola imao je i bivši Načelnik GŠ general Branko Krga.

 

 

 

 

Dajemo izlaganja uvodničara:

Navršilo se 23 godine od okončanja oružane agresije NATO protiv Srbije (SRJ) koja je ušla u istoriju kao prvi rat na evropskom tlu od kraja Drugog svetskog rata. Trajala je 78 dana a izvedena je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, kršenjem Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS iz Helsinikija i osnovnih principa međunarodnog prava. Po ocenama zvaničnih predstavnika SAD i NATO, predstavljala je presedan rata bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i izvan Osnivačkog ugovora NATO „na koji se svako može pozivati u svako doba, ili će se pozivati“ (Izveštaj V. Vimera, kancelaru G. Šrederu, 2. maj 2000.). Izvršena je sa javnim obrazloženjem da bi se „sprečila humanitarna katastrofa“. Međutim, predstavnici SAD su na konferenciji NATO u Bratislavi krajem aprila 2000. saopštili, da je „ rat protiv SRJ vođen da bi se ispravila jedna pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, zbog čega se tamo iz strateških razloga moraju naknadno stacionirati američke snage“.

Mnogi evropski i svetski autoriteti iz oblasti međunarodnih odnosa izneli su obilje argumenata koji potvrđuju ocenu da je agresija NATO 1999. izvršena pod lažnim izgovorima, korišćenjem „alibi diplomatije“ i, što je posebno značajno – pre nego što su bila iscrpljena sredstva za mirno rešenje. Među njima su i bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer, francuski general Pjer Mari Galoa, nemački general Hajnc Lokvaj, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS Vili Vimer, šef misije EU na Kosovu i Metohiji Dimitar Hartvig i mnogi drugi.

Sve to potvrđuje zaključak da je agresija NATO pre 23 godine imala geostrateške ciljeve vezane za ekspanziju NATO na Istok. Agresije NATO predstavljala je tačku preokreta ka globalizaciji intervencionizma, zaobilaženju Ujedinjenih nacija, odnosno, ka rušenju sistema bezbednosti uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata. Od tada, vodeće sile Zapada nastoje da univerzalne principe međunarodnog prava zamene «pravilima» po meri svojih geopolitičkih interesa.

U vreme agresije NATO je imao 19 članica. Danas ih ima 30, uskoro će, prijemom Švedske i Finske, imati 32. Posle uspostavljanja vojne baze „Bondstil“, kod Uroševca, SAD i NATO baze su se množile prema Istoku kao pečurke posle kiše. U Evropi je danas mnogo više stranih vojnih baza i oružanog arsenala, uključujući i nuklearno nego što ih je bilo na vrhuncu hladnog rata. Civilna infrastruktura godinama se prilagođava vojnim potrebama, a plima militarizacije ne zaobilazi ni industriju, obrazovanje, nauku, medije. Vojni izdaci dostižu neslućene razmere. Nemačka je, na primer, povećala vojni budžet za novih 100 milijardi evra a trend povećanja vojnih budžeta slede i druge zemlje. SAD su napustile niz međunarodnih sporazuma o kontroli i ograničavanju nuklearnog naoružanja.

Agresija je okončana mirovnim paketom koji čine tri, međusobno usklađena i povezana dokumenta: 1. Sporazum Milošević – Ahtisari – Černomirdin od 3. juna, 2. Vojno- tehnički sporazum, poznati kao Kumanovski sporazum, od 9. juna i 3. Rezolucije SB UN 1244 od 10. juna 1999. godine. Ovi dogovori nastali su nakon dvomesečnih pregovora u kojima su, uz posredništvo Rusije, učestvovali lideri SAD, VB, Nemačke, Francuske, Italije, Finske, kao i OUN i EU. Pregovori su se odvijali dok je agresija bila u toku. Agresori se nisu obazirali ni na čije zahteve da za prekid, ili pauzu bar dok pregovori teku. Naprotiv, uoči i odmah nakon svakog kruga pregovora, NATO je pojačavao bombardovanje i razaranja civilnih ciljeva, mostova, škola, naselja, fabrika, bolnica obdaništa. Sve to pokazuje da agresija NATO, nije bio nikakvi „mali kosovski rat“, niti „vazdušna kampanja“, niti „humanitarna intervencija“, već oružana agresija u punom smislu te reči koja, u međunarodno-pravnom smislu, predstavlja zločin protiv mira i čovečnosti. Usvojena dokumenta o miru, pa i rezolucija SB UN 1244, daleko su od zadovoljavanja svih državnih i nacionalnih interesa. Ipak, tim dokumentima je potvrđeno poštovanje najvažnijeg interesa – suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne naslednice a Pokrajina Kosovo i Metohija je stavljena pod mandat Ujedinjenih nacija pod kojim se i danas nalazi. Utvrđeno je i pravo na slobodan i bezbedan povratak svih raseljenih i proteranih, uključujući i 250.000 Srba i drugih nealbanaca u njihove domove i na njihova imanja.  Vreme, pa i najnovija eskalacija globalne napetosti, potvrdili su značaj ovih pravnih dokumenata. I upravo to svakodnevno pojačavanje pritisaka vodećih članica NATO i EU da se Srbija odrekne rezolucije SB UN 1244, da prizna nasilnu tvorevinu kao pravnu, potvrđuju vrednost veliki značaj ovog pravnog dokumenta.

Mirovni pregovori niti su bili jednostavni, niti su se vodili na nekom činovničkim već na najvišim nivoima. Iako posrednički, u njima su učestvovali lideri vodećih članica NATO i Evropske Unije kao i predstavnici Ujedinjenih nacija. Suština dogovorenih i usvojenih dokumenata odlikuje se najvišom pravnom snagom u hijerarhiji međunarodno-pravnih akata, njihovom obaveznošću za sve članice Ujedinjenih nacija i nezaobilaznim. Sa stanovišta sadašnjih i dugoročnih interesa Srbije, najvažnije je je to što se ovim dokumentima potvrđuje suverenitet i integritet Srbije, kao pravne naslednice SRJ i što se rešenje za status Kosova i Metohije definiše kao široka autonomija u sastavu Srbije. Ovo se potvrđuje odredbama. Pored toga, sva tri dokumenta predviđaju da će se dozvoliti naknadno raspoređivanje kontigenata vojske i policije Srbije, na raznim lokacijama i sa različitim ulogama, uključujući i njihovo raspoređivanje na važnijim graničnim prelazima prema Albaniji i Makedoniji. Dokumentima se, takođe, garantuje slobodno okruženje za celo stanovništvo Kosova i Metohije, kao i slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak svih raseljenih lica i izbeglica. Ove i druge odredbe pravno obavezujućih dokumenata kojima se štite prva i interesi Srbije i srpskog naroda ni 23 godine posle usvajanja nisu izvršene. Dokumenta utvrđuju da će u Pokrajini jedine oružane snage biti KFOR i UNMIK, u skladu sa mandatom Saveta bezbednosti.

Što se budućeg statusa Pokrajine tiče, u dokumentima mirovnog paketa, kao i dokumentima koji su prethodili (stavovi KG) predviđaju isključivo široku autonomiju, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne naslednice.

Za odnos vodećih članica NATO i EU prema rezoluciji SB UN 1244, karakterističan je njihov selektivan prilaz. Kada su SRJ, odnosno, Srbija, izvršile sve svoje obaveze, kada su te zemlje ostvarile svoje interese, one, ne samo da su prestale da traže celovito i dosledno izvršenje obaveza drugih čunuklaca, već su se direktno okrenule protiv daljeg sprovođenja, pa čak i protiv samog pozivanja na odluke SB UN. Išle su toliko daleko da su i na Srbiju vrše pritisak da se ne poziva na rezoluciju SB UN 1244. Danas te iste članice NATO i EU traže da se Srbija trajno odrekne od Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 i da, prihvati nekakav «sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji». Kao da tzv. «model dve Nemačke» ima veću pravnu snagu i da za Srbiju i njenu budućnost može biti bolji i sigurniji od odluke SB UN!

Rezolucija SB UN 1244 čiji su integralni delovi dogovor Milošević-Ahtisari-Černomirdin i Vojno-tehnički Sporazum, predstavlja za Srbiju međunarodno-pravni dokument trajne vrednosti i najpouzdaniji oslonac za odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. To nisu vrednosti za transakcije i trgovinu. U njih su ugrađene hiljade ljudskih života, branilaca, heroja i civila. Zato, nemamo prava da na bilo koji način, direktno ili indirektno, umanjujemo odgovornost agresora a pogotovu da ih, amnestiramo od odgovornosti za stradanje i patnje ljudi, za korišćenje oružja za masovno uništavanje kakvo su projektili sa osiromašenim uranijumom, kao i za ogromna materijalna razaranja.

Smatramo da treba imati meru i čuvati dostojanstvo u tekućoj napadnoj propagandi dobročinstava i neodmerenog zahvaljivanja na donacijama vodećih članica EU i NATO. Ne smemo da zaboravimo da su upravo te zemlje, najpre, višegodišnjim neosnovanim i nehumanim sankcijama a potom i razaranjima tokom oružane agresije, izazvale ogromne patnje naroda i ekonomsku štetu koju nisu nadoknadile. Treba da imamo u vidu da je osnovno pravno i civilizacijsko načelo da onaj ko protivpravnim postupcima drugome izazove štetu, ima obavezu da istu nadoknadi. Čak i predstavnici NATO su priznali da su agresijom 1999. prekršili međunarodno pravo.

Ambasador jedne ugledne članice EU i NATO ovih dana poručuje srpskoj javnosti da «nas povezuje zajednička evropska prošlost» i samouvereno poziva Srbiju na zajedničku odbranu evropskih vrednosti uvođnjem sankcija Rusiji. Ujedno  upozorava da investitori iz njegove zemlje «pomno prate stav Srbije i njenu, gle sad – političku i ekonomsku orijentaciju». Za ponekog blaga, ali za većinu građana Srbije posve jasna pretnja sa primesom ucene – ili uvedite sankcije, ili možete ostati bez investitora iz njegove zemlje. Kakva pohvala slobode tržišta i profita. Da li je i to zajednička vrednost koju treba, kako slikovito reče, da bramnimo «rame uz rame»!?

Što se tiče «zajedničke evropske prošlosti» njegova ekselencija i nije bliže elaborirao koji opseg «zajedničke evropske prošlosti» ima u vidu, jer ta prošlost, kako je dobro poznato, nije bila uvek jednoznačna i sa istovetnim ulogama svih na koje svi možemo jednako biti ponosni.

Mnogo je. Čak i za odlazećeg ambasadora!

A što se sankcija prema Rusiji tiče, principijelan stav Srbije o njihovom neprihvatanju, po našem najdubljem uverenju, predstavlja liniju odbrane  egzistencije, nezavisnosti i identiteta srpskog naroda.

Živadin Jovanović

REZOLUCIJA 1244

Kontrola provođenja odredbi Vojno-tehničkog sporazuma

Uvaženi učesnici okruglog stola,

Vojnotehnički sporazum potpisan u Kumanovu 10. Juna 1999. godine,bio je alat sa kojim je trebalo realizovati odredbe Rezolucije 1244 SB UN.

O Rezoluciji, njenom nastanku, očekivanju i dometima, govorili su moji uvaženi prethodnici pa ja to ne bih ponavljao.

Odredbama Vojno-tehničkog sporazuma, između Centralnog dela Srbije i Autonomne pokrajine Kosova i Metohije, postojao je prostor širine 5 km, nazvan Kopnena zona bezbednosti i Vazdušna zona bezbednosti udaljena 25. km. Postojanje ovih zona pravdano je potrebom bezbednosti snaga KFORA i UNMIK policije na Kosovu i Metohiji. Zbog toga su sve jedinice VJ udaljene najmanje 5 km od linije razdvajanja sa Kosovom i Metohijom, a jedinice protivvazdušne odbrane i avijacije najmanje  25 kilometara. Upravo zbog toga, moja jedinica, 52. arbr PVO  iz Đakovice morala se povući u kasarnu Pantelej u Nišu.

U duhu sa odredbama Vojnotehničkog sporazuma, naša zemlja je pristupila formiranju Kosovskog odreda od najboljih starešina i vojnika sa prostora Kosova i Metohije. Odred je bio opremljen i uvežban. Dovoljno je reći da je komandant Odreda bio general Božidar Delić, komandant herojske 549. Motorizovane brigade. Samo se čekao trenutak njegovog povratka.

Za kontrolu poštovanja odredbi Vojnotehničkog sporazuma, formirana je komisija, poznata pod imenom JIC (Džoint inple mentejšn komišn).

U jednom vremenu, (od početka februara do polovine oktobra 2001.godine) obavljao sam dužnost Načelnika Komisije za kontrolu primene odredbi Vojnotehničkog sporazuma. (JIC),pa ću se u svom izlaganju baviti načinom rada Komisije i izneti neka iskustva iz tog perioda. Bilo je to vreme neposredno posle povlačenja naše Vojske i policije sa prostora Kosova i Metohije i dosta pre proglašenja takozvane nezavisnosti Kosova.

1.-Komisija je bila organ Komandanta KFOR-a, paritetnog sastava. Jedan deo je bio pri Komandi KFOR-a a drugi deo pri Generalštabu Vojske Jugoslavije.

Svaki deo Komisije su sačinjavali: Načelnik komisije-general, zamenik načelnika pukovnik, prevodilac na engleski i srpski, nekoliko potkomisija na čijem su čelu bili pukovnici Vojske ili policije. U sastav Komisije ulazilo je i pomoćno osoblje, (vozači, obezbeđenje) i drugo.

Najvažnija je bila Komisija za vojna pitanja, zatim Komisija za policijska pitanja, pa Komisija za nestala lica, a povremeno su se u rad uključivali predstavnici Crvenog krsta.

U jednom vremenu, sastancima su prisustvovali i predstavnici Ruske federacije, (Pukovnik Kiseljkov i pukovnik Bazonov.) Oni nisu pristali da se potčine Komandantu KFORA, a sa strane naše petooktobarske vlasti su bili potpuno ignorisani.Nisu se mešali u rad Komisije, ali su učestvovali na sastancima. Nakon Vidovdana 2001. i izdajničkog poteza vlasti SRJ prilikom izručenja Predsednika Miloševića u Hag,zbog izostanka bilo kakve podrške od strane naših vlasti, oni su se povukli.

2.-Komisija je formirana sa zadatkom da prati provođenje odredbi Vojnotehničkog sporazuma, unapređuje saradnju i ukazuje na elemente kršenja tih odredbi. Međutim, situacija na terenu je u potpunosti promenila zamišljenu koncepciju. Zbog stalnih napada šiptara, uz blagonaklon stav pripadnika KFOR i UNMIKA, Komisija se sve više udaljavala od svog izvornog zadatka i bavila se tekućim pitanjima. Sada znamo da je to ustvari bio vešt manevar, kako bi se obezvredio njen uticaj. Zbog toga je predmet rada i interesovanja, sa naše strane bilo traganje za nestalim i sprečavanje terora nad našim narodom koji se sa dolaskom KFOR i UNMIKA povećao i provodio u nešto izmenjenim uslovima. Od proklamovane slobode kretanja i boravka nije ostalo ništa.

Interesovanja  KFOR-ovog dela Komisije su bila vezana za stanje u Kopnenoj zoni bezbednosti, zbog navodne brige za sigurnost njihovih snaga raspoređenih po zonama.Stalno su insistirali na zajedničkim izviđanjima za njih interesantnih objekata, tvrdeći da su srpske snage posele taj objekat i da mogu ugroziti njihovu bezbednost. Stalno su isticali svoju ulogu da obezbede slobodno kretanje ljudi, na celokupnom prostoru Kosova. Reč Metohija nisu upotrebljavali, ali nisu ni nama osporavali da je stalno koristimo. Nismo tražili više od onoga što je napisano u Sporazumu, niti smo pristajali na manje. Tako smo svi u Komisiji shvatili svoj zadatak.

3.-Nešto o metodu rada komisije:

Kao što je rečeno, Komisija je imala istovetan sastav. Sastajali smo se redovno, jednom nedeljno, četvrtkom, naizmenično u motelu Rudare ili u Bujanovačkoj Banji. Budući da su se oba mesta nalazila u Kopnenoj zoni bezbednosti u kome nije bilo dozvoljeno prisustvo naših snaga, mi smo radili u civilnoj odeći, naša vozila su nosila civilne tablice a oni su dolazili u uniformi bez oružja. Ni oni nisu mogli doći bez naše pratnje, pa su naši predstavnici odlazili pred njih na Merdare ili u Končuljski tesnac. Istim putem su ih i vraćali nakon sastanka. Međusobni odnosi tokom sastanaka bili su korektni, po nekom protokolu, sa uobičajenom diplomatskom učtivošću koja je nametnuta od početka. Strogo se vodilo računa ko se kome i kada obraća.

Obostrano smo se trudili da sačuvamo dostojanstvo. Nije bilo ni sa jedne strane provokacija niti pitanja o bilo čemu što izlazi iz okvira nadležnosti. U sastavu naše komisije bili su oficiri sa dugim stažom u vojnoj diplomatiji, nekadašnji vojni atašei ili njihovi pomoćnici. Svi su, osim mene, govorili engleski, ali smo na sastancima mi govorili isključivo srpski.

Pre svakog sledećeg sastanka, jedni drugim smo putem faksa slali pitanja o kojim želimo razgovarati na sledećem sastanku,pa nas ni jedno pitanje nije zateklo nespremne. To nije isključivalo vanredna i hitna pitanja ako bi došlo do nekog incidenta na terenu između dva sastanka.

Prvo pitanje za svaki sastanak sa naše strane bilo je vreme povratka naše Vojske i policije na Kosovo i Metohiju u broju koji je naznačen u Sporazumu. Redovno smo dobijali odgovor da je to političko pitanje i da KFOR nije nadležan za to, i da ga naše demokratske vlasti postave na višem nivou.

Uočljivo je da su svaki put, pri spominjanju naših vlasti, redovno naglašavali ono „demokratske,“ pa nismo znali da li nam se rugaju ili imaju neku drugu poruku za nas.

Počinjali smo u plenumu i završavali rad u plenumu. Sastanak je otvarao i završavao Načelnik KFOROV-ovog dela komisije. Nakon toga su potkomisije radile po svojim pitanjima. O svakom pitanju rada potkomisija na kraju sastanka smo mi načelnici zauzimali svoj stav, što je ulazilo u Zapisnik. Mi smo podnosili Izveštaj Zameniku Načelnika generalštaba general-pukovniku Svetozaru Marjanoviću, potpisniku Vojnotehničkog sporazuma sa naše strane, a oni Komandantu KFOR, generalu Džeksonu a kasnije italijanskom generalu Kabiđozi. Komisija KFOR-ovog dela, na čijem je čelu u to vreme bio francuski brigadni general Bruno Neve, uz nekoliko pukovnika iz zemalja članica NATO i mi, imali smo korektne odnose. Ipak, uočili smo, da su nas posle Vidovdana 2001 i izručenja Predsednika Slobodana Miloševića gledali drugačije kao da nas više nisu smatrali ozbiljnim sagovornicima. Ni pre toga nisu ozbiljno uzimali naše zahteve. Nakon tog događaja, skoro sve je izgubilo smisao.

Kao što sam spomenuo, pitanje koje smo redovno postavljali, bilo je povratak naše Vojske i policije u broju do 1000 na Kosovo i Metohiju.

„To je političko pitanje koje prevazilazi naša ovlaštenja. Njega treba postaviti Vaša demokratska vlast u Savetu bezbednosti. „Mi nemamo informaciju da je sa vaše strane to pitanje postavljeno!“– redovno je glasio odgovor koji nam je saopštavao general Neve.

A onda je neko doneo odluku da se Kosovski odred rasformira. I pored toga, mi smo insistirali na tom pitanju. I tada i sada verujem da smo svi mi Kosovski odred.

Iako je Komisija za vojna pitanja bila najveća, najviše pitanja bilo je iz nadležnosti komisije za policijska pitanja. Na čelu KFOROVOG policijskog tima bio je italijanski pukovnik GVIDO, a na čelu naše potkomisije bio je policijski pukovnik Dragan Božović.

Komisija za nestala lica imala je najteži zadatak. Predstavnici KFOR-a su redovno izlazili sa novim pitanjima. Sa druge strane naša pitanja su redovno odbijali da uzmu u razmatranje, tvrdeći da o tome nemaju nikakva saznanja i da „kosovske vlasti“, kako su ih redovno nazivali ne žele da im daju podatke. Činjenica da nismo imali mogućnost pristupa na teritoriju Kosova i Metohije, obaralo je efikasnost te komisije na nulu. Ni na jedno naše pitanje, pogotovu o nestalim licima, nikada nismo dobili odgovor. Opstrukcija na svim nivoima  je bila veoma uočljiva.

Ulazak u kopnenu Zonu bezbednosti

Kao što je poznato, 2001. Godine došlo je do pobune šiptarsko terorističkih snaga na prostoru opština Preševo, Bujanovac i Medveđa, što su nazivali Preševska dolina, s ciljem da zauzmu i preseku autoput, čime bi ponovo umešali međunarodnu zajednicu. Sa druge strane pokazali su da problem Kosova i Metohije nije bilo gušenje ljudskih prava šiptara od strane Srba, koje su oni redovno nazivali Miloševićev režim, što je iskorišteno kao izgovor i opravdanje za agresiju NATO na SRJ.

Tada se pokazalo da je postojanje kopnene zone bezbednosti neodrživo i doneta je odluka da naše snage u nekoliko faza preuzmu Kopnenu zonu bezbednosti.

Pripreme za preuzimanje Kopnene zone bezbednosti bile su duge i opsežne. Bila je to posebna operacija Združene komande, odobrena i usaglašena sa komandom KFOR. Za ulazak u Kopnenu zonu bezbednosti formirana je posebna Združena komanda, sa sedištem u Vranju na čijem se čelu nalazio general-potpukovnik Ninoslav Krstić. Formiranje te Komande pravdano je „potrebom da se reformiše Vojska i da se napravi otklon od proslavljenih komandanata 3.A i Prištinskog korpusa u čijoj se zoni nalazila KZB.

Tom prilikom Komisija je odigrala posebno značajnu ulogu. Sve se odvijalo pod našom kontrolom. Iako je za tu priliku po protokolu ulaska bilo niz dodatnih ograničenja, Komisija je taj zadatak obavila uspešno.

Pripadnici KFOR su liniju između centralne Srbije i Kosova i Metohije nazivale „Border“ što znači granica, a mi smo insistirali prilikom naših zvaničnih razgovora da je to administrativna linija. Niti su oni odustajali od svog naziva, niti smo mi prihvatali taj naziv.

Jednom prilikom, za vreme ulaska naših snaga u Kopnenu zonu bezbednosti na delu„B,“ general Bruno Neve, neposredno pred njegov odlazak na novu dužnost, pozvao me malo u stranu i reče: „Generale, šta Vi stvarno mislite o budućnosti Kosova?“

„Kosovo i Metohija su naši i tu je sve poznato. Pitanje je dana kada će ono biti vraćeno u sastav Srbije. Ovaj ulazak naših snaga u Kopnenu zonu bezbednosti je prva faza u tom pravcu!“–odgovorih mu.

„Generale, to je već rešeno. Kosovo će biti nezavisna država. Vaše demokratske vlasti su se sa tim složile i ne čine ništa da to spreče.“ Ovo mi je rekao na nemačkom,koji je kao nekadašnji komandant alpske brigade govorio odlično,  a ja sam se oslonio na svoje gimnazijsko znanje. Bili smo bez prevodioca.„Unter uns gessagt“- kako je voleo reći.[1] Verujem da to on ne bi rekao zvanično pred celom Komisijom. Bio je oprezan u svakoj reči. Videlo se da ima iskustvo. Nakon njegovog odlaska na čelo komisije, došao je neki italijanski general, ali se u radu Komi-sije nije ništa promenilo.

Na kraju, istine radi, treba reći i sledeće:

Osim brojnih slabosti koje su od početka pratile rad Komisije i očigledne pristrasnosti takozvanih međunarodnih snaga, negativna kampanja koja se u to vreme intenzivno vodila protiv naše borbe na Kosovu i Metohiji, protiv onoga ko je u toj borbi bio Vrhovni komandant i protiv najviših komandanata te Vojske, bitno je uticala na rad Komisije. Nakon izručenja bivšeg Predsednika Slobodana Miloševića u Hag i  negativnog odnosa prema ruskom narodu, ubrzalo je odlazak ruskog kontigenta sa Kosova i Metohije. To je dodatno ohrabrilo napade na Srbe, a kod našeg naroda povećalo stepen nesigurnosti i uverenja da ih ima ko zaštiti.

Neretko su nas pripadnici KFOR-a pitali i tražili podatke o navodnim srpskim zločinima počinjenim na teritoriji Kosova i Metohije o kojim su saznali iz naše štampe,pa smo bili prisiljeni da se umesto pomoći našem narodu na Kosovu i Metohiji, bavimo odgovorima na pitanja koja su nam stalno nametana.

Posle dvojice generala, Ilije Brankovića i generala Mirka Starčevića, ja sam bio poslednji general na čelu našeg dela Komisije. Po mom odlasku, KFOR je takođe na čelo svog dela Komisije postavio pukovnika. Od tog trenutka, Komisija je i formalno smanjila svoj uticaj.Smanjeno interesovanje tadašnje vlasti za sudbinu našeg naroda na Kosovu i Metohiji, dovelo je do opadanja značaja Komisije. Brojno stanje je smanjeno, materijalna sredstva su još više ograničena, sastanci su se proredili a ionako mala efikasnost, postala  je još manja.

Sve je rađeno sa jednim ciljem. Trebalo je obesmisliti i Vojno-tehnički sporazum i Rezoluciju 1244. Vreme je pokazalo da je to već postignuto na terenu. Da li će i u Savetu Bezbednosti, ostaje da se vidi. Oni u našem društvu koji zagovaraju uvođenje sankcija Rusiji, namerno i neskriveno rade protiv Rezolucije 1244,  našeg naroda na Kosovu i Metohiji i celovitosti  naše zemlje.

Hvala

Miloš Đošan, general

Nekadašnji Načelnik Komisije za kontrolu primene Vojnotehničkog sporazuma.

                                                  

      ZNAČAJ REZOLUCIJE SBUN 1244 I KUMANOVSKOG SPORAZUMA

 

Društven-opolitička, ekonomska i vojno-politička kretanja u svijetu nas opominju, odnosno daju za pravo da treba  da se podsećamo na agresiju NATO na SRJ-Srbiju, da mlađim generacijama objašnjavamo kako nam je tzv. “demokratski Zapad“  1992. godine nametnuo  do tada  neviđene ekonomske sankcije u istoriji i zašto je 1999. godine izvršio agresiju, odnosno nametnuo rat – zašto istaknuti svetski teoretičari i političari javno naglašavaju da je ratom protiv SRJ 1999. godine počeo rat u Evropi.

Kritičari nam  “prigovaraju“ da je sve to poznato i da to ne treba svake godine ponavljati , povodom agresije NATO.

Da navedemo samo neke činjenice. NATO agresija na SRJ  je dio Programa SAD o uređenju Novog svetskog poretka, poslije razbijanja Varšavskog ugovora, po mjeri njenih interesa, demokratije i ljudskih prava.

U ostvarivanju svoje politike primenjivali su i danas primenjuju strategiju “podijeli pa vladaj“, za razliku od nacista koji  su primenjivali tezu “zavadi pa vladaj“. Njihova diplomatska politika je prljava, sa podmuklim potezima, lažima i prevarama.

Razbijanje SFRJ je bio dugotrajan plan Zapada i  dio je Programa – Plana prekomponovanja jugoistoka Evrope, razrađenog 1976. i 1977. godine (preko leta), kod Ministra odbrane Nemačke, o čemu nas je francuski general Pjer Mari Galoa informisao u Poruci srpskom narodu povodom 10-te godišnjice agresije NATO, jer zbog bolesti nije mogao da dođe na međunarodnu konferenciju. Poruku je poslao govoreći pred kamerom, koja je pročitana na konferenciji.[2]

U izradi Plana učestvovali su predstavnici SAD, Francuske, Engleske i Vatikana. U okviru tog plana psihološko-propagandna aktivnost za razbijanje SFRJ otpočela je 1984. godine.

Na čelu SKJ i Republika dovođeni su istomišljenici Zapada. Član Predsedništva SFRJ iz Srbije još 1987. godine dobio je ovaj Plan razbijanja u što nije  povjerovano. Zapad je formirao u Republikama i Pokrajinama stranke, koje su potom ozakonjene u okviru Programa za prelazak na višestranački sistem. Programe stranaka su radile pojedine zapadne zemlje, koje su imale prioritetan zadatak razbijanje zemlje  i  sve aktivnosti su usmjeravale.

Kako se planirane aktivnosti nije su odvijale predviđenim tokom podržano je razbijanje oružanim putem. Iscenirali su masakr na Markalama u Sarajevu, zašto su optužili Srbe, pokrenuli građanski rat, nove žrtve, razaranje materijalnih dobara – i umjesto prevazilaženja suprotnosti i pomirenja, kod novih generacija obnovljena je mržnja.

U razbijanju SFRJ Srbija i Crna Gora se nije su povinovale diktatu Zapada, odnosno SAD, već su formirale SRJ. Za ratove na prostoru Jugoslavije Zapad (SAD) je optužio Srbiju  (SRJ). Pošto u daljim pritiscima nije su uspjeli u namjeri da SRJ  prihvati njihov sistem vrijednosti, odnosno da nas pokore iscenirali su novi masakr u Račku, na KiM i krenuli u agresiju-rat protiv SRJ, Srbije i srpskog naroda. Rat su pokrenuli navodno zbog ugroženosti albanskog naroda, a na KiM bio je ugrožen srpski narod.

Trebalo je da prođe dvadeset godina od agresije NATO,  da bi se u Srbiji agresija nazvala pravim imenom. Odbranom u agresiji NATO zadivili smo cijeli svijet, što danas slobodoljubive snage i u državama članicama  NATO javno ističu. Srbija je kao i uvijek u istoriji pokazala da narod koji se bori za slobodu i u nemogućim uslovima ne može biti poražen. Između ostalog i ova poruka posebno smeta “demokratskom “ Zapadu. Ne smijemo zaboraviti da nas je napalo 19  tada najmoćnijih zemalja , da NATO u agresiji nije ostvario cilj, a trebalo je da nas pokori-okupira za 3 do 5 dana kao poklon jubilarnoj, pedesetoj godišnjici osnivanja NATO . Taj naš uspjeh je još značajniji kada imamo u vidu činjenicu da smo tada bili sami, bez saveznika, kao i u ekonomskim sankcijama 1992. godine.

I poslije 23 godine zapadna alijansa vrši pritisak da radimo na promjeni svijesti, da vaspitavamo mlade generacije kako je agresija bila opravdana, da su spriječili teror nad albanskim stanovništvom, da su donijeli slobodu u SRJ , odnosno Srbiji. A okupirali su dio teritorije Srbije, formirali tzv. državu Kosovo i izgradili vojnu bazu “Bonstil“, jednu od 800 vojnih baza u oko 70 zemalja širom svijeta.

Prijetili su da ćemo zažaliti ako ako budemo ispitivali posledice agresije NATO, posebno posledice od upotrebe osiromašenog uranijuma. Početkom ove 2022. godine oglasio se i komandant NATO snaga za Evropu Vesli Klark, da je agresije na SRJ bila opravdana. Pod njegovom komandom NATO je izvršio stravične zločine na čitavoj  teritoriji Srbije.  Pored bombardovanja civila i civilnih objekata, upotrebe osiromašenog uranijuma organizovali su otmice Srba radi trgovine ljudskim organima. I to je, kako neki stručnjaci objašnjavaju građanima Srbije, najdemokratskija zemlja na svijetu.Samo ovih nekoliko primjera pokazuju licemerje zapadne američke demokratije, kako je u žargonu zovu dvostrukim aršinom.

Danas neprekidno defiluju brojni evro atlanski mirotvorci, visoki predstavnici i otvoreno, čak drsko prijete da zaboravimo agresiju NATO i prihvatimo njihove vrijednosti. Stalno ističu da poštuju naš suverenitet da sami treba da izaberemo put, ali naglašavaju da je u interesu Srbije da prihvatimo njihove vrijednosti, da se odreknemo Dejtonskog sporazuma i Republike Srpske, da priznamo tzv. Kosovo i da nas kao nezavisne države prime u EU, zajednicu ravnopravnih naroda.

Poseban cinizam ispoljavaju u zahtjevu da priznamo da smo genocidan narod, da izglasamo Rezoluciju kojom se negira genocid u Srebrenici. Srbe protjerali sa vjekovnih ognjišta, izvršili genocid nad Srbima a hoće da nas proglase genocidnim. Zar je ovome potreban komentar?

Ne smijemo da zaboravimo da su SAD  sa Zapadnom Evropom razbile  SFRJ, a onda jednu po jednu “nezavisnu“ i “demokratsku “ državu primali u zajednicu demokratskih nezavisnih država. A kakva je ta ravnopravnost ne treba trošiti riječi za objašnjavanje.

Pošto NATO (čitaj SAD) za 99 dana nije ostvario postavljene ciljeve bio je primoran da pregovara, da u skladu sa njihovom prljavom diplomatskom igrom, potpiše Kumanovski sporazum i prihvati Rezoluciju SB UN 1244.

Moramo stalno podsjećati da Vojska  SRJ nije poražena, nije potpisala kapitulaciju, nije razoružana, AP KiM nije okupirana oružanim putem. Zbog neuspeha i gubitaka, odlučnog otpora naroda i Vojske agresor je pribegao pregovorima, Vojnotehničkom sporazumu i prihvatanju Rezolucije 1244 OUN, da bi izbegao “sramotu“ i da bi kasnije političkim i drugim manipulacijama izbegli preuzete obaveze i Srbiju, ako se ne povinuje njihovom diktatu, doveli u nepovoljan položaj. Vojska SRJ stvorila je povoljne pregovaračke uslove SRJ-Srbiji, povukla se sa teritorije KiM, prema Vojnotehničkom sporazumu, u savršenom vojnom poretku, dok su protivničke snage pri posedanju ispoljile brojne slabosti. Između ostalog i zbog toga se, kao i herojskog otpora Vojske i naroda, nisu odlučili da idu u kopnenu operaciju, kako su bili planirali.

Otpor u agresiji NATO, uprkos gubicima u ljudstvu i velikim materijalnim razaranjima, je veliki kapital Srbije, čiji primer otpora agresoru i borbe za slobodu ističu sve slobodoljubive zemlje i narodi svijeta.

U skladu sa njihovom prevarantskom politikom ignorisali su Rezoluciju Savjeta bezbijednosti OUN broj 1244, prema kojoj je SR Jugoslavija suverena država u čijem je sastavu AP Kosovo i Metohija. Pored garantovanja suvereniteta  bio je predviđen i povratak Odreda vojske i policije SRJ. Postepeno su prećutkivali sve njene odredbe, da  bi na kraju postupali suprotno, a danas vrše pritiske da je izmijene,

Umjesto primjene odredaba Rezolucije  izgradili su vojnu bazu Bonstil, najveću vojnu bazu izgrađenu posle Drugog svetskog rata, van teritorije SAD, dozvolili su  (odnosno planirali) pogrom preostalog srpskog stanovništva na KiM ,17. marta 2004. godine, kada su, pored civilnih žrtava, razorili domaćinstva i spomenike srpske materijalne kulture – uništili su ukupno 34 crkve i manastira Srpske pravoslavne crkve. A ovi spomenici materijalne kulture striji su nekoliko stotima godina od američke države. Kosovo i metohija za nas treba je privremeno okupirana teritorija.

Svjesni smo  da  na rješenje utiču današnja snaga Srbije i geopolitički odnosi u svijetu, ali i činjenice da nacionalno dostojanstvo i nacionalna sloboda treba da su ispred evropskih i drugih ponuđenih vrijednosti. U rješavanju svih spornih pitanja i uopšte za spoljnopolitičku aktivnost odredbe Rezolucije SB UN su temelj i okosnica od kojih se ne može odstupati.

 

 

9.6. 2022. godine                                                       General-major u penziji

Dr Luka Kastratović

 

[1]Među nama rečeno

[2] Pjer-Mari Galoa, “Poruka sroskom narodu, Beogradski forum za svet ravnopravnih, 2009. godine