Vojska u devedesetim i dvehiljaditim
Izlaganje Zlatoja Terzića, general-potpukovnika u penziji,
27.05.2010.godine na okruglom stolu “Devedesete i dvehiljadite”.
Okrugli sto organizovao je Beogradski forum za svet ravnopravnih.

 Uloga vojske

“U telu jednog naroda organ sile to je njegova vojska… Vojska nije odgovorna ni za časnost uzroka koji su izazvali borbu, ni za pravičnost i čovečnost uslova koje pobedilac nameće pobeđenome. Ako bi vojska poželela da ona ceni ono što narod namerava da radi i o umesnosti borbe, onda bi se ona umešala u tuđ posao i izašla bi iz svoje stvarne uloge; ona bi tada zamenila organ državne uprave i prouzrokovala najveće rasulo.

Jedino organ koji državom upravlja pozvan je da ukršta mačeve i da naređuje prekid borbe. Kada je mač već izvađen, onda se čast vojske sastoji u tome da se njime služi snažno, vešto i hrabro, sa punim požrtvovanjem za svoj narod.”

Vojska je instrument sile naroda, odnosno, države. Osnovna uloga vojske je da štiti slobodu, nezavisnost i teritorijalni integritet države od spoljnjeg oružanog ugrožavanja. Osim toga vojska se može upotrebljavati za smanjenje i odklanjanje posledica elementarnih nepogoda ( poplave, požari,zemljotresi i sl.) i akcidenata koji uzrokuju hemijsku, biološku ili neku drugu opasnost. Vojska se može angažovati i za učešće u međunarodnim vojnim mirovnim misijama. Može se reći da je upotreba vojske u svim navedenim slučajevima časna i moralna.

Vojska može da bude upotrebljena, odnosno, zloupotrebljena i u druge svrhe kao što su osvajanje tuđih teritorija, podjarmljivanje drugih država i naroda, nametanje sopstvenih interesa drugim državama i narodima itd.. Vojska može da bude zloupotrebljena i za gušenje slobode i demokratije u sopstvenoj državi.

Važno je uočiti i istaći da u svim navedenim slučajevima vojska deluje kao instrument sile na osnovu odluka organa koji upravlja državom, odnosno, političkog rukovodstva države. Tako treba i mora da bude. Dokle god vojska deluje na osnovu i u okviru odluka političkog rukovodstva države ona izvršava svoju ulogu, a pri tome ne snosi odgovornost za moralnost tih odluka. Vojni komandant ima na hiljade dilema, ali jedna nije i nikada ne može i ne sme da bude njegova, a to je – da li je rat opravdan ili ne? Ta dilema je u nadležnosti i odgovornosti političkog rukovodstva zemlje.

Vojska nema pravo da ocenjuje valjanost odluka političkog rukovodstva države. Ona jedino ima pravo da upozori političko rukovodstvo države u slučaju kada zadatak koji se postavlja pred nju nije realan, ali i tada mora da pristupi njegovoj realizaciji, ako to političko rukovodstvo traži. Ako vojska počne da ocenjuje valjanost odluka političkog rukovodstva države onda ona izlazi iz svoje uloge, meša se u politički život zemlje i, praktično, preuzima ulogu organa koji upravlja državom . U tom slučaju, prvo stradaju sloboda i demokratija, zatim ekonomija, a na kraju i država.

*Andre Gave, Veština komandovanja, VINC, Beograd, 1993.,str. 105 i 106.

 

 Jugoslovenska narodna armija

 

“Ovlastiti generale i oficire da, pod bilo kojim okolnostima sem kad predstvljaju garnizon utvrđenog mesta, polože oružje na osnovu separatne kapitulacije, nesumnjivo bi bilo propraćeno opasnim posledicama. Otvoriti ta vrata kukavicama, ljudima slabe energije ili čak zavedenim hrabrim ljudima, znači uništiti vojnički duh naroda.  … Vanredna situacija zahteva vanredno rešenje. … Koliko su naizgled nemogućih stvari izveli odlučni ljudi kojima je smrt bila jedina alternativa..

Nijedan vladar, nijedan narod, nijedan general ne može biti siguran ako se oficirima dozvoli da kapituliraju na bojištu i polože oružje na osnovu dogovora povoljnog po njih i trupe pod njihovom komandom, ali suprotnog interesima ostatka armije. Izvući svoju glavu iz opasnosti da bi ste svoje drugove gurnuli u još veću opasnost, očigledno je niskost. Takvo ponašanje treba proskribovati, proglasiti beščasnim i kažnjavati smrću.” (Napoleon)*

Jugoslovenska narodna armija (JNA) izašla je iz drugog svetskog rata sa oreolom pobednika i sa ogromnim borbenim iskustvom. U posleratnom periodu razvila se u respektivnu oružanu silu.

Planeri razbijanja Jugoslavije videli su u JNA snažnu prepreku ostvarenja svojih ciljeva i uporno su nastojali da umanje njenu borbenu sposobnost, a istovremeno da stvore realnu snagu koja će moći da joj se suprotstavi. Radili su to uporno i strpljivo.

Rukovodstvo Srbije smatralo je da o JNA i dešavanjima u njoj neko drugi  treba da vodi računa. Rukovodstva ostalih republika, a pre svega Slovenije i Hrvatske, nisu se tako ponašala. Izborili su se da osnovni kriterijumi za napredovanje oficirskog kadra i za postavljanje na ključne dužnosti budu nacionalni ključ, zatim moralnopolitička podobnost, a tek potom vojnostručna osposobljenost.. Nacionalni ključ im je  omogućio da, bez obzira na ukupan broj oficira njihove nacionalnosti i njihov kvalitet, ravnopravno učestvuju u popuni ključnih dužnosti u svim komandama uključujući Generalštab (GŠ) JNA i Savezni sekretarijat za narodnu odbranu(SSNO). Moralnopolitičku podobnost vešto su, između ostalog, koristili i za negativnu selekciju srpskog, crnogorskog i, uopšte, projugoslovenskog kadra.

Zakonom o narodnoj odbrani iz 1969. I 1974.godine izvršena su dva glavna udara na JNA: uvedena je teritorijalna odbrana, a sistem vojne obaveze (regrutovanje, popuna i mobilizacija JNA) prenešen je u nadležnost republika i pokrajina.

Teritorijalna odbrana (TO) je definisana kao deo oružane sile SFRJ, ali i kao najširi oblik organizovanja opštenarodnog otpora u republici, pokrajini i opštini. Na čelu TO bili su štabovi TO koji su za svoj rad odgovarali organu društvenopolitičke zajednice (republike, pokrajine) koji ih je formirao. Niži štabovi TO bili su potčinjeni višim štabovima TO. Stvorena je oružana sila koja će se suprotstaviti JNA kada to separatistima bude potrebno.

Premeštanjem  sistema vojne obaveze u nadležnost republika i pokrajina JNA je učinjena zavisnom od njih za regrutovanje, popunu i mobilizaciju, a time i za svoju borbenu gotovost.

*Rasprave o ratnoj veštini, VINC, 1991.,str.334.

U daljim pripremama za razbijanje Jugoslavije izvršena su, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, još dva, izuzetno promišljena i perfidna, udara na JNA. Prvo, podoficiri su, praktično, ukinuti u JNA. Drugo, donešena je odluka da se na služenje vojnog roka upućuje odmah nakon srednje škole bez obzira na upisane studije.

Posledice ukidanja podoficira po borbenu gotovost JNA bile su ogromne. Ogledale su se u velikom padu kvaliteta borbene obuke vojnika, slabijem održavanju naoružanja i vojne opreme i degradaciji oficirskog kadra.

Nosioci borbene obuke vojnika su, oduvek, a i sada u svim armijama sveta bili podoficiri. To je njihov posao i za to su osposobljeni. Oficir se u vojnoj akademiji ne osposobljava za pojedinačnu obuku vojnika, kao što se ni diplomirani inženjer mašinstva tokom studija ne osposobljava da radi na strugu. U nedostatku podoficira, oficiri su morali da preuzmu pojedinačnu obuku vojnika, a pošto ih nije bilo dovoljno ( često samo jedan, ređe dva, a veoma retko tri u četi-bateriji) često su obuku vojnika prepuštali desetarima, a ni jedni ni drugi za to nisu bili dovoljno ili namenski osposobljeni.

Podoficiri, kao četne-baterijske starešine,  bili su, u osnovnim jedinicama, nosioci čuvanja i održavanja naoružanja i vojne opreme.  Njihovim ukidanjem i taj posao morali su da preuzmu oficiri. Obzirom da, objektivno, nisu mogli da urade sav taj obim posla, čuvanje i održavanje naoružanja i vojne opreme prepuštano je nekom vojniku koji bi za to bio izabran i određen od strane komandira osnovnih jedinica. Naoružanje i vojna oprema ubrzano su propadali.

Radeći, prvih desetak godina službe nakon završetka Vojne akademije, posao podoficira, kvalitet oficira je, objektivno, degradirao. Ako bi diplomirani inženjer mašinstva, desetak godina nakon završetka studija radio na strugu šta bi nakon toga bio? Inženjer, majstor, a najverovatnije, ni jedno ni drugo. Iste posledice trpeli su i oficiri JNA. Postepeno su onesposobljavani za svoju osnovnu ulogu – komandovanje.

Upućivanje na služenje vojnog roka odmah nakon srednje škole ostavilo je jedinice bez značajnog stabilizirajućeg faktora koji su imali vojnici koji su završili studije. Međutim, glavni problem koji je iz toga proistekao bio je uništavanje kvaliteta rezervnog oficirskog kadra. Rezervni oficiri postajali su kandidati sa srednjom školom . Po pravilu, nakon služenja vojnog roka nikada nisu dolazili na rukovodeća mesta u građanstvu. Prilikom mobilizacije ratne jedinice u sastavu njihovih jedinica bili su fakultatski obrazovani vojnici, a često i njihovi rukovodioci u preduzećima u kojima su radili u građanstvu. Takvi rezervni oficiri, jednostavno, nisu bili intelektualno dorasli da stanu pred stroj svoje jedinice, da organizuju obuku ili da je povedu na izvršenje zadatka. To je jedan od osnovnih uzroka rasula  mobilisanih ratnih jedinica  1991. godine.

Tito je, kao njen vrhovni komandant, poklanjao veliku pažnju JNA. Za njegovog života niko se nije usuđivao da otvoreno dovodi u pitanje njen integritet.   Nakon njegove smrti situacija se brzo promenila. Postalo je očigledno da je JNA svačija i ničija. Predsedništvo SFRJ, kao njen nominalni kolektivni vrhovni komandant, nije imalo snage da štiti JNA jer su u njemu sedeli i oni koji su želeli da se ona što pre dezintegriše. Republikama je bila bliža teritorijalna odbrana i policija. Bili su njihovi, a JNA je bila tamo nečija, kojoj treba dati što manje, a koja je istovremeno pogodna da se na nju prebaci krivica za svoje promašaje. Tako su se ponašale sve republike. Čak su se i rukovodstva preduzeća, prilikom obustava rada zato što radnici nisu dobili plate, pravdali da para nema jer su “otišle za vojsku”!

Sredinom osamdesetih počeli su napadi na JNA u sredstvima informisanja. Na žalost, povode za to davao je tadašnji savezni sekretar za narodnu odbranu (Mamula), ali ako povoda i nije bilo afere su izmišljane. U tome je prednjačila Slovenija, ali se na sličan način ponašalo i u ostalim republikama. Jugoslovensku narodnu armiju nije imao ko da brani.

Onda su usledili udari na JNA koji su bili uvod u razbijanje Jugoslavije. Prvo je Slovenija 1990.godine prestala da upućuje regrute u JNA. Njen primer je, ubrzo, sledila i Hrvatska. Eventualna mobilizacija jedinica JNA u Sloveniji i Hrvatskoj više nije bila moguća, jer bi trebalo da je izvrše organi u sistemu vojne obaveze, a oni su bili u ingerenciji republika.Tim činom Jugoslovenska narodna armija je izgubila svoj identitet, odnosno,  prestala je da bude zajednička oružana sila svih naroda države SFRJ.

Razbijači Jugoslavije, u prvom redu rukovodstva Slovenije i Hrvatske, postajali su sve agresivniji. Stvaraju i naoružavaju paravojne formacije. Iniciraju napade na objekte i pripadnike JNA, kao i na članove porodica pripadnika JNA. Slika davljenja vojnika u Splitu obišla je ceo svet. Bilo je krajnje vreme da se nešto učini. Predsedništvo SFRJ, kao kolektivni vrhovni komandant oružanih snaga SFRJ (organ koji upravlja državom), sredinom marta 1991.godine tri dana zaseda i raspravlja o uvođenju vanrednog stanja. Glasovima članova Predsedništva iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Makedonije i Kosova i Metohije sprečeno je donošenje takve odluke. Organ koji upravlja državom nije izvadio mač iz korica. Od tada Predsedništvo SFRJ više praktično i ne funkcioniše. Tim činom Jugoslovenska narodna armija gubi svoj legitimitet.

Jugoslovenska narodna armija ostaje prepuštena sama sebi, bez legitimnog pokrića za bilo kakvu akciju osim ustavne floskule da joj je jedna od uloga zaštita ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta zemlje. Takvu ulogu dobila je kao zajednička oružana sila države SFRJ, a ona to više nije. Osim toga, za njeno angažovanje nophodna joj odluka nadležnog organa političke vlasti, a on ju je ostavio na cedilu. Slovenija i Hrvatska, a nešto kasnije i Bosna i Hercegovina,  i njihovi strani pomagači iskoristili su takvu situaciju za pokretanje medijske hajke protiv JNA. Proglašena je zločinačkom i izazivačem rata. To što je predsednik Hrvatske Franjo Tuđman javno rekao: “Rata ne bi bilo da ga mi nismo hteli”, nije tada, a ni sada ne smeta seceonistima i njihovim stranim pomagačima da JNA proglašavaju izazivačem rata i agresorom. Za njih je svaki pripadnik JNA iz tog vremena – ratni zločinac.

Mnogi ljudi koji su želeli očuvanje Jugoslavije postavljaju pitanje – zašto JNA nije izvršila vojni udar i sprečila njeno razbijanje? To nije bilo moguće iz, najmanje, tri razloga. Kao prvo, rukovodeća struktura SSNO, GŠ VJ, komandi armija, RV i PVO i RM, formirana striktno po nacionalnom ključu (skoro kao Predsedništvo SFRJ) onemogućavala je donošenje takve odluke. Drugo, u istoriji nije zabeležen uspešan vojni udar u viševerskim i višenacionalnim državama vojskom baziranom na sistemu opšte vojne obaveze.Treće, da bi vojni udar uspeo i imao smisla neophodno je da u zemlji postoji realna politička snaga koja ima iste ciljeve i kojoj vojska može što pre da preda političku vlast. U Jugoslaviji takve snage nije bilo.

U svakom slučaju, i da su postojali realni uslovi da JNA uspešno izvede vojni udar to bi takođe bilo zlo. Ako ne postoji institucijalizovana politička volja raznih naroda da žive u istoj državi na to ih se ne može naterati. Kasniji razlaz bi bio još teži i krvaviji. Mešanje vojske u politički život zemlje nikada ne vodi dobrome. Poređenje sa majskim prevratom u Srbiji 1903.godine je jako diskutabilno. Tada je  vojska u Srbiji  imala sve  uslove da vojni udar uspe. Međutim, još niko nije napravio pažljivu analizu veze tog vojnog udara sa dešavanjima u narednih petnaestak godina u kojima je Srbija izgubila bezmalo jednu trećinu stanovništva i nestala kao država. Mnogi će reći da majski prevrat nema veze sa tim, ali niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da bi se sve to dogodilo da prevrata nije bilo.

Rezultat martovskog zasedanja Predsedništva SFRJ bio je da je zavesa konačno dignuta i  drama je mogla da počne. Došlo je vreme za seceoniste da ostvare  svoje, dugo i pažljivo, pripremane planove. Uostalom i berlinski zid je već srušen. Nemačka se ujedinila i došlo je vreme  za reviziju rezultata oba svetska rata. Unapred su određeni dobri i loši momci. Sve je bilo spremno.

Šta su nakon toga činile komande i jedinice JNA?  Nastojale su da zaštite same sebe, svoje pripadnike i svoje objekte od oružanih napada separatista. Pokušavale su da spreče etničke sukobe. Htele ili ne,  postepeno su uvlačene u te sukobe. Mnogi oficiri JNA imali su utisak da učestvuju u dvostranoj vežbi gde je komanda zajednička, ali uz upotrebu bojeve municije. Kad god bi neka jedinica JNA i dobila neki borbeni zadatak i počela da ostvaruje uspeh bila bi zaustavljena i vraćena na početne položaje. Činjeno je to na razne načine. Nekada direktnim naređenjem, nekada nekakvim dogovorom o prekidu vatre koji druga strana nikad nije poštovala, a nekada uskraćivanjem svake vatrene i druge podrške. Ako bi jedinica JNA trpela gubitke i poraze bila bi, uglavnom, prepuštena sama sebi. Mnogi oficiri su bili zbunjeni. Dilema da li je rat opravdan ili ne, postala je njihova.  U takvoj situaciji, jedni su počeli da odlučuju i dejstvuju nezavisno od pretpostavljene komande sa ciljem da sačuvaju i izvuku ljudstvo i naoružanje. Pri tome, neki od njih su, u nemogućnosti da zaštite objekte JNA od napada separatista dizali u vazduh i sebe i te objekte kako naoružanje i municija ne bi došli u ruke separatistima.  Drugi su bili neoprezni i lakoverni, a posledice toga bili su veliki gubici JNA u verolomnim napadima separatista kao, na primer, u Sarajevu i Tuzli. Treći su se predavali sa svim ljudstvom i svom borbenom tehnikom. Različitih sudbina bilo je mnogo, bilo je junaka, ali i kukavica.

Na teritoriji Jugoslavije, gde je to bilo moguće, u prvoj polovini 1991. godine izvršena je mobilizacija ratnih jedinica. Odziv je bio sto odsto. Mobilisane jedinice držane su neko vreme bez ikakvog angažovanja i bez organizovanih aktivnosti, a zatim demobilisane. Nakon nekog vremena izvršena je druga mobilizacija. Odziv je bio osamdeset odsto. I te jedinice su nakon nekog vremena demobilisane. Usledila je treća*  mobilizacija. Odziv je bio ispod 60%.

*”Samo onaj ko je dokraja upoznat sa nedaćama rata može dokraja  shvatiti kako da ga domaćinski vodi. Dobro upućeni vojskovođa ne ide na dve regrutacije, niti tovari komordžijska kola više no dvaput.” (Sun Cu Vu, 6.vek pre naše ere – Rasprava o ratnoj veštini, VINC, 1991., str.19)

Pad odziva posledica je izostanka jasnog cilja i odluke – šta sa mobilisanim jedinicama? Uz to, mobilizaciju je pratila veoma slaba organizacija rada sa mobilisanim jedinicama što je posledica dugogodišnje degradacije profesionalnog i rezervnog oficirskog kadra, o čemu je, već, bilo reči. Bilo je velikih propusta u organizaciji prihvata, opremanja, smeštaja i ishrane mobilisanog ljudstva Organizovane obuke mobilisanih sastava skoro da nije bilo.  Ozbiljni ljudi koji su mobilisani govorili su:  “Ili nam dajte da nešto radimo ili nas pustite kući pa zovite kad vam zatrebamo. Ne možemo ovako da sedimo po ceo dan besposleni, a pijančili i kockali nikada nismo.”

Tadašnja rukovodstva Srbije i Crne gore snose  deo odgovornosti za stanje u mobilisanim jedinicama JNA. Bez njihove, makar prećutne saglasnosti, ne bi razne akcije  protiv mobilizacije bile pažljivo i promptno praćene od strane medija. Na traženje tih rukovodstava donešena je odluka da se, umesto smene angažovanih ratnih jedica drugim, kako se to inače čini. vojnički sastav u  angažovanim ratnim jedinicama menja svakih 45 dana. Takva odluka  bila je potpuno besmislena i poražavajuća za, ionako već znatno oslabljenu, borbenu moć jedinica. Ratne jedinice sa novim, uglavnom na brzinu prikupljenim ljudstvom, bez odgovarajuće strukture i kvalifikacija, bile su potpuno onesposobljene. Radi ilistracije, takva odluka je ravna odluci da se odjednom otpusti iz neke fabrike 4000 radnika (približno toliko ima vojnika u brigadi), da se umesto njih dovede drugih 4000 ljudi, prikupljenih sa ulice, i isti dan organizuje nastavak rada fabrike. Samo u slučaju brigade posledice su znatno teže jer su u pitanju  bili životi ljudi.

Dobrovoljci su posebna priča. Uz svo uvažavanje motiva i dobronamernosti jednog  broja dobrovoljaca, činjenica je da je bilo javljanja u dobrovoljce i iz niskih pobuda, psihički nestabilnih ljudi, a bilo je i onih koji su mislili da idu na svadbu, pa kad bi shvatili pravu situaciju odmah su tražili da idu kući. Sama “institucija” dobrovoljca je diskutabilna. Ako postoji sistem vojne obaveze, vojnosposobni građani imaju svoj ratni raspored, a oni koji nisu vojno sposobni ne mogu da budu ni dobrovoljci. Ako neko želi da ide u rat ranije, ne može da se pridruži jedinici koja kreće na položaje bez znanja i saglasnosti organa u sistemu vojne obaveze, jer na taj način ruši popunu jedinice u kojoj ima ratni raspored. Takvih slučajeva bilo je mnogo, a veliku odgovornost za to snose  komande ratnih jedinica koje su primale dobrovoljce mimo ustaljene procedure.

Neke političke stranke su formirale svoje dobrovoljačke jedinice sa stranačkim oznakama i stranačkim ciljevima. Kad im je odgovaralo, uglavnom zbog snabdevanja, te jedinice bi se stavljale pod komandu nadležne komande JNA, ali su, isto tako, često napuštale svoje položaje, a da se nikom ne jave. Bilo je i dobrovoljačkih jedinica koje su formirali pojedinci iz različitih pobuda. Zbog svega toga, na teritoriji zahvaćenoj borbenim dejstvima često je vladao pravi metež. Jedan od advokata koji je uspešno branio oficira JNA u Hagu, po povratku u Beograd je izjavio da u Hagu nije utvrđen nijedan ozbiljniji (organizovan) zločin tamo gde je bila jedinica JNA.

Jugoslovenska narodna armija postepeno je napuštala teritorije zahvaćene borbenim dejstvima i izvlačila se u Srbiju i Crnu Goru. Početkom 1992.godine taj proces je završen.

 

Vojska Jugoslavije

“Na pitanje da li je rat zanat ili nauka veoma dobro je odgovorio vitez Folar rekavši: “Rat je za neuke zanat, a za učene nauka”. (Maršal Moric Saksonski, 18.vek)*

Početkom 1992.godine republike Srbija i Crna Gora formirale su Saveznu Republiku Jugoslaviju. Nova država je, kao svoju oružanu silu, formirala Vojsku Jugoslavije.

U Saveznoj Republici Jugoslaviji (SRJ) odnos republika prema Vojsci Jugoslavije bio je sličan njihovom odnosu prema JNA u SFRJ. I Vojska Jugoslavije bila je svačija i ničija. Bilo je mnogo nepoverenja u vojsku, posebnu, u prvom periodu od strane rukovodstva Srbije. To se, najviše odrazilo na finansiranje vojske. Vojni budžeti su izglasavani daleko ispod minimalnih potreba, ali ni takvi nikada nisu realizovani više od 70%. Vojska Jugoslavije je jedva preživljavala. Velike količine naoružanja i vojne opreme, “čuvani” su pod vedrim nebom (reč je o sredstvim izvučenim sa ratom zahvaćenih područja). Pripadnici VJ i članovi njihovih porodica koji su se izvukli na teritoriju SRJ sa ratom zahvaćenih područja nisu dobili status izbeglica. Država nije preuzela brigu o njima. Nabavke novog naoružanja i vojne opreme nije bilo, kao ni značajnijeg remonta postojećeg naoružanja. U jednom periodu, u trajanju od skoro šest meseci, vojnici su skoro svaki dan, za doručak i večeru, dobijali isto – po pola konzerve paštete. A, bar je hrane u Srbiji bilo. Bilo je i novca, ali se on trošio za druge, manje važne, potrebe i za formiranje sloja novih bogataša.

Takav odnos nastavljen je i posle oktobra 2000.godine od strane obe republike. Ilustrativna je izjava vršioca dužnosti predsednika vlade Srbije nakon atentata na premijera Đinđića, kada je već saopšteno da je atentat izvršio pripadnik MUP-a, da “nema poverenja u vojsku”. Izjavu nije potkrepio ni jednim jedinim argumentom.

Građanski rat u Bosni i Hercegovini, a time i u Jugoslaviji, okončan je Dejtonskim sporazumom. Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma nisu okončani pritisci na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Oni su i pojačani. Još u toku rata u Bosni i Hercegovine izrečene su prve pretnje od strane čelnika NATO i SAD o mogućem napadu na Jugoslaviju. Vojska je te pretnje shvatila ozbiljno. Već naredne, 1994.godine, u vojnim školama izrađeni su modeli mogućeg napada NATO na Jugoslaviju i modeli moguće odbrane od takvog napada. Na tim modelima osposobljavan je oficirski kadar Vojske Jugoslavije za odbranu zemlje. Nakon završetka agresije, analize su pokazale da je tačnost predviđanja u tim modelima bila preko 80%.

Za razliku od situacije 1991.godine, političko rukovodstvo zemlje je, 1999.godine, preuzelo svoju odgovornost – donelo je odluku o proglašenju ratnog stanja. Takođe za razliku od 1991.godine, zbunjenosti i straha kod oficirskog kadra nije bilo. Iako suočeni sa najvećom silom u istoriji čovečanstva, znali su svoj zadatak. Organ koji upravlja državom pozvao je vojsku na odbranu zemlje, a kroz obuku su naučili šta treba da rade. I to su radili, mirno i sa puno samopouzdanja. Uspeli su da svedu gubitke ljudstva i borbene tehnike na minimum i da sačuvaju visok nivo borbene sposobnosti svojih jedinica. Neprijatelj nije, svojom vojnom silom, ostvario planirane ciljeve.

* Rasprave o ratnoj veštini, VINC, 1991., str.233

Sve dok organ koji upravlja državom nije naredio prekid borbenih dejstava, neprijatelj nije, i pored silnog nastojanja, uspeo ni za jednu stopu da prodre na našu teritoriju. Time je Vojska Jugoslavije u potpunosti izvršila svoj zadatak. Priznanja Vojsci Jugoslavije usledila su iz celog sveta, pa i od čelnika samog NATO pakta.

Rat vodi država celinom ili delom svojih sveukupnih resursa. Vojska je, u okviru toga, zadužena za jedan od sadržaja rata, za oružanu borbu. Oružana borba može da bude, ali i ne mora, glavni sadržaj rata. Vojska može da pobedi ili da bude poražena u oružanoj borbi, ali rat dobija ili gubi država. Teoretičari ratne veštine spoznali su pre više hiljada godina da se rat dobija ili gubi mnogo pre nego što do oružane borbe  i dođe, a u zavisnosti od postupaka i odluka organa koji upravlja državom.

U jednom kratkom periodu Vojska Jugoslavije bila je preimenovana u Vosku Srbije i Crne Gore, a onda je došlo do razlaza Srbije i Crne Gore.

 

Vojska Srbije

Posle više od osamdeset godina  Srbija se javlja kao samostalna država. Država Srbija za svoju oružanu silu formira Vojsku Srbije.

Vreme je kratko za temeljniju ocenu položaja Vojske Srbije. Nesporna je činjenica da je sistem vojne obaveze, u Srbiji negovan više od dva veka, za vrlo kratko vreme potpuno degradiran. Učinjeno je to kroz instituciju civilnog služenja vojnog roka, a na način koji nije zabeležen nigde u svetu.

Koliko se može razumeti, stav aktuelnog političkog rukovodstva je da Srbija više neće da ratuje. Da se zbog toga ide na manju profesionalnu vojsku i da se od 2011.godine ukida služenje vojnog roka.

Odnos političkog rukovodstva Srbije prema oružanoj sili Srbije, možda, najbolje ilustruju dva događaja koji, samo na prvi pogled, nemaju ničeg zajedničkog sa vojskom.  Prvi je brisanje Ribnikara iz logoa Politike (što im je trebalo da ginu za otadžbinu), a drugi je odnos čelnih ljudi političkog rukovodstva Srbije prema proslavi 200-te godišnjice prvog srpskog ustanka.  Nijedan se nije pojavio na toj proslavi. Poruka je jasna .

 

Kakva vojska Srbiji treba?

“Dakle, ko hoće mir neka se sprema za rat.”(Flavije Vegecije Renat, 4.vek)*

Političko rukovodstvo države definiše i stvara vojsku u skladu sa svojim ciljevima. Pri tome ima u vidu tri osnovna faktora. S jedne strane to su operativne potrebe, a sa druge strane to su demografske i materijalne mogućnosti.

Operativne potrebe proizlaze iz procenjenog obima i jačine oružanog ugrožavanja zemlje spolja i iz ciljeva koje političko rukovodstvo želi da postigne.

*Rasprave o ratnoj veštini, VINC, 1991., str.70.

Demografske mogućnosti su određene brojem vojnosposobnog stanovništva umanjenim za druge potrebe države (proizvodnja, administracija, održavanje reda, zaštita stanovništva i materijalih dobara, itd.).

Materijalne mogućnosti određene su stanjem privrede i mogućnostima pomoći i nabavki iz inostranstva.

Vojska se može organizovati i pripremati pravovremeno ili u slučaju neposredne potrebe. Odluku o tome donosi političko rukovodstvo države, ali rešenje može da bude i iznuđeno. Pravovremeno i kontinuirano pripremanje i organizovanje vojske zahteva veće materijalne izdatke tokom mira. Organizovanje i pripremanje vojske u slučaju neposredne ratne opasnosti ili okupacije izaziva znatno veće ljudske žrtve i ogromna materijalna razaranja. Srbija je u protekla dva veka tri puta organizovala vojsku u iznudici – u prvom i drugom srpskom ustanku i u otporu okupaciji u drugom svetskom ratu.

Vojska može da bude bazirana na sistemu opšte vojne obaveze, da se sastoji isključivo od profesionalnog sastava ili da predstavlja kombinaciju ta dva sistema.

U starom veku većina država bazirala je vojsku na sistemu vojne obaveze. Tako je bilo u Egiptu, državama stare Grčke, Persiji, Rimu, itd. Interesantno je, a i poučno, da su neke od tih država naglo propale kada su sistem vojne obaveze zamenile profesionalnim (plaćeničkim) vojskama. Rim je najbolji primer za to.

Srednji vek, osim u Turskoj, karakterišu profesionalne, plaćeničke i nasilno mobilisane vojske. Turska je, u periodu dok je imala sistem opšte vojne obaveze, žarila i palila Evropom, Azijom i Afrikom. Kada joj se sistem opšte vojne obaveze degradirao Turska je naglo počela da propada.

Francuska revolucija vraća sistem opšte vojne obaveze. Uz svo uvažavanje vojničkog genija Napoleona, francuska vojska je postizala pobede zahvaljujući velikoj kvalitativnoj prednosti svojih sastava organizovanih po sistemu vojne obaveze u odnosu na suprotstavljene plaćeničke i nasilno mobilisane armije. Tako je bilo sve dok joj se u Rusiji nije suprotstavio narod.

Danas u svetu daleko je veći broj zemalja koje svoju vojsku organizuju na osnovu sistema opšte vojne obaveze od onih koje imaju isključivo profesinalnu vojsku. U dvadesetom veku profesionalnu vojsku su organizovale uglavnim države koje su imale interese i pretenzije van svoje teritorije, a često su, za ostvarenje i zaštitu tih interesa posezale za oružjem. Bilo je lakše svojoj javnosti opravdati pogibiju profesionalaca nego vojnih obveznika.

Skoro sve zemlje koje u miru imaju samo profesionalnu vojsku svoju ratnu vojsku baziraju na sistemu opšte vojne obaveze. Primer za to su i Sjedinjene američke države. Koliki značaj pridaju sistemu vojne obaveze dovoljno ilustruje podatak da je taj sistem direktno vezan za predsednika. Osim toga, kod njih je taj sistem veoma oštar i rigorozan. Kasijus Klej, odnosno, Mohamed Ali osuđen je, u vreme kada je bio apsolutni svetski prvak u boksu, na pet godina zatvora jer se nije odazvao na poziv nadležnog organa u sistemu vojne obaveze. Kaznu je izdržao.

Srbija se nalazi u, najblaže rečeno, nestabilnom bližem i daljem okruženju.   Pretpostavka da rata više neće da bude, odnosno, da Srbija više neće da ratuje nije realna. Ako takva pretpostavka  i nije realna, ona je sigurno želja svakog iole normalnog čoveka, a pogotovo svake majke. Postoje razni načini da se dobije što više glasova na izborima, a jedan od njih je i demagogija u kojoj se udvara ljudskim željama. Koga briga za posledice i za staru izreku da narod koji ne želi da hrani svoju vojsku hraniće tuđu.

Kakva  vojska Srbiji treba? Da li je to profesionalna vojska, vojska organizovana na osnovu sistema opšte vojne obaveze ili kombinacija ta dva sistema?

Profesionalna vojska u Srbiji, realno, može da broji deset do dvadeset hiljada ljudi. Uz adekvatnu opremljenost i uvežbanost mogla bi  efikasno da realizuje sve zadatke koji bi u miru mogli da joj se postave. U odbrani od eventualne oružane agresije takva vojska bi mogla vrlo malo, ili skoro ništa, da učini i to ne samo zbog malog brojnog stanja, već mnogo više zbog veoma diskutabilog borbenog morala plaćeničkih sastava.  U unutrašnjem životu zemlje takva vojska bi mogla mnogo  da čini. Brzo bi spoznala svoju moć i shvatila da u zemlji nema snage koja može da joj se suprotstavi. Sledeći prirodan korak  bio bi mešanje u politički život zemlje. Ona bi, kao Pretorijanska garda u Rimu, rušila i postavljala vlade, uplitala se u sve tokove života, a slušala samo onog ko joj više plati. Taj može da bude u zemlji, a može da bude i izvan nje. Uostalom, još je svež primer embriona profesionalne vojske u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslov. Svega nekoliko stotina pripadnika te jedinice, naoružani samo streljačkim naoružanjem, dobro su uzdrmali celu državu. Šta tek može da učini deset do dvadeset hiljada ljudi naoružanih svekolikim naoružanjem, od streljačkog, preko tenkovskog i artiljerijskog do avijacije? Ko bi im se suprotstavio?

Najbolja brana mešanju vojske u političi život zemlje jeste da se ona organizuje na osnovu opšte vojne obaveze. Teško je, praktično nemoguće, pokrenuti takvu vojsku protiv naroda.

Za Srbiju je sasvim prihvatljiva kombinacija, odnosno da jedan njen deo bude organizovan na osnovu opšte vojne obaveze, a drugi deo da bude sastavljen od jedinica  profesionalne vojske. Pri tome, treba voditi računa da profesionalni deo nikada ne prevagne i tako dođe u priliku da zloupotrebi svoj položaj.

Vojska će biti jedan od faktora ostvarivanja nacionalnih i državnih interesa pod uslovom da se ne meša u politički život zemlje. Ako se to ne obezbedi, vojska će vrlo lako, umesto faktora ostvarivanja, postati prepreka realizacije državnih  i narodnih interesa.