Povodom 12. godine od agresije NATO na Srbiju i SR Jugoslaviju Beogradski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala Srbije i SUBNOR Srbije, održali su 23. aprila 2011. okrugli sto „Srbija i NATO“. O strategijskim koncepcijama NATO na tom skupu govorio je general-potpukovnik Jovan Milanović, član Izvršnog odbora Kluba. Zbog velikog interesovanja naših članova i šire javnosti za ovu temu posle najnovijih događaja na Mediteranu i u svetu objavljujemo izlaganje generala Milanovića u celini.

OKRUGLI STO : „ SRBIJA i NATO”

Referat : „Strategijski koncepti NATO”

Referent
Jovan Milanović
General-potpukovnik

 

Redefinisanje uloge i zadataka NATO-a,u okviru novih evropskih integracionih procesa, nametnuto je promenom vojno–političke situacije, posle završetka “hladnog rata” i raspada SSSR-a i VU. U takvim uslovima, NATO je “prilagođavao” svoj strategijski koncept i doktrinu upotrebe, postajući na taj način instrument za ostvarivanje politike i ciljeva Zapada.

U skladu sa aktuelnom vojno-političkom situacijom, kao jedan od osnovnih razloga daljeg postojanja i transformacije Saveza, uzeta je procena stepena ugroženosti bezbednosti regiona Balkana i j/i Evrope, odnosno regiona od vitalnog interesa za NATO(SAD), uključujući i postojanje: etničkih sukoba, nedemokratskih režima, trgovine opasnim tehnologijama i terorizma.

Krajem 1997. godine, otpočele su pripreme za izradu strategijskog koncepta NATO-a, pri čemu se težišno razmatra sistem kolektivne bezbednosti u Evropi i uloga NATO-a na međunarodnoj sceni sa aspekta učešća u rešavanju kriznih situacija.Suština je „samostalno delovanje NATO-a” van granica zemalja članica,odnosno angažovanje u operacijama bez mađunarodne ratifikacije.Sagledavajući realizaciju strategijskog koncepta, usvojenog u Rimu 1991. godine , kao i promene u strategijskom okruženju,NATO nastoji da proširi svoj uticaj na savremene integracione procese.U skladu sa tim, nova strategija predviđala je proširivanje člana 5. (kolektivna odbrana), kako bi se omogućilo angažovanje NATO-a i u slučajevima „posrednog” ugrožavanja bezbednosti regiona od vitalnog interesa van granica Saveza.

Situacija na Balkanu omogućavala je svetskim centrima moći da uspešno kontrolišu tempo razvoja tempo razvoja događaja i njihove posledice,čemu pogoduje otvorenost i spremnost na saradnju većeg broja zemalja u regionu,Pri tome, Dejtonski sporazum, iako potpisan radi okončanja rata u BiH, postaje okvir za rešavanje celokupne krize u regionu.

Severoatlantskom savezu je u krizama na prostoru prethodne Jugoslavijie dodeljena ključna uloga u upravljanju krizama.U proteklih nekoliko godina NATO se, iz vojno-odbrambenog, transformisao u političko – vojni savez, sa jasnim ciljem da proširi svoj uticaj i očuva vodeću ulogu u novom bezbednosnom poretku u Evropi. Sve doktrinirane i organizacione promene poslednjih godina, kao i aktivno uključivanje u rešavanje krize na prostoru BiH i KiM,deo su dugoročne strategije prilagođavanja namene i zadataka izmenjenom političkom i bezbednosnom okruženju u Evropi.

Do Samita u Vašingtonu (april 1999. godine) NATO se težišno angažovao na sledećim zadacima:

· sprovođenju parlamentarne procedure i pripreme javnosti za donošenje političke deklaracije o budućoj ulozi i zadacima NATO-a,
·  definisanje „platforme” za ostvarivanje dugoročnih planova NATO-a;
· daljoj afirmaciji proklamovanog proširenja Saveza,
· definisanju dugoročnog programa prilagođavanja odbrambenih potencijala NATO-a za izvršavanje namenskih zadataka u okviru novog strategijskog koncepta,
· kategorizaciji stepena pretnji od oružja za masovno uništavanje i preventivnih mera i dr.

Prijemom novih članica stvoren je operativni prostor u centralnoj Evropi koji NATO koristi za ostvarivanje uticaja na političko-vojne aktivnosti u širem okruženju.

Prema zapadnim procenama, suština međunaodnog angažovanja treba da bude, da se implementacija bilo kakvog rešenja, ne može postići bez vojnog angažovanja, prilagođenog specifičnostima prostora, uspostavljanja protektorata i u krajnjem, eliminisanja suvereniteta nad graničnim prostorom, što bi garantovalo stabilnost regiona u dužem periodu.

Političko-vojne strukture NATO-a, angažovanjem u rešavanju krize na KiM i stabilizaciji regiona, modelirali su „ Strategiju vojne pretnje” kao jednog od načela upotrebe OS u funkciji ostvarivanja političkih ciljeva. Koncepcijske postavke ovog dokumenta, trebale su da omoguće realizaciju dugoročnih ciljeva NATO-a, zbog čega su u njemu ugrađeni različiti mehanizmi, koji stvaraju mogućnost prejudiciranja rešenja, postavljanja uslova i revizije određenih aktivnosti. Ova strategija sublimira političke, pravne i vojne smernice delovanja, a u konceptu strategije su ugrađeni i elementi obaveštajne i psiholoske operacije.

Suština političkog dela končepta je povećana koordinacija sa svim relevantnim međunarodnim institucijama, čime NATO teži da se nametne kao predvodnik svih političkih akcija.

Paralelno sa tim, pravno definisanje i sankcionisanje, treba da obezbedi legitimitet svih poteza i aktivnosti – od političkih do vojnih.

Vojni aspekt treba da ima najjaču dimenziju, čime se omogućuje kontinuiranost vojne pretnje ( što će obezbediti prisustvom snaga u regionu) i stvaranje uslova za dosledno sprovođenje svih sporazuma.

Zbog toga, NATO nastoji da se rešenje krize na KiM definiše tako da ostavlja mogucnost za primenu sile u vremenu i pod uslovima koji odgovaraju isključivo Alijansi.

Stvaranje uslova za postepenu “stabilizaciju” regiona i usklađivanje sa strategijom vojne pretnje, obezbeđuje se i:

– vazdušnim “ monitoringom”,
– ugrađivanjem obaveštajaca i stručnjaka različitih profila u misije za KiM,
– formiranjem i raspoređivanjem „zaštitnih” snaga,
– saradnjom ubačenih obaveštajnih organa sa šiptarskim političkim vođama,
– održavanjem tenzija na graniči pretnje upotrebom sila i ograničene upotrebe sile i
– pretnjom angažovanja NATO-a u skladu sa promenjenom situacijom.

Kosmetska kriza, u velikoj meri indukovana sa Zapada, koristila se, između ostalog i za modelovanje i testiranje novog Strategijskog koncepta NATO-a, čijim usvajanjem treba da se NATO-u obezbedi legitimitet za intervencije van zone svoje odgovornosti.

„ Strategija vojne pretnje”, koja sadrži političke, pravne i vojne odrednice, sastavni je deo i okosnica koncepta angažovanja NATO-a u upravljanju krizom. Koncept se zasniva na iskustvima angažovanja NATO-a u BiH i sa Jugoslavijom i projektovanih zadataka NATO-a.

Saglasno opredeljenju da svaku varijantu političkog rešenja krize prate odgovarajuće vojne mere, NATO je razradio kompleks mera za angažovanje savezničkih vojnih potencijala, koje treba da prate rezultate diplomatskih inicijativa.

Među članicama NATO-a je postignuta opšta saglasnost o neophodnosti opstanka Saveza i jačanje njegove političke dimenzije, radi prilagođavanja zahtevima globalne situacije u 21. veku. Potencijalni izazovi za angažovanje NATO-a su: (1)  sukob oko izvora energenata – strategijskih sirovina u regionu Kaspijskog basena, (2) razvoj događaja u severnoj Africi i (3) postojanje kriznih žarista u regionu Balkana i jugoistočne Evrope.

U skladu sa odlukama NATO-a u Mardidu i Briselu (1997 god), aktivnosti Severnoatlantskog saveza, od početka 1998. godine do danas usmerene su na:
-proširenje Saveza na prostor j/i Evrope,
– izradu nove strategije, koja treba da bude prilagođena nastalim, odnosno planiranim, promenama u strategijskom okruženju,
– integrisanje savezničkih obaveštajnih elemenata,
– formiranje novih komandi i njihovo stavljanje u operativnu upotrebu,
– zabranu širenja oružja za masovno uništenje,
– jačanje odnosa u okviru Saveza i dr.

Analizirajući situaciju u Evropi i u svetu sa aspekta ugroženosti mirovnih i integracionih procesa, kategorisane su potencijalne opsanosti:

( 1 ) krizna žarišta i nestabilna područja (uključujući KiM i region Balkana)

( 2 ) konfrotacije između pojedinih zemalja

( 3 ) razvoj oružja za masivno uništavanje

( 4 ) terorizam

Na samitu u Vašingtonu aprila 1999. šefovi država i vlada NATO zemalja odobrili su novi plan strategije Alijanse.

Kao razlozi za neophodnost usvajanja novog strategijskog koncepta navedeni su nastanak „kompleksnih” opasnosti po evro-atlantski mir i stabilnost, uključujući „etnički konflikt, ekonomske nedaće, kolaps političkog poretka i proliferaciju oružja za masovno uništavannje”

U skladu sa opredeljenjem da Alijansa poseduje nezamenljivu ulogu u procesu suprostavljanja sadašnjim i budućim bezbedonosnim izazovima,osnovne smernice „nove” uloge bile su :

(1 ) očuvanje zajedničkih bezbedonosnih interesa i spremnost za reagovanje na bilo kakavo ugrožavanje

( 2 )kolektivna odbrana i jačanje transatlanskih veza, kao i obezbeđenje veće odgovornosti evropskih saveznika

( 3 ) produbljivanje  odnosa sa partnerima i priprema za prihvat novih zemalja članica i

( 4 ) održanje političke volje i vojnih efektiva neophodnih za sprovođenje misija

Na nedavno održanom Samitu NATO u Lisabonu ( 19. i 20. novembra) usvojen je novi Strategijski koncept NATO ( SKN), Deklaracija sa Samita, Deklaracija o odnosima NATO i Avganistana, Deklaracija članica koje učestvuju u operaciji UN u Avganistanu, kao i Izjava sa Saveta NATO-Rusija. Postizanje dogovora o sistemu PRO Alisanse i nuklearnoj politici NATO, kao i usvajanje SKN, bili su uslovi za postizanje koncenzusa o navedenim dokumentima. Deklaracije o Avganstanu, s obzirom na razvoj situacije u toj državi, predstavljaju iznuđena dokumenta i akta izlazne strategije, a ne pobede Saveza. Takođe, iznete namere NATO u SKN za većom saradnjom sa Rusijom naišle su na oprezan i balansiran stav Moskve, posebno zbog neodustajanja Alijanse od daljeg proširenja na istok, što je istaknuto u završnoj deklaraciji Samita. Na osnovu navedenog, krajnji rezultati dokumenata potpisanih na Samitu mogu se dovesti u sumnju. U praksi, to može da znači da će se NATO naći podeljen između verovatnog nastavljanja unilateralnih operacija SAD i nedostatka motiva i resursa kod evropskih saveznika da iste prate.

Strategijski koncept NATO i doktrina „ Aktivno angažovanje, moderna odbrana” definišu Savez kao efikasnu i fleksibilnu vojno-političku organizaciju, prilagođenu aktuelnom bezbednošnom okruženju. Osnovno obeležje Alijanse u narednom periodu bi trebalo da bude sveobuhvatni, civilno-vojni nastup u procesu prevencije, upravljanja krizom i postkonfliktnom stabilizacijom. Taj proces bi trebalo da bude podržan intenzivnim političkim konsultacijama i aktivnim angažovanjem partnerskih država i organizacija.

Zbog kompromisnog karaktera, SKN sadrži manje izmene u odnosu na doktrinu iz 1999. godine. Sporna pitanja u poslednjoj fazi izrade tog dokumenta prevaziđena su kompromisnim rešenjima, koja predstavljaju najbitnije novine u odnosu na dokument iz 1999. godine i to:

· U pogledu strategijskog sistema protivraketne odbrane (PRO), SAD su učinile ustupak Turskoj, jer su odustale od namere da se Iran u novom SKN imenuje kao pretnja po bezbednost Alijanse. Istovremeno, Turska je prihvatila sistem PRO SAD kao projekat NATO za zaštitu teritorija članica na prostoru Evrope, čime je, kao članica Alijanse, obezbedila kontrolu upotrebe tog sistema. Obezbeđivanje pozitivnog stava Turske, kao najisturenijeg saveznika ka regionima od strateskog značaja za SAD ( Bliskom Istoku i Centralnoj Aziji ), ceni se kao značajan uspeh diplomatije SAD. Rusija je bila konstruktivna oko ovog pitanja i prihvatila je da razmotri ponudu i analizira način realizacije projekta sa ekspertima NATO, o čemu će nakon šest meseci doneti konačnu odluku.

· Nemačka je prihvatila odredbu SKN da će Savez težiti nuklearnom razoružanju, a da do tada NATO ostaje nuklearna sila, što je bio izričiti stav Francuske.

Način odbrane i odvraćanja NATO definiše da Savez mora da bude sposoban za vođenje operacija sa ciljem odbrane teritorija članica, ali i ekspedicione operacije na strategijskoj udaljenosti van zone odovornosti Alijanse, Uslov je da ekspedicione operacije budu u interesu Alijanse i da odluka o njima bude doneta konsenzusom. Takvim određenjem, NATO nadrasta dosadašnju ulogu garanta kolektivne odbrane država članica evroatlantske zone i jačanjem uticaja širom planete, postaje „subjekt svetske bezbednosti”

· Po pitanju kolektivne odbrane, NATO je usvojio dodatne planove upotrebe i vežbovnih aktivnosti savezničkih snaga na teritoriji ovih država.Koa značajni instrumenti kolektivne odbrane članica, novim konceptom su definisani sistem PRO NATO i sajber zaštita, o čijim modalitetima primene tek treba da se pregovara i donese odluka

· Rusija je zajedno sa EU, definisana kao strateski partner Alijanse, a od Moskve se očekuje da zauzme iste stavove prema Briselu.Takođe, svako dalje poboljsanje odnosa biće zasnovano na reciprocitetu preduzetih mera obeju strana

Politika partnerstva najavljena je u SKN kroz jačanje političkih konsultacija sa državama i organizacijama, uz pozivanje na njihov veći doprinos u praksi.Takođe se naglašava potreba jačanja uzajamnih veza i saradnje sa ostalim značajnim međunarodnim akterima, kao što su EU,OUN,OEBS i Afrička unija.

Politika proširenja se nastavlja prema zemljama koje su deklarisale za članstvo (Crna Gora,Makedonija,BiH i Gruzija), ali i zemljama za koje uključivanje u NATO u ovom trenutku nije prioritet ( Srbija, Ukrajina,Azerbejdžan,Jermenija).Politika „otvorenih vrata” i dalje  važi za države koje su dostigle demokratske standarde i izvršile reforme u sektoru bezbednosti.

Ostale novine u SKN odonse se na definisane pretnje koje ugrožavaju bezbednost članica Alijanse.Pored terorizma i proliferacije nuklearnog i raketnog oružja, kao i pretnje navedeni su nestabilnost i mogući konflikti daleko van teritorija članica, sajber napadi državnih i nedržavnih aktera, velike demografske promene,ekonomske i socijalne nejednakosti, kao i narušavanje stabilnosti snabdevanja energentima. Ovakve novine nagoveštavaju politiku kooperativne bezbednosti, koja podržava sinergijski pristup međunarodnih subjekata pri rešavanju kriza.

Mišljenja i očekivanja saveznika nakon Samita i Lisabonu su podeljena. Usvajanjem novog SKN i izlazne strategije iz Avganistana, kao i dogovorom o sistemu PRO,SAD su u najvećoj meri realizovale svoje planove.

Usvajanjem SKN, SAD su legitimizovale mogućnost izvođenja ekspedicionih operacija,zar nam to ne potvrđuje agresija na Libiju „ODISEJEVA ZORA”.