NEBRIGA O CENTRALNOM SIMBOLU STRADANJA GRAĐANA SRBIJE TOKOM AGRESIJE NATO

Dana 9. Maja 2010. U novinama „PRAVDA“ objavljen je članak autora Zvonimira Pešića o nastojanjima KGAS da se obnovi i dovede u civilizovano stanje centralni spomenik Žrtvama NATO agresije 1999. g. u Beogradu. Članak je preuzet u celosti uz dopuštenje autora. Angažovanje Kluba po ovom pitanju se nastavlja. Dana 17. maja Klub je konačno dobio odgovor od aktuelne Direktorke Zavoda za zaštitu spomenika sa smernicama za daljnje  postupanje  u vezi Spomenika.

NEBRIGA O CENTRALNOM SIMBOLU STRADANJA GRAĐANA SRBIJE TOKOM AGRESIJE NATO-A

U Evropi samo Beograd bez večne vatre

Kada je pre više od godinu dana Klub generala i admirala Srbije pokrenuo inicijativu da se obnovi ruinirano Spomen-obeležje u Parku mira, na ušću Save u Dunav, od nadležnih je stigao odgovor da je spomenik bespravni objekat i da nije pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada.

Ratni komandanti obratili su se direktorki Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. Molili su za odgovor na pitanja ko je nadležan za ozakonjenje postojanja Spomen obeležja; ko je, kada i zašto proglasio da Spomen obeležje ne zadovoljava odgovarajuće kulturno-istorijske i estetske kriterijume i ko bi trebalo da Spomen obeležje, ukulturi i estetski dogradi. „S obzirom na to da Beograd za 10 godina od agresije NATO-a nije podigao ozakonjeni spomenik žrtvama SR Jugoslavije (civilima, vojnicima, policajcima), zašto Spomen obeležje ne može da se ozakoni u kulturi i postane simbol poštovanja žrtava agresije NATO-a“, pitaju potpisnici tri istovetna pisma direktorki Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, a da ni na jedno nisu dobili odgovor. Pokušavali su čak da telefonskim putem zakažu sastanak, ali se direktorka ponašala kao da je nedodirljiva.

Ispred spomenika na Novom Beogradu, na dan otpočinjanja agresije NATO-a, okuplja se stotinak članova iz sedam udruženja građana da obeleže taj važan datum u istoriji Srbije. Već nekoliko godina, međutim, na monumentalni spomenik vence ne polažu predstavnici vlasti, ni Ministarstva odbrane, odnosno Vojske Srbije. Vence više ne polažu ni funkcioneri iz redova socijalista, iako je spomenik podignut za vreme njihove vladavine. Da li su to zaslužili oni koji su časno pali na braniku otadžbine i oni koji su poginuli kao civilne žrtve rata, a za osioni Zapad predstavljaju – kolateralnu štetu? 

Klub generala i admirala Srbije se 30. januara 2009. godine pismom obratio predsedniku Borisu Tadiću, u kojem se iznosi činjenica da sve evropske prestonice, osim Beograda, imaju spomenike sa večnom vatrom. U obraćanju predsedniku predloženo je da se sada već ruinirani spomenik obnovi i da se, povodom desetogodišnjice od agresije NATO-a na SRJ, ponovo zapali večna vatra, čime bi Srbija pokazala da poštuje žrtve rata i da osuđuje zločine protiv mira i naglašava da „čin reaktiviranja spomenika i paljenja večne vatre podrazumeva i odgovarajući državni protokol“.

Iz Generalnog sekretarijata predsednika Republike, 5. februara prošle godine, stigao je odgovor da „predsednik Republike podržava stav da nadležni državni organi – Vlada i resorna ministarstva, u okviru svojih ovlašćenja, razmotre ovaj predlog“.

Gradska uprava grada Beograda (3. marta 2009. godine), na dopis o potrebi obnove, odgovara da je „Spomenik večna vatra bespravni objekat, bez regulisanog statusa i kao takav nije pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada, te da Beograd nije u mogućnosti da obnovi ovaj spomenik“. U pismu, upućenom Klubu generala i admirala, između ostalog, napisano je i to da je Beograd, 8. aprila 2005. godine, doneo odluku o podizanju (drugog, novog) spomenika žrtvama rata i braniocima otadžbine 1990–1999. godine, ispred Doma ratnih vojnih invalida (Savski trg 9, preko puta Železničke stanice).

Gradske vlasti na taj način negiraju postojanje spomenika koji ukrašava Park mira i prijateljstva, opredeljujući se za novo obeležje u drugom delu grada. Da li je to bio vešt manevar gradskih vlasti, da se inicijativa Kluba generala, na administrativan način, stavi „ad akta“, ostaje da se vidi. Možda je reč o nastojanju da se sa izuzetno markantnog mesta, simbol stradanja utopi u gradsko jezgro i skrajne od pogleda onih koji su nas napali bez odluke Saveta bezbednosti UN?

Na stranu to što je od odluke o podizanju novog obeležja prošlo pet godina, a od spomenika ni traga ni glasa. Ono što bode oči jeste činjenica da neko, izgleda namerno, želi da velom zaborava prekrije centralno obeležje svim stradalima tokom 78 dana rata za slobodu zemlje. Ako je uopšte moguće da jedan bespravni objekat otvori niko drugi do predsednik Republike Srbije (Milan Milutinović), da time prekrši zakon(e), i da tom događaju, uz visoke zvaničnike, prisustvuje i nekoliko hiljada ljudi, nesporno je da je spomenik sagradila država i da bi formalna strana, bar u iskazivanju poštovanja prema žrtvama, treba da bude u drugom planu. Spomenik u Parku prijateljstva je sagrađen i logično je da ga treba održavati.

Prilikom otvaranja spomenika zapaljena je i večna vatra. Bile su, dakle, obezbeđene i odgovaraje plinske instalacije. Nije utvrđeno prema čijem nalogu, ali vatra je ugašena.

Pali u odbrani otadžbine i nevine žrtve agresije ne zaslužuju da se vlasti ovako odnose prema spomeniku podignutom njima u slavu. Bude li svaka nova vlast podizala nove spomenike kao pandan postojećim, biće to ružna slika koju im ni istorija ni građani neće oprostiti.