Dijalaog sa komandantom Ramušom Haradinajem

 

1. Da li možete da nam kažete koji trenutak smatrate za svoj prvi kontakt sa OVK?

Haradinaj: Iz Švajcarske sam 1994. godine došao na Kosovo kako bih proverio tehničko stanje. Tog puta sam ušao iz Albanije, bio je 28. novembar. Bio sam naoružan i osećao sam se kao pripadnik OVK. Taj put sam ostvario posle tromesečne pripreme sa pripadnicima albanske vojske. One su bile više psihičke i teoretske nego fizičke na terenu jer sam time već dobro ovladao. Prve noći sam posetio porodicu, druge noći sam otišao u Jablanicu gde smo se pet dana bavili utvrđivanjem konkretnog stanja tehnike i naoružanja uopšte. Tog puta sam dao prve zadatke pripadnicima koje sam primio u OVK. To su bili Laki Ibrahimi, („Međupi“) Škenzelj i Luan Haradinaj. Posle toga sam se vratio u Albaniju, gde sam pozvao i Luana. Cilj je bio da se započne sa konkretnim akcijama, znači da se probija led. Prethodne pripreme su već ranije bile obavljene, još 1992, 1993. godine kada sam nekoliko puta ušao na teritoriju Kosova preko obronaka Junika, do Malića ali ne i dalje. Cilj uvih upada je bila provera granice, u čemu su mu pomogli i albanski građani.

 

2. Tokom rata se  mnogo govorilo i pisalo o vašim vojnim sposobnostima. Kako biste opisali svoje vojničko školovanje ili obuku kroz koju ste prošli?

Haradinaj:  Moram ponovo da se vratim u vreme kada sam služio vojsku u bivšoj JNA. Tokom tih 12 meseca sam stekao vrlo jaku osnovu u vojnom obrazovanju. To sam nastavio i za vreme mog boravka u Švajcarskoj, ne direktno u nekoj vojnoj školi već indirektno, periodično. Radio sam na podizanju svog profesionalnog nivoa i delimično, ili tačnije periodično sam prolazio tu obuku u Francuskoj, aki ne u Legiji stranaca kako su mnogi mislili.

Baš to je bilo jedno od nezaobilaznih pitanja koje nas je zaokupljalo tokom  priprema za ovaj razgovor kao i vaše eventualno učešće u drugim ratovima u  svetu?

Haradinaj:  Da. Znam da se tim spekulisalo, čak i u svetskoj štampi. Istina je da sam izbliza posmatrao ratovanje francuske Legije stranaca ali sam se više bavio borilačkim veštinama, što u principu predstavlja civilnu pripremu kako bi je neko nazvao. Ona podrazumeva zaštitu objekata, značajnih osoba, obezbeđivanje transporta vrednosti, novca ili različitih dragocenosti, obezbeđe na demonstracijama kao i antiteroristička dejstva ili zaštitna dejstva u vanrednim uslovima. Kroz tu obuku sam prolazio u različitim oblicima sa različitim ljudima.

 

3. Koja je bila prva akcija u Dukađinu? ( Metohiji )

Haradinaj:  Bilo je mnogo pokušaja ili mini akcija. Prvu akciju je preduzeo Luan Haradinaj na kontrolni punkt policije u Rzniću. Akciju je izveo sam Luan, približio se prozoru, razbio staklo kamenom i u sobu ubacio dve ručne bombe i uspeo da pobegne. Sama srpska policija je priznala da je bilo četvoro mrtvih i šestoro ranjenih. Te iste noći srpska policija je pretresla kuću porodice Muškoljaj u Rzniću kojima su saopštili da ih je neko napao.

Prilikom povlačenja Luan je čuo zapomaganje iz prostorije u koju je ubacio bombe. Osim toga Luan je izveo još nekoliko akcija u Rzniću i drugim mestima u saradnji sa drugovima.

(NAPOMENA: Luan Haradinaj je rođeni brat Ramuša Haradinaja.)

 

4. Luan je kasnije ubijen na granici Albanije i Kosova. U to vreme nije bilo moguće govoriti o stvarnim okolnostima Luanove pogibije. Možete li sada da nam kažete o tome?

Haradinaj:  Stalno smo imali velike probleme sa nedostatkom  naoružanja. To je bio i osnovni razlog zbog koga mnoge akcije koje smo planirali i koje su bile ostvarive uopšte nisu bile izvedene. Ja sam bio u Albaniji gde sam imao sastanak sa nekim važnim ljudima i bio sam upoznat sa izvorima odakle možemo nabaviti naoružanje i u Albaniji i van nje, zatim sam se upoznao sa terenom na granici i zbog toga mi je bilo potrebno da angažujem najpovoljnijeg saradnika za prenos oružja. Luan je nekoliko puta obavio taj zadatak. Pomogao sam mu u utovaru i dopremi do granice dok je on naoružanje prebacivao u zemlju, vršio raspodelu u različitim regionima, od Laba do Drenice. Trotil kojim je digao u vazduh skladište oružja u Podujevu, u proleće 1996. godine dopremili smo na Kosovo Luan i ja. Određeni vremenski period smo bili jedina linija snabdevanja koja je funkcionisala. Bilo je problema i sa prikupljanjem ratnog materijala čije pribavljanje nije uvek bilo dobro organizovano. I uvek smo bili ekspeditivni, nismo ga držali na skladištu već smo ga odmah prebacivali na Kosovo i raspoređivali tamo gde je bilo neophodno potrebno.

5. U koji region je poslato najviše ratne tehnike?

Haradinaj:  Najaktivniji su bili Drenica i Lab zato je tamo i bilo dopremljeno najviše ratnog materijala.

Haradinaj:  1997. godine sam išao ponovo na Kosovo. Tog puta sam došao sa Adrianom Krasnićijem, Ćerimom Keljmendijem i Ilirom. Obišli smo tadašnje grupe i isporučili naoružanje za uobičajene akcije koje je trebalo sprovesti iste godine sa ručnim bacačima što je predstavljalo novi napredak u našim akcijama. Tokom tog boravka pripremio sam teren da se sledeći put ostanem zauvek na Kosovu. Decembra 1997. sam se vratio na Kosovo, i sa sobom doneo naoružanje koje nikada ranije, u toj količini, nije bilo dopremljeno. Bilo je oko 120 autumatskih pušaka, minobacača, mitraljeza „stotki“ sa dobošem, mitraljeze sa torbama, kako smo ih tada zvali, kalibra 7,9 slično pešadijskom naoružanju ali efikasnije, različitih snajpera i drugog oružja što je predstavljalo ogroman uspeh u snabdevačkim akcijama. Tog puta sam se zadržao do januara.

 

6. Ova rasprava se vodila u okviru Kosovskog nacionalnog pokreta ili negde drugde?

Haradinaj:  Da, u okviru Kosovskog nacionalnog pokreta ali, naravno, i u okviru radnih grupa koje su bile direktno povezane sa razvojem vojske. Fehmi je tražio da se masovno uđe na Kosovo još u to vreme sa što više ljudi, tražio je da svu imoviniu koju smo posedovali damo vojsci i da se ujedinimo.

Fehmi je bio od onih koji se  nikada nisu složili sa oblicima pomoći izražene u procentima. Tražili smo borbu, propagirali rat – govorio je – treba da damo čitavu imovinu i da svi idemo na Kosovo.  U vezi sa tim o čemu govorim sam proveo otprilike jedan mesec u Švajcarskoj, znači januar – februar 1998. godine i kada sam se vratio, vratio sam se sa ubeđenjem da ću najveći deo rata moći da se oslonim samo na postojeće snage na terenu. To znači da nije trebalo da se oslanjam na ono što je dolazilo spolja, pošto požrtvovanje nije bilo baš na visokom nivou osim možda kada je u pitanju pomoć kroz propagandu, moralnu podršku i na neki određeni nivo materijalne pomoći i ništa više. To znači da u to vreme nije bila predviđena nikakva fizička podrška. Veliki broj drugova nije prihvatio da dođe na Kosovo tako da sam, krajem februara, sam došao na Kosovu. Želeo bih da naglasim da sam, tokom svog dotadašnjeg rada, stvorio Smolicu što smatram za svoj izvanredni uspeh. Borci iz Smolice su bili među najsposobnijim borcima koje je Kosovo imalo, a njihove akcije su bile među najznačajnijim akcijama izvedenim na Kosovu. Tu treba naročito istaći Agrona Ramu, sada pokojnog, koji je bio komandant 34. brigade, njegova kuća je bila vojna baza.

Haradinaj:  Dakle, tog pita sam došao na Kosovo znajući da dotadašnji rat prerasta u opštenarodni ustanak. Sam sebi sam postavio zadatak da se vratim, da propagiram rat, da ujedinim narod za borbu i naravno, da rasplamsam borbu po čitavom Kosovu. To znači da je trebalo da se uključe u borbu i onemoguće identifikaciju veđa.

 

7. O borbi sa policijom?

Haradinaj:  Metak me je zakačio i kliznuo preko stomaka i početka noge, po džepu gde mi je bila gomila ključeva, tako da nije postigao pun efekat ali mi je na malom prečniku napravio 12 rupa različite veličine u kojima su se zadržali geleri. Tu sam bio ozbiljno ranjen, kako u ruku gde se zadržao metak, tako i u nogu. To se desilo oko 13 časova. Legao sam, uzeo bacač stopedeseticu, koji je bio pun, spremio sam se, izašao sam otvoreno na prozor, licem u lice i otvorio vatru. Pogodio sam policajca koji je tu zauzeo položaj a pogodak je napravio štetu i unutra u sobi. Začulo se njihovo zapomaganje i verujem da su bili teško ranjeni. Bili su to pripadnice specijalne policije. Tražili su i pomoć rekavši da imaju mnogo ranjenih. Svaki put kada su tražili pomoć otkrivali su nam gde se nalaze pa smo ih „obilazili“ sa po jednom ručnom bombom. Naročito sam ja, zbog blizine, bio u situaciji da budem precizan. Uverio sam se da je vođa operacije bio vrlo iznenađen. Sećam se jednog detalja kada sam pucao iz kuće koja im je bila sa bočne strane. Oni su takođe zauzeli, položaj u drugoj kući i nisu očekivali napad sa boka. Otprilike sa 200 metara udaljenosti sam pucao iz automata i tu su na licu mesta poginula četiri policajca. Zbog toga su nešto kasnije pretresli kuću iz koje sam pucao.

 

8. Možete li nam reći o kojoj je sumi reč?  Koja suma je uzeta od Bukošija na ime OVK?

Haradinaj:  Jednom je uzeto milion i 700 hiljada maraka, drugi put 2,5 miliona i treći put 3 miliona maraka. Taj novac je dat do marta 1999. godine. Dakle radi se o sumi od oko 8 miliona maraka što je, u ime vojske, Glavnog štaba i logistike, Džavid Haliti uzeo od Bukošija.

Tačnije rečeno, ova poslednja suma od preko 3 miliona maraka je uzeta od Dervišija, znači saradnika Sokolja Bašote, koja je preneta na Zapad, po naredbi Glavnog štaba.

 

9. Na sastanku u Prapačanu su tražili da in položite račune?

Haradinaj:   Pokušajmo da sačinimo jednu analizu. Da su podržali moj zahtev da, ako ne u Prilepu, ovaj put bude barikadama ili da se na neki drugi način spreči prodor srpskih smaga na putu Peć – Dečani i od Dujaka do Đakovice jedan veliki trougao prema granici bi još u to vreme bio otvoren.

Da smo izvršili tu akciju, NATO snage bi još u septembru 1998. godine ušlu na Kosovo. Srbija u to vreme nije bila spremna da uradi ono što je kasnije uradila…

Kada bi se otvorio taj koridor bilo bi to dovoljno za invaziju albanskih ili nekih drugih zainteresovanih. Za to imam i objašnjenje. Ima sam oko 10 hiljada pušaka u Dukađinu, oko 1 000 haubica 75 mm, isto toliko oruđa različitih kalibara od 62 do 82, i mnogo različitih granata. Bio je greh da za te brojke čuje Drenica ili neko drugi. Postojala je neopisiva želja u narodu za borbu protiv Srbije. Ljudi su na front odlazili sa pištoljima, lovačkim puškama i onom što su imali. Da su ispalili samo po jedan metak iz tog oružja, kao na primer za Novu godinu, Srbija bi se prepala. U neku ruku to se i dogodilo jer se u Dukađinu formirala velika slobodna teritorija. To je omogućeno time što je dopremljena ogromna količine oružja i organizovan narod. Ipak među nama je došlo do razdora i to je onemogućilo planove. Zbog toga i optužujem te snage i neću im to nikada oprostiti, zbog toga što je urađena vrlo prljava stvar. Poniženi smo pred neprijateljem, ljudi su počeli da se pitaju međusobno „da li ste sa Ramušom ili sa vladom“? Nisam se borio ni protiv vlade ni protiv Bukošija, naprotiv, borio sam se za vladu, za državu koja ima vladu. Borio sam se protiv Srbije….

U to vreme Glavni štab OVK je napravio neku vrstu organizacije koju su vodili Hašim Tači, Redžep Seljimi i drugi među kojima je bio i Bislim Zirapi, kao šef Operativne direkcije. U Prapačanu je odlučeno da predlog za promenu komandanata pošalju Glavnom štabu na usvajanje. Sa tim predlogom, neko od nas je trebalo odmah da informiše ministra za informacije ali ne znam ko tačno. Predlog koji sam prihvatio bio je predstavljen kao odluka. Pošto je predlog prihvaćen iz Glavnog štaba su dva puta dolazili na radne sastanke u vezi ovog pitanja.

10. Ko je došao u ime Glavnog štaba?

Bislim Zirapi, Hašim Tači i Redžep Seljimi. Jednom je došao i Jakup Krasnići i Ram Buja. Na tim sastancima je traženo da ostanem komandant. Taj zaključak je donet na sastanku u Bardaniću.

 

11. Bitka u Orahovcu je posmatrana kao prvi pokušaj OVK da uzme pod kontrolu neki grad. Posle velike višednevne borbe, tu su upale srpske snage i izazvale ogroman broj albanskih žrtava. I do današnjeg dana ljudi smatraju da je to bila nesreća. Kako ste vi u to vreme gledali na bitku za Orahovac?

Haradinaj:  Već sam i ranije govorio o tome da mi nismo za sobom imali dva rata i sada vodimo treći. Naš se rat razvijao na osnovu inicijative, trenutne ideje, strategije koja je povremeno pravljena ali uglavnom je bila nošena euforijom, zavisila od događaja na terenu, od nivoa snage koju smo trenutno imali, znači  od čitavog konteksa situacije u kojoj smo se nalazili. I Orahovac je bio deo ovog oblika ratovanja.

Treba znati da je početna ideja rata bila da se proširi slobodna teritorija i da oslobodimo čitavo Kosovo. Ova ideja dakle, uzeti sve Srbiji i potisnuti je sa tih prostora vodila je svakog vojnika, oficira i komandanata. Bio sam upoznat sa tim kako se razvijala botba u Orahovcu, bilo je i naših vojnika koji su se borili tamo, Aguš Aluši Malja je otišao sa kompletnim svojim snagama a pomogli smo mu u naoružanju. Znam da su došli Seleudin Mulaabazi –„Mici“ i Musa Jašari, kojima smo dali tešku ratnu tehniku. Ne želim da se upištam u analizu da li je to bio planirani akt ili incident. Orahovac je bio deo ratnih događanja. Čitava naša borba je bila incident ako hoćemo tako da gledamo, bila je produkt trenutnih okolnosti, volje i želje za oslobođenje Kosova.

Što se tiče žrtava, kasnije smo videli koliku cenu su drugi gradovi platili do oslobođenja Kosova. Mislio sam da Kosovo treba okrenuti naglavačke, da Albanci kako znaju i umeju treba da udaraju po srpskim snagama. Znači, mislio sam na totalnu destabilizaciju na ono što je NATO kasnije uradio svojim udarcima svuda i na svakom mestu.

 11. Da li ste mislili da je to moguće izvesti bez uključenja međunarodne zajednice?

Haradinaj:  Da, ali u dužem periodu, uz velike poteškoće i uz daleko veću cenu. Bilo nam je jasno da bez ugrožavanja neprijateljske pozadine, bez toga da mu se onemogući da vodi normalan život u određenim regionima ne možemo mnogo da uradimo. Ukoliko Srbija u Prištini u svakom trenutku može da održi konferenciju za štampu sa dovoljno galame, sa mogućnošću da se slobodno kreće, sa momcima i devojkama na ulicama, sa otvorenim prodavnicima nikada ne bi dozvolila da izgubi Kosovo i da mora sa njega da se povuče. Razmišljali smo da prekinemo snabdevanje strujom i vodom u svim gradovima jer smo bili ubeđeni da će Albanci prihvatiti da budu bez struje i vode a da Srbi to neće moći izdržati.

 

12. U tom stanju Kosovo se suočilo sa velikom srpsom ofanzivom u leto 1998. godine. Kako su tekle borbe u Dukađinu?

Haradinaj:  Pre nego što počnem o tome hteo bih da naglasim da je od životnog značaja za našu borbu bilo održavanje koridora sa Albanijom radi dopremanja vojne tehnike. Ona je dopremana sa nekada i do 100 konja i 1 200 ljudi odjednom. Taj pokret je tražio određenu zaštitu. Znali smo da su mnogi momci, koji su odlazili bez naše logistike upadali u zasede i bili ranjavani. Čitavo naoružanje koje je imala Šalja, Lab, Drenica, ne samo od septembra već do novembra 1998. godine je ušlo preko Dukađina. Glavni prelazi preko kojih je prolazilo naoružanje bili su Smolica, Glođani, Jablanica i dalje. Pošto je stanje bilo takvo, bilo je potrebno da se stvori slobodna zona u kojoj srpske snage ne bi mogle razvijati svoje aktivnosti i postaviti zasede.

 

 

13. Kako su prvi put pali Glođani?

Haradinaj:  Srpske snage su uspele da izbegnu eksploziju u Karabegu, pokušaje u Belegu, Rastovici, Balabaću i Gramoselu. Najžešći napad je bio u Vitoškoj  Suki u pravcu Šaptaja. Tokom ovih borbi koje su trajale pet dana srpske snage nisu napredovale ni metar. Drugim rečima, sve linije vatre su se održale, jedina linija koja je bila slomljena bila je u Gramoselu. Posle smo bili prinuđeni da delujemo drugačije a istovremeno je počelo da nam ponestaje municije, naročito protivtenkovske.

Bila je to snažna bitka nasuprot tome što je bila izgubljena zato što im nije pošlo za rukom da osvoje Glođan, bila je po prvi put uključena ratna strategija koju smo sami primenili. Tokom premeštaja srpskih snaga iz Biteše na jedno brdo kod Gramosela morali smo da dejstvujemo noću, dozvolili smo da se neprijatelj svrsta u kolone a zatim smo počeli da pucamo sa krila, topom 75, a zatim su počeli da deluju „Crni orlovi“ na čelu sa „Tigrom“. Trećeg dana naneli smo teške gubitke jednom konvoju punom neprijatelja i prisilili smo ih na povlačenje. Tu je teško bio ranjen moj brat Enver napadajući ručnim bombama srpske položaje. Uspeli su da napreduju tek pošto je počelo da nam manjka municije, zauzimali su deo po deo teritorije pošto smo se povlačili u poslednjem trenutku. Ni u jednom trenutku se nismo povlačili zbog snage neprijateljske već zbog slabosti naše vatre. Tokom ovog vremena potrošili smo oko 500 mina na ručne bacače, oko 100 mina za minobacače, 12 sanduka municije 12,7 itd. U rukovanju mitraljezom 12,7 sa motorom istakao se Arben Ljami koga je obučavao Ajet Potera. Petoga dana ove bitke osvojili su Glođane. Mi smo se povlačili noseći sa sobom  kompletnu dokumentaciju i ranjenike i uspostavili smo novu vatrenu liniju kod basena Radonjića, Donjeg i Gornjeg Ratiša, Požara i Luke.

 

 

14. DOLAZAK POSMATRAČA OEBS-a NA KOSOVO JE OMOGUĆIO OPORAVAK OVK

Septembara1998. godine međunarodna zajednica je oštrije reagovala na zločine srpskih snaga na Kosovu a posebno je bila uznemirena zbog humanitarne katastrofe koja je dolaskom hladnog vremena, pretila da dobije neviđene razmere. Tako je došla do sporazuma Holbruk – Milošević  na osnovu koga će na Kosovo doći 2 000 nenaoružanih verifikatora OEBS-a. Kako ste dočekali ovaj Sporazum?

 

SPORAZUM KOJI JE HOLBRUK POSTIGAO SPASAO JE OVK

Haradinaj: Treba da imate u vidu da smo zbog teške situacije u kojoj smo se nalazili bili vrlo zainteresovani da dobijemo u vremenu kako bi smo predahnuli. Konkretno, taj sporazum je bio spas za OVK. Što se tiče Dukađinske zone Sporazum je bio od odlučujućeg značaja i mnogo nam je pomogao za obnavljanje vojske.

Vi ste imali susret i sa posmatračima OEBS-a koji su došli na Kosovo. Kakva  su vaša iskustva sa njima?

Haradinaj: Pošto sam bio upoznat sa tim kakvo mišljenje svuda vlada o Kosovu znao sam da bi trebalo da im se pokaže konkretni problem ili neka prepreka kako bi im se predstavila prava istina. Drugim rečima bilo je neophodno potrebno da međunarodna zajednica bude upoznata sa istinom o Kosovu ne samo preko novina ili izaslanika.

Šta biste izdvojili kao karakteristično u susretima sa posmatračima i da  li biste izdvojili nekoga od njih?

Haradinaj: Ti susreti su često bili vrlo dugi, išli smo i dalje nego što razgovori o trenutnim i aktuelnim temama. U razgovoru smo išli i do naše osnovne ideje, načina na koji mislimo da realizujemo naše ciljeve pa sve do potrebe saradnje OVK sa drugim relevantnim faktorima. Najduži razgovori su, kao po pravilu, bili sa vojnim posmatračima različitih vojski, naročito engleske, američke, francuske, kanadske itd. Izučavali su ciljeve, mišljenja, ideje, našu odlučnost ali ja sam proučavao njihovu odlučnost i interesovanja i eventualne načine kako bi dalje trebalo delovati. Tu je u stvari bilo jedno lagano pripremanje vazdušne akcije NATO koja će se kasnije i dogoditi.

Vrlo brzo se videlo da nenaoružana posmatračka misija ipak ima ograničene  kompegencije. U to vreme ste, kako ste rekli bili preokupirani obnavljanjem  vojske ali kakoste predviđali da će da se rezvija saradnja sa posmatračima?

Haradinaj: Hteo bih ponovo da naglasim da je njihov dolazak zaista bio nešto izuzetno. Da bih do kraja bio potpuno iskren, treba da objasnim dve stvari.Posle septembarske ofanzive naš narod je izgubio poverenje u vojsku, počeo je da smatra da nećemo biti dovoljno sposobni da završimo započeti posao zato što posle svakoga pada, nismo ustajali jači i snažniji kako je trebalo već smo se suočavali sa najvećim teškoćama u organizaciji i tehničke pripreme. Istovremeno, Srbija je poslala jake snage u pograničnu zonu pojačavajući kontrolu i onemogućavajući prelaske granice tako da je dopremanje naoružanja u većim količinama bilo onemogućeno. Mogli su prolaziti pojedinci i manje grupe sa kojima je moglo da se prenese tek toliko oružja da se rat održi ali ne i da se razvije. Na taj način je priznavanje ili afirmacija OVK od strane međunarodnih posmatrača pomogla i prihvatanje vojske i od srane unutrašnjih faktora. Na primer, razgovori koji su međunarodne diplomate, američke i ostale, vodile sa rukovodstvom OVK  u Dragobilju i drugim mestima predstavljali veliko osveženje za nas. Isto tako su izuzetan efekat imali i kontakti posmatrača sa komandim zonama zato što je naš narod, koji je neprestano bio pod Jugoslavijom i pošto nije imao sopstvene snage za oslobođenje od nje, oduvek nadu u spas polagao u međunarodnu zajednicu. Zbog toga se i razvio oblik desetogodišnjeg pasivnog otpora koji je imao za cilj da izmoli od međunarodne zajdenice da nas spase. Kada je naš narod video da nas međunarodna zajednica uvažava, da nas priznaje i poštuje OVK, onda je to učinio i sam narod. To je, dakle, bila prva stvar koja je predstavljala direktan doprinos posmatrača u vraćanju poverenja naroda prema vojsci.

Druga stvar je bila činjenica da posmatrači prate naše akcije što nas je stimulisalo da se bolje organizujemo, da učinim neke pripreme na koje u ratnim okolnostima nismo obraćali mnogo pažnje. Te pripreme su nam omogućile da vojsku vratimo u normalno, bolje organizovano stanje, sa boljom komandom i da je osposobimo za akcije. Jednom rečju dolazak posmatrača bila je pobeda za kosovki narod.

Rekli ste da vam je ostalo 50 vojnika i da vam je prisustvo posmatrača OEBS-a  na Kosovu dalo mogućnost da se oporavite. Kako se obnovila OVK?

 

OBNAVLJANJE VOJSKE

Haradinaj: Osim onih koji su bili samnom u Dukađinu, bilo je i drugih vojnika, možda ne toliko, koji su bili izolovani koji su ostali u drugim regionima sa naoružanjem ali neorganizovanih. Posle reaktiviranja operativne komande Dukađina u Jablanici, posle obnavljanja borbi u toj zoni i posle preživljavanja nove srpske ofanzive koja je počela u novembru a trajala, bez prekida sve do 17. januara 1999. godine, civilno stanovništvo Dukađina se uverilo da smo još uvek neko i da ćemo uspeti da opstanemo i nastavimo borbu. Na taj način i oni koji nisu imali mogućnosti za ilegalno delovanje počeli su da nam se priključuju. Brojčano smo se razvijali u Jablanici, proširujući se ponovo sve do Glođana i normalno aktivirajući nova jezgra u Trsteničkom Lugu, Baranskom Lugu, Lešanskom i u Reci. Stigli smo do one tačke razvoja kada smo mogli da organizujemo osnovu 8 brigada. U to ubrajam i brigade koje su se razvile nezavisno od moje kontrole pod vođstvom komandanta Rustema Beriše. Jednom rečju, posle septembra 1998. godine, u Dukađinu je stvoreno 8 operativnih jedinica koje su bile blisko povezane. U određenom vremenskom periodu od recimo 5 meseci, broj vojnika je dostigao 4 hiljade ljudi.

Haradinaj:  Isto tako, uz prisustva međunarodnih posmatrača je napadnut i Glođan. Srpske snage su imale za cilj da odvoje Glođan od dela koji ga povezuje sa Ratušom kako bi se fizički izolovao i eliminisao najveći deo vojnika. Događaji su se brzo razvijali i Glođanu je došla u pomoć brigada „Mirte Zeneli“. Učetvovao sam u tim borbama. Plan za podelu Glođana je propao zbog toga što su se na brdima u pravcu Ratiša srpske snage našle između dve vatre i mislim, da je tu poginulo tridesetak srpskih vojnika a da je 8 vojnih vozila uništeno. Koristili smo bestrzajni top 75… Burum Mustafaj, Špend Maljaj, sada pokojni, Fatmir Hasim Fljurim, Luan, sada pokojni, takođe Žuja, Leci, mnogi drugi iz Glođana i ja, uspeli smo da iznenadimo srpske snage izuzetno jakom vatrom koja je praćena protivavionskim mitraljezom koga su na liniju vatre, veoma brzo prebacili momci, sa minobacačima 62 i 32, snajperom 12,5 mm sa dvostruko eksplozivnom municijom koju smo tad po prvi put koristili u borbi i pešadijskim mitraljezima. U toj bici nismo izgubili ni jedan položaj zato što u Glođanu nismo održali liniju fronta, nismo pretrpeli organizacijske štete i mogu da kažem, da je to za nas predstavljalo neku vrstu taktičke vežbe.

16.  Osim fonda „Domovina zove“ koji su bili drugi izvori finansiranja rata?

Haradinaj:  Normalan ili zvaničan način finansiranja vojske je bio preko fonda „Domovina zove“ odakle su sredstva mnogo puta pristigla direktno u zone ili u Glavni štab i raspoređivana gde su bila neophodna. Drugi izvor je bio sam narod. Napr. Đakovica nas snabdevala raznim proizvodima, zatim je postojala i linija sa biznismenima iz Peći kojim je, u to vreme, koordinirao Ekrem Čeku, a u tome mu je mnogo pomagao Ekrem Luka.

Ne treba zaboraviti ni izuzetan doprinos Hasana Mete u koordinaciji pomoći dobijene od biznismena. Značajnu pomoć je pružio i Savet za hitnu pomoć sa sedištem u Prištini od kojih smo, u različitim periodima dobijali različite sume, do 200 hiljada maraka po pošiljci. Ovo važi za finansijske izvore u Dukađinu.

Treba napomenuti da je izvestan broj oficira, vojnika pa i određeni deo operativnih jedinica bio finansiran od Bukošijeve vlade putem plata ili u nekom drugom obliku ali ne znam tačno kako se to odvijalo.

Da li je bilo donatora van Kosova?

Haradinaj:  Da. Bio sam vrlo zahvalan jednom Albancu koji je emigrirao u Italiju koji se zove Đerđ Marani, Arbareš, koji je dao izuzetan doprinos naročito u lečenju naših ranjenika. Ova pomoć je iznosila oko miliom maraka, obezbeđena od različitih asocijacija a bilo je i para koje je lično dao. Postojala je grupa donatora iz Turske gde je bilo i turskih  državljanja i državljana albanskog porekla. Među njima su Hamza i Hadži Rafeti koji su neprestalno pomagali. Mogao bih tu ubrojati i naše emigrante u evropskim zemljama i Americi. Mogu da kažem da su nam svi pomagali.

 

17.  NATO OPERACIJA JE ODREĐIVALA POBEDNIKA NA KOSOVU

Da li ste imali neko posebno osećanje tokom Nato akcia? Interesuje nas vaš  emocionalni doživljaj?

Haradinaj:  Kada su nadletali avioni u nama se budila nada da nije sve gotovo. Stanje je bilo vrlo teško, vodio se rat na život i smrt. Ili beš se boriti i da te ubiju kao heroja ili će ti prerezati grkljan. Ovo stanje samopožrtvovanja nas je dovelo dovde gde smo sada. postojalo je nešto neopisivo, bombardovanje NATO aviona u Krajanu i Grgoču, sve to dok su se vodile borbe za odbranu sopstvene slobodne teritorije na Kosovu, što je predstavljalo našu pozadinu punu civilnog stanovništva. Zatim, takođe tokom bitaka, u trenucina kada smo videli slamanje srpskih snaga od strane NATO avijacije u Ratišu i Lumbardu. Izdvojio bih upotrebu B-52, dva dana pre potpisivanja sporazuma između srpskih snaga i NATO-a, što je za nas odlučujuće.

 

Može li se govoriti o oblicima saradnje između OVK i NATO tokom  bombardovanja?

Haradinaj:  Treba biti realan. U to vreme, sa vojnog aspekta, Kosovo je prostor zajedničkog delovanja NATO i OVK. Odnosi ovih dveju snaga  su bili odnosi saveznika ali ne mogu da kažem da smo bili ravnopravni. Bilo je zajedničkih interesa, blisko povezanih međusobno i koristi za obe strane. Ja sam imao koristi od bombardovanja dok su piloti NATO snaga sa naše linije  fronta imali koristi jer smo primoravali srpske snage da se otkriju. To predstavlja našu saradnju.

Tokom operacija NATO snaga desile su se i dva bombardovanja NATO-a, jedno na  snage OVK na granici sa Albanijom i drugo, na kolonu albanskih izbeglica. U  oba ta slučaja je bilo žrtava. Imate li neko drugo objašnjenje od onog koje je  već poznato u vezi tih slučajeva?

Haradinaj:  Što se tiče bombardovanja na položaje OVK na Košarama pretpostavljam da je jedan deo krivice naša saradnja sa NATO za koju smo hteli da konkretnija zato što bi na taj način elimilisali nesporazume i neke događaje na terenu. To je bila tehnička greška koja je za nas bila fatalna jer su u njoj stradali ljudi.

18. U kom stanju je OVK dočekala povlačenje srpskih snaga i ulazak NATO snaga na Kosovo?

Haradinaj:  TREBALO JE DA SRPSKE SNAGE KAPITULIRAJU A NE DA SE POVUKU.  Srpske snage imaju veliki dug na Kosovu. Izazvale su velike štete kosovskom narodu. Naša želja je bila kapitulacija a ne njihovo povlačenje. Mislim da je mogućnost da se povuku bila neka vrsta rehabilitacije za te snage. Naš zahtev i želja su bili da se NATO napadima makar još jednu nedelju ili deset dana što bi dovelo do kapitulacije srpskih snaga. To bi bila velika pobeda. Ipak to nismo postigli.

19. A lepi trenuci, srećni….

Haradinaj:  Sreću je za mene predstavljao svaki dan koji je prošao, svaka vojna ili politička akcija koja nas je sve više približavala slobodi. Ukoliko treba nešto da preciziram onda je to uglavnom dolazilo posle teških trenutaka. Napr. kada nam je bilo više nego teško desilo bi se neko predivno iznenađenje. Jedno od takvih je bio i dolazak Dželala Hajde  u pomoč posle letnje ofanzive 1998. godine i jedne njegove grupe sa naoružanjem iz Albanije. Činili mi se da mi je doneo krila prosto da poletim. Nemoguće je ne sećati se trenutaka kada su počeli NATO napadi iz vazduha. Svi smo sa oduševljenjem gledali prve rakete i avione. To su bili nezaboravni trenuci.

 

Savet Kluba generala i admirala