СЕЋАЊЕ:  МИЛЕ МРКШИЋ, генерал-потпуковник

1947-2015

            Рођен је 1. маја 1947.  у селу Козарац, општина Вргинмост, Република Хрватска, од оца Драгана и мајке Евице.  Србин.  Преминуо 16. августа 2015. у Португалији. Сахрањен на гробљу „Лешће“ у Београду 28. августа 2015. Оставио је супругу Ђурђицу, кћерке Светлану, Јелену и Марију и бројно потомство.

Завршио је основну школу 1961., гимназију 1965., Војну академију Копнене војске – смер пешадија 1968., Командно-штабну академију Копнене војске 1979.  и Командно-штабну школу оператике копнене војске 1987. године.

Произведен је у чин потпоручника 1.9.1968, а ванредно унапређен  у генерал-потпуковника 16.6.1994. Пензионисан је 30.12.1994.

Обављао је дужности од командира вода у Гардијској бригади (1968), Београд; команданта корпуса специјалних јединица  (1992-1993),  до помоћника начелника Генералштаба за Копнену војску (1994), Београд. Већину дужности обавио у гардијским јединицама. Дужност команданта Војске Републике Српске Крајине обављао је  1995.

Учествовао је у рату од 15.9–24.11.1991. (источна Славонија); од 1.1. до 15.4.1992.  (Банија и Кордун); 22.1–24.12.1993) и 1995 Српска Крајина.

Службовао је у гарнизонима: Титоград,  Београд и Книн.

Одликован је Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима (1971), Орденом народне армије са сребрном звездом (1975), Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1981), Орденом рада са златним венцем (1984) и Орденом народне армије са златном звездом (1990).

 

Самовољно одлази у Хаг 15. маја 2002.  и већ сутрадан се изјашњава да није крив. Оптужен је да је повукао официре и војнике ЈНА који су чували заробљенике у Вуковару и тиме није спречио убиства, а по томе је и осуђен на 20 година затовора 5. маја 2009.  након седам година од одласка у притворску јединицу у Шевенингену. У Португалију на даље издржавање затвореке казне пребачен је 16. августа 2012. на исти дан, 16. августа 2015. умро је у том казамату где је имао непогодне услове за лечење од тешке болести од које је оболио у Хагу.  На дан смрти генерала Мркшића забрањена је употреба ћирилице у Вуковару. Оптужница против Мркшића је три пута мењана и допуњавана. Пресуда претресног већа изречена је 27. новембра 2007. Осуђен је за убиство,  мучење и окрутно поступање у којима није учествовао, али их није спречио како су они рекли. Жалбено веће је одбило желбене основе Миле Мркшића и тиме потврдило првотну пресуду.

У беседи на комеморативној  седници одржаној у сали ратних војних инвалида на Савском тргу 9 у Београду генерал Миле Новаковић је између осталог рекао: Прича о Милету је опште позната. Присуство многобројних пријатеља и генерала колега само од себе говори о генералу Мркшићу.  То умањује тугу што је од августа 1995. био заборављен од свих. Да је постао савезни секретар за одбрану у време кад је био кандидован можда не би било ове комемаративне седнице. У Вуковар је морао да иде у помоћ јединицама ЈНА које су 205 дана биле у блокади хрватске паравојске.  Мркшићев одлазак у Книн је био својеврсно изненађење за све. Али то је могао само Мркшић,  да би 7. августа у избегличкој колони био заједно са својим најближим рођацима. Он није био легионар, није издајник, није агресор како причају у Загребу, а понекад и у Београду.  Генерал Мркшић је јасно и разговетно ценио ситуацију још од 1990. када је почела криза. Знао је шта не може да уради ВРСК против многобројних нападача, противника и непријатеља. Сатисфакција и њему и нама била је у том што смо заједно са својим народом и у његовом страдању.

Осуђен је у Хагу само зато што је српски генерал. То је његова једина кривица.  Боравак у Хагу схватио је као нови задатак. Учио је стране језике и неке научио, закључио је генерал Новаковић.

Пригодну беседу о животу и раду генерала Миле Мркшића изговорио је генерал Миодрг Панић на гробу. Осврћући се на богату војничку каријеру посебно је истакао његове заслуге за развој и оспособњеност гардијских јединица и копнене војске у целини. Панић је цитирао Мркшићеве речи написане о гардијској бригади: „ Кад се присетим гардијске бригаде, њене младалачке снаге, у годинама 1990. и 1991. мене обузму понос и туга. Кад се присетим догађаја у Словенији и Хрватској, кад ми у памћење западне однос моћних сила према нашој деци – регрутима, мене обузме туга, обузме ме осећање горчине(…). Са Гардом сам пошао у онај необјављени рат да спасим војничку касарну у Вуковару,  да ослободим град, да народ заштитим од постројби формација Хрватске војске и Хрватског вијећа одбране и од страних плаћеника“.

Панић је рекао да Мркшић одлази скоро заборављен, као да су желели да умре човек који је знао нејасноће око Вуковара које ће кад тад бити разјашњене што ће бити значајно за породицу , пријатеље и ширу јавност.