ДРАГИША МАСАЛ генерал-потпуковник (1951- 2017

                                     

                                       

 

 

 

                       

 

 

Генерал-потпуковник Масал Драгиша, члан Клуба генерала и адмирала Србије, преминуо је 18. марта 2017. после краткотрајне тешке болести. Са Новог гробља из Београда испраћен је 20. марта  у Ужице. Пред почасном јединицом и својим колегама генералима и официрима и великим бројем осталих поштовалаца испраћајни говор изрекао је генерал-потпуковник Петар Шкрбић.

Нагласио је да је ратна школа једна од најзначајнијих школа које је Драгиша савладао под крушумима непријатељске пешадијске, артиљеријске ватре и под НАТО бомбама које су засипале Републику Српску. Оставио је значајан печат у историји српског народа којег је несебично бранио.

Драгиша је сахрањен 21. марта на гробљу „Сарић осој“ у Ужицу пред многобројним поштоваоцима. Пригодне говоре одржали су:Мићо Маринковић, пуковник, у име колега и грађана Ужица; Саво Сокановић, генерал-потпуковник, у имe Војске Републике Српске, Борачке организације Републике Српске, Клуба генерала и адмирала Србије и војске Србије;. Милисав Васић – Лабуд, у име Борачке организације Вишеград и Општине Вишеград,;. Дарко Кнежевић, унук Драгишин, а телеграме саучешћа је прочитао генерал-потпуковник Петар Шкрбић.

Његов колега генерал Саво Сокановић у  некрологу је рекао да је Драгиша пето од седморо деце  од оца рудара Стевана и мајке  домаћице Десимирке. У тешким условима Драгиша је завршио све школе и најважнију животну школу о поштењу и раду. Ђачки живот Драгиша је провео углавном у пешачењу од школа до куће и од куће до школа. Након тога завршио је све војне школе.

„На почетку разбијања Југославије и трагичних ратних сукоба стављаш се на располагање своме народу ради заштите припреманог му истребљења и одбране вековних огњишта. Дајеш себе целог, без резерве, а команде Ти поверавају најсложеније дужности. Одлазиш на дужност команданта артиљеријског пука у Винковцима, где вас усташке паравојне формације држе у блокади од 1. маја до 26. септембра 1991. године, без могућности снабдевања водом и храном,  уз њихове даноноћне нападе од којих сте имали више губитака. Успели сте деблокирати касарну и изаћи из окружења на слободну територију. За то си ванредну  унапређен у чин пуковника.

Они други, да им не помињем име – наша дојучерашња „браћа“, прво су те у одсуству осудили на доживотни затвор, потом пресуду преиначили на временску казну од 20 година и на крају је укинули 2009. или 2010. године.  Успешно изведен пробој из окружења кориштен је ка пример у борбеним анализама  у свим гарнизонима тадашње ЈНА.

Потом си се ставио на располагање својој родној груди и у одбрамбено-отаџбинском рату српског народа у БиХ, у саставу Војске Републике Српске, остајеш целим својим бићем посвећен до његовог завршетка. Бијељина, Семберија, Мајевица, Вишеград, Горажде, Трескавица, Нишићка висораван, Вогошћа, Хан Пијесак, Бирач, Брчко, Добој, Посавина, Крупа на Уни, Дрвар, Грахово, Гламоч, Србобран, Купрес, Мркоњић Град итд, само су неки делови ратишта Републике Српске које је прошла Твоја нога. Красиле су Те најплеменитије људске и војничке особине: врхунски професионализам, стручност, смиреност, ентузијазам, храброст, дар и знање које краси најумније. О томе најупечатљивије говори оцена команданта Главног штаба ВРС, генерала Ратка Младића, коју је написао на 20 страница писма за време Твога сведочења у његовом предмету у Хагу.“ одакле је писмо захвалности добио од генерала Ратка Младића које је Сокановић прочитао поред одра и тако завршио  ратну причу генерала Масала.

Бројни телеграми саучешћа стигли су породици Масал. Телеграме су упутили и министар за рад и борачко инвалидску заштиту Републике Српске, Миленко Савановић; министар одбране Републике Србије Зоран Ђорђевић; начелник Генералштаба Војске Србије  генерал Љубиша Диковић; председник Републике Српске Милорад Додик. У свим телеграмима наглашена је генералова заслуга за одбрану српског народа.

         Драгиша Масал је рођен 20. новембра 1951. године у селу Масали, општина Вишеград, Народна Република Босна и Херцеговина, Федеративна Народна Република Југославија, од оца Стевана и мајке Десимирке.

У браку са супругом Љубинком која је преминула  16. октобра 2013. стекао  кћерке Славицу и Десимирку . Од кћерка Славице стекао  унуку Милицу. Завршио је прва четири разреда основне школе у селу Масали, а остала четири разреда у Основној школи „Хасан Велетовац“ у Добруну, гимназију у Вишеграду, Војну академију Копнене војске – смер артиљерија у Београду и Задру,  Командно-штабну школу тактике Копнене војске и Школу националне одбране  у Београду.

Произведен је у чин потпоручника артиљерије 1974, а унапријеђен у  генерал-потпуковника 20. марта 2001.  (ванредно).

Обављао је  значајне дужности од командир вода до начелника Сектора за организацију, мобилизацију и персоналне послове Генералштаба Војске Републике Српске у Бијељини и Бања Луци.

Учествовао је у рату као припадник Оружаних снага СФРЈ  1991 – 1992  на дужности команданта пука и као припадник Војске Републике Српске од 15. маја  1992.  до 14. децембра 1995. године на дужностима: команданта артиљеријског пука, начелника оделења за оперативно-наставне послове у корпусу, команданта тактичке групе, начелника артиљерије у органу за родове Сектора за оперативно-штабне послове Главног штаба Војске Републике Српске.

Службовао је у гарнизонима Пожаревац, Ужице, Винковци, Бијељина, Вишеград, Хан Пијесак, Бијељина и Бањалука.

Пензионисан је 28. фебруара  2002. године.

Одликован је Медаљом за војне заслуге, Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима, Орденом рада са сребрним венцем и Орденом Карађорђеве  звијезде другог реда.

                                                                             Петар Шкрбић