O agresiji NATO na SRJ puno je govoreno sa aspekta kršenja Povelje OUN i kršenja međunarodnog prava, o agresiji kao  zločinačkom aktu. Čak su i planeri agresije i NATO lobisti priznali da je „bombardovanje“ ili „kampanja“ bilo nelegalno i suprotno Povelji OUN, ali je po njima bilo neophodno, i da je Srbija to zaslužila, jer je bilo potrebno sprečiti „humanitarnu katastrofu i zaustaviti sukobe na KiM“. Na ovaj način se pokušava podeliti odgovornost za sve zločine i sva zla koja su proistekla iz agresije NATO na SRJ.  

    Upravo se ovih dana navršava dvadeset godina od početka „mirovne konferencije“ – „pregovora“ u francuskom dvorcu Rambuje, kod Pariza, vođenih o Kosovu i Metohiji između predstavnika vlasti SRJ i Srbije i kosovskih Albanaca, uz posredovanje izaslanika SAD, Rusije i EU, Kristofera Hila, Borisa Majorskog i Volfanfa Petriča. „Pregovori“ su trajali 17 dana(od 6.2. – 23.2.1999.) i okončani su bezuspešno, bez ikakvog dogovora.

  SAD su zemlja koja ima veliko iskustvo u preduzimanju i primeni međunarodnih sankcija, protiv drugih država kako bi ih prisilile na promenu pojedinih aspekata spoljne i unutrašnje politike, za koje SAD smatraju da su neprihvatljivi. SAD obično preduzimaju unilateralne sankcije, koje kasnije pod njihovim pritiskom na druge zemlje – „svoje saveznike“,  sankcije postaju i multilateralne.

    I ove godine 9.januara iz Sarajeva se širila, za normalne političke prilike nesvakidašnja mržnja i histerija prema Republici Srpskoj (RS), ali to nije bilo ništa neočekivano za one koji dobro poznaju političku pozadinu takvih izliva mržnje i nastojanja da se RS ukine kao takva. Sve češće osporavanje RS, kao takve, znači istovremeno osporavnje polovine BiH, a samim tim i BiH kao Dejtonske tvorevine.