ИЗЛАГАЊА – ОКРУГЛИ СТО „ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ОДБРАНИ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО 1999. ГОДИНЕ“

Мр ЂОРЂЕ САРАПА Адвокат Београд

ОДБРАНА ОД АГРЕСИЈЕ У ЦИЉУ СПРЕЧАВАЊА ГЕНОЦИДА НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Војна акција НАТО снага на Југославију и Србију 1999. године представља класичан чин агресије у смислу међународног права, у којој je коришћена муниција са осиромашеним уранијумом, прекршени принципи међународног ратног и хуманитарног права, и извршен геноцид над српским народом.

Генерална скупштина Уједињених нација усвојила је 14. децембра 1974. године Резолуцију 3314 (XXIX)¹, са анексом који дефинише агресију. Према члану 3. Резолуције, без обзира да ли је рат објављен или не, акт агресије представља:

• инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе;

• војна окупација, и кад је привремена;

• анексија територије или дела територије друге државе употребом силе;

• бомбардовање територије друге државе или употреба било којег оружја против против територије друге државе;

• блокада обала и лука од стране оружаних снага друге државе; напад оружаних снага на копнене, поморске или ваздухопловне снаге, поморску или ваздушну флоту друге државе;

• употреба оружаних снага стационираних на територији друге државе супротно споразуму;

• тављање на располагање своје терирорије другој држави да би је та држава користила за агресију против треће државе.

Сходно одредби члана 5. Резулуције никакви разлози, било које природе, не могу оправдати агресију. Агресивни рат је злочин против мира и повлачи међународну одговорност. Имајући у виду међународноправно одређење агресије, очигледно је да ратна дејства НАТО снага представљају класичан чин агресије у смислу међународног права, и то не по једном него по више основа².

Историја људског рода нераскидиво је везана уз ратове. Оно што представља константу свих ратова су људске жртве и разарање материјалних добара. Међутим, без обзира на жељу да се постигну ратни циљеви, од давнина се поставља питање дозвољености средстава и начина ратовања. Тако су, на пример, већ у Хамурабијевом законику биле прописане санкције за употребу отровног оружја. И индијски Ману законик садржавао је забрану употребе отровног оружја. Употреба отровног оружја није била дозвољена ни у античкој Грчкој. У старом Риму, употреба отровног оружја сматрала се повредом ius gentium-a³. Употребу отровног оружја осуђује и Хуго Гроцијус у свом делу ’’De iure belli ac pacis’’⁴, које се с правом сматра првим систематским приказом међународног права.

Oсновни принципи међународног хуманитарног права, дефинисани Хашким конвенцијама из 1899. и 1907. године, Женевским конвенцијама из 1923, 1925. и 1949. године и Статутом међународног војног суда у Нирнбергу из 1945. године, забрањују употребу загушљивих, отровних и осталих сличних супстанци, укључујући биолошка средства, као и коришћење оружја којим се наносе непотребна разарања или сувишне патње, изазива дејство против лица која не учествују у ратним операцијама, угрожавају територије суседних држава које нису у ратном сукобу, и проузрокују опасна и дуготрајна оштећења и дегенерација природне средине.

У агресији НАТО снага коришћена је и муниција са осиромашеним уранијумом. Формалноправно употреба муниције са осиромашеним уранијумом није забрањена. Међутим, с обзиром на последице које проузрокује, то високотоксично радиоактивно оружје штетно је по живи свет. Зато његова употреба представља повреду основних принципа међународног хуманитарног права.

Оружје са осиромашеним уранијумом, по општеприхваћеном становишту у међународном праву, има карактеристике оружја за масовно уништење, а то су:

• да је немогућа контрола његовог дејства;

• да је његово дејство немогуће временски ни просторно ограничити;

• да је немогућа ефикасна заштита од његовог дејства;

• да се његов ефекат своди на масовно уништење лица, добара и човекове околине.

Геноцид је злочин над злочинима. Кад је реч о геноциду незаобилазно је поменути Статут Међународног војног суда у Нирнбергу. Оно што Статуту даје посебан значај, документа од непроцењивог међународноправног значаја, поред тога што представља кодекс међународног кривичног права⁵, је то што установљује једну потпуно нову категорију међународног злочина – злочина против човечности, чиме је постављен правни основ за геноцид. Иако не користи појам геноцида, Статут га садржајно одређује. Одређење из Статута у погледу основних елемената геноцида прихваћено је у Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина геноцида, из 1948. године⁶.

У члану II. Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида, геноцид је дефинисан на следећи начин:

“У овој Конвенцији геноцид значи било које од следећих дела, извршено с намером да се потпуно или делимично уништи као таква нека национална, етничка, расна или верска група:

а) убиство чланова групе;

б) наношење тешке телесне или психичке повреде члановима групе;

ц) намерно подвргавање групе таквим условима живота који би требали да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења;

д) наметање таквих мера којима се жели спречити рађање деце у оквиру групе;

е) присилно премештање деце из једне групе у другу.“

Употреба оружја са осиромашеним уранијумом, у околностима и на начин како је то чињено у току агресије на Југославију и Србију, представља злочин геноцида.

Уранијум је високотоксични радиоактивни материјал. Употреба муниције са осиромашеним уранијумом проузрокује радиолошку контаминацију, која траје неколико милијарди година. Муниција са осиримашеним уранијумом је средство чије се последице не могу контролисати ни временски ни просторно. Опште је познато да радиолошка контаминација проузрокује канцерогена обољења. Након НАТО агресије драстично је повећан број малигних обољења. Према подацима проф. др. Слободана Чикарића, председника Друштва Србије за борбу против рака, број оболелих од леукемије и лимфома, који чине пет одсто свих тумора, у драстичном је порасту. Од 2001. до 2010. године њихова учесталост је повећана за 110 одсто, а смртност за 118 одсто. Подаци су добијени на основу истраживања на узорку од 5,5 милиона становника централне Србије. Експанзија канцерогених обољења је почела 2006. године, а број оболелих у сталном је порасту. Сем тога, знатно је повећан број спонтаних побачаја и новорођенчади са деформитетима, као и стерилитет младих парова који све теже долазе до потомства, што је такође директна последица радијације. Ако се има у виду да контаминација траје неколико млијарди година, становништво Србије ће трајно бити изложено радиоактивном зрачењу, са свим штетним последицама.

За уништење живе силе и материјалних добара војне снаге НАТО-а су имале на располагању велики избор знатно ефикаснијих средстава, која не остављају последице на живе организме и природну средину. То искључује потребу коришћења муниције са осиромашеним уранијумом. С обзиром на степен развијености науке, посебно физике, хемије и медицине, било је познато какве ће последице изазвати коришћење ове муниције. Кад се то има у виду, неспорна је и очигледна намера да се изврши геноцид. С обзиром на последице које изазива (повећана стопа смртности од канцерогених обољења и стерилитет), а које се већ испољавају, коришћење уранијума представља намерно подвргавање групе таквим условима живота који би требали да доведу до њеног потпуног или делимичног уништења. Тиме су остварена обележја геноцида у смислу одредаба Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида.

Овоме треба додати и то да је муниција са осиромашеним уранијумом употребљена у агресорском рату против државе која ничим није повредила међународно право, и која не поседује било коју врсту нуклеарног оружја. Однос снага био је у апсолутном несразмеру. У истом несразмеру била је и немогућност одбране од напада, како по врсти оружја, тако и по капацитетима. Дакле, није постојао ниједан разлог који би могао оправдати употребу уранијума. И то доказује намеру да се изврши геноцид.

1 Definition of Aggression, United Nations General Assembly Resolution 33(XXIX), 14. децембар 1974.