2018, Анализе и ставови, Архива вести

СВЕТ У 2019.

 

 

Лондонски часопис The Economist, издање за Србију: СВЕТ 2019, заједно са COLOR MEDIA COMUNICATIONS  и  Color Press Group из Београда, организовали су Конференцију под називом: „СВЕТ 2019″, у Дому Народне скупштине Србије, одржаној 13.12. ове године.

 

 

 

 

 

 

 

 

Тема Конференције била је „СВЕТ 2019“, односно развој Србије, региона и света у наредној години и наредној деценији. Конференција је била организована по систему уводних излагања, реферата, панел дискусија и студија случаја. На Конференцији су присуствовали представници органа власти Србије и то: председница Народне скупштине Маја Гојковић, министри у Влади Србије – Зоран Ђорђевић, Александар Вулин и Ненад Поповић; затим представници неких међународних организација акредитованих у Србији као и амбасадори Француске, Немачке, Бугарске, Хрватске и Чешке.

О спољној, економској и социјалној политици Србије говорила је председница Народне скупштине Маја Гојсковић и поменути министри у Влади Србије. Тема регионална стабилност и евроинтеграције „Западног Балкана“ биле заступљене на Панелу: „Шта даље са Берлинским процесом“. Као „Студије случаја“ анализиране су теме: „Перспективе развоја енергетике у региону и у Србији“, и „Путеви енергије, куда иде енергија“.  Поред поменутог панела одржана су још три и то: Панел – „Српска економија 10 година након почетка еветске економске кризе“, „Развој и перспективе великих и малих предузећа“, Панел – „Перспективе развоја туризма“ и Панел – „Како ће Балкан изгледати 2029.“.

Садржај свих расправа и наступу учесника на Конференцији дат је на: Svet u2019. www.color.rs.

На Конференцији је била присутна и делегација Клуба генерала и адмирала Србије на позив организатора. Првобитно је било договорено да на Панелу бр.5 „Како ће Балкан изгледати 2029.“ излаже представник Клуба генерала др Винко Пандуревић, те је у том смислу он за потребе Клуба припремио платформу, о којој се изјаснио ИО Клуба, као и скраћену верзију излагања о којој је требало бити речи на поменутом Панелу у форми дискусије. У последњем часу организатор је „због више силе“ отказао учешће представника нашег Клуба. Та „виша сила“ се тицала „скраћивања програма и броја учесника“.

Конференцију су као гости ипак присуствовали генерали др Радован Томановић, др Тодор Петковић и др Винко Пандуревић.

На сајту нашег Клуба доносимо планирано излагање др Винка Пандуревића.

 

 

ОСНОВНЕ ГЕОПОЛИТИЧКЕ ОДРЕДНИЦЕ БАЛКАНА И ЊЕГОВА БУДУЋНОСТ У НАРЕДНОЈ ДЕЦЕНИЈИ

  1. Можемо рећи да кошмарна сложеност Балкана која је одређена снажним историјским, цивилизацијским, политичким, геополитичким и другим процесима, који су обликовали и који обликују Балкан, као трусно и нестабилно подручје представља историјску константу која нам омогућава предвиђање стања Балкана у наредној деценији.
  2. Балкан је географски простор чије границе, рељеф и физичко-географске карактеристике нису спорни. Међутим данас се користи синтагма „Западни Балкан“, уведена у употребу пре једну деценију, између осталог и као последица транзиционих процеса и евроатлантских интеграција бивших Југословенских република. Није реч о географском појму, него се ради о геополитичком схватању простора Балкана који обухвата земље: Албанију, БиХ, Црну Гору, Македонију и Србију. Дакле, када је реч о цивилизацијским, политичким и геополитичким схватањима Балкана, тада се развијају  различити теоријски и политички дискурси.
  3. Балкан, а посебно Западни Балкан је простор додира, или боље речено судара контактних цивилизацијских зона, простор судара различитих религија, простор који је био територијално саставни део великих царстава (Османског и Аустроугарског), простор који је (осим Албаније) био у јединственој држави модерног доба (СФРЈ), и коначно простор који чини стратешки значајну копнену везу средње Европе са Блиским и Средњим истоком и медитераном. Балкан и даље има трансрегионални, трансконтинентални и глобални значај „геополитичког чвора“.
  4. Где леже главни узроци нестабилности и конфликтности? Да ли је реч о аутохтоним, домаћим, унутрашњим разлозима, или је пак реч о алохтоним – спољним факторима, односно утицају кључних светских и европских сила и њихових интереса? Одговоре на сва ова питања можемо делимично пронаћи у историји Балкана, а у већем обиму у савременим геополитичким процесима, који дубоко задиру у простор Балкана.
  5. Покушаји да „Балкан припадне балканским народима“, неуспевају. Балкан Балканцима је „племенита идеја“, али све до сада геополитичка утопија.
  6. Велике силе се и данас држе аксиома да је Балкан и сувише важан  да би био препуштен само Балканцима.
  7. Историја нас учи да је врло тешко на Балкану успоставити начело правичности да свако треба да добије своје, јер испуњење територијалних захтева једног народа обично значи наношење неправде  другом народу.
  8. Покушаји зближавања и братимљења народа у СФРЈ није дао резултате. Распад СФРЈ је још више продубио сукоб између јужнословенских народа. Међусобна супростављеност народа на Западном Балкану је и даље веома присутна. Она се и подстиче, за рачун спољних интереса.
  9. Погледајмо какво је стање односа међу неким народима на Западном Балкану. Односе између Српског и Албанског народа у многоме детерминишу отворена инволвираност Албанске државе и моћних земље запада, пре свих САД, које су оружано подржавале албански сепаратизам и тежње за стварањем нове албанске државе на тлу Србије.  Оружана агресија САД и кључних чланица НАТО-а на Србију допринела је максимализацији албанских захтева и самопроглашења Албанске државе на КиМ.
  10. Покушаји да се кроз бриселски дијалог дође до решења косовскометохијског проблема, показали су се до сада као илузија. Питање косовске независности и питање тероторијалног интегритета Србије остаће још дуго отворена – нерешена питања. Србија ће тешко признати косовску независност, а још теже ће моћи поново да успостави свој суверенитет на КиМ. Косовска независност полако клизи у „Велику Албанију“.
  11. Односи између Србије и Македоније имају успоне и падове. Много је више тачака на којима се Македонски и Српски народ спајају, него тачака на којима се раздвајају. Дестабилизација Македоније и њен опстанак као државе под снажним је притиском процеса стварања “Велике Албаније“, па у том смислу неке партије и македонски политички лидери, али не сви; покушавају формирати заједнички фронт са Србијом у супростављању идеји „Велике Албаније“.
  12. Као главни реметилачки фактор и извор нестабилности на западном Балкану јесте управо пеоцес формирања „Велике Албаније“. ЕУ и запад имају благонаклон став према „интегрисању Албаније и Косова“ јер то сматрају повезивањем „две суврене државе на равноправним основама“. Тежња ка „Великој Албанији“ неминовно ће изазвати сукобе албанског руководства са Македонијом и Србијом, а у одређеним околностима и одређеној фази и са Грчком и Црном Гором.
  13. Србија и Црна Гора, некада као две српске државе, историјски блиске, две државе једног народа, прошле су необичан историјски пут од уједињења у једну државу, до живота у федералној заједници као две државе два „различита народа“ Српског и Црногорског, до таквих фаза затегнутих односа и сукобљавања, као две државе које су се сврстале у различите геополитичке таборе. У Црној Гори у геополитичком смислу бити „за“ или „против“ независности Црне Горе је бити „за“ или „против“ Србије. Међутим, односи између Србије и Црне Горе могу да буду врло стабилни и да две државе и два народа буду и даље врло блиски, уколико би се смањио спољни притисак и на једну и на другу државу.
  14. БиХ је типичан пример сусрета контактних цивилизацијских зона и трију религија. Стање међунационалних односа у БиХ је врло сложено. Ти односи су увек били под снажним утицајем спољног фактора, како светског и европског, тако и регионалног карактера. БиХ као Дејтонска творевина више од две деценије не успева да на Дејтонскоком Уставу изгради стабилну унутрашњу структуру. Као баук за политичко Сарајево  повремено се у Бања Луци појави идеја о самосталности РС и њеног присаједињења Србији.
  15. Односи између Србије и Хрватске су врло непредвидиви и варирају у засвисности од остваривања права националних мањина у обе државе; од приступа хрватског државног руководства према историји односа Срба и Хрвата током 20.века о оквирима заједничке државе, које сматра да је у Хрватској владао стогодишњи српски терор; као и од односа према прошлости Другог светског рата и последњег грађанског рата. Хрватска као чланица ЕУ има одређену политичку предност у односу на Србију.
  16. Погледајмо кратко место и улогу великих сила на Западном Балкану.

САД своје војно присуство на Блакану темеље на: властитом војном присуству на КиМ у форми КФОРА; чланству балканских земаља у НАТО, укључујући и Црну Гору, а у најскорије време и Македонију; високом степену војне сарадње са Србијом; на верном служењу косовских Албанаца, који су у вазалном односу према САД; доброј војној сарадњи са Хрватском, као могућим „бичем“ за Републику Српску. Снажно присуство САД на Балкану подразумева истискивање Русије са Балкана и у војном и у економском смислу, истискивање тзв. „малигног утицаја Русије на Балкану“. САД ће наставити присиљавати РС да се сагласи да БиХ приступи НАТО-у, инсистираће да Србија призна Косово, а онда да полако почне процес приступања НАТО савезу.

  1. Русија своје присуство на Балкану обезбеђује одржавањем и продубљивњем пријатељских односе са Србијом и РС кроз војно-техничку сарадњу, затим кроз екномско и енергетско повезивање на европском тлу. Русија ће штитити међународно право, Резолуцију СБ УН 1244 и интегритет Србије, подржаваће целовитост Македоније, уставну позицију РС у оквирима дејтонске БиХ.
  2. ЕУ такође има своје интересе на Балкану. ЕУ је потребна стабилност на целом континенту, између осталог због све већих неспоразума са САД на различитим пољима. Немачка као кључна чланица ЕУ, заједно са Француском настоји успоставити што снажнију контролу Балкана. Истовремено Велика Британија игра важну улогу на Балкану, као близак савезник САД од утицаја на европске токове у целини. Актуелно стање ЕУ показује да се она налази у стању стагнације, замора од проширења, унутрашње неконсолидованости, а после брегзита у стању дезинтеграције. Кредибилитет ЕУ се подрива по сличној матрици и од Вашингтона, Пекинга и Москве. Могући процеси „балканизације ЕУ“ могу имати негативне утицаје на евроинтеграције западно-балканских земаља.
  3. Борба за успоставу равнотеже великих сила на Балкану ће се наставити. Геополитичке силнице над Балканом ће и даље бити снажне. Западни Балкан ће остати у својеврсном геополитичком троуглу између САД, њених савезника и Русије.
  4. Међутим, за мир и стабилност Западног Балкана потребно је да велике силе између осталог учине и следеће: присилити Албанаце на одустајање од идеје „Велике Албаније“ и спречити њено стварање; поштовати Дејтонско уређења БиХ, уз снажан притисак на Бошњаке у БиХ, да одустану од покушаја унитаризације БиХ; гарантовати заштиту националних права Срба у Црној Гори, гарантовати поштовање права националних мањина у свим државама Западног Балкана; омогућити финализацију Бриселског дијалога између Приштине и Београда, без условљавања европског пута Србије признавањем Косова; поштовати границе и суверенитет свих западно балканских држава. Неопходна је озбиљна борба против радикализованог исламског фактора, који је све присутнији на Балкану и који своје ново уточиште покушава пронаћи и које проналази на Косову.
  5. Нажалост, поред свега реченог Балкан ће још дуго остати зона нестабилности и простор геополитичких надметања великих сила. Присетимо се Балканског Самита на Криту који је одржан 1997. Све позитивне иницијативе са овога скупа, због каснијег снажног утицаја спољних фактора, су брзо замрле и пропале. Опет ништа од идеје „Балкан балканским народима“.
  6. Дакле Западни Балкан ће 2029., односно неке његове земље, још увек бити прилично удаљен од ЕУ, бар овакве каква је данас. У сваком случају Балкан неће до 2029. бити комплетан у ЕУ. Биће и даље нестабилан. Биће позорница сучељавања „истока“ и „запада“. Врло су извесне корекције граница између неких балканских држава, као и корекције унутрашњих граница појединих држава, али Балкан неће у целости припадати једном истом цивлизацијском кругу. Дакле западни Балкан ће остати и даље као конструисана геополитичка творевина у којој ће се одржавати натегнути билатерални односи западнобалканских земаља.

 

др Винко Пандуревић

Галерија