ПОРУКА ИНЦКУ: ГЕНОЦИДА У СРЕДЊЕМ ПОДРИЊУ ЈЕ БИЛО, АЛИ НАД СРПСКИМ НАРОДОМ

Знате ви све то Инцко, не могу да вас назовем господином, али вас српске жртве и спаљена села не интересују. Знају то и они који су ваши наредбодавци и чију политику спроводите.

Бошко Антић. контраадмирал у пензији аутор Студије „Сребреница велика обмана“.

У Средњем Подрињу муслимани су настојали организовати живот искључиво у складу са одредбама Курана и „Исламске декларације“ Алије Изетбеговића.

Стање у Средњем Подрињу је било неприхватљиво за Србе, јер у таквом стању није било никаквог живота Срба. Контролом Средњег Подриња муслиманске паравојне јединица, а касније Армија Босне и Херцеговине, нарушили су и битно угрозили јединствену операцијску основицу Војске Републике Српске раздвојивши Херцеговину од Источне Босне.

Одзив мусиманског становништва у крвавим похоима на српска села, добровољан или принудан, изненадио је својом масовношћу и послушношћу. Сви изведени напади били су претходно припремљени, спровођени као по написаном сценарију и уз велики број добро наоружаних нападача, праћених пљачкашима. Док је трјало убијање и иживљавање над недужним жртвама застрашууће су изгледале хорде фанатизованих цивила, жена и деце. Уз, за обичан ум, непојмљиво „алакање“ вику и дреку у завијајућем тону, жене су ударале у тепсије, тигање и шерпе, проламали су се покличи

“ Алаху екбер“. Крв се ледила у венама нападнутог становништва.

Хронолошки гледано, први су се на удару нашли беспомоћни мањи српски засеоци, потом сасвим усамљена српска села у муслиманском окружењу и тек на крају компактна српска подручја, Ни дани у којима су извођени напади нису били препуштени случају. Бирали су се православни празници и породичне славе или дани интензивних пољопривредних радова, док су мештани били заокупљени текућим бригама и пословима.

Етничко чишћење српских територија у општинама Братунац, Милићи, Сребреница и Скелани муслимани су започели нападом на засеоке Гниона, Бљечава и Метаљка. Уследили су напади на већа српска села: Рупово Брдо, Лозница, Ратковићи, Брежани, Загони, Крњићи, Магашићи, Јежестица, Подравање… У том периоду и у тим походима на српска насеља муслимани су опустошили све што су затекли и из дана у дана ширили своју територију. После само шест месеци ове етничке инвазије, Срби су су у свом поседу задржали свега десетак села. За то време муслимани су запосели више од 30 етнички чисто српска села и све засеоке у мешовитим селима и месним заједницама. Али, тиме није постигнут врхунац етничког чишћења ових територија, У јануару 1993. на Божић и наредних десеатак дана , и последња велика српска подручја, као што су Кравице и Скелани са околним селима, постали су жртве бесомучних напада, спаљивања и уништавања. Муслиманска агресија достигла је максималне домете на овим подрињским просторима.

О тим тешким данима по српски народ Подриња, Ратко Младић је изјавио Љиљани Булатовић: „Јуна 1992. босански Срби су умирали. Више од стотину села је горело на нашој страни Дрине, места која више не постоје као Ратковићи, Факовићи, Скелани… Старији људи су живи бацани у пламен, који је буктао на месту где су некад били њихови домови…“.