Представљена књига Милоша Ђошана ,,Окупирана земља“

У Дому ратних војних инвалида у Београду, на Дан победе, представљена је књига генерал-мајора у пензији Милоша Ђошана ,,Окупирана земља“ која говори о нашој стварности у последњих двадесет година. О књизи су говорили председник Клуба генерала и адмирала генерал-потпуковник у пензији Љубиша Стојимировић, пуковник у пензији Слободан Јовановић, пуковник у пензији Милутин Филиповић, председник Удружења писаца ,,Поета“ Веселин Џелетовић и аутор.

Говорећи о аутору књиге, генерал Љубиша Стојимировић је рекао да је ракеташ Милош Ђошан за време агресије НАТО-а на СРЈ са бригадом противваздушне одбране којом је командовао, бранио небо изнад Косова и Метохије и легендарни Приштински корпус.

-Много крстарећих ракета и беспилотних летелица постали су ратни плен храбрих противавионаца генерала Милоша Ђошана и тако нису уништиле планиране циљеве у Београду, Нишу, Крагујевцу и широм Србије, рекао је Стојимировић.

Говорећи о књизи рекао је да је ,,Окупирана земља“ дводеценијски летопис о крају 20. и почетку 21. века, о времену разбијања друге, највеће Југославије, демонтирању треће мале Југославије и о судбини преостале мале Србије.

-Ово је књига о судбинама народа уништених и несталих држава, о обичним и необичним грађанима, о националним лидерима и квазиелитизму, о илузијама, преварама и недоказаним истинама, о великим пљачкама, организованом криминалу под заштитом државних администрација, али и о криминалу босова и криминалних група. Ово је књига о ,,црним рупама“. Највећа је настала од 15 тона осиромашеног уранијума који су НАТО убице сручиле у утробу наше отаџбине. Окупација земље од овог злочина трајаће неколико милијарди година. Од окупације уранијума 235, односно канцера, умире све више наших грађана, нагласио је Стојимировић.

Да смо озбиљно разумели учитељицу живота и др Арчибалда Рајса, вероватно данас неби говорили о ,,Окупираној земљи“, рекао је на крају излагања Стојимировић.

Извежбани смо да понижења примамо као нешто што нам припада, као следовање које нас одржава у животу, казао је Слободан Јовановић.

-Из принципијелних разлога аутор није користио инсајдере и сведоке-сараднике, то савремено чудо данашњег правосуђа, права и правде, већ користи материјалне доказе и исказе поштених сведока. Аутор се одриче монопола на потпуну истину, али јој признаје аутентичност у истом односу. У књизи ћемо препознати личне ставове аутора, али нико не може порећи да ово дело даје логичну анализу догађања у Србији последњих година, а посебно научна и нуди одговоре на питања зашто су појединци окренули леђа свом народу и због чега наш народ живи у окупацији после агресије, подвукао је Јовановић.

Према виђењу Милутина Филиповића, пишући ову књигу, аутор је користио широку лепезу стилских фигура и других изражајних начина и средстава. Препуна је примера, метафоре, персонификације, хиперболе, алегорије, еуфемизма и метонимије, али и ироније, која никада не прелази у сарказам.

-Генерал Милош Ђошан се у књизи није бавио визијом и путевима, како темељно треба даље и шта је народу чинити да збаци са свог врата јарам, који га из дана у дан све више стеже. Он је јасно анализирао и проникао у дубину свега онога што не треба чинити, указујући јасно на погубне примере издаје, похлепе и служења ненародним интересима. Аутор је направио својеврсну вивисекцију и сецирао безобзирношћу анатома, многе идоле, укус и идеологију друштва у коме се убрзано успоставља основни и однос приватног власништва, најамног рада и профита. Однос газде и слуге. Понизно и крваво да крвавије тешко може бити. Нажалост може, истакао је Филиповић.

Веселин Џелетовић је на почетку обраћања окупљеним љубитељима књиге рекао је да све што вреди у Србији, стављено је у сенку.

-Генерал Ђошан је извукао сабљу из корица када је требало, носио је часно и верујем да је неће вратити у корице све док не напише књигу ,,Ослобођена земља“, истакао је Џелетовић.

Наши непријатељи покушавају да српском народу наметну осећај кривице и за оно чиме би се други поносили. Ударају на наше светиње, на нашу породицу, традиције, веру, културу, језик и писмо, нагласио је Милош Ђошан.

-Многи моји пријатељи, који су прочитали књигу, питали су одакле ми храброст да је напишем и да ли се плашим последица. Рекао сам да ми немамо право на то. Ако су многи наши ратни другови, али и цивили, међу којима и деца, дали живот, моји славни команданти, генерали Лазаревић и Павковић недужни леже у Шевенингену, а врховни командант је уморен у хашком казамату, онда ја немам право да о томе ћутим, казао је Ђошан.

З. П.