ИЗЛАГАЊА – ОКРУГЛИ СТО „ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ОДБРАНИ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО 1999. ГОДИНЕ“

Генерал-мајор др Лука Кастратовић
ГЕНЕРАЛ ВЕЛИЧКОВИЋ ПОГИНУО НА ПОЛОЖАЈУ

У свакој војсци људском фактору, као најзначајнијем фактору оружане борбе, поклања се посебна пажња. Васпитава се и усмерава у складу са идеологијом и политиком земље. Без обзира на савршенство и моћ технике и убојних средстава људски фактор је незаменљив. Тежња је свих зараћених страна да се циљеви рата остваре са што мање људских губитака. Мотиви агресорске армије и мотиви војске која се супроставља агресору су различити. Код агресора, иако се заклиње у људска права и демократију, нема хуманистичке димензије. Више се води рачуна о личним интересима и очувању власти владајуће елите која је започела рат, него жртвама. Истицање бриге о људима је у функцији стварања позитивног јавног мњења свог бирачког тела и обмањивање светске јавности. Томе је све подређено.

Земља на коју је извршена агресија бори се за одбрану и очување своје територије и националног интегритета.Принуђена је да ангажује све своје ресположиве потенцијале у одбрани земље. Она нема алтернативе. Жртве у рату су неминовне. Питање је само како губитке свести на најмању меру. Коју стратегију и тактику применити да се сачувају достојнство,слобода и интегритет земље,са најмање губитака у људству ,као и да се сачувају материјална добра и привредни и дуги капацитети земље.

На Савезну Републику Југославију 1999.године извршена је агресија 19 најразвијенијих и најмоћнијих земаља света, на челу са НАТО алијансом. У одбрани од агресије војска и народ су показали одлучност и снагу морала. У тим тешким тренуцима , у неравноправној борби, припадници оружних снага пружили су снажан и достојанствен отпор. То се изучава у готово свим армијама света, а посебно у чланицама НАТО.Нажалост, ова искуства у нашој земљи се не проучавају.

Пре и у току НАТО агресије чланице НАТО, посебно Сједињене Америчке Државе, су развијале интензивну психолошко/пропагандну активност са циљем да се оправда агресија и сатанизујућа политика према нашој земљи. После агресије та активност је још више интензивирана, али суптилније и перфидније, са циљем да прихватимо наметнуту кривицу, да одбацимо наше вредности а прихватимо вредности које нам они намећу и у складу са њиховим интересима. Сведоци смо резултата таквих активности.

Посебно је усмеравана психолошко/прпоагандна активност према нашој Војсци са циљем да се у очима народа створи што неповољнија слика о Војсци, као и неповерење у Војску и њене институције. У реализацији ових активности агресор није бирао нити данас бира средства.

Тако се жели наметнути негативна слика о старешинском кадру, о њиховом односу према војничком – борачком саставу, понашању у борби и слично. Посебно се жели приказати у што негативнијем светлу руководећи кадар у Војсци, нарочито генерали и адмирали. За све слабости и пропусте у земљи, стварне и измишљене, одговорност се пребацује на Војску, на официрски, односно генералски кадар. Између осталог се истиче да војни врх гура земљу и Војску у рат, да најмање учествује у борби, да у први план истура борачки састав, а да чува своје животе. Чак своје тезе поткрепљују неким бројкама и измишљеним статистичким подацима. Наравно, и уз истраживања наводних научних експерата. Реално, војнички-борачки кадар у односу на старешински кадар је далеко бројнији, па је и број жртава борачког састава у борби већи.

Међутим,у нашој земљи а посебно у злочиначкој НАТО агресији 1999.године, тај однос је другачији. Чињенице показују да је број погинулих припадника старешинског кадра у првом борбеном ешeлону у порасту. У Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани од оружја НАТО агресора погинуло је 39 припадника или 0,19 % од укупно ангажованог људства: 12 официра, 9 подофицира, 3 војника по уговору, 6 војника и 9 припадника из резервног састава. Уочљиво је да је погинуо 21 официр и подофицир (12 официра и 9 подофицира) или 54 % погинулих припадника Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране¹. У одбрани од НАТО агресије у Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани гинули су команданти пукова и ескадрила као и многи други официри подофицири на командирским и командним дужностима. Ово потврђује високу професионалност и савест официрског и подофицирског кадра, њихове бриге о људима и бриге о чувању војничког-борачког кадра.

Укупно погинулих и несталих припадника Војске СР Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије² у време ескалирања кризе и агресије (01.јануара 1988. до 10.јуна 1999.) је 1002: Војска 657 (или65,60%) и Министарство унутрашњих послова Србије 345 (или34,35%). Број погинулих цивила држава нажалост, још није утврдила.

У одбрани од НАТО агресије гинули су заједно, у борбеном поретку, раме уз раме генерали, официри, подофицири и војници не жалећи свој живот у одбрани отаџбине. Тако је погинуо и генерал-пуковник Љубиша Величковић у борбеном поредку 310. самоходног ракетног пука противваздушне одбране са пуковником артиљеријско-ракетних јединица противавздушне одране Божом Пејчићем и командиром батерије капетаном прве класе Светомиром Трифуновићем.

Својим примјером у припреми за одбрану од агресије и самој агресији генерал Љубиша Величковић оставио је неизбрисив траг у историји ратовања српског народа у борби за слободу и част народа и државе.У психолошкопропагандне сврхе водеће чланице НАТО агресора и њихови истомишљеници су улагали напоре,а то и днас покушавају,да на сваки начин омаловаже погибију генерала Величковића.

Познавао сам га релативно добро.Био ми је предпостављени док је био командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, а ја командант Ваздухопловне базе , односно командант аеродрома Батајница, тада потчињени Команди Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Навешћу само један пример који речито говори о односу према НАТО ултиматумима у припреми за агресију на СР Југославију. Септембра 1998.године као командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране није хтео да дочека генерала Весли Кларка у Команди Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, иако је Кларк дошао у склопу преговарачких активноси СР Југослвије са САД , Европском унијом и НАТО. Генерала Кларка је примио начелник штаба Команде Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране. Генерал Величковић је уместо у Команду Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране отишао на посао у Команду Ваздухопловног Корпуса , а после пар дана у Команду Корпуса Противваздушне.Након овог је премештен и постављен на дужност заменика савезног министра за одбрану,а у току агресије био је на дужности помоћника начелника Штаба Врховне команде за Ратно ваздухопловство и противваздушнз одбрану.

Као командант аеродрома Батајница генералу Величковићу сам често реферисао и износио мишљење о члановима посматртачких мисија који су били распоређени на аеродрому Батајница,а посебно о члановима преговарачких тимова,којима сам био домаћин,у својству команданта аеродрома.Све делегације су слетале на а.Батајница,јер а.Сурчин није био активан, због санкција према СР Југославији. Ријетко су дочекиване уз државни протокол, тако да сам их лично дочекивао и испраћао сам или, ређе,са неким од чланова кабинета Предсеника Србије или СР Југославије.

Тако сам на десетине пута дочекивао Ричарда Холбрука и, у његовој пратњи, генерла Веслија Кларка команданта НАТО снага у агресији 1999.године. Најчешће су се по слетању и пре полетања задржавали у салону за пријем и разговарали смо о разним темама, најчешће о војним или питањима из свакодневног живота. Једном приликом сам Ричарду Холбруку рекао, а Кларк је увек седео поред њега: “ Ја Вашу демократију схватам тако што ми поломите руке и ноге па сте онда хумани и лијечите ме“. Холбрук се само насмејао и наставио разговор као да се ништа није десило. Такав мој став генерал Величковић је одобравао, иако, по обичају, није коментарисао. А при пријему чланова посматрачких мисија, преко официра за везу, поручивао би да не будем оштар у излагању ако међу њима има чланова из нама наклоњених земаља.

Зашто се генерал Величковић нашао у борбеном поредку 310. самоходног ракетног пука ПВО? И по овом питању се настоји спекулисати. У Ратном ваздухопловству и противваздушној одбрани, у току агресије, сваке ноћи су ракетирани или бомбардовани бројни положаји јединица Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране и стационарни објекти, посебно аеродроми. Пилоти НАТО, ако не пронађу задати циљ убојна средства би најчешће откачили на аеродроме у Батајници или Сјеници, а ако њих не нађу, у Јадранско море. Аеродром на Сјеници више је личио на мјесечеве кратре него на аеродром.

Старешине из команди Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране, Ваздухопловног корпуса и Корпуса противавздушне одбране су сваке ноћи, према одређеном распореду, у складу са струком, упућиване у јединице, у борбени поредак, на ватрене, ракетне, радарске и друге положаје. Већином су одлазили у саставе у којима су раније били на служби, гдје су дали свој допринос борбеној готовости, познавали су састав, са већином старешина заједно радили, а у многим случајевима и командовали. У командама, на командним мјестима је остајало само људство борбених смена. Њихово присуство и активност уливало је самопуздање и борбени дух састава.

Делили су исту судбину, заједно су предлагали решења како да се супроставе НАТО дејствима.Више су размишљали о својим задацима него о својим животима. Док сам био у команди Корпуса противваздушне одбране лично сам и ја био на ватреним положајима артиљеријско-ракетних јединица противваздушне одбране, јер сам се развијао у тим јединицама, од командира вода до команданта пука.

Тако се и генерал Величковић нашао у борбеном поретку 310. самоходног ракетног пука ппротивваздушне одбране. Познавао је ту јединицу, јер ју је обилазио и у миру. Као командант Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране нашао је времена да обиђе све јединице и објекте Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране на целој територији СР Југославије. У току агресије више пута је обилазио јединице на првој линији одбране отаџбине, а стигао је и на караулу Морина, да, заједно са војницима у заседи пресеца кретање терориста.

По доласку у 310. пук упознао се са ситуацијом и сазнао да су неколико минута пре његовог доласка од злочиначке непријатељске авијације у дејству на 240. самоходни ракетни пук противваздушне одбране погинули старији водник Драган Бандић и војни обвезник Александар Топаловић. Доноси одлуку да се дејствује по непријатељским авонима и наређује кап. прве класе Светомиру Трифуновићу да укључи радар и изврши дејство по авионима који улазе у зону дејства пука. У седмој секунди од укључења радара гину од непријатељске противрадарске ракете.

Генерал Величковић губи последњу битку, са друговма даје живот за слободу и одлази у легенду.

То је пример храбрости,одлучности и пожртвовања старешинског и генералског кадра у одбрани слободе отаџбине у борби против немерљиво јачег непријатеља.

То је пример јединства старешинског и војничког састава у борби против агресора.

То је пример поштовања завета предака како се треба борити против завојевача.

То је пример, потврда и порука нараштајима да слобода нема цену.