ИЗЛАГАЊА – ОКРУГЛИ СТО „ВОЈСКА ЈУГОСЛАВИЈЕ У ОДБРАНИ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО 1999. ГОДИНЕ“

Бошко Антић, контраадмирал у пензији,
Др Радован Томановић, генерал-потпуковник у пензији
РАЗБИЈАЊЕ ВОЈСКЕ И ОФИЦИРСКОГ КОРА

Југословенска народна армија је била респектабилна сила у Европи. Ширењу немачког утицаја на југоисточну Европу Југословенска народна армија могла се наћи као несавладива препрека. Зато је са рушењем друге Југославије рушена и њена војска. У том послу су нађени унутрашњи савезници – Словенци, Хрвати и Шиптари. Нешто касније ће им се у разбијању Југославије и њене војске придружити муслимани.

Након разбијања Југославије и нестанка Југословенске народне армије Савезна Република Југославије је имала још увек снажну војну силу спремну да пружи отпор настојању Сједињених Америчких држава, на челу НАТО пакта, да на Балканском полуострву створи одскочну даску за продор ка границама Русије, крајњем циљу. Због тога је требало разбити и ту државну заједницу и њену војну силу свести на ниво који неће бити никаква сметња у остваривању дугорочне стратегије. У том циљу је и предузета злочиначка агресија на Савезну Републику Југославију под саркастичним називом «Милосрдни анђео».

Након неуспешног покушаја онеспособљавања, односно уништења, Војске Југославије, престанка бомбардовања, као акта агресије, и потписивања Кумановског споразума настављен је рат против Савезне Републике Југославије и разбијања њене Војске и официрског кора другим перфиднијим средствима.

На сцену су ступили политичари који су остварили став војводе Живојина Мишића: «Нема тог рата кога српски војник не може добити и српски политичари изгубити». На жалост, многе ратове смо изгубили након рата, за зеленим столом. Они који су томе допринели упорно наглашавају да је наша Војска изгубила рат за Косово и Метохију, како би скинули са своје савести одговорност за све оно што смо изгубили и како би имали оправдање за уништавање Војске Југославије/ Државне заједнице Србија и Црна Гора / Србије. Челни генерали одбране oд агресије су изручени Хашком трибуналу, пензионисањем командног кадра разбијен је официрски кор, а укидањем традиционалне организације нестале су армије, корпуси и дивизије, уведен је бригадни систем организације, драстично је смањено бројно стање војничког кадра, а укидањем војног рока доведена је у питање борбена спремност Војске за супростављање опасностима које нам још увек прете.

У планирању и припремама за тзв. демократизацију свих земаља социјализма водило се рачуна о детаљима.

Семјуел Хантингтон је у свом делу «Трећи талас» извео поуке којих демократски реформатори морају да се придржавају дајући упутства за демокрaтизацију:

У «Упутству за демократизаторе, између осталог, стоји:

(1) Реформисање ауторитарног система, у првој тачки наводи: Обезбедити своју политичку базу. Што је брже могуће поставити присталице демократизације на најважније положаје у влади, странци и војсци …;

(2) Будите пажљиви према генералима. У крајњем исходу пад режима зависи да ли ће они подржаати режим, придружити се вама у опозицији, или гледати са стране. Војна подршка може бити од користи кад наступи криза, али једино што вам је стварно потребно јесте да војска не буде вољна да брани режим

(3)Обезбедите концепту преговора подршку водећих генерала и других на високим положајима и службама безбедности.

(4)Професионалне вредности и важност војног уздржавања од политике промовишу убеђивањем и индоктринацијом, обуком, мењањем школских војних програма и ревизијом система унапређивања…

Да би оснажили ово уверење, лидери нових демократора покушавали су да измене програм војне обуке и образовања… Да би се војска деполитизовала, неопходно је да се окрене извођењу чисто војних мисија… Прве и успешне демократске владе обично су смењивале врховне команде оружаних снага;

(5)Обуздавање војне моћи, промовисање војног професионализма.

Да би се схватила ситуација у којој су официри Војске Југославије радили после херојске одбране од агресије НАТО-а, наводе се неке тачкеУпутства: 

(1) Брзо отпустите или пензионишите све потенцијално нелојалне официре;

(2) Јасно дефинишите и учврстите командни ланац у оружаним снагама;

(3) Увелико смањите бројност људства у својим оружаним снагама. Војска која је држала власт сигурно је превелика и у њој највероватније има превише официра;

(4) Преоријентишите своје војне снаге на војне мисије;

(5) Драстично смањите број трупа распоређених у вашој престоници или око ње. Преместите их на границе или на друга релативно удаљена, ненасељена места;

(6) Дајте им играчке. Односно, обезбедите им нове, модерне тенкове, авионе, оклопна кола, артиљерију и софистиковану електронску опрему (бродови су од мање важности, морнари не извршавају државне ударе);

(7) Пошто војници, попут свих осталих, воле кад их људи воле, користите сваку прилику да се идентификујете с оружаним снагама. Присуствујте војним церемонијама, делите одликовања, истичите војнике као отеловљење највиших вредности нације, и, ако Устав то дозвољава, појављујте се у униформи.

Чудно је да је аутор и 1990, када је написана ова књига, истакао: У Југославији су продемократски покрети били активни у Словенији и Хрватској. Међутим, југословенска комунистичка револуција у великој мери је била српска револуција, а изгледи за демократизацију у Србији били су у најширем случају сумњиви. За њега су терористи и сепаратисти били демократе, а република у којој је било највише демократије већ унапред је оптужена да су комунисти, иако је у Србији био развијен највиши степен демократског социјализма.

Све анализе о улози НАТО алијансе потврдиле су да је један од најбитнијих реултата припремања сваког кандидата за НАТО који аутоматски «олакшава дијалог са алијансом», укључујући акитвности у оквиру Партнерства за мир, слабљење Војске која на крају није у стању да брани и одбрани своју територију.

На сцену су ступили реформатори који су драстичним бројним смањењем, уништавањем ватрене моћи, борбене готовости и морала и чишћењем од искусног ратног официрског кадра довели Војску у стање да није у могућности да самостално спречи спољну агресију, унутрашњу нестабилност и угрожаавње безбедости сепаратизмом. Све је чињено да Војска буде сервис НАТО-а за «мировне» и «хуманитарне» инервенције широм света.

Границе Србије већ дуго не чува војска, а наоружане банде Албанаца прелазе административну линију са Косовом и представљају озбиљну претњу држави. Они већ 14 година уз наклоност војника КФОР-а и кососвке полиције под оружјем упадају у централну Србију, краду шуму, стоку, воће и поврће, изводе оружане нападе на Србе. Поред крађе, ове банде су спремне за нападе на полицију. Професор са Факултета безбеднисти др Милан Мијалковски тврди да они «осматрају терен и утврђују стазе, којима би у случају оружаног напада могле да се убаце борбене групе».

Након доласка на власт ДОС-а који је био под изразитим америчким утицајем и практично продужена рука Вашингтона, Сједињене Америчке Државе и НАТО су почели са разградњом Војске, која им је 1999. године на Космету на војном плану очитала лекцију из успешне одбране територије упркос неповољног односа снага. Завршни ударац разбијања наше државе могао је бити изведен само ако њена Војска буде разорена.

«Поред Врховног савета одбране, страних и домаћих назови саветника и министра одбране, војску су ‘реформисали‘ и приучени или безбедносно полуписмени наводни војни аналитичари, поједине невладине организације, функционери, најчешће маргиналних партија. Као носилац наводних реформи војске истакао се тадашњи министар одбране – психолог Борис Тадић, те неки његови и саветници председника Државне заједнице Светозара Маровића. Они су опште приче о реформама, професионализацији, интеграцијама, партнерству и мировним операцијама прогласили врховном мудрошћу, а да у ствари о војсци, једној од најсложенијих организација, знају тек нешто више, а често и мање од обичних грађана. Ту, од медија жестоко промовисану, јефтину причу су вешто искористили ради властите политичке промоције, а да буквално ништа нису учинили да помогну успешно функионисиње војске».

Разбијање војске, под маском реформе, учињено је прво уништавањем њене организације, а настављено довођењем на чело војске људи који су успоставили организацију која треба да омогући раеализацију геостратегијских интереса оних који су 1999. године извршиле злочиначку агресију на нашу земљу.

Целокупно вођење кадра преузео је министар одбране. Основни критериј за избор руководећег кадра је био: познавање енглеског језика, опредељеност за ступање у НАТО и наклоњеност Демократској странци. Мерило успеха јединица и институција Војске био је број посета страних представника или страним армијама, елементи борбене готовости нису ни спомињани. Министар одбране је смењивао генерале и мимо својих овлашћења пензионисао официре и генерале – једног момента пензионисао је 16 генерала, иако је то у надлежности Врховног савета одбране.

На удару кадровских чистки су највише били официри ратне гарнитуре, врхунски професионаллци који су војнички ефикасно и патриотски бранили земљу 1998. и 1999. године за што им је чак и НАТО одао признање. Тако је амерички председник Буш наредио да се у њиховим војним академијама изучавају искуства Приштинског корпуса. Тај официрски кадар који је био на удару тзв. реформатора, који, наравно, нису учествовали у одбрани земље и неких тзв невладиних организцаија, се са постојећом техником супроставио најсавременијој НАТО техници.

Паралелно са кадровима уништавана су борбена средства, а да нова нису произведена (уништена је наменска индустрија), ни набављана. Без нових и ефикаснијих средстава борбене технике, у ситуацији кардиналног смањења бројног стања, немогуће је одржати потребну борбену готовост и ефикасност.

Разбијање Југославије и агресија НАТО је битно утицала на официрску и генералско–адмиралску професију. Разбијен је официрски кор Југословенске народне армије/ Војске Југославије и Војске Државне заједнице Србија и Црна Гора, понижене њихове вредности, укаљана им је част и по много чему су постали «криви» за оно што се десило у виду ратова на просторима Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Код многих официра који су остали верни Југословенској народној армији и Војсци Југославије био је и остао неприкосновени морални кодекс српске војске који је увек садржавао часност, војничку етику и високу моралност и славу. За официре, без обзира на тешкоће и НАТО агресију, духовне и стратегијске вредности имале су свето значење. С обзиром да се те вредности темељно понижавају ни њихови носиоци немају утицаја у њиховом чувању па су и сами изложени руглу и понижавању свакојаке врсте.

Војска Југославије није уништена у току злочиначке агресије на СР Југославију 1999. године, али је планирано њено уништавање настављено у миру применом других средстава, већ наведених у цитираном «Упутству за демократизаторе».

Преживели ратници у борби са вишеструко надмоћнијим непријатељем, постали су «незгодни сведоци» и сметња нашим новим курсевима: пензионисани су, у највећој снази и врхунском искуству којих се не би одрекла ниједна држава која држи до своје одбране.

А мртви… Они су заборављени, а њиховим породицама стизали су увредљива судска решења: ‘Вратите вишак крварине’ или “Нису сви чланови ваше породице имали право на доплатак – за црнину». Тако породицу погинулог полицајца Чедомира Петковића из Велике Круше, данас настањеној у околини Чачка, држава 9. маја ове године тужи са захтевом да врати одштету коју су добили, за погинулог сина, супруга и оца. На срећу, од те тужбе се одустало.

И на крају, данашњи државни и војни врх покушава да отклони штету која је нанесена Војсци Србије по свим питањима, али у ситауцији тешке економске ситуације и заузетошћу око интеграције у Европску унију то иде доста тешко. Није лако надокнадити оно што је погрешно, намерно и из незнања, чињено 12 година. Нико више не може надокнадити штету учињену кадру који се храбро одупирао злочиначкој агресији НАТО-а, а онда у миру наставком рата другим средствима уместо признања добио казну. Па ипак, тај кадар стоји на располагању том руководству, а како ће га оно искористити одлучиће само.

ВОЈНИЧЕ!

Окосница си снажне Србске државе

Мораш бити понос својим савременицима и безбедност потомцима. Твоје име је неустрашивост, а презиме витештво. У тебе су упрте очи свих Светих Србских ратника који са вером у Бога бранише Крст Часни и Слободу Златну. То је и твоја најпреча дужност.

Слава Србског оружија не сме да потамни у твојим рукама.

Свети владика НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ