ОБРАДОВ ТОМИСЛАВ – генерал-потпуковник (1943-2014)

СЕЋАЊЕ ОБРАДОВ ТОМИСЛАВ – генерал-потпуковник (1943-2014)

Рођен је 24. новембра 1943. године у Кули, Република Србија. Преминуо 15.1.2014 у ВМА Боград, а сахрањен на београдском гробљу Орловача 18.1.2014. године.

Основну школу завршио 1959., Артиљеријску подофицирску школу 1961., Војну академију Копнене војске – смер артиљерија 1968., Командно-штабну академију Копнене војске 1979. и Командно-штабну школу оператике 1988. године.

Унапређен је у чин генерал-мајора 27.12.1995. и генерал-потпуковника 16.6.1999. у којем је пензионисан 31.3.2001. године.

Обављао је дужности: командир оделења и школовање у Војној академији Копнене војске (1961–1968), Скопље и Београд; командир вода (1968–1973), Задар; командир батерије (1973–1975), Задар; наставник у Артиљеријском школском центру (1975–1980), Задар; командант питомачког дивизиона (1980–1982), Задар, начелник школе и курсева у Артиљеријском школском центру (1982–1985), Задар; референт у Управи артиљерије (1985–1988), Београд; командант ракетно-артиљеријске бригаде (1988–1992), Бања Лука; начелник Органа артиљерије Команде 1. Армије (1992–1993), Београд; командант Дринске дивизије (1993–1999), Ваљево; начелник Четврте управе Генеарлштаба Восјке Југославије (1999–2001), Београд.

Учествоаво у одбрани од агресије НАТО на Савезну Републику Југославију (24.3–26.6.1999).

Одликован је Медаљом за војне заслуге (1970), Медаљом за врлине у областима одбране и безбедности (1979), Медаља за заслуге у привреди првог степена (1989) и Орденом Војске Југославије првог степена (1999).

Иза себе оставио супругу Мирјану. кћерку Јелену и сина Мирослава и двоје унучади.

На комеморативном скупу у Војној академији говорио генерал Бранковић Илија: Томин пут може да послужи као опело генерацији убеђених коју чине ратна и послератна деца оних који су изнели рат и револуцију и заветовали своју децу да чувају ту грађевину као потпорни стубови које су изградили учитељица, командир и покоји свештвеник. Та генерација није преварена јер је живела у држави чији је пасош био најтраженија роба на планети. За разлику од других војника Тома је имао нетипичну особину – способност дугог и стрпљивог слушања, којег има тако мало у окружењу које негује краткоћу саопштења.

На гробљу Орловача од Томислава се опростио, у име Клуба генерала и адмирала Србије, генерал Терзић Златоје који је у својој беседи поред осталих пригодних речи рекао: Успешно је обављао највише командне дужности и у временима која нису била лака и за које се све може рећи сем да су била нормална. Реч је о временима у којима је вољом страних моћника, а у з сарадњу властољубивих, вештих и безобразних домаћих, разбијена Југославија. Тешко је било остати нормалан и заштити своје потчињене од агресивиних политичара и криминалаца, а Томислав је то успевао. Тома је ценио војни позив и униформу. У потчињенима је поштовао људско као у сваком сараднику, а околина га је уважавала.