МЕЂУНАРОДНА КОНФЕРЕНЦИЈА – 1999-2014

ГЛОБАЛНИМ МИРОМ ПРОТИВ ГЛОБАЛНОГ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА И ИМПЕРИЈАЛИЗМА

– КРАЋЕ САОПШТЕЊЕ –

Бошко Антић, контраадмирал у пензији

АГРЕСИЈА НАТО НА САВЕЗНУ РЕПУБЛИКУ ЈУГОСЛАВИЈУ

Навршава се 15 година од почетка оружане агресије НАТО-а на
Савезну Републику Југославију.

На прагу трећег миленијума, у време када је «савремена историја сазидана од блиставих достигнућа људског ума» дошло је до «трагичних суноврата људског духа», како рече генерал армије Драгољуб Ојданић, забележен је незапамћен пад људске цивилизације – 19 земаља, чланица једине војне коалиције у свету, извршило је бруталну агресију на нашу земљу с једним јединим циљем – омогућити да САД остваре своју стратегију продора ка истоку, ка резервама сировина око Каспијског мора и у Сибиру.

Аутор «Повести цивилизације» Вил Дјурант је рекао да је «од варварства до цивилизације потребан век, од цивилизације до варварства потребан је само један дан». Рекао је то обухвативши развој цивилизације до краја 19. века, а на крају 20 века, најкрвавијег у историји човечанства, исти варвари руше све што смо вековима стварали. Пети пут у једном веку (1914. Аустроугарска, 1915. Немачка, 1941-1945. Немачка и њени савезници, 1944. Савезници и 1999. НАТО) резултати наше цивилизације завршавају под бомбама и ватром оних који су када су наши преци јели виљушком јели рукама, а данас то чине у име неке њихове цивилизације. Своју намеру нису ни крили поручујући нам да ће нас вратити у варварство, а не знају да то не могу јер ми никада не можемо бити као они, никада нисмо уништили ничију цивилизацију, вековима се само бранимо од оних којима наш простор треба за њихове планове за уништавање много већих цивилизација на истоку.

Тако срамном акту Војска Савезне Републике Југославије и њен народ супроставили су се онако како су могли и знали – с много храбрости и умешности да искористе све у одбрани од технички и бројно неупоредиво надмоћнијег непријатеља – такав неповољан однос снага никада историја није забележила. Није историја забележила ни такву спремност и на највеће жртве за одбрану слободе отаџбине – наш народ је голим телима бранио своје фабрике и своје мостове. Било је и оних који би све препустили светским силеџијама, очекујући да ће за узврат нешто добити од њих, али нико није имао право да се преда и препусти земљу непријатељу. Овога пута дилеме није било – између срамоте и части определили смо се за част. Нажалост, имали смо и Бранковиће, који су подржавали агресора и чак позивали на појачано бомбардовање, па чак и продужетак, у време када је већ свима било јасно да се оно приближава крају под притиском светске јавности, неостварених циљева агресора, непланираних губитака и унутрашњег отпора у земљама агресора.

Захваљујући високо професионалном командном кадру Војске Југославије успели смо да у потпуности сачувамо људство и технику и до краја 78 – дневног бомбардовања, па и предузете копнене инвазије, нусу нам нанели озбиљне губитке у људству и техници. Бесни због тога, устремили су се на невојне циљеве – страдала је наша индустрија, комуникације, рушени су мостови, историјски и културни споменици, верски објекти старији од њихових држава, болнице, школе, обданишта… Гинули су недужна деца, жене и старци у својим домовима, аутобусима и возовима, избеглице у колонама… Непријатељ није бирао – убијао је и оне које наводно штити. Користи забрањена убојна средства, аксетне бомбе и муницију са осиромашеним уранијумом. Детаљнији подаци о резултатима дејстава агресора дати су у реферату, па их овде због обимности не износим

Војна акција НАТО снага на Југославију и Србију 1999. године представља класичан чин агресије у смислу међународног права, у којој je коришћена муниција са осиромашеним уранијумом, прекршени принципи међународног ратног и хуманитарног права, и извршен геноцид над српским народом.

НАТО је 1999. године извршио све наведена акте који представљају агресију, кршећи међународне конвенције, резолуције и протоколе по којима је бомбардовање само један од тих аката. Агресија траје до данас, јер су Косово и Метохија, као нераздвојиви део Републике Србије, окупирани.

Карактер агресије и морал агресора дефинисао је амерички генерал Мајкл Шорт, главнокомандујући ваздухопловних операција над нашом земљом: «Не може се добити рат ако не уништимо могућност нормалног живота за већину становништва. Морамо им одузети воду, струју, храну, па чак и здрав ваздух». Монструозно, зар не! Зликовац није знао речи нашег песника, изречене давно: «И кад нам мушке узмете животе, гробови наши бориће сe с вама». За познаваоце америчке администрације и њеног понашања у последњих пола века, ова монструозна изјава не представља изненађење.

Генерал Мајкл Шорт отворено је говорио о намери произвођења патњи грађана Србије. „Људи у Београду такође морају да пате“, био је наслов његовог интервјуа (NewYorkTimes, 14.05.1999). „Нема струје за ваше фрижидере, нема гаса за ваше шпорете, не можете да идете да радите, јер је мост срушен“. То је био прави војни програм НАТО генерала – уништити српске фрижидере, уништити српске шпорете, укинути Србима струју и воду… Јуначки, нема шта!

Командант снага НАТО алијансе генерал Весли Кларк изјавио је да ће опустошити и деградирати војну моћ Југославије. Планирана је копнена офанзива на «спрженој земљи», пошто се уништи противваздушна одбрана.

На Бриселском тајном састанку 13. марта 1999. године челници НАТО донели су одлуку о нападу на Србију!

Зацртани циљеви сврстани су у неколико група. Између осталих и: (-)У случају пружања отпора Југославију разарати најубитачнијим средствима уз коришће ње муниције са осиромашеним уранијумом и касетних бомби; (-) У случају отпора треба убијати цивиле^¹, рушити мостове, болнице, школе, обданишта, резервоаре воде, инфраструктуру, трафостанице, далеководе. Рушењем рафинерија изазвати еколо шку катастрофу. Активирати операцију “Потковица” то јест, преко ОВК-а прип и Македонији. Где ће чекати ТВ екипе, како би се овековечила наводна зверства српске војске и полиције”; (-) Створити услове за стварање независне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага.

Овако постављени циљеви су најбољи пример удруженог злочиначког подухвата!

У часопису Der Spiegel (Nr.13/1999) у прилогу групе аутора «Сви Срби у рат» (Alle Serben im Krieg) објављене су фотографије Хавијара Солане и Веслија Кларка испод којих пише «Смрвити Србе корак по корак».^²

У штабу НАТО-а се приликом прецизно и са хладнокрвношћу окорелих злочинаца предвиђао број цивилних жртава. Наредбе да се гађају цивилни циљеви, како изјављују високи официри НАТО-а, издавао је лично генерал Кларк.

Очекивања стратега и команданата ове злочиначке агресије да ће после неколико дана бомбардовања разбити и уништити Војску Југославије нису се остварила и поред појачаног бомбардовања. После рушења војних објеката, сталних напада на радарска постројења и снаге противваздушне одбране, посебно на аеродроме проширен је списак на цивилне циљеве, па су рушени друмски и железнички мостови, саобраћајна чворишта… Као «колатерална штета» погођени су многи здравствени објекти, културне и образовне установе, верски објекти, до темеља су рушени делови градова, а у тим рушевинама је нашло смрт стотине жена, деце, старих и изнемоглих особа, хиљаде људи остало је без крова над главом. Погођен је путнички воз код Грделице, али и колона албанских грађана у Метохији.

После неостварених циљева агресије, пре свега уништења Војске Југославије, агресору није преостало ништа други него да прогласи победу и покаже да је успешно уништена Војска Југославије. Требало је оправдати огромно ангажовање снага и средстава. НАТО је крио своје губитке.

Како је време пролазило све више је на светло дана излазила истина и признање о неуспеху. О томе најречитије говоре текстови у западној штампи и изјаве политичких и војних представника земаља агресора.

Војска Југославије је нераздвојиви део свог народа, изникла је из њега и у своје биће уградила је и његов слободарски дух.

Морал Војске Југославије у одбрани о агресије био је веома висок, а томе су допринели правовремена војностручна, морално-психолошка и психофизичка припремљеност за успешно пружање отпора агресору. До изражаја су дошли патриотска свест и поверење у командни кадар, стечено борбено искуство, добро позадинско обезбеђење, добри међуљудски односи и повољна социјална клима у јединицама.

Током целог рата припадници Војске су изражавали високу мотивисаност и спремност за одбрану слободе. Поверење у старешине, наоружање и борбену технику допринели су да је увереност у могућност успешног супростављања надмоћније агресору непрекидно расло.

Старешине су на свим нивоима показале високу професионалност, делујући својим личним примером. Због тога је углед старешина у Војсци и Војске у народу стално растао. Потврђена је улога људског фактора и значај морала као елемента борбене готовости Војске. Војска је извориште свог морала имала у свом народу.

ЗАКЉУЧАК

НАТО је извршио бруталну агресију на Савезну Републику Југославију. Учињено је то без резолуције Савета безбедности јер су Сједињене Амаричке Државе инструментизовале мађународну заједницу. Деветнаест чланица НАТО-а тестирале су стратегију владања светом у 21- веку.

Војска Југославије је нераздвојиви део свог народа, изникла је из њега и у своје биће уградила је и његов слободарски дух. Војска Југославије се херојски супроставила најјачој сили света и захваљујући високом моралу, оспособљеношћу и ефикасним командоавњем на свим нивоима спречена је окупација Савезне Републике Југославије.

Захваљујући великом професионализму командног кадра на свим нивоима, завидној војностручној оспособљености војника, а надасве надахнута највишим степеном патриотизма, што је условило невиђену храброст , одлучност и моралну чврстину, Војска Југославије часно је извршила свој задатак – одбранила је слободу и част своје отаџбине и сачувала себе. Вештим маневром, одговарајућим тактичким, оперативним и стратегијским поступцима, ефикасним командовањем, уз пуну инвентивност, креативност, као и избегавање сваког шематизма и стално предвиђање, коришћењем свих познатих научних метода, анализом противника и карактеристика савременог рата, максимално су сачувани људи, техника и ратне материјалне резерве.

Агресор није остварио свој циљ да за 72 сата уништи Војску Југославије, није то успео ни за 78 дана^³ и Весли Кларк је признао у својој књизи да се НАТО војнички обрукао, али се осветио над цивилима.. Био је приморан да ангажује све своје расположиве капацитете и након неспеха да изналази разлоге којим би оправдао жртве које је претрпео и утрошена огромна материјана средства у неуспешној војној акцији. Због тога је чињено све да се светском, али пре свега свом, јавном мнењу прикаже као војнички победник, а стварног победника – Војску Југославије прикаже пораженом.

НАТО је коришћењем муниције са осиромашеним уранијумом намерно, плански проузроковао значајно дуготрајно и опасно хемијско и радиоактивно загађење животне средине у нашој земљи. Овим је у појединим рејонима доведено у питање нормално и безбедно живљење, а та опасност ће трајати дуже него што је до сада трајала људска цивилизација. Са протоком времена, евидентне су болести које се могу довести у везу са применом муниције са осиромашеним уранијумом на територији СР Југославије.»

1. – Да је тако и било потврдио је Џејми Шеј, портпарол НАТО, марта 1999. изјавивши: «Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити».

2. – Љиљана Глишовић, Србија у огледалу немачке шзампе 1987-2006, Службени гласник, Београд, стр. 192.

3. – Према «Коначном извештају који је тужиоцу Маеђуанродног суда за злочине на територији Југославије поднела Комисија основана да размотри кампању бомбардовања НАТО-а против Савезне Републике Југославије», НАТО је «током кампање бомбардовања извршио 38.400 борбених летова, укључујићи 10.484 лета са гађањем». Па зар то није прекомерна употреба силе?