СЕЋАЊЕ СТОЈИМИРОВИЋ ЉУБИША

СЕЋАЊЕ СТОЈИМИРОВИЋ ЉУБИША генерал-потпуковник (1951-2014)

Изненада у недељу 31. марта преминуо је великан генералског кора и председник скупштине Клуба генерала и адмирала Србије генерал-потпуковник Љубиша Стојимировић. Непрегледна колона рођака, пријатеља и поштовалаца испратила је Љубишу на Бежанијском гробљу где је сахрањен 2. априла 2014. године.

Рођен је 08. фебруара 1951. у селу Јасеница, општина Неготин, Република Србија од оца Радомира и мајке Стојанке. Оставио је супругу Славицу сина Данијела, кћерку Наташу и унуку Тару.

Завршио је основну школу „Вера Радосављевић“ у Неготину (носилац дипломе „Вук Караџић“), Гимназију „Предраг Костић“ 1970. у Неготину (носилац дипломе „Светозар Марковић“), Војну академију Копнене војске у Београду 30.07.1974. Командно-штабну академију Копнене војске 1983. (први у рангу) и Школу националне одбране 1995. у Београду.

Редовно је напредовао у војничкој каријери, a у чин капетана I класе унапређен превремено 22.12.1980., а генерал-потпуковника 16.06.1999. ванредно.

Обављао је дужности: од командира вода у Гардијској бригади у Београду до команданта моторизованог батаљона; команданта 95. заштитног моторизованог пука у Скопљу и Нишу; команданта Гардијске моторизоване бригаде; начелника штаба и команданта Корпуса специјалних јединица; начелника штаба 3. армије у Нишу; начелника штаба 1. армије у Београду; помоћника начелника Генералштаба Војске Југославије за Копнену војску; начелника Војне академије у Београду; помоћника Начелника Генеарлштаба за оперативно-штабне послове. Пензионисан је 31.03.2005. године.

Одликован је Медаљом за војне заслуге; Орденом за војне заслуге са сребрним мачевима; Орденом Народне армије са златном звездом; Орденом за војне заслуге са златним мачевима и Орденом ратне заставе другог степена.

Бавио се сликарством, а посебно после пензионисања. Имао је више самосталних и колективних изложби.

На комемаративној седници у Плавој сали Генералштаба Војске Србије на Бањици говорили су генерал мајор Слађан Ђорђевић у име Генералштаба који је рекао да смо изгубили човека, професионалца, колегу, патриоту, неготинца којег је красила част и војничка посвећеност. Тодоровић Миломир, бригадни генерал, командант Гардијске бригаде, истакао је да је генерал Стојимировић од командира вода преко команданта почасног батаљона стасао до командната бригаде, једном гардиста увек гардиста, хуманиста и велики официр, војничку успомену чуваће гардисти који имају привилегију да су били пријатељи. Мучибабић др Спасоје, генерал-мајор опростио се у име Љубишиних сарадника, говорећи о Љубиши као богатој личности, научнику великом зналцу који је знање и од других тражио, о породичном човеку и уметнику.

Драгољуб Филиповић председник СУБНОР из Неготина опростио се у име Неготинаца испред капеле на Бежанијском гробљу. Љубиша је стасавао и васпитавао се на примерима из далеке и ближе прошлости, на примерима хајдук Вељка и његових бећара, Драгише Стојановића с пушком и пером, Бранка Вукосављеића, генерала Јована Мишковића, Петра Мишића, па до Павла Илића, на херојствима Бранка Перића, Станка Пауновића, Љубе Нешића, Вере Радосављевић и Павла Илића Вељка. Као сликар Љубиша је инспирацију нашао у завичају, међу својим пријатељима родбином и родитељима. На свечаностима посвећеним Мокрањцу имао је самосталне изложбе.

Испред капеле у име СУБНОР-а Србије надахнуто је говорио Душан Чукић. Веран традицији српског официра Љубиша је командовао: За мном. Увек храбар и на делу пре речи. Генерал Љубиша је смело као ретко ко у ова смутна времена на петнаесту годишњицу НАТО назвао правим именом – агресорима, најбруталнијим и највећим на европском тлу после Другог светског рата.

Глумац, врхунски зналац изговора речи, Лепомир Ивковић, поред Љубишиног посмртног одра на гробу опростио се у име комшија. Били су поносни што су имали у Љубиши цењеног и поштованог суседа и председника кућног савета, који је бринуо од сијалице до видео надзора. Били су награђени и надахнути Љубишиним разговорима и благонаклоним наредбама. Љубишу је ословљавао са генерале, а Љубиша одговарао Лепомиру по улогама „Вожде Карађорђе“ и „Степо Војводо“. „Верујем да у оовом тренутку у парадној генералској униформи предајеш рапорт знаменитим српским војводама Путнику, Степи, Мишићу и Бојовћу чији портрети красе твој дом и показују твоју уметничку душу и велики сликарски дар. Војводе ће се теби обрадовати и дочекати те раширених руку, као њима равног часног и честитог,“ рекао је Ивковић.

Посмртну беседу изрекао је поред гроба председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије генерал-пуковник Пантелић др Видоје. Рекао је, Љубиша је отишао журно, без поздрава као вољени брат, стриц, свекар, добар комшија, класић, врсни командант, храбар и принципијелан, друг и пријатељ у свакој прилици. Истакао је Љубишину љубав према отаџбини, војничкој професији у којој је марљиво радио и напредовао у служби, а паралелно стварао стабилну породицу. Налазио је времена поред командовања да објављује и стручне радове и уметничка ликовна дела која су украшавала самосталне и заједничке изложбе. Генералски строј напустио је један од најбољих са којим је било част радити и дружити се, говорио је генерал Пантелић. „Неверица је наступила код твојих другова у Клубу генерала и адмирала Србије у који си уложио силну енергију од превог дана његовог оснивања као председник Савета, а затим као председник Скупштине Клуба у два мандата. Уложио си максимални труд, увек делујући мудрим промишљањем, да се врате слава и достојанство пензионисаних генерала и адмирала наше војске, која им по свим обичајима етике и припада,“ истакао је генерал Пантелић.