СЕЋАЊЕ: САМАРЏИЋ ЉУБОМИР, генерал-мајор

САМАРЏИЋ ЉУБОМИР
генерал-мајор

САМАРЏИЋ ЉУБОМИР

1956-2016

 Члан Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије Самарџић Љубомир, генерал-мајор у пензији, после тешке болести преминуо је 19. а сахрањен 22. јануара 2016. на Бежанијском гробљу у Београду испрећен од родбине многобројних пријатеља поштовалаца и колега генерала, адмирала,  официра и подофицира Војске Србије.

Оставио је супругу Селму, кћерку Јелену и сина Марка.

Рођен је 30. априла 1956. у Смедеревској Паланци од оца Лазара и мајке Олге.  Основну школу звршио 1971., техничку школу – машински смер 1975., Техничку војну академију Копнене Војске 1980., Генералштабну школу 1997. и Школу националне одбране 2000. године.

Произведен је у чин поручника техничке службе 1980., редовно напредовао, а унапређен у чин генерал-мајора 2007. Пензионисан 2010. године.

У богатој војничкој каријери обављао је многе дужности од командира вода у пуку противаздушне одбране (1980) до начелника Управе за логистику Ј-4 Генералштаба Војске Србије (2005-2010).

Службовао је у гарнизонима: Љубљана, Бањалука, Смедеревска Паланка и Београд.

Одликован: Медаља за војне заслуге (1984), Орден за војне заслуге са сребрним мачевима (1989) и Орден за заслуге у области одбране и безбедности другог степена (2003).

На комеморативном скупу у Дому Војске Србије у Београду присустовао је начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, командант Ратног ваздухопловства и противаздухопловне одбране генерал-мајор Живак Ранко са бројним генералима, официрима и подофицирима из Војске Србије.

Комеморативни говор председника Скупштине Клуба генерала и адмирала Србије Видоја Пантелића, генерал-пуковника у пензији, професора генерала Самарџића у Техничкој војној академији објављујемо у незнатно скраћеном облику.

«Окупили смо се данас да се скромно, достојанствено,  у тузи и болу овде, у Ратничком дому, дому Војске Србије, свечано  опростимо од  генерал-мајора Војске Србије у пензији, дипломираног инжењера војног машинства, Љубомира Самарџића, нашег Љубе. Подмукла, исцрпљујућа, болест била је јача и надвладала је жељу и борбу за животом и пре времена га је отргла од његових најмилијих, супруге Селме, кћерке Јелене и сина Марка, његове најуже родбине и нас, његових, пријатеља, другова, колега и сабораца. Сурово је прекинула  његову  неумрљану и достојанствену официрску и људску мисију коју је часно живео .  (…)

Прво официрско радно место му је било у гарнизону Љубљана, у пуку противваздушне одбране. Тада  упознаје Селму, која ће постати његова животна сапутница у добру и злу. У складном и срећном браку добили су кћерку Јелену 1984. и сина Марка 1989. године, вредну и паметну децу, која су завршила факултете и који су били колико узданица толико и огромна подршка оцу, посебно у тешким данима његове болести . Супруга Селма,  вредна,  уз безрезервну веру и љубав у свога супруга Љубу,  ослонац му је и подршка у турбулентним временима деведесетих година. Селма се брине о деци и стоички подноси сва искушења и тешкоће које им је живот приредио, од Љубљане, преко Мађарске до Паланке, па онда до Бања Луке, где и Јелена полази у први разред, па опет Паланка и на крају Београд,  док Љубу чека још једно одвајање од породице 1999. године, када ради у Подгорици. Селма подржава супруга у свему, а посебно у жељи да се усавршава и напредује у струци и неуморно и верно га прати у животу.

Напоредо са стварањем срећне породице Љубо је вредно и марљиво радио и напредовао у служби. У времену од 1980. до 2007. напредовао је од поручника до генерал-мајора. За то време је формално променио четири војске, ону у СФРЈ-ЈНА, затим Војску Југославије, па онда Војску Државне заједнице Србије и Црне Горе и на крају Војску Србије. (…) Његов развојни пут је увек био у правцу уздизања, никада по хоризонтали или са застојима.

Генерал Љубомир Самарџић је из плејаде официра школованих у СФРЈ, који су у својој каријери доживели рат у његовим разноврсним облицима, од оружане сецесије републике Словеније у којој је службовао, грађанског рата у Босни и Херцеговини, до НАТО агресије на СРЈ.

Љубо је био како официр праксе, тако и официр визије, осавремењавања и усавршавања у Техничкој служби, а онда  у позадини и у логистици. Имао је дар и знање које краси најумније. Када га човек доживи први пут, одмах се увери у његову стручност и озбиљност, у умешност која краси вође, смиреност и отимизам који су зрачили из сваке његове речи.  Сигуран сам да би он исто тако био добар и у било којој области, да се није определио за тешку, али надасве часну, војничку каријеру, кроз коју ће проћи у тешким временима која су се на размеђу два миленијума  надвила над наш народ и нашу земљу. Стручност, ентузијазам и упорност су се лако препознавали у његовом раду.

О постигнутим резултатима у раду најбоље говоре многобројне награде, похвале и одликовања. По одласку у пензију постаје члан Клуба генерала и адмирала Србије. У клубу је 2012. изабран у Извршни одбор, у коме преузима одговорну функцију Секретара клуба, и успешно је обавља чак и по разболевању, све док му је опака болест то дозвољавала.

Генерала Љубу су красиле узвишене људске врлине, пре свих високе  етичности, одговорности и стваралаштва. Људску душу и осећај правде и несебичности у односу са људима понео је из родне Шумадије, као завет родитељског дома за част, слободу и достојанство свога народа. Био је човек, који се у добру није узносио, али исто тако ни у тешком се није понизио. Живео је частан и достојанствен живот, којим се, њему на дику могу поносити његови најдражи.

Сигуран сам да делим мишљење да смо сви  срећни што смо познавали таквог човека и што смо га имали за друга, пријатеља и сарадника. Неки од нас смо с њим у истом строју провели читав радни век. Неки су се укључивали раније, други касније, али су сећања на њега и наш заједнички рад непролазна а памћење на генерала Љубу је трајно у нама.

Сви ми данас овде присутни одајемо му овог тренутка тихо, из дубине бића, последњу пошту са крајњим пијететом: породица за све што је урадио за њих и њихов  породични дом, родбина за топао однос, школски другови и класићи за све лепо доживљено и преживљено, потчињени за људскост и поштовање а његови професори и претпостављени за професионалност, уважавање и пожртвовање које га је красило и једноставно сви  смо поносни на њега како је својим делањем и доказао, брижног родитеља, успешног официра, стручњака и човека.» закључио је генерал Пантелић.

У име колега и сарадника Бабић Радослав, генерал-мајор у пензији својим говором се опростио од генерала Самарџића бираним речима истакавши да се ради о човеку који може бити модел идеала и узора који је живот посветио породици и војној професији на посебан начин испољавајући све своје особине и стремећи ка најбољем. Самарџић Љубомир је остао доследан себи, храбар и одлучан, свестан реалног стања болести никада се није жалио нити исказао бол и патњу. На Богојављење је смогао снаге да се опрости од породице, рекао је генерал Бабић.

Надахнутим, бираним речима бројном скупу испраћаја покојника обратио се Петар Ћорнаков генерал-мајор у пензији.  Наду и веру уливали су нам снага и оптимизам са којим се Љуба борио са болешћу. Били смо убеђени да ће његова воља за животом, његова љубав према породици и пријатељима, његова снага да се бори са недаћом, победити. Болест га није сломила. Сачувао је снагу духа. Није се предавао, борио се храбро и стоички, говорио је  генерал Ћорнаков. Ни за време болести није хтео да оптерећује друге, штедео их је патње  да га губе.

Професија му је донела много недаћа и тешких искушења: мењање радних средина под веома неповољним условима, принудна пресељења породице, сналажења деце која су тек била стасала за школу. Све је то Љубо примао мирно без горчине и јадања.

У војној професији је исказивао знање у решавању сложених проблема са визијом за ново и стрпљењем да се оно примени. Подршка и разумевање које нам је несебично исказивао чинила га је драгоценим сарадником. Љуба није прекидао, а умео је да пажљиво негује пријатељства.

Љуба је изнад свега био привржен породици. То је била обострана љубав, разумевање, бескрајна подршка, истакао је генерал Ћорнаков.

Великом скупу поред гроба свога оца обратила се кћерка Јелена. С обзиром на емотивни набој, храброст да говори опроштајне речи и тежину тренутка Јеленине речи преносимо у целини.

Тајо наш најлепши,

Сви људи који су те познавали слажу се у једној чињеници, чињеници да си био добар човек. Али само ми, твоја дечица, знамо какав си био тата. Мало је људи који данас могу да се похвале да су имали привилегију да одрасту и свакодневно буду у контакту са особом која им је узор и која им је помогла да још одмалена створе јединствен систем вредности и проверене оквире понашања, чије поштовање гарантује успешан и срећан живот.

Било је тренутака разочарања, премора, жеље за одустајањем, али си нам ти својим примером и саветима давао потребну снагу да продужимо даље. Никада ниси ишао тамо куда те је пут водио. Ишао си тамо где пута није било и оставио си за собом траг. Нама остаје да наставимо даље, али са непроцењивом олакшицом  – стазом успеха коју си ти утабао.

Трудио си се да нам олакшаш сваки тренутак наших живота. Био си наш васпитач, учитељ, саветник, помагач, наша звезда водиља. За мене и Макија, живот ће се од 19. јануара ове године делити на период са тобом и период без тебе. У овом првом, било је много лепих заједничких тренутака, дружења, разговора, загрљаја, безграничне љубави. А овај други, тежи, обележиће сећања и вечна љубав према теби. Јер, као што си нам последњих дана говорио, ти си наш анђео чувар који ће вечно гледати на нас, а ми смо заувек твоја дечица.

Ми смо данас спокојни, јер смо сигурни да си ти сада на неком лепшем месту, месту на коме нема туге, суза, бола и неправде. Додатну сигурност у то нам улиива чињеница да си на онај свет отишао као анђео у рукама своје деце и то на један од највећих православних празника – Богојављење.

Човек живи на земљи да би себи створио место у Царству небеском, а ти си својим животом то место заслужио. Част нам је што смо имали оца као што си ти. Почивај у миру звездо наша најсјајнија и нека те Господ и анђели чувају исто као што си ти чувао нас и ми тебе.

Твоји Јека и Маки

 

Текст сећања сачинио
Петар Шкрбић, генерал-потпуковник у пензији