ГЕОПОЛИТИЧКИ И ГЕОСТРАТЕГИЈСКИ ПОЛОЖАЈ КиМ У САСТАВУ СРБИЈЕ

Без обзира на врло респектабилне природне, привредне и развојне ресурсе са којима располаже јужна српска покрајина КиМ, њен највиши геополитички и геостратешки значај је условљен низом историјских, политичко-географских и одбрамбених разлога. Територија Косова и Метохије има највећи геополитички и геостратегијски значај за Србију, посебно као историјско, културно–цивилизацијско и духовно средиште српског народа и српске државе,

 

 

рекао је генерал мајор др Тодор Петковић на почетку свог излагања на округлом столу „Унутрашњи дијалог о Косову и Метохији“ одржаном 20. фебруара ове године, у организацији Клуба генерала и адмирала Србије и Београдског форума за свет равноправних, у Централном дому Војске Србије у Београду.

НАТО агресија и заузимање Косова и Метохије током 1999. године, довело је не само до огромних жртава и разарања, већ нас је још више удаљило од могућности интеграције албанског живља у државни поредак Србије. Агресијом и бомбардовањем НАТО, потпомогнутим албанским терористима, преко 250.000 Срба је покренуто на коначну сеобу, без права да се икада та сеоба изврши у супротном смеру. Срби су натерани да напусте Косово и Метохију, а када и ако пристану, да Косово и Метохија није више њихово биће, у потпуности би био остварен циљ протагониста новог светског поретка. Не би то био само губитак десетак хиљада квадратних километара веома квалитетног етничког простора, већ губитак Срба самих, био би то коначан историјски пораз, и то без права на поправни испит. Зато Србија у даљим преговорима треба да инсистира на повратку истераних и расељених Срба.

У нашој јужној аутономној покрајини Косову и Метохији, сила је одвојила стварност од Устава, а та сила потиче од агресије на Србију 1999. године и бомбардовања, које представља злочин против мира. Међутим, та сила није изменила одредбе Устава Републике Србије да је “Косово и Метохија саставни део територије Србије“ и “да има положај суштинске аутономије“. Да стварно није тако и да могу да нас “сломе“ не би нас лагали да је боље да данас лако дамо “мање“ него сутра изгубимо “више“. Већ дуго нам понављају да је Косово изгубљено, а да ће са Републиком српском у БиХ Запад изгурати шта је наумио. Да је тако зашто би са нама губили време? Јер, нема више ни говора о некаквој западној, поготово не хомогеној фронталној офанзиви против нас. Зато се сада толико интензивно ради на томе да се наше вођство и јавност уплаше те да сами дамо оно што не могу да нам отму.

Док је Устав Србије на снази, његово непоштовање нарушава владавину права, а тамо где ње нема – нема ни правне државе. Зато Србија Косово, као државу у покушају, или “парадржаву“, односно као сурогат државу не сме да призна. Пошто, дакле дејства Устава Србије према Косову и Метохији нису потпуно усахла, не смемо се сложити са тврдњама појединаца да норме тог Устава немају никакву вредност на Косову и Метохији.

Зато не треба журити са коначним одлукама и никако не треба потписивати признање Косова. Србија не сме да призна Косово већ треба да инсистира на формалном суверенитету над Косовом и Метохијом, строго поштовање Резолуције 1244, која је једини правно обавезујући документ, као и на реализацији свих досадашњих споразума посебно формирање Заједнице српских општина (ЗСО).

Такође, посебно треба решити питање имовине на Косову и прецизирати надлежности Заједнице српских општина, како оних на северу, тако и оних јужно од Ибра.

Уз то, најважније, треба обезбедити чврсте гаранције међународне заједнице, са јасно утврђеним инструментима и механизмима за заштиту Срба на Косову и Метохији, као и за заштиту српских цркава и манастира. Размена територија никако не долази у обзир, јер како мењати своје за своје! У вези с тим, и не на крају, уколико на Балкану треба нешто мењати, треба дати право и српском народу да се слободно определи и одлучи о својој судбини. Све друго биће неправда и насиље, као што је то и сада, јер су све њихове мере од 1999. године ишле на штету Срба.

Зато, Србија не сме да се залаже за рат, јер не може силом да интегрише Косово и Метохију у своје границе, али она може – а тако би учиниле све демократске државе – да не призна насилну сецесију етничке мањине из грађанске државе.

 

ВОЈНА НЕУТРАЛНОСТ И ЕВРОПСКА ИДЕЈА

 

Осим на чланству у Европској унији, Србија своју позицију треба да гради и на позицији војне неутралности, јер Србија, како признају водеће земље Европе, учешћем у међународним мировним операцијама под окриљем Европске уније и Уједињених нација, и сада даје значајан допринос безбедности, миру и стабилности Европе, а посебно региона западног Балкана. Уз то Србија улаже значајне напоре да унапређењу сарадње са НАТО, кроз спровођење индивидуалног акционог плана партнерства и изградње међусобног поверења. Уједно истичу да разумеју шта наша јавност мисли о НАТО али сматрају да постоји простор за даљи развој сарадње.

Европску унију и Косово и Метохију би требало одржавати актуелним, не прекидати преговоре, али их водити мирно и лагано, без журбе све док се не стекну повољни услови.

 

ЗАКЉУЧАК И ПРЕДЛОЗИ

 

Проблем Косова и Метохије није од јуче, нити је проблем ове владе ни председника, већ је то дуго времена актуелан проблем. Србија је препознала опасност и врло успешно се сада супротставља спољњим притисцима и то првенствено офанзивном дипломатијом на ширем плану и ширем простору, првенствено обнављањем и јачањем односа  са САД у нашу корист.

 

У спољној политици Србије било би потребно:

1. Данашња ситуација у свету у многоме подсећа на поларизацију из времена хладног рата. Она је одраз константе у политици Запада према Русији. Такав однос је и према Балкану из још увек важећих геополитичких разлога. У томе Косово и Метохија има вишедимензионални карактер. Стога се са “Косовом“не сме потписати “обавезујући споразум“ о “свеобухватној нормализацији односа“ и, под одређеним условима, омогућити његов пријем у ОУН и отворити могућност процеса стварања велике Албаније на територији Републике Србије.
2. Очување територијалног интегритета српског народа и политичког суверенитета Србије уз позивање на Резолуцију СБ ОУН 1244, Бриселски споразум од 19. априла 2013. године и Устав Републике Србије. За решавање садашњег статуса КиМ треба много политичке воље свих учесника у разговору, а не само једне стране. Све друго осим признавања независности Косова је за нас прихватљиво. Ако не буде компромиса и обостране користи ситуација се може превазићи само организацијом референдума где ће народ одлучити.
3. Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима; унапредити сарадњу са свим земљама које то желе на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса. Са посебном пажњом развијати свестране односе са оним земљама и организацијама које подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије, а посебно са Русијом, Кином, Индијом и другим традиционално пријатељским земљама. Западу се жури јер имају за циљ да коначно избаце Русију са Балкана, а ту је, у последње време, и Кина. Те земље, не само што не постављају политичке услове за сарадњу, већ дају значајне олакшице и  подржавају суверенитет и територијални интегритет Србије. У српском је интересу да се према тим земљама постави отвореније и далеко активније, и да на тај начин обезбеђује далеко бржи економски развој земље. Јер, треба увек имати у виду да Косово неће бити у ОУН без обзира колико је држава призна, односно подржава, све док Русија стоји изна нас.
4. Политику активне неутралности коју је утврдила Народна скупштина подићи на ниво једног од основних принципа Устава. Односима са ЕУ треба прићи са више достојанства, а то значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготову не као привилегији или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитимни циљ, али не једини, нити по сваку цену. Јер, услов Косово или Европска унија има одговор који се унапред зна, и једно и друго. Нико и никад не може и не сме да се одрекне Срба на Косову, јер би то било одрицање од свега и себе самих и поноса, ако га још има. За Србију је прави циљ достизање европских стандарда у продуктивности, технологији, заштити природне околине и другим областима. То је суштина. Да ли ће и када постати пуноправна чланица ЕУ не сме бити опсесија.

5. У односима са суседима одбацити тезу “асиметричне одговорности“ за грађанске ратове, ослободити се дефанзиве и комплекса, а праксу једностраних концесија заменити стриктном применом принципа  реципроцитета. Могуће уцењивање од суседа, посебно чланица ЕУ, превазилазити кроз решавање отворених питања (граница и др са Хрватском, мањине са свима, итд), а кроз регионалну сарадњу остваривати политику која гарантује стабилност, безбедност и промоцију обостраних интереса. Утврдити јасну стратегију ангажовања државе у заштити људских права Срба у свим бившим југословенским републикама у складу са европским стандардима.
6. (До)садашњи односи Србије са САД и са НАТО нужно је поставити на основе поштовања суверене равноправности, независности и узајамности интереса водећи рачуна да ни један вид сарадње не буде у сукобу са виталним националним и државним интересима Србије и концептом уравнотежене спољне политике.
7. 7. Очување духовних и моралних вредности српског народа на Косову и Метохији.О томе говори чињеница о преко 1.300 сакралних објеката православне духовне традиције које је српска средњевековна држава подигла на Косову и Метохији. То је у правом смислу речи кичма културно-цивилизацијског и духовног идентитета српског народа. Они који се баве српском духовношћу кажу да је Косово и Метохија српски Јерусалим.
8. 8. Економски развој и благостање српског народа.
9. 9. Очување међународног правног поретка.
10. 10. Подршка у очувању статуса Републике Српске по Дејтонском споразуму.

 

Моје данашње излагање на округлом столу је у складу са одлуком и уз сагласност Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије. Рад сам приложио, а излагање изнео у најбитнијим цртама.