ПСИХОЛОШКОПРОПАГАНДНИ АСПЕКТ УНУТРАШЊЕГ ДИЈАЛОГА О СТАТУСУ КиМ

 

 

Косово и Метохија је територија која је симбол националног бића српског народа, колијевка српске материјалне и духовне културе. Косовски завјет преко шест стотина година представља темељ српског идентитета и најважнији извор духовног и политичког живота, подсетио је генерал-мајор др Лука Кастратовић на почетку свог излагања на округлом столу „Унутрашњи дијалог о статусу Косова и Метохије“, одржаном 20.фебруара ове године у Дому Војске у Београду, а у организацији КГАС и Београдског форума за свет равноправних.

 

Није први пут да се Срби осуђују за многа зла овог свијета. Свједоци смо да смо од стране моћника, упркос свакодневним похвалама за напредак на путу ка ЕУ, представљени као злочиначки, геноцидан народ. Да смо кривци – изазивачи ратова на просторима СФРЈ, да смо окупатори у сoпственој земљи. Та пропагандно-психолошка и субверзивна активност – хајка је стална, а њен интензитет се мијења у зависности од потреба и интереса дневне политике.

Предсједник Србије Александар Вучић позвао је грађане на унутрашњи дијалог о КиМ у коме би требало да сви заједно пронађемо одговор који би требао да буде трајан и да искључи сукоб као опцију, да се тај терет не оставља потомцима. Расправа – дијалог ће допринијети да се косовско питање сагледа  из угла најшире експертске и друштвене јавности.

Међутим, тешко да може доћи до заједничког договора о косовском питању. Такође, мислим, да неме услова за свеобухватну нормализацију односа на КиМ. Мишљење – предлог какви би ставови  Клуба генерала и адмирала Србије (К г/а Србије) требали да буду изнио је предсједник Скупштине, генерал Миладиновић и то не бих понављао. Истакао бих само да КиМ не треба дати, да треба поштовати Устав Р. Србије, а коначан став би могли дати само грађани на референдуму.

Осврнуо бих се на пропагандно-психолошки и субверзивни аспект косовско-метохијског питања. Свјесни смо чињенице да је тзв. државу Косово  формирао НАТО, односно САД, а својом војном базом “Бонстил“ као “главним градом“- односно да је то НАТО држава. Њима се жури, јер се однос снага на међународном плану мијења, што им не одговара. Интересује их само независно Косово са међународним субјективитетом. Територија им и не значи много, али желе правну и моралну сатисфакцију јер би Срби, признавањем Косова признали “оправданост“ агресије НАТО без одобрења ОУН.

Послије бомби и ракета у НАТО агресији сада нас САД , са њиховим сателитима, гађају разним обећањима и уценама. Србија је у историји више пута била под притисцима и није на њих пристајала. САД и ЕУ су различито, али са јасним циљем, кренуле у снажну офанзиву (политичку, економску, медијску…) да се тзв. Косово “озваничи“ као држава  и да се Србија присили да не пружа отпор. Лажне су наде да за нормализацију односа и обећања да би ушли  у ЕУ до 2025.. године ако би признали тзв. државу Косово. Само би наставили даље распарчавање Србије.

Агресија НАТО на СРЈ је извршена наводно због спречавања хуманитарне катастрофе над албанским становништвом, односно спречавања геноцида над албанским становништвом и слично. Срби су представљени, а и данас то приказују, као народ који је гушио права и слободе Албанаца на КиМ. Напримјер, јула 2017. године, поводом догађаја у Сребреници, на другом програму телевизије Црне Горе, “Глас Америке“ је у неколико наставака приказивао емисију о Србима под насловом “Рођени за убијање“.

У расправи о КиМ, поред предлога за решавање косовског питања, сматрам да треба дати и предлог неких решења која би била корисна преговарачком тиму и, уопште, у међународним дипломатским активностима, а и значајна за историју односа српског и албанског народа. Наиме, стално се потенцира перманентно негативан однос Срба према Шиптарима, односно, касније, према Албанцима. Истиче се и мишљење да Срби нису били довољно одговорни да разумију жеље Албанаца чак још од  Призренска лиге 1878.године, а посебно од ослобођења КиМ у Првом балканском рату, као и формирању државе Албаније 1913. године.

Бивши генерални секртатар НАТО Хавијер Солана који се не каје и нема осјећај гриже савјести због агресије  и масовне употребе пројектила са осирумашеним уранијумом за римску „Републику“, поводом агресије изјавио је да је „све било у складу са нормама и уз сагласност свих, Европа је преко својих влада тражила од нас -НАТО- да окончамо једно ужасно етничко чишћење. То смо учинили, користећи неопходна средства“[1]

Албанцима на КиМ стално је био присутан стратегијски циљ одвајање од Србије и присаједињење Албанији, а тактику су мијењали према ситуацији. Активности су проводили постепено и стрпљиво, различитим методама и у уз помоћ страног фактора.

Светски моћници и наши историчри знају, али, мислим, да дио наших грађана, а поготово у свијету, гдје многи и не знају гдје се налази Србија и КиМ, не знају шта су Срби и Србија радили на афирмацији албанског становништва, ка ни шта су радили за афирмацију Албаније.

Од ослобођења КиМ у Првом балканском рату 1912. години Србија је, као и Југославија, имала хуман, позитиван однос у решавању права Албанаца на КиМ.

Навео бих само неколико карактеристичних примјера. Имали су право на албански језик, школовање на албанском језику од основног до универзитетског образовања, односно образовних школских, културних и другигих институција, као и широку аутономију. Послије Другог свјетског рата Србима и Црногорцима, који су прогнани са својих огњишта од стране фашистичког окупатора, није био дозвољен повратак ради насељавања Албанаца… Издвајана су ванредна материјална средства, кроз Фонд за недовољно развијене републике и покрајине, за развој КиМ и тако даље. Такође, однос Србије и Југославије према сусједној Албанији био је пријатељски и афирмативан. Напримјер, послије Другог свјетског рата од откупа жита, иако је Србија била гладна, дио жита је упућиван Албанији за прехрану свог становништва. Србија је демонтирала шине са својих пруга да би Албанија градила прве километре пруга.

За узврат, Албанија није гајила добросусједске односе према Србији већ је, са свјетским моћницима, помагала албанско становништво на КиМ да се непријатељски понаша према Србији и Србима, као што то данаc и амерички филозоф Ноам Чомски истиче “да су Албанци највећа брука модерне Европе, јер су дозволили да уклоне домаћина који их је примио да од већине направе мањину“, и оштро напао Албанце “ да су  као…..племе прихваћени од Срба на Косову, а да је то племе потом насиљем протерало домаћина и прогласило своје, што је срамотно“.[2]

Албанци су јавно, у већини, са комшијама Србима били у добрим односима, али су их тајно, подмукло непрекидно узнемиравали – чинили штету чиме су уносили немир и несигурност, због чега су постепено били принуђени на исељавање.

Било би добро да се напише документ под насловом Међусобни односи Срба и Албанаца или Развој српско-албанских односа од 1912. године до данас– упоредни преглед[3] дјеловања (поступака) Срба према Албанцима и обрнуто, како су Албанци поступали према Србима, од 1912. године, па до данашњих дана, укључујући побуну 1988. године, поступање за вријеме НАТО агресије до отмице Срба и вађења органа, ликвидације свједока, терора и убистава послије доласка међународних снага на КиМ. Такав документ би јасно одсликао – приказао колико се Србија и српски народ хумано, људски и цивилизацијски кроз историју односио према Албанцима, што би повољно утицало на развој позитивног мишљења према нама и релнији приступ у рјешавању настале кризе.

Зашто би ово било корисно? Неки сматрају да је то непотребно, да је то познато и не треба тиме да се бавимо. Међутим, као свједоци покушаја прекрајања историје, не смијемо заборавити да Албанци, као и западни свијет свакодневно понављају лажи о нама, о Србији, у складу са директивом Алан Далса, директора ЦИА од 1951-1963. године о дјеловању на свијест људи. Између осталог он истиче „да су човјечји мозак и свијест склони промјенама. Посијемо ли тамо хаос, ми ћемо непримијетно да им подметнемо лажне вриједности и примораћемо их да те вриједности прихвате“, даље објашњава методе дјеловања, а ако се те вриједности не прихвате, закључује „али, ми морамо ако не милом, онда силом да их придобијемо ради заштите наших интереса“[4]

Како се то у пракси реализује пластично је објаснио Џон Перкинс, агент ЦИА, као слубеник Међународног монетарног фонда и Светске банке у исповијести – књизи „Нове исповијести економског убице“

У нашем случају сталним понављањем неистина о Србији и Србима лаж постаје истина. Посебно су карактеристичне подвале о Маркалама, опсади Сарајева и Рачку. Зашто не би објединили на једном мјесту све што су нам Албанци радили протеклих сто година, а и данас раде.

Ако би се презентирали подаци – чињенице шта је у континуитету провођено против нас смањили би предрасуде код многих грађана, а посебно код младих. Вјероватно би, ако би их упознали, и дио земаља у свијету признање тзв. државе Косово.

Из медија видимо да дио грађана  сматра оправданим да се неке личности из Србије предложе за Нобелову награду за мир, јер наводно истину говоре да је Србија изазивач ратова у СФРЈ. Зашто неке личности које су биле у врху власти Србије истичу да не признају овакву Србију, јер је Србија „геноцидна творевина“ и слично. Откуд мишљење -схватање да ни са ниједним народом нијесмо дуже живјели заједно (Албанцима), а да смо га тако мало познавали. Имамо безброј сличних примјера непознавања чињеница, што за последицу има недовољно познавање друштвених и других токова.

А добро нам је познато да је Србија водила само наметнуте – одбрамбене ратове. Изношењем истине немамо чега да се стидимо, већ обрнуто.

Зашто небисмо упознали наше грађане и свијет о исламизацији, напримјер да знају да су албанска племена Хоти и Краснићи потомци Немањича, односно потомци Ота и  Краса, браће Васа ( од кога су Васојевићи, највеће српско племе у Црној Гори), Озра (од кога су Озринићи) и Пипа (од кога су Пипери). Јер саме статистичке бројке, иако неопходне, не приказују  довољно јасну слику стварности.

Зашто не написати и податак да се на југу Србије, у општинама Бујановац, Прешево и Медвеђа, вјештачки и грубо мијења етничка слика фиктивним пријављивањем  великог броја Албанаца који не живе на овом терену. Зашто небисмо подсјетили наше грађане и свјетску јавност да су почетком прошлог вијека аустроугарски официри фиктивно примали ислам, да би лакше објединили албанска племена и конституисали албанску нацију и државу као противтежу Србији.

У поруци српском народу за десету годишњицу НАТО агресије француски генерал Пјер-Мари Галоа је истакао да је „Западни свијет, такође, иако се то никако није очекивало, показао да је способан за најгоре перверзије“ и да су европљани „показали велику дволичност, што нисам очекивао, нарочито од стране оних који су се позивали на људска права“ и закључује “ у сваком случају, дали смо доказ наше дволичности. То нам не служи на част“[5]. А управо тај цивилизовани Запад  подржава Албанце и врши свакојаке притиске и уцене на нашу земљу.

Само потенцирањем и понављањем истине – чињеница можемо се ефикасније супростављати џиновским кампањама  дезинформација о Србији и српском народу.

Свјесни смо да  на рјешење утичу данашња снага Србије и геополитички односи у свијету, али и чињенице да национално достојанство и национална слобода треба да су испред европских вриједности.

[1] Зла и неправде Југославији, 1. књига, Сова Београд, Београд 2002. године, стр.228.

[2] Политика, 21. јануар. 2018. године

[3]Предлог сам поднио, крајем 2002. године,на ужем састанку у Савезном министарству за спољне послове, поводом давања предлога садржаја Упутства за понашање наших дипломатскоконзуларних службеника у вези са ситуацијом на КиМ. Предлог је подржан али је  реаговао тадашњи Министар спољних послова ријечима да се не смијемо замјерати Албанцима,ако желимо да задржимо КиМ, као и да морамао сервисирати кредите (одговор на питање једног од учесника састанка) које су тада подизали у Приштини, без знања Београда.

[4] 21.05.2012. 21:30/ Магацин

[5] Пјер-Мари Галоа, Порука српском народу, Београдски форум за свет равноправних, Беогтад, 2009.. године стр. 23. и 24.