ПОЛИТИЧКА ФАТАМОРГАНА У СРБИЈИ
Фатаморгана је оптичка појава у атмосфери која настаје инверзијом температуре где се на далеком хоризонту јављају инвертовани ликови удаљеног објекта. Понекад се види лик објекта као и неколико наизменичних ликова објеката и његовог огледалског лика. Овај појам се најчешће везивао за појаве у пустињи, односно илузију о постојању велике водене масе (језера) у даљини. Није реч о плоду маште, како се погрешно верује, него се ради о слици неба са топлог ваздуха изнад песка.
ПИШЕ: др Винко Пандуревић
Одређени политички процеси који се одвијају на унутрашњем плану у Србији, као и регионални процеси и процеси од европског значаја, најчешће се у нашој јавности појављују као политичке фатаморгане, а понекад и као илузије, у односу на њихова реална значења и деловања која се најчешће манифестују као негативне последице на укупно стање односа у нашем друштву. О чему је реч?
1) Процес европских интеграција Србије који траје скоро две деценије и који обећава светлу европску будућност нашем друштву: брз економски напредак, снажну правну државу, поштовање људских права, унутрашњу стабилност, регионалну повезаност и добросуседске односе, пуну безбедност и одсуство рата и угрожавања мира итд., након иступа француског председника Макрона, претворио се у фантазмагорију, сањарење, илузију, маштарију, привиђење, фатаморгану. Наиме, француски председник Макрон, за кога кажу да постаје нови лидер Европе, са добрим контактима са америчким председником Трампом, лидер новог кова, спреман на одлучне потезе који ће довести до новог устројства ЕУ, на седници Европског парламента, одлучно је одбацио проширење европске уније док се сама Унија не консолидује, а да до тада западни Балкан остаје усидрен на европском путу. Макрон је као један од важнијих налогодаваца бриселским бирократама ставио до знања да њихов евроинтеграциони ентузијазам, који шире међу земљама кандидатима за чланство у ЕУ није заснован на реалним чињеницама. Земље кандидати за чланство у ЕУ међу којима је и Србија, „изненађене су ставовима Макрона“, и насталу нелагоду покушавају објаснити неадекватним преводом речи изговорених од стране Макрона. Међутим, јасно је да садашња слика евроинтеграција са роком прикључења Србије ЕУ до 2025. делује као фатаморгана.
2) Бриселски дијалог који се води у функцији решавања косовско-метохијског проблема повезан са унутрашњим дијалогом, који се по истом питању води у Србији, пропагиран је као процес који ће довести до нормализације односа између београда и приштине (намерно написано малим словима, прим.аутора,јер је реч о плеоназмима), након пет година се показује као још једна фатаморгана. Формирање Заједнице српских општина (ЗСО) као главни део бриселског споразума, у који су београдске власти поклањале главну наду, као ефикасан начин решавања егзистенцијалних проблема српског народа на КиМ, али свакако не и решавање питања суверенитета и интегритета Србије, остала је мртво слово на папиру, или ће бити мртворођенче, уколико буде формирана према „косовском уставу“ и тумачењима бриселских бирократа. Решавање статуса КиМ било на унутрашњем или бриселском плану, очување целовитости Србије и поштовање Резолуције 1244 СБ УН, остају и даље да трепере као ваздух над усијаним политичким пољем Србије, остају политичка фатаморгана.
3) Регионална сарадња и добросуседски односи међу државама региона, а пре свих међу државама „Западног Балкана“, као један од елемената процеса евроинтеграција, такође делује фантазмагорично. Таман када смо се понадали да се односи између РХ и Србије развијају у „добром смеру“, како се то популарно каже „европским политички коректним језиком“, деси нам се ”гажење хрватске државне заставе у Скупштини Србије и вербални напад на делегацију Хрватског Сабора“, а одмах затим „деси се усташка застава у Јасеновцу све са поздравом за дом спремни“. Намерно кажемо „деси нам се“. Имали нешто ново у Шешељевим наступима према Хрватским државним симболима и Хрватима као „некадашњим Србима“ по Шешељу, који је и у Хашком трибуналу осуђен за говор мржње на 10 година робије, и који жарко жели „да понови те исте злочине“, како то сам каже. Било је довољно да СРС изда саопштење да је „Шешељ водио љути бој са Хрватском заставом, уз помоћ још два радикала, али безуспешно, јер се борба завршила само гажењем заставе“, а онда су сви поверовали да се то и десило, иако не постоји ниједан видео снимак таквог боја. То је било довољно да се развије „љути вербални бој између државних и политичких представника две државе“. Наводни инцидент са хрватском заставом и хрватском саборском делегацијом у Београду поклопио се са временом комеморације жртвама у Јасеновцу, па „инцидент“ истицања усташке заставе поред споменика јасеновачким жртвама са натписом “за дом спремни“, неки покушавају да објасне као последицу Шешељеве провокације у Скупштини Србије. Да ли овде има нешто изненађујуће? Вера у добре суседске односе између Србије и Хрватске у садашњој историјској фази, само је још једна политичка фатаморгана.
РХ наводно баштини антифашизам у темељима своје независности; међутим у практичним политичким потезима све је симболички, а и вербално, ближа политичким темељима Независне Државе Хрватске (НДХ). Сви споменици који су били подигнути у РХ партизанима и антифашистима током „домовинског рата“ су порушени, укинути су називи улица по именима партизана, комуниста и антифашиста. Насупрот томе подижу се споменици усташким вођама и према њиховим именима се именују улице диљем РХ. Хосовци, или Хрватске оружане снаге (ХОС), као декларисани настављачи традиција НДХ, са усташким поздравом „за дом спремни“ су перјаница која баштини тековине НДХ. Актуелна власт у РХ, који предводи ХДЗ на челу са премијером Пленковићем, благо осуђује појаву усташких знамења у комплексу споменика жртвама логора Јасеновац, уз наглашено истицање, да је РХ за дијалог са Србијом, која је била „агресор на Хрватску“, јер премијер РХ, након истицања Србије као „агресора на Хрватску“, боље буде прихваћен код домаћих наследника усташких традиција. Законска забрана и кажњавање узвикивања усташких поклича и величање НДХ остају мртво слово на папиру. Стиче се утисак да хрватско државно руководство долази у Јасеновац на комеморацију жртвама због међународне јавности и са гневом подноси подсећања на страдања Срба у том логору.
Друга фантазмагорија када је реч о добросуседским односима тиче се односа између Србије и Албаније. Српско државно руководство настоји успоставити добросуседске односе са Албанијом, али се на том путу испречило „Косово“, па према схватањима албанских политичара Србија и Албанија се географски не додирују. Суседне државе Србије на југу, југоистоку и југозападу према албанским схватањима су: тзв, Косово, Македонија, Црна Гора и Бугарска. Србија и Албанија ће постати суседне земље када се уједине тзв. Косово и Албанија и када се формира „Велика Албанија“. Бројна упозорења упућена од стране државне власти Србије према ЕУ и САД, у вези са опасностима стварања „Велике Албаније“, остала су без одјека. Напротив, амерички министар одбране Матис, познат по надимку „бесни пас“, позвао је албанску министарку одбране да улаже у куповину оружја, да се Албанија наоружава, и показао да су му ближа решавања спорова оружаним путем. Поручио је Албанији да та земља треба да се спрема за рат, вероватно за „Велику Албанију“, што је аспирација коју Тирана и не крије. Американци сарадњу међу земљама „Западног Балкана“ виде као заједнички процес приближавања и уласка у НАТО, и што брже удаљавање од Русије.
4) Као четврта политичка фатаморгана у Србији, у целокупном низу фатаморгана, на којој ћемо се овде и зауставити, јесте ефикасно и праведно разграничење између бивших југословенских република, пре свега између Србије и БиХ. Српско руководство се било искрено понадало да ће се гранични спорови са БиХ решити врло ефикасно и без проблема, међутим то је била само још једна политичка фатаморгана у низу. Гранична спорења између БиХ и Србије која је покренуо Бакир Изетбеговић, члан Председништва БиХ, у граничном појасу који је са географског и економског аспекта небитан, била су само димна завеса за много крупније спорове које потеже Изетбеговић, а реч је о долини Дрине, као такве. Тежње Бакировог оца Алије да долина Дрине буде чврста и стална граница између Срба оживљена је Бакировим наступима у разговорима у вези са границом. Изетбеговићеве намере се нису оствариле у протеклом рату, па зато његов син ликује како је Федерација БиХ, односно наменска индустрија успешно развила модерно пешадијско и артиљеријско наоружање великог домета. Чињеница да је долина Дрине српска скоро у целости, изузимајући Горажде, представља кост у грлу свих оних геополитичких заговорника тезе да се Срби морају одмаћи од Дрине, Саве и Дунава.
Набројане политичке фатаморгане, српско државно руководство не могу никако оставити спокојним. У будућности ће бити потребан много трезвенији и реалнији приступ у сагледавању унутрашњих политичких, регионалних и европских питања, која су од посебног значаја за Србију и српски народ у целини. Однос према косовско-метохијском проблему нека буде први испит превладавања политичких фатаморгана.
ПРЕУЗЕТО: Аналитички форум
26.04.2018. год.