ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ И КАКО ДА СРПСКО КОСОВО И СТВАРНО БУДЕ У ЦЕЛОСТИ СРПСКО?
Да ли је једна битка из 14.века одредила судбину српског народа и српског Косова? Још увек у српској историјографији, па и у светској, не постоји потпуна сагласност какав је био исход косовске битке, која се одиграла на Косову пољу 1389.године између Отоманске војске цара Мурата и Српске војске кнеза Лазара. Одјеци металних штитова, цика укрштених мачева и копаља, бат коњских копита са Косова поља из 1389.године, као да и данас одзвањају у нашим ушима. Резултат косовске битке као да је оставио мање последица на српску историју друге половине 14.века, и на саму српску средњовековну државу, која је престала да постоји у оном облику и величини из времена цара Душана и његовог наследника сина Уроша, него на актуелне политичке токове у српском друштву.
ПИШЕ: др Винко Пандуревић
Косовска битка је произвела одређене историјске трауме у свести и души српског народа тога времена, као и у свести потоњих, а и у свести данашњих генерација. Историјска судбина српског народа у целокупном посткосовском периоду у великој мери је одређена резултатима косовске битке, како год да их квалификујемо, било као победу српске војске било као њен пораз. (Не)моћ српске државе после косовске битке, њени успони и падови, све до коначног њеног слома и робовања српског народа у оквирима Отоманске империје, па до модерних устанака српског народа и ослобођења од Турске власти, носили су печат косовске битке. Кратак је историјски период у односу на укупну српску историју и историју српске државе, у коме је Косово било под пуним суверенитетом Србије и представљало стварни интегрални део српске државе у територијалном погледу. Ово су само неке чињенице, које скоро да нису од никакве помоћи данас када се воде нове „битке“ за КиМ.
Теорија државе и права, политичка наука, историја српске државности, међународно право; данашњи уставно правни поредак у Србији, којим је успостављено државно уређење, друштвено-економски и политички односи у држави, слободе, права и дужности грађана, положај КиМ као саставног дела територије Србије, јединство и недељивост територије (Устав Републике Србије, „Сл. гласник РС“, бр.98/2006); Резолуција Савета безбедности УН 1244, усвојена 10.јуна 1999.године, потпуно су довољан основ да се каже да је КиМ формално-правно саставни део Србије. Дакле, нико не може оспорити ту чињеницу и казати да КиМ није Србија. Међутим на који начин ствари функционишу у пракси? Да ли су међународно право, право држава на неповредивост граница, Устав Србије, Резолуција 1244 СБ УН, довољни да КиМ буду и стварно део Србије, и да Србија успостви суверенитет и на тој територији и да та територија буде саставни део Србије? Какву снагу насупрот овим чињеницама, имају одлука aлбанских власти у Приштини да једнострано прогласе КиМ као независну државу под именом „Република Косово“, подршка најмоћнијих свестких сила на челу са САД и водећим земљама ЕУ таквој независности, којој је предходила агресија на СРЈ (Србију) од стране НАТО савеза, злоупотревљавајући наметнути концепт тзв. хуманитарних интервенција, ради наводног спречавања кршења људских права, и које се сматрају важнијим од суверенитета и интегритета неке државе.
Интегритет и суверенитет Србије су под великим знаком питања. КиМ су територијално део Србије према Уставу Србије, Резолуцији 1244 СБ УН и у свести великог броја грађана Србије, пре свих грађана српске националности. Међутим фактички стање није такво. Зато се с правом може поставити питање како наше КиМ може и стварно бити део Србије? Резолуција 1244 СБ УН КиМ смешта под привремену управу ОУН – УНМИК, који je требаo да успостави привремене институције локалне самоуправе на КиМ; реафирмише територијални интегритет СРЈ (Србије) и овлашћује ОУН да покрене политички процес како би се установио будући статус КиМ. Дакле према Резолуцији 1244 Србија је очувала територијални интегритет, али не и суверенитет. Међутим протоком времена, дерогирањем саме Резолуције 1244, самовољом приштинских власти – привремених институција, које уз помоћ САД и других, себе проглашавају институцијама суверене државе, услед све већег притиска на власти у Београду и њихову попустљивост у различитим периодима (владама), уцењивачки капацитет ЕУ, притисак САД и НАТО савеза на Србију, КиМ се све више удаљава од Србије. Успостављњем граничних прелаза на „административној линији“, повлачењем УНМИК-а и ЕУЛЕКС-а, препустањем укупне власти приштинским институцијама, применом закона „Републике Косово“ на целој територији КиМ, Србија поред уступљеног суверенитета губи и стварни интегритет територије.
КиМ су формално-правно и даље део Србије, КиМ су у територијалном, историјском, духовном, културном, емотивном, митском смислу српски, а фактички је америчко и албанско. Неки заговорници територијалног интегритета и суверенитета Србије сматрају да је довољно узети Устав РС ставити га под јастук и отићи на спавање и ујутро се пробудити и видети Србију као територијално целовиту и суверену државу у пуном смислу тих речи и њихових значења. Овакво схватање косовског питања преферира „замрзавање конфликта“. Свако „замрзавање косовског проблема“ „(не)замрзава“ судбину српског народа на КиМ, судбину Србије и свих њених грађана. Проблем КиМ који највише погађа српски народ на КиМ и државу Србију у целини, је и међународно питање „par excellence“. Над судбином КиМ бдију многи фактори, укрштају се многобројни супростваљени интереси. У постојећем односу снага и у постојећој међународној констелацији скоро да не постоји никаква шанса да се суверенитет и интегритет Србије на КиМ поврате правним, политчким и дипломатским средствима. Такве шансе нису изгледне ни у ближој ни у даљој будућности.
Која друга средства преостају на располагању? Да ли је војна опција та којом би се успоставио интегритет и суверенитет Србије на КиМ? То може бити опција само у оквирима неког будућег светског рата у којем би Србија била у савезу и на страни победника који би се заложио за територијални интегритет Србије. Срби су много пута ратовали за КиМ, почев од поменутог косовског боја, па кроз низ буна и ратова, који су били мање или више (не)успешни. У Првом балканском рату Србија је остварила потпун успех у ослобађању КиМ. У Првом светском рату Србија пада под окупациону власт, њена војска напуста своју територију, а КиМ окупирају Бугарске и Аустроугарске снаге. Након Првог свестко рата КиМ су у саставу Краљевине Србије, касније Краљевине Југославије. У Другом светском рату већи део КиМ припаја се Великој Албанији, као италијанској квислиншкој творевини, а делови КиМ су под бугарском и немачком управом. Након Другог светског рата КиМ у Титовој Југославији има различите форме аутономије, која је апсулотизована према Уставу СФРЈ из 1974.године где је Косово било формално део Србије а стварни елеменат федерације, које је увек могло блокирати институције Србије. У процесу растурања СФРЈ КиМ пролази кроз различите фазе политичког и уставно-правног преображаја, који резултира укидањем раније аутономије добијене према Уставу СФРЈ из 1974.године. У последњој деценији 20.века Србија остварује пун територијални интегритет и суверенитет на КиМ. Знамо како су се ствари одвијале након побуне албанских сепаратиста и терориста, као и током агресије НАТО на СРЈ. Иако је Србија успела да издејствује Резолуцију 1244 СБ УН, према којој је Србија остала територијално целовита, и која служи као главни аргумент да Србија није поражена у агресији НАТО; повлачење ВЈ са КиМ значило је препустање суверенитета на КиМ УН, а стварну контролу територије снагама КФОР-а (НАТО), које су распоређене у складу са Резолуцијом 1244. Рат који је Србији и српском народу био наметнут на КиМ, је најсвежији рат кога се сећамо и чије последице и данас осећамо. То је био рат који је вођен у врло неравноправним условима, против далеко надмоћнијег агресора. Да ли би неки нови рат за КиМ био вођен у повољнијим околностима и са више изгледа на коначан успех, велико је питање.
Како онда када све ово знамо решавати косовски чвор? Ако реченом додамо и чињенице као што су: косовску независност је признало око 100 држава чланица УН; ту незвисност подржавају и одржавају САД; Косово партиципира у низу међународних организација и тела; целокупна власт на КиМ препустана је некадашњим привременим институцијама из Приштине; на КиМ се примењује косовски Устав и закони Косова, који никакве везе немају са Уставом и законима Србије; САД подржавају формирање свих државних институција државе Косово, какве имају све савремене државе, укључујући и војску Косова; САД ће се заложити да Косово постане у некој фази и чланица НАТО савеза; представници Срба са КиМ партиципирају у органима власти из Приштине; Влада Србије под посредством ЕУ и присмотром САД води интензивне преговоре са властима из Приштине ради коначног решавања статуса КиМ; будући статус КиМ је под снажним геополитичким притисцима моћних светских сила пре свих САД и РФ које се сучељавају и на простору Србије (КиМ); евроинтеграције Србије су условљене решавањем статуса КиМ, односно потписивањем правно обавезујућег споразума између, како се то каже Београда и Приштине; економски напредак Србије и прилив страних инвестиција условљени су политичком стабилношћу у Србији, која зависи од односа Београда и Приштине итд. Поред свега изнетог у Србији се воде жестоке политичке борбе између власти и опозиције о томе које крив за садашње стање на КиМ и на који начин то питање разрешити. На власти у Београду се опстаје у зависности од темпа и начина решавања косовског питања, као и што се на власт долази на основу нових-старих предлога решавања косовског проблема.
Нема никаве вајде од расправе ко је већи кривац за садашње стање односа на КиМ и за његов садашњи статус. Пребацивање лоптице на старе владе и истицање колико је актуелној власти тешко да се изчупа из „живог блата у које ју је гурнула предходна влада“, може да служи само у политичке сврхе и унутрашњу употребу. Морају се тражити решења на бази анализе стања, процене развоја нових процеса, интереса народа и државе, укупне будућности земље и наших грађана. Уколико се будемо држали чисто формалних принципа остаћемо заглављени у историји и стање ће се само погоршавати. Ако, пак уважимо све реалности и испунимо све захтеве које од нас траже моћне земље-заштитинице косовске независности, стрмоглавићемо и себе и земљу у амбис и изгубити перпсективу опстанка као кредибилне нације и државе. Прихватање „компромиса“, кроз бриселски дијалог, иако још увек у потпуности не знамо шта значи и шта садржи, уз снажну медијску и пропгандну припрему, постаје примамљиво решење, посебно када се у том смеру окрећу и кључне земље уплетене у решавање косовског чвора (САД, ЕУ, РФ).
Компромис би вероватно, према схватањима његових промотера значио губитак дела територије Србије (КиМ), успоставе суверенитета на једном делу КиМ (северни део), екстериторијалност цркава и светиња СПЦ, посебан статус за српске енклаве и посебан облик територијалног и политичког организовања српског народа на КиМ (ЗСО), формално не признавање Косова као државе, али успостава одређеног облика односа између Београда и Приштине, који не би имали карактер односа између две суверене државе.
Свако решење које је би било супротно Уставу Србије представљало би кршење Устава. Ако би такво решење донео државни орган који за то нема надлежност по Уставу то би била велеиздаја. Уколико би се постигао „компромис“, који би значио одрицање од дела територије, онда би то представљало кршење чл.8 Устава Србије, у коме се каже: „Територија Републике Србије је јединствена и недељива. Граница Републике је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава“. Дакле ипак постоји уставни механизам за промену границе земље. Свако решење питања КиМ које би се односило на промену границе Србије, захтевало би предходно референдумско изјашњавање грађана или промену Устава, која је регулисана чл.203 Устава Србије у коме се каже: „ Предлог за промену Устава може поднети најмање једна трећина од укупног броја народних посланика, председник Републике, Влада и најмање 150.000 бирача. О промени Устава одлучује Народна скупштина. Предлог за промену Устава усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика….. Народна скупштина је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања ако се промена Устава односи на преамбулу Устава…….“ (У преамбули је регулисано да је КиМ саставни део Србије).
У случају решавања косовског питања долазимо у позицију да пресуђујемо да ли је важније строго поштовати Устав као форму, без уласка у његову промену или усвајање новог Устава, за што је неопходна одлука уставотворне скупштине, или истрајавати на уставним одредбама које нису животне и које ограничавају даљи развој и опстанак друштва. Уколико имамо само Устав, а изгубимо народ и територију, држећи се строго одредби Устава, не користећи уставни могућност за његову промену, онда нећемо имати ни прилику да донесемо нови Устав и да регулишемо потпуно нове токове друштвеног живота.
Косовско питање је заиста тешко и сложено. Оно задире у целокупно друштвено ткиво српског друштва. У сваком случају стање ствари неће остати овакво каво јесте. Свако решење мора значити уважавање уставних процедура за промену Устава Србије, реално стање на терену, међународне околности и геополитичко позиционирање великих сила, интересе и циљеве Албанца на КиМ и њихових ментора, будућност опстанка и развоја државе Србије и свих њених грађана. Решавање косовског чвора представљаће сублимацију српске средњовековне, новије и савремене историје, актуелних унутар друштвених и политичких процеса у Србији, перспективе опстанка нашег друштва и укупне будућности државе Србије и њених грађана. Србија је на кључном историјском раскршћу. Колико је велика дилема, видимо и из наслова овога текста, где се питамо, како да оно нешто што је наше по праву и правди, буде и уистину наше.
Ово је време када се тестира способност појединаца и друштва. Ово је време када се мери зрелост и способност појединаца – државника, народа и нације да се узимањем у обзир свих чинилаца који пресудно обликују стање државе и нације, на бази историјских искустава, актуелних трендова, антиципирају дугорочно одржива решења, која ће произвести најмање штете, јер ће штете свакако бити.