КАКО ЋЕ БАЛКАН ИЗГЛЕДАТИ 2029

Радни материјал који је припремио др Винко Пандуревић, генерал-потпуковник у пензији као основу за наступ представника Клуба генерала и адмирала Србије на скупу “ The Economist: Svet u 2019. Panel br.4 Back to the Future“, који ће бити одржан у Дому Народне скупштине Републике Србије, 13.12.2018. Представник клуба ће одржати излагање у трајању до 10 минута. које ће представљати скраћену верзију радног материјала, уз допуне и измене уколико их буде било на разматрању Извршног одбора Клуба.

 

Увод

 

Говорити на тему како ће Балкан изгледати 2029. и јесте и није тешка и захтевна тема. Можемо казати, с једне стране, да је реч о теми о којој је незахвално говорити са аспекта прорицања будућности, с обзиром на свеукупну сложеност данашњице, далеке и ближе прошлости Балкана, које су одређене снажним историјским, географским, политичким, геополитичким, цивилизацијским и другим процесима, који су обликовали Балкан, као трусно и нестабилно подручје у сваком погледу.  С друге стране управо, сва та кошмарна сложеност Балкана представља једну историјску констатну из које можемо са великом поузданошћу закључивати какви процеси ће доминирати на Балкану у наредној деценији.

Важно је да уочимо и истакнемо општу историјску основу, која је важна за Балкан, а  која је настала из пресецања двеју потпуно различитих и међусобно одвојених  историјских појава дугог трајања, а то су: с једне старне, већ више десетина година, ако не и цео век постоје утврђени државни интересе и испољене сфере утицаја на Балкану,  моћних и водећих земаља света, некада почев од моћне Аустроугарске, Немачког Рајха, Француске, Велике Британије и Русије, данас су то интереси и утицаји САД, Русије, Кине, ЕУ предвођене Француском и Немачком; и с друге стране у датом историјском тренутку пробуђени  национални покрети народа у југоисточној Европи и на Балкану, чије су тежње некада биле њихово уједињење, а касније стварање сопствених националних држава. Укрштање наведених појава било је, а и данас је повезано са, независно насталим сукобом интереса, свих великих сила. (Андреј Митровић, Историја једне утопије, Том-1, Београд 2018.)

 

Западни Балкан као геополитичка одредница

 

Сигурни смо да ће се географи сложити у вези са географским границама Балкана, његовим рељефом и физичко-географским карактеристикама, међутим када је реч о цивилизацијским, политичким и геополитичким схватањима Балкана, тада наступају различита мишљења и развијају се различити теоријски доскурси. Данас се користи синтагма „Западни Балкан“. Појам „Западни Балкан“ уведен је употребу пре једну деценију, између осталог и као последица транзиционих процеса и евроатлантских интеграција бивших Југословенских република. Није реч о географском појму, него се ради о геополитичком схватању простора Балкана који обухвата земље: Албанију, Србију, Македонију, БиХ и Црну Гору и Хрватску, до њеног уласка у ЕУ. Међутим, Балкан је, посматрано географски много шири простор, који обухвата  Југоисточну Европу, омеђен Јадранским, Јонским, Егејским, Мраморним и Црним морем.

Дакле данас се под Западним Балканом подразумевају државе и територије (Албанија, Македонија, Србија, Црна Гора и БиХ) које теже уласку у ЕУ, односно које се налазе у различитим фазама процеса приступања ЕУ. Можемо рећи да је овај простор у географском, политичком, геополитичком, економском, културолошком, војном и безбедоносном смислу објекат разноврсног деловања ЕУ, посебно њених најмоћнијих чланица, затим САД, нешто мање Русије и Кине. Утицај и присуство наведених сила на западном Балкану су врло различити, како у смислу њихових циљева, начина и облика присуства, тако и у смислу њиховог међусобног надметања у борби за превласт на наведеном простору. Данас САД и ЕУ простор Западног Балкана сматрају „најтруснијим подручјем у Европи, потенцијалним војним жариштем, нестабилним подручјем које може да угрози и безбедност ЕУ“.

Да ли је то баш тако? Ако јесте, због чега је то тако? Где леже главни узроци нестабилности и конфликтности? Да ли је реч о аутохтоним, домаћим, унутрашњим разлозима, или је пак реч о алохтоним – спољним факторима, односно утицају кључних светских и европских сила и њихових интереса? Одговоре на сва ова питања можемо делимично пронаћи у историји Балкана, а у већем обиму у савременим геополитичким процесима, који дубоко задиру у простор Балкана. Знамо да уситњеност, фрагментираност и међусобна конфорнтираност балканских земаља, као једне од главних одлика процеса балканизације, проистичу из низа историјских детерминанти. Балкан, а посебно Западни Балкан је простор додира, или боље речено судара контактних цивилизацијских зона, простор судара различитих религија, простор који је био територијално саставни део великих царстава (Османског и Аустроугарског), простор који је (осим Албаније) био у јединственој држави модерног доба (СФРЈ), и коначно простор који чини стратешки значајну копнену везу средње Европе са Блиским и Средњим истоком и медитераном. Балкан и даље има трансрегионални, трансконтинентални и глобални значај „геополитичког чвора“.

Колико је времена потребно да  историјски чиниоци нестабилности Западног Балкана буду неутралисани и превазиђени? Досадашња искуства нам говоре да се на простору Западног Балкана више живи прошлост и историја, него садашњост, а о будућности да и не говоримо. Управо ту историју Западног Балкана, која је била одређена пре свега алохтоним факторима, и данас оживљавају слични спољни фактори. Покушаји да „Балкан припадне балканским народима“, неуспевају. (Начело које је актуелно крајем 19. и  почетком 20.века, истицао је и Н. Пашић,  у току преговора са аустроугарским изаслаником Угроном 10.новембра 1912. У вези захтева Аустроугарске да се српска војска повуче из Северне Албаније, коју је била запосела у Првом Балканском рату). Балкан Балканцима  је „племенита идеја“, али све до сада геополитичка утопија. (Миломир Степић, Геополитички смисао југословенства и југословенске државе, Историја једне утопије, књига I, 2018.).

 

Балканизација и европеизација

 

Неки теоретичари и аналитичари тврде да су некада Југославија а данас Сирија „најмалигнији конфликти на планети“ (Др Александра Пећинар, Међународна политика, Београд, бр 1171, Јули-септембар 2018. стр.46.). До наведених тврдњи се дошло кроз анализу дипломатских, војних али и економско-политичких процеса који су пре скоро једног века имали за последицу формирање „вештачких“, неодрживих државних творевина на простору од  стратешког значаја  за очување доминације великих сила, иако су например тежње одређених јужнословенских народа биле искрене, код неких не баш јединствене и неподељене, за уједињењем и сварањем националних држава, како би се ослободили подјармљености и живота у империји.  Такве идеје су вешто кориштене за остваривање превласти великих сила на простору Балкана и репозиционирања на простору Европе. Велике силе се и данас држе аксиома  да је Балкан и сувише важан  да би био прешуштен само Балканцима. Зато не би требало изгубити из вида свеукупне међународне околности, националне тежње јужнословенских народа и њихове идентитете, интересе и аспирације сила победница у Првом светском рату и стварање новог односа снага у Европи и у свету када је реч о стварању Краљевине СХС, која је била од изузетне геополитичке важности, а касније и нове социјалистичке Југославије, јер је реч о изразито дуготрајним и важним историјским процесима, чије реперкусије осећамо и данас. Идеја ослобађања јужнословенских народа претворила се у сопствену супротност, гурајући те исте народе у наручје светских центара моћи, који су етничко, национално и културно јединство Јужних Словена  стављали у функцију сопствених интереса. Ставарње јужнословенске државе неки су сматрали „племенитом идејом“. Међутим Миломир Степић се пита: „Шта има племенито у вештачком споју историјских, географских, етничких, еконмомских, политичких и других различитости које су произвеле дубоке унутрашње расколе током постојања, а море крви, масовне патње и огромна разарања приликом разби-распада“.(Историја једне утопије, 2018.).

Распаду или уништењу и Краљевине Југослвије, Титове Југославије, као и СРЈ, односно СЦГ у великој мери допринели су унутрашњи фактори и дезинтеграциони процеси, подржани с поља и укалкулисани у шире процесе прекомпоновања Европе,а посебно Балкана. Распад Југославије и ставрање нових националних држава и процес њихове изградње одвијао се упоредо са процесом изградње независног хрватског, бошњачког, македонског, црногорског националног и културног идентитета. Одвајање од Југослвије, за многе народе је значило „бегство“ од Срба и Србије, одвајање од српског идентитета, одвајање у односу на „другог“, зашто некима чак ни данас ни државне границе нису довољне. Верска разноврсност,  нетолеранција и несношљивост на Балкану допринеле су разбијању и распаду државних заједница јужнословрнских народа. Међутим, треба рећи и то да Краљевина Југославија и Титова Југославија нису оставриле „максималистичка национална очекивања и жеље“ хрватског, словеначког, македонског, муслиманског, албанског народа, па ни српског, посебно онога дела који је живео ван Србије. У чему је лежао проблем? Проблем је био у процесу такозваних геополитички нелогичних „прекоредних интеграција“, како их назвао професор М. Степић, (Историја једне утопије, 2018.) у које је ушла и српска држава без предходног формирања сопствене јединице која би обухватала све српске земље.

Можда је на ово питање могуће одговорити узајамном анализом процеса „балканизације“ и процеса „европеизације“, кроз анализу процеса европских интеграција и процеса приступања Балкана ЕУ.

Тврдње да процеси балканизације који су били доминантни у фази распада Југославије нису у супротности са процесима евроинтеграција новонасталих идентитета, него његова предпоставка и нужна фаза, нису посве без основа. (Марина Комад, Међународна политика, бр.1171, јул-септембар, 2018. стр.73). ЕУ је шира заједница различитих култура, којој је предходио процес хомогенизације идентитета у државама и државним заједницама које су имале бикултурне и мултикултурене идентитете (Марина Комад, исто). Распад Југославије је у политичком смислу означио  разградњу – нестанак државне заједнице, а у социјалном конструисање засебних националних и културних идентитета након те разградње. Дакле новонастале државе на путу евроинтеграција предходно су прошле, или још увек пролазе дезинтеграцију заједница у којима су до тада егзистирале. СФРЈ је управо пример дезинтегрисања једног мултикултурног пројекта, како би потом државе са засебним државним и идентитетским суверенитетом приступиле новом мултикултурном пројекту и новој заједници држава. Схватање појма „национално“ међу балканским народима такође изазива размирице, јер се не разликује појам нације као држављанство, него се нација посматра искључиво као етничка категорија.

И поред тога што су неке државе бивше Југославије завршиле процесе транзиције и ушле у ЕУ као суверене и самосталне државе, оне и даље своје понашање, веровања и разумевање света  углавном процењују са позиција властите културе. Односи међу балканским земљама, како онима које су у процесу приступања ЕУ, тако и односи балканских земаља чланица ЕУ према земљама кандидатима за чланство у ЕУ, заснивају се на тежњама  државног поклапања властитог културног, етничког и националног. Изгрдања идентитета у односу на друге, где се ради о малим или незнатним културним разликама, конструишу се вештачке разлике и исте се наглашавају. Настојања да се слични идентитети учине  различитим, као потреба постојања засебне државе, доводи до независног другачијег идентитета. Неспорна је чињеница да међу државама Западног Балкана постоје велике сличности, а мале разлике, ипак је историјска чињеница да су  велике сличности једнако инструкментализоване за стварање заједнице тих држава у историји, баш као што су им разлике инструментализоавне за њихово раздвајање. Започети процеси конституисања нових идентитета на Балкану не могу се зауставити до њихове коначне фазе.

 

Актуелно стање односа међу западнобалканским државама

 

Историја нас учи да је врло тешко на Балкану успоставити начело правичности да свако треба да добије своје, јер испуњење територијалних захетва  једног народа обично значи наношење неправде  другом народу. Ово посебно важи за простор бивше Југославије. Како Срби у дисјапори живе скоро у свим областима, њихову тежњу да се окупе у и уједине у заједничку државу, унитарно уређену државу, други народи, а пре свега Хрвати и Бошњаци, доживљавали су ту српску тежњу  као посезање за туђим зериторијама. И обнрнуто. Сваки покушај других народа  да у своју федералну јединицу укључе области у којима, као мањина или већина  живи српски народ, Срби су доживљавали као велику неправду која им се наноси. (Коста Чавошки, На рубовима српства, Терсит, Београд, 1995, стр.23-43.)

Међусобна супростављеност народа на Западном Балкану је и даље веома присутна. Она се и подстиче, за рачун спољних интереса. Например нетрпељивост између Албанског и Српског народа датира још из периода османске империје, која је продубљивана током и после балканских ратова и током и после Првог и Другог светског рата. Покушаји зближавања и братимљења народа у СФРЈ  није дао резултате. Распад СФРЈ је још више продубио сукоб између Српског и Албанског народа у који се отворено укључила и Албанска држава и моћне земље запада, оружано подржавајући албански сепаратизам и тежње за стварањем нове албанске државе на тлу Србије.  Оружана агресија САД и кључних чланица НАТО пакта на Србију допринела је максимализацији албанских захтева и самопроглашења Албанске државе на КиМ.

Покушаји да се кроз бриселски дијалог дође до решења Косовскометохијског проблема и да се успостави уставноправни поредак Србије на КиМ, однонсо да приштинске власти „утемеље своју државотворност“, уз помоћ својих зпадних савезника, показали су се као илузија. Сведоци смо многорбојних покушаја „нормализације односа Београда и Приштине“, који су резултирали предлозима корекције граница – разграничења – размене тероторија, који су такође ударили у зид ставова западних моћника. Питање косовске независности и питање тероторијалног интегритета Србије остаће још дуго отворена – нерешена питања. Србија неће признати косовску независност, нити ће моћи оставривати своју сувереност на КиМ. Није искључена варијанта да САД и њихови савезници када је реч о Косову, покрену нови процес преговора и то између приштинских власти и „својих“ политичких представника Срба са КиМ, настојећи да се Србија елеминише као страна у преговорима, ради лакше успоставе косовског правног система.

Односи између Србије и Македоније имају успоне и падове. Много је више тачака на којима се Македонски и Српски народ спајају, него тачака на којима се раздвајају. Дестабилизација Македоније као државе под снажним је притиском албанских захтева и албанске идеје и процеса стварања “Велике Албаније“, па у том смислу патриотске партије и македонски политички лидери, али нажалост не сви; покушавају формирати заједнички фронт са Србијом у супростављању идеји „Велике Албаније“.

Србија и Црна Гора, некада као две српске државе, историјски блиске, две државе једног народа, прошле су необичан историјски пут од уједињења у једну државу, до живота у федералној заједници као две државе два „различита народа“ Српског и Црногорског, до таквих фаза затегнутих односа и сукобљавања, као две државе које су се сврстале у различите геополитичке таборе. У геополитичком смислу бити „за“ или „против“ независности Црне Горе је бити „за“ или „против“ Србије. Међутим, односи између Србије и Црне Горе могу да буду врло стабилни и да две државе и два народа буду и даље врло блиски, уколико би се смањио спољни притисак и на једну и на другу државу.

Стање међунационалних односа у БиХ је врло сложено. Ти односи су увек били под снажним утицајем спољног фактора, како европског, светског, тако и регионалног карактера. БиХ као Дејтонска творевина више од две деценије неуспева да изгради стабилну  унутрашњу структуру. Унутрашња нестабилност БиХ, подстицана из вана, снажно се одражава на регионалну стабилност. Као баук у Сарајеву се повремено појави идеја о самосталности РС и њеног присаједињења Србији, као оживљавање идеја српских устаника у БиХ са краја 18.века и идеја „Србије као Пијемонта српства“. За стање односа у БиХ су посебно заинтересоване Србија и Хрватска, као суседне државе, и државе чији велики број сународника живи у БиХ. БиХ је типичан пример сусрета контактних цивилизацијских зона и трију религија. Односи између БиХ на једној страни и Србије и Хрватске на другој, зависи ће од унутрашњег стања односа између Бошњака, Срба и Хрвата.

Односи између Србије и Хрватске варирају у засвисности од остваривања права националних мањина у обе државе, и од приступа хрватског државног руководства према историји односа Срба и Хрвата током 20.века у оквирима заједничке државе, сматрајући да је у Хрватској владао стогодишњи српски терор, као и од односа према недавној прошлости Другог светског рата и последњег грађанског рата. Хрватска као чланица ЕУ има одређену политичку предност у односу на Србију, која је у процесу приступања ЕУ.

У целини гледано између држава Западног Балкана могуће је, условно речено, формирање неоклико различитих савеза, и то у зависности од деловања домаћих политичара, интереса појединих западно-балканских држава и притисака и интереса кључних држава ЕУ, САД и Русије. Могући су блискији односи и везе између Србије и Македоније, којима би се под одређеним условима могла придружити и Црна Гора; затим у одређеним околностима и интересна  веза и сарадња Македоноје, Косова, Црне Горе и Хрватске; посебно велика блискост постоји између Албаније, Хрватске и Косова, којима би се под спољним притиском могла придружити и Црна Гора. БиХ се односи према свим другим земљама Западног Балкана у зависности према којој држави Западног Балкана, укуључујући и Турску, инклинира  неки од конститутивних народа у БиХ. Међутим било какви тешњи савези између западно-балканских држава у целини нису могући, осим чврстог савеза између Албаније, Косова, као делова Западног Балкана и Хрватске, као чланице ЕУ. Ипак, свака од појединачних земаља могла би ступити у одређени чврст савез са неком другом изванбалканском државом у зависности од актуелних политичких кретања, осим БиХ, јер она због унутрашње располућености, као целина не може бити поуздан савезник ниједној другој држави. Она може послужити као реметилачки фактор у стварању бољих односа између Србије и Хрватске, односно између Србије и Македоније, Србије и Турске.

Као главни реметилачки фактор и извор нестабилности на западном Балкану јесте покушај формирања „Велике Албаније“. Тежња ка „Великој Албанији“ неминовно изазива сукобе албанског етноса и албанског руководства у целини,  са Македонијом и Србијом, а у одређеним околностима и одређеној фази и са Грчком и Црном Гором. Ову идеју може да подржи Хрватска.

Као добар пример развијања добросуседских односа на Балкану и јачања сарадње балканских земаља чланица и нечланица ЕУ, супротно процесима на Западном Балкану,  показује квадрилатерала – сусрет председника и премијера Србије, Бугарске, Румуније и Грчке, који се до сада одржавао периодично у Грчкој, Румунији и два пута у Бугарској, а наредни сусрет ће бити у Београду. На самитима 4 поменуте балканске државе или државе југоисточне Европе посебно се истиче  важност Балкана који треба постати „пример мира, стабилности и напретка“. У овом случају Србија се налази као чврст мост између земаља чланица ЕУ, између источног и западног дела ЕУ. Србија у овом случају јача своју позицију на Балкану и Европи у целини.

 

Како Балкан учинити стабилним?  – ЕУ, велике силе и Балкан

 

Међутим, за мир и стабилност Западног Балкана потребно је следеће: одустајање Албанаца од идеје „Велике Албаније“ уз снажан притисак ЕУ и САД на Албанце; поштовање Дејтонског уређења БиХ, уз снажан притисак на Бошњаке у БиХ од стране САД и ЕУ, да одустану од покушаја унитаризације БиХ; гарантовање националних права Срба у Црној Гори, поштовање права националних мањина у свим државама Западног Балкана; финализација Бриселског дијалога између Приштине и Београда, без условљавања европског пута Србије признавањем Косова; поштовање граница и суверености држава и без непринципијелне подршке појединим западно-балканским државама од стране САД, ЕУ. Ово су неки од услова, ако би били испуњени, који би  могли довести до тога да Западни Балкан постане зона мира и стабилности.

До мира и стабилности на запдном Балкану би се могло лако доћи када се не би укрштали интереси великих сила на овом простору.

САД своје војно присуство на Блакану уопште, темеље на: властитом војном присуству на КиМ; чланством балканских земаља у НАТО, укључујући и Црну Гору, ау најскорије време и Македонију; високим степеном војне сарадње са Србијом; на верном служењу Албанаца, који су у вазалном односу према САД; добром војном сарадњом са Хрватском, као могућим „бичем“ за Републику Српску. Снажно присуство САД на Балкану подразумева истискивање Русије са Балкана и у војном и у економском смислу.

Русија своје присуство на Балкану настоји обезбедити одржавањем и продубљивњем пријатељских односе са Србијом и РС кроз војно-техничку сарадњу, економско и енергетско повезивање на европском тлу. Остварити свој утицај у  Македонији, подржавајући целовитост Македоније, као и кроз подршку Српском народу у Црној Гори и БиХ, односно кроз подршку РС ради очувања њеног уставног статуса.

ЕУ такође има своје интересе на Балкану. ЕУ је потребна стабилност на целом континенту, између осталог због све већих неспоразума са САД на различитим пољима. ЕУ је највише заинтересована за Бриселски дијалог између Приштине и Београда, који врло често користи као оружје за уцењивање Србије на њеном европксом путу. Немачка као кључна чланица ЕУ, заједно са Француском настоји одржати Балкан под својом контролом, пружајући „одговарајућу подршку евроинтеграцијама западног Балкана“, пре свега ради истискивања руског утицаја на том простору. Истовремено Велика Британија, као земља која је у фази изласка из ЕУ игра важну улогу на Балкану као близак савезник САД од утицаја на европске токове у целини.

Питамо се да ли су лидери Западног Балкана довољно зрели, или политички способни да у општем интересу свих народа и грађана доносе одлуке које ће доприносити миру и стабилности у региону. Сматрамо да јесу, уколико би им била пружена прилика, да се они сами, домаћи лидери договарају и да граде добросуседске односе. Међутим они најчеће заступају интересе држава, својих покровитеља, својих политичких патрона. Због тога ниједан од поменутих процеса није дао, нити даје потребне резултате у погледу веће стабилности на Западном Балкану.

Балкан ће још дуго остати зона нестабилности и простор геополитичких надметања великих сила. Присетимо се Балканског Самита на Криту који је одржан 1997. на иницијативу Грчке, уз свесрдну подршку Србије. Све позитивне иницијативе са овога скупа, због каснијег снажног утицаја спољних фактора, су брзо замрле и пропале. Проблеми о којима је било речи на том Самиту, скоро у истом обиму постоје и данас, упркос „силним напорима ЕУ и САД“ да Балкан у целини постане зона мира и стабилности. Ништа од идеје „Балкан балканским народима“. Остаје и даље борба за европеизацију Балкана, упоредо са процесом постепене балканизације Европе.

Добро је познато да Балкан никада није био геополитички „неутралан“. На Балкану су се увек укрштали интереси великих сила. У новије време посебно су се укрстили интереси САД, Русије, ЕУ, па донекле и Кине. ЕУ је била значјан чинилац и медијатор током рату на тлу бивше СФРЈ. Она је изабрала страну у том сукобу, изражавала је вредносне судове, идеолошко опредељење, остварујући значајан утицај на сукобљерне стране, углавном на штету српског народа.

Европске интеграције у оквирима ЕУ увек су под снажним утицајем атлантских, тј. НАТО интеграција. ЕУ није посве слободна у свом војно-стартешком наступу, јер је под снажним утицајем САД кроз НАТО пакт. О интеграцијама неке европске земље у ЕУ снажну подршку или противљење изражавају САД, иако нису чланице ЕУ. Овде се САД јављају као снажан изван европски фактор у целини  и фактор изван ЕУ.

Актуелно стање ЕУ показује да се она налази у стању стагнације, замора од проширења, унутрашње неконсолидованости, а после брегзита у стању дезинтеграције, јер је Велика Британија отпочела процес изласка из ЕУ. Све је ово довело до трагања за новим облицима унутрашњег уређења и даљег развоја ЕУ. На столу институција ЕУ је опција ЕУ у више брзина, или другачије речено, уређење ЕУ по систему концентричних круговца, које ће формирати земље у складу са својим економским и другим моћима, односно поделиће се на друштво богатијих и сиромашнијих чланица. Актуелне процесе у ЕУ можемо назвати својеврсном „балканизацијом ЕУ“, која је изазвана унутрашњим кризама, али и проблемима подстакнутим из вана, од стране ваневропских снага и снага изван ЕУ, а то је непосредан утицај САД, и посредан утицај Русије, као последица неслагања око економских санкција које је увела ЕУ Русији, под притиском САД, због кризе у Украјини, мигрантска криза, енегретских аранжмана неких европских земаља са Русијом итд. Свакако да ови процеси „балканизације ЕУ“ имају и имаће негативне процесе на евроинтеграције балканских земаља.

Поред већ реченог веома велики проблем за Балкан, па и за Европу прдстављаће радикализовани исламски фактор. Све је више исламских бораца  поражене државе ИСИЛ, који су пореклом са Косова и Балкана и који  своје уточиште налазе на простору КиМ, као својој новој бази за будућа терористичка деловања.

Македонија је због „Тиранске платформе“ и НАТО пута, у фази  одбране или губитка имена и националног идентитета, промене устава на штету македонског народа, и у коначној фази одбране суверенитета и целовитости земље.

Геополитичка ситуација у ЕУ и на Балкану одсликава глобалну конфронтацију САД са Кином (иако Кина форсира мирољубиви развој) и Русијом, па чак и са неким земљама чланицама ЕУ. Борба за успоставу равнотеже великих сила на Балкану ће се наставити. САД и кључне земље ЕУ настојаће да се боре против „малигног утицаја Русије на Балкану“. Као какв такав ослонац Русије на Балкану су остале Србија и РС као део БиХ. Русија ће се борити за очување својих интереса у Македонији, штитиће међународно право, Резолуцију СБ УН 1244 и интегритет Србије, уставну позивију РС у оквирима дејтонске БиХ. САД и НАТО форсираће убрзан пут Македоније у НАТО, стварање војске тзв. државе Косово и пријем у НАТО, притискаће РС да се сагласи да БиХ приступи НАТО савезу, инсистираће да Србија призна Косово, а онда да полако почне процес приступања НАТО савезу. САД ће вербално подржавати ЕУ, али ће снажити билатералне односе са појединим чланицама ЕУ, посебно онима које боре против уједињене Европе као заједнице са европским суперидентитетом, и које су против хомогенизације хетерогености појединих чланица ЕУ,  за јачање националних идентитета, а против заједничког европског идентитета који ће имати наднационални карактер.

Оно што ће оптерећивати стање односа на Балкану јесте и све већа подељеност у западном блоку. ЕУ није више јединствена. Приступање балканских земаља ЕУ може да значи прихватање ЕУ са више брзина, приступање у различите клубове по снази и вредностима; прихватање ЕУ са водећом улогом Немачке или са све већим утицајем САД на ЕУ, а може чак да значи њихов останак у недоглед у предворију ЕУ на путу приступања. Свака од ових  варијанти не чини Балкан стабилнијим и перспективнијим подручјем.

 

Закључак

 

Дакле Западни Балкан ће 2029., односно неке његове земље, још увек бити прилично удаљен од ЕУ,  бар овакве каква је данас. У сваком случају Балкан неће до 2029. бити комплетан у ЕУ. Биће нестабилан, онакав какав изгледа једино и може бити. Биће позорница сучељавања „истока“ и „запада“.  И спољне и унтрашње границе Балкана се могу мењати, али Балкан неће у целости припадати једном истом цивлизацијском кругу. Врло су извесне корекције граница између неких балканских држава, као и унутрашње корекције граница појединих држава. Дакле западни Балкан ће остати и даље као споља конструисана геополитичка творевинма у којој ће се одржавати натегнути билатерални односи западнобалканских земаља.

 

Новембар, 2018.                                                                                            Др Винко Пандуревић