РЕДОВНА СКУПШТИНА МЕЂУНАРОДНОГ КОНСТУЛАТИВНОГ КОМИТЕТА
Делегација Клуба генерала и адмирала Србије, на челу са председником Скупштине Клуба, генерал-потпуковником у пензији Миломиром Миладиновићем , учествовала је на седници Скупштине Међународног консултативног комитета, пензионисаних и официра у резерви(МКК) која је одржана у Софији од 21.-23.маја 2019.године.
У саставу делегације били су генерал-пуковник у пензији др.ВидојеПантелић, почасни члан руководства МКК и генерал-мајор у пензији Радослав Шкорић секретар у МКК.
Тема Скупштине била је Велики рат (Први светски рат) 100. година од завршетка. Скупштини је присуствовала већина делегација чланица МКК. Скупштином је председавао председник Александар Кањшин.
На Скупштини је поднето више реферата у вези теме дневног реда. Реферат је поднео и председник Скупштине Клуба, са тежиштем на страдању Срба и Србије у Великом рату и апеловао да и поред значајне улоге војски, као основног фактора безбедности у свим земљама, чланице МКК треба да утичу да се ратови, као начин решавања спорова, спрече. Поред осталог, генерал Миладиновић је рекао:
„Ми војници по досадашњем занимању али и према опредељењу у дане релативног мира, као пензионери, растерећени смо свакодневних војничких обавеза, али смо дужни да указујемо на погубност сваког рата и да својим деловањем утичемо да се ратови свим силама спрече. Нажалост свесни смо да постојање војске као основног фактора безбедности сваке земље није превазиђен. О томе сведочи податак да се за потребе војске у свету тренутно издваја 1.200 милијарди долара или око три милијарде долара дневно. Наш задатак би морао да буде да обезбедимо, да ако војска мора да постоји да буде фактор мира односно да спречи почетак рата, а не да га води.
Поштоване колеге, даме и господо,
Мислим да је оправдано данас после 100 година говорити о Великом рату, који је добио и назив Први светски рат како по простору на коме је вођен тако и по ангажованим снагама и жртвама, не да бисмо истицали победе и поразе већ да би смо извукли поуке како бисмо га у будућности спречили. Нажалост губици у великом рату нису спречили да империјализам и милитаризам изазове Други светски рат који је нанео још већа разарања и жртве. Историјски знамо да је под колонијалном влашћу крајем 19. и почетком 20. века био велики број земаља са преко 500 милиона становника и око 50 милиона квадратних километара, од којих је 80% становништва и 60% територије било под колонијалном влашћу Велике Британије. Наравно таква подела света код великих сила пре свега Немачке, изазивала је незадовољство и тежњу за прекомпоновањем поделе, а како би се то остварило него ратом. Због тога су склапани велики савези, а пре свега великих сила једних да би задржали постојеће стање, а други да би га променили. Склапани су ради личне сигурности, што значи да је сопствени интерес био на првом месту. Када је у питању понашање великих сила ни данас се ништа није променило. Узрок Великог рата је незадовољство тадашњом колонијалном поделом света пре свега Немачке и тежња Аустроугарске да избије на топла мора, што потврђује и политика Војничке партије која је пропагирала рат са Србијом. Велики рат је био оружани сукоб двеју империјалистичких групација и настао је као последица крајње заоштрених 2 противуречности између великих капиталистичких сила. Захватио је у самом почетку 9 држава на страни Антанте и Немачке и Аустроугарске на страни централних сила са укупно 732 милиона становника. До краја, у рат је ушло укупно 28 држава са преко 1,5 милијарди становника или 75% светске популације. Рат се водио у Европи, Азији и Африци на око 4 милиона квадратних километара и готово на свим морима и океанима. За четири године ратовања губици су превазишли све дотадашње ратове. Око 70 милиона је мобилисано, погинуло је, умрло од глади или болести (као последица рата) око 20 милиона и око 20 милиона је рањено углавном трајно неспособно за самосталан живот. Од тога 90% су невине жртве, односно жртве грађана нападнутих земаља или оних који нису подржавали ратну политику својих земаља односно агресора. Србија није била иницијатор Великог рата, нити га је желела, рат јој је наметнут агресијом Аустроугарске. У том рату дала је највеће жртве у односу на све државе учеснице рата што показују подаци да је изгубила 1.247.435 становника односно 29% укупног становништва , а чак 62% мушког становништва. Од укупног броја жртава 11.000 је обешено, углавном стараца и жена. У то време није било довољно црног платна да се стави на кућама као знак жалости. У борбама је погинуло 402.435 војника и старешина од којих 14.500 командног кадра (од наредника до генерала), уз претрпљена огромна разарања инфраструктуре (онеспособљено 58% предузећа, рудници метала 50%, угља 100%, сточни фонд 70%). Целокупни ратни трошкови Великог рата процењени су на око 200 милијарди тадашњух америчких долара , а Србија око 10 милијарди златних франака. Ако се наведеним подацима дода да се због употребе савремених борбених средстава разарања и губици, нарочито цивилног становништва повећавају (на ример: у Великом рату на 19 војника гинуо је један цивил у Другом светском рату однос је био 1:1, у корејском рату 1:5 цивила , а у вијетнамском чак 1:9 цивила) ко зна какав ће биланс погибија бити у евентуалним наредним ратовима, Србија је већ у Великом рату имала на сваког погинулог војника три погинула цивила што је вишеструко у односу на просек у Великом рату. Уосталом савремени ратови већ показују да су губици војника у односу на цивилне губитке знатно мањи, што је потврђено током агресије НАТО на нашу земљу 1999. године (ракетирање путничког воза, тракторске колоне, моста у Варварину и Мурину, болнице, стамбене зграде, дечје установе, рафинерије и друге невојне објекте). Због тога свест човечанства , а и утицај нашег удружења бивших војника мора бити усмерен на предузимању мера да се ратови као начин решавања спорова међу државама спрече.
Поштоване колеге,
Свестан сам да су вам наведени подаци углавном познати, али истицањем истих желим да укажем да наше удружење мора да предузима одређене мере у циљу умањења опасности од рата а једна од њих је и даљи наши напори за учлањење нових удружења у нашу организацију. Чињеница да у нашем удружењу има организација из земаља које се 3 политички не слажу показује да је тако нешто могуће. Потребна је сарадња између свих земаља великих и малих, а облици сарадње су ствар процене и интереса сваке државе. Представници балканских земаља посебно морају да воде рачуна о међусобним односима јер је Балкан увек био у жижи интересовања великих сила. Уосталом значај Балкана потврђује и чињеница да је почетак краја Великог рата започео на Балкану. Колико је сарадња балканских земаља значајна свакако потврђује и пример слоге Бугарске, Грчке, Црне Горе и Србије у Првом балканском рату кад је слогом и заједничким снагама побеђена тада моћна царевина као што је била Турска. Леп пример добре сарадње је свакако и споразум Румуније, Бугарске, Грчке и Србије о заједничкоој организацији европског или светског првенства у фудбалу. И кад смо ми становници балканских земаља у питању не смемо дозволити да нам проблеме решавају други већ да то споразумима чинимо сами како би балкан био проблем или зона мира нас балканаца а не других. Од других требамо да тражимо да нам подрже у тим напорима.
Хвала на пажњи“.
Током боравка у Бугарској обављено је више билатералних разговора са делегацијама других земаља, међу којима су и чланице ЕУ и НАТО-а, као и делегације из држава чија се руководства политички међусобно не слажу.
Скупштина је донела Декларацију о спречавању ратова и решавњу спорова мирним путем. Изабрани су и нови чланови Председништва МКК међу којима и председник Скупштине Клуба Миломир Миладиновић, који је изабран за потпредседника МКК.