„ПРОПАДАЊЕ“, „ПАДАЊЕ“ И ПАД РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ КРАЈИНЕ!

 

 

Сваке године, па и ове 2019. почетком августа, мноштвом комеморативних скупова и парастоса у Србији, Републици Српској (РС), а у мањем обиму и у Републици Хрватскј (РХ) – само у српским срединама, обележава се погром и прогон Срба из Републике Српске Крајине (РСК). То је истовремено и прилика да се „расветле околности пада РСК“, пронађу кривци за пропаст РСК, страдање народа, да се актуелизују неке старе теме о „издаји“, заверама сваке врсте итд. Те расправе су углавном лишене аргумената, рационалних расуђивања и закључивања, оптерећене су субјективношћу, лажним аргументима, међусобним клеветама и нападима и осудама државног и политичког руководства Србије, које је сматрано као главни кривац за пропаст РСК.

Пише: др Винко Пандуревић

У скоро свим досадашњим анализама пропасти РСК и погрома становништва узима се врло кратак временски период из живота РСК и само неки догађаји који су директно везани за неколико дана у којима је изведена злочинака операција „ОЛУЈА“. Почнимо и ми од операције „ОЛУЈА“.

У „војно-стручној јавности“ у Хрватској, у хрвтаским и већини светских медија о операцији „Олуја“ се говори као о легалној и легитимној „војно-редарственој операцији“ у којој су Хрватска војска (ХВ) и полиција од 04. до 09. августа 1995. године „ослободиле окупирана подручја Републике Хрватске (РХ)  под надзором побуњених Срба, на којима је била успостављена парадржава Република Српска Крајина“. Тако званично говоре и сматрају и државне институције, и већина грађана у Хрватској. „Олуја“ је за све њих била велика, неки кажу највећа, а неки чак истичу величанствена и кључна операција ХВ и полиције којом су „окупирана подручја, осим источне Славоније, враћена у хрватски уставно-правни поредак“.

Очито да је „Олуја“ „величанствена операција“, јер је послужила као средство да се коначно реши српско питање у РХ. Чак неки кажу (наводно министар одбране САД, Џејмс Матис) да се ова операција изучава и на војним академијама у САД. Може се изучавати само као пример како оружаном силом протерати један народ, своје грађане, којима су предходно одузета сва права. Пуно је примера савремених ратова у које су умешане и САД у којима прво страдају цивили, народ бива прогнан, како би се лакше остварили ратни циљеви.

„Величанственост успеха ХВ“ у „Олуји“, огледа се у томе што, се предходно избацивање Срба из Устава РХ, окончало њиховим физичким елиминисањем и избацивањем са територија РХ, а онда су „окупиране територије“ враћене у „хрватски уставно-правни поредак“. Дакле, операцијом „Олуја“ РХ и ХВ враћају „окупиране теритрије“ под своју контролу, али само територије. Њима и није био циљ да се српско становништво врати у хрватски уставно-правни поредак, јер је оно из тога поретка много раније било избачено. Није био циљ да се српско становништво, српски народ, који је био проглашен за „окупатора“ и „агресора“ на властим историјским територијама, као такав сматра активним субјектом који би на било који начин партиципирао у хрватском уставно-правном поретку.

У РХ постоје једнодушне, можемо рећи унисоне оцене карактера операције „Олуја“. Према тим оценама, она је била: „посве легитимна војна операција“ коју је припремила и извела РХ и њена војска и полиција; са становишта међународног хуманитарног права посматра се као „чиста операција“ у којој су „поштоване све норме међународног ратног права и Женевске конвенције“; циљ дејства ХВ „нису били српски цивили, српска насеља, привредни објекти и приватна имовина“; сва материјална разарања и људске жртве која су се десила у тој операцији, сматрају се „колатералном штетом“ и последица су „војне потребе“. У стварности се све десило потпуно супротно од наводно прокламованог.

Јер, мноштво је чињеница, доказа различите врсте, од писаних материјала, аудио снимака (брионски транскрипти), видео записа, ратних војних докумената који јасно показују праву намеру и циљеве РХ спрам српског народа на „окупираним територијама“. Чак ни првостепено – расправно веће Хашког трибунала (ХТ), које је судило хрватским генералима Готовини и Маркачу  није могло  да затвори очи пред утврђеним доказима који су неумољиви када је реч о операцији „Олуја“, па је у пресуди закључило: „Олуја“ је била удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протеривања највећег дела Срба са простора бивше Републике Српске Крајине у Хрватској“. ХТ нам пак, не треба бити посебна референца када је реч о овим стварима, јер је жалбено веће, услед политичких притисака, преиначило првостепену пресуду и ослободило оптужене. Међутим један судија, од двојице који су прегласани у жалбеном већу је казао: „оваква жалбена пресуда представља изругивање правди и жртвама“. Чињенице су толико очигледне да нам нису потребна никаква посредна закључивања о догађајима у операцији „Олуја“. Међутим, ми данас живимо у времену када нам историја не говори  и не објашњава како је нешто у прошлости било, него нам помаже да лакше живимо  у свету какав јесте.

Операција „Олуја“ има и своју предисторију, она је повезана и са речима које је председник РХ Фрањо Туђман много раније изговорио у Загребу, када је на једном митингу изјавио, „рата не би било да га није хтела Хрватска“. Дакле рат је хтела новопроглашена хрватска држава, која је касније у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ остварила „повијесне тежње хрватског народа“- „стварање етнички чисте хрватске државе“. Управо поменуте речи и наведене тежње, своју коначну реализацију доживљавају у операцији „Олуја“.

Након  што је Хрватска повела рат против Срба, који је „желела“, Срби у РХ су, нашли заштиту и помоћ ЈНА, која их је извршавајући своју уставну улогу, бранила од напада паравојних хрватских формација, али свакако не до краја и не у потпуности. Били су одбрањени, да одмах почетком деведестих година прошлог века, не буду прогнани и уморени према старим формулама, решавања српског питања у Хрватској. Срби у Хрватској, као некада конститутиван народ у Социјалистичкој РХ, после избацивања из устава новопроглашене РХ, и изложености оружаним нападима, успели су да се политички и војно организују, да прогласе аутономију, а затим и властиту републику – Републику Српску Крајину (РСК). Новоуспостављене институције српског народа у РСК биле су гарант његовог опстанка. Срби у РСК успешно су одолевали свим насртајима и врло агресивним политичким и војним ударима, како из света, тако и од стране РХ. Доласком мировних снага УН – „Плавих шлемова“ у РХ и РСК, српском народу је гарантована каква таква безбедност. Међутим, убрзо након повлачења ЈНА из РС и са простора РСК, почиње процес разградње саме РСК. Мноштво је разлога што је то било тако.

Зато када говоримо о околностима пада РСК морамо бити крајње обазриви да не би смо некога повредили, унизили, неку чињеницу занемарили или пак неке чињенице пренагласили. Зато је по нашем мишљењеу оправдано говорити не само о паду РСК, него о њеном пропадању, падању и на крају њеном самом паду.

Успоставом прекида непријатељстава између ХВ и ВРСК као и живот у зонама под заштитом УН утицали су на: стање политичких прилика у РСК; стање односа унутар политичког руководства; стање у војсци, посебно на њену борбену готовост (како се то данас каже на њене оперативне способности). Временом РСК постаје све мање стабилна на унутрашњем плану и све више изложена спољним и међународним притисцима, борбена моћ војске слаби, институције државе постају мање функционалне итд.

И државно и политичко руководство РСК, као и војно, били су сигурно свесни последица наведених процеса и морали су знати да ће то све у коначном довести до слома РСК. Загледаност у Србију, као спасиоца није увек била оправдана. Да ли су органи РСК могли благовремено предузези неке мере, водити другачију политику, од оне која је тада била актуелна, крупна су то питања. Да ли је РСК била „самоодрбрањива“, да ли је ВРСК могла бити ефикаснија, да ли је она имала дугорочну перспективу, да ли је могао народ опстати на својим вековним просторима, су питања на која се још увек не могу дати коначни одговори.

Супротно од онога што је чинило руководство РСК, руководство РХ чини све да се држава институционално  ојача, снажи своју међународну позицију, фингира учешће у  мировним преговорима и чека повољну прилику да зада коначан ударац РСК, а који започиње операцијом „Бљесак“ (напад на Западну Славонију, погром и прогон српског народа из Западне Славоније) а завршава се операцијом „Олуја“. Овим двема кључним операцијама ХВ, предходило је неколико других војних операција које су управо утицале да РСК почне да пропада, да пада и да коначно падне у операцији „ОЛУЈА“.

Нaкoн пoвлaчeњa JНA из РХ у октобру 1992. формирана је Војска РСК (ВРСК). Тада је та војска још увек била добро наоружана, опремљена, попуњена и људством и МТС, у напону снаге, спремна и способна да брани српски народ у РСК. Међутим временом као што то бива, као по правилу, са таквим типом војске, долази до урушавања њених  оперативних способности и њене борбене готовости. У војним јединицама „замире војнички живот“.

Навешћемо само неке војне операције ХВ које су предходиле кључним перацвијама „Бљесак“ и „Олуја“, а које су по свом обиму биле ограничене, али по последицама и српским жртвама врло опасне, злочиначке и опомињуће, а то су:

• Упад ХВ на Миљевачки плато – Дрниш – 21. јун 1992. Први напад ХВ на Србе на простору под заштитом УН и масакар 40 бораца ВРСК и заробљавање више од 70;
• Напад ХВ на Масленицу 22.01.1993. – „ослобађање Задараског залеђа“, подизање понтонског мосата на месту Масленичког моста, излазак јединица ХВ на Велебит и останак тамо до операције „ОЛУЈА“. У овим војним операцијама ХВ које су трајале до краја 1993. страдало је преко 300 војника и цивила, међу којима преко 30 жена и деце, у збеговима је страдало још преко 160 цивила, а са подручја Равних котара је протерано преко 10 000 становника, скоро сва српска насеља су спаљена;
• Операција ХВ „МЕДАЧКИ ЏЕП“ код Госпића – од 9-14.09.1993. – трећи напад од како су подручја РСК стављена под заштиту УН. ВРСК била је изненађена и неспремна да одбије напад. ХВ је запосела села Дивосело, Читлук и делимично Почитељ. Укупно је страдало 88 Срба.  Након свих операција ХВ следиле су „осуде „ од стране УН, али без ефеката на терену.
• Током 1994. ХВ заједно са АБиХ, након Вашингтонског споразума и сваезништва између Хрвата и Бошњака, изводи војне операције ширих размера на простору РСК и на простору РС. Операција „ГРМЕЧ 94“, коју је уз подршку ХВ планирала и извела АБиХ – продор 5.К АБиХ из Бихаћа ка Санском Мосту, Новом Граду и Приједору. Као пример, у то време командант Банијског корпуса ВРСК, има на располагању 30 војника спремних за ангажовање у борби. Касније следи битка за Купрес где ХВ, ХВО и АБиХ заузимају – „ослобађују“ Купрес и потискују ВРС, ствaрajући пoвoљнe услoвe зa нoвa дejствa ХВ кa Ливaњскoм пoљу и Динaри.
• Оперција „Бљесак“ коју је извела ХВ 1. маја 1995. збрисавши Западну Славонију, убивши на десетине цивила и протеравши сво становништво Западне Славоније на простор РС. Ово је био крупан догађај, који је означио почетак колапса РСК. До тада је од стране ХВ окупиран велики део територије РСК. И поред тога на унутрашњем и међународном плану се нису десили радикални потези који би могли указати на нови смер догађаја који би били битни или пресудни за РСК.
• У априлу 1995. ХВ наставља са војним операцијама, коју су биле у функцији стварања повољних околности и адекватног оперативног положаја ХВ за даља дејства ка Динари, обезбеђењу Ливањског поља и отварања прилаза ка Книну. У операцији „СКОК 1“ ХВ проширује своје подручје на Динари и осигурава Ливањско поље. Ставља Книн и Цетину под артиљеријску ватру.
• Операција „СКОК 1“ настављена је операцијом „ЉЕТО 95“ од 25.јула до 30. јула у којој је ХВ прешла на територију РС и заузела Б. Грахово и Гламоч. Дакле били су створени сви неопходни тактички и оперативни услови за ХВ да може прећи у одлучујућу фазу сламања РСК, уз предходно од стране руководства РХ, спроведен све неопходне мере на политичком и међународном плану.

Након наведених операција и нестанка РСК у њеном изворном облику, Срби из РСК и њихово политичко и војно руководство углавном се баве анализама пропасти РСК, осврћићи се углавном на догађаје који се односе на „Олују“, занемаривши све оне операције ХВ које су овде наведене. Операција „Олуја“ је била завршни ударац у паду РСК, коме је предходило њено пропадање и постепено падање. Пад РСК није се десио само уласком ХВ у Книн, то је била само завршна фаза процеса који је трајао три године.

Међутим, када је реч о тражењу криваца за пад РСК, треба се подсетити у каквој клопци су били Срби у РСК и сама РСК, па и Србија и српски народ у целини, у том периоду?  Србија, која је била под санкцијама и у међународној блокади, ипак је користила сва расположива средства и дозвољене облике економске, хуманитарне, политичке па и војне помоћи РСК, како би се српски народ заштито и спасио од прогона од стране РХ. Србија која је тада располагала са скромним капацитетима и способностима тешко је успевала да у целости заштити српски народ у РСК. Руководство Србије је форсирало преговоре за коначно мировно решење српског питања у РХ, настојећи одобровољити кључне међународне чиниоце да убеде РХ да пристане на коначно политичко решење.

Мноштво решења и планова који су нуђени, који у главном нису били прихваћени, довели су до „Плана З-4“, који је припремила група Загреб 4, позната као мини-контакт група (САД, Русија и ЕУ, преко Француске и Немачке). Туђман је прихватио план као основу за преговоре, јер му је било потребно време, али га није прихватао никако као коначно решење, јер је тај план у многим елементима нудио Србима у РХ високу аутономију са елементима државности. Руководство РСК, у старту није прихватало план, неко каже ради властитих процена, а неко каже по наговору „Београда“.

Укупне геополитичке прилике у свету, нису нудиле и омогућавале оптимистичка решења српског питања у РХ, као и у БиХ. Српски максималистички захтеви нису могли бити реализовани. Целину српског питања могао је једино да узме у обзир „Београд“, јер је морао учествовати у  решавању судбине Срба у РХ, а такође и у БиХ, иако је РС, за разлику од РСК била знатно снажнија и стабилнија у сваком погледу, али то није значило да су потребе за коначним  мировним решењем у БиХ биле мање, него такве потребе у РХ и РСК. „Београд“ је такође морао да се бори и да решава судбину и будућност српског народа у Србији, свих грађана Србије и саме државе Србије. Све су ово била тешко одвојива питања. Док су политички лидери у РСК и РС углавном истицали проблеме и потребе народа и грађана у РСК и РС, мање обраћајући пажњу на српско питање у целини.

Шта је за РХ и Туђмана значило постојање и опстанак РСК? РСК за руководство РХ је била парадржава, одметничка власт, окупаторски и узурпаторски облик организовања грађана. У територијалном и географском смислу РСК је цепала стартешке зоне у РХ, потпуно слабила геополитичк положај РХ, онемогућавала територијално јединство и повезаност стратешки важних територија, одвајала је приморску Хрватску од континенталне Хрватске, цепала Далмацију и залеђе и онемогућавала комуникацијску и путну повезаност Загреба и Сплита, као и комотну повезаност Загреба, Карловца и Ријеке. Међутим када је реч о самим Србима у РХ, РСК је њима омогућавала и гарантовала живот на свом простору, и онемогућавала прогон српског становништва и „ослобађање Хрватске од Срба“.

Сама помисао Хрвата и њиховог руководства да би РСК могла остати и опстати у својој уставној и законодавној форми, изазивала је језу и неспокојство. Уколико би РСК остала као држава, па макар и у окрњеном капацитету, Хрватска би за Хрвате била такође „немогућа држава“, јер без територијалне везе и целокупности Хрватског територија који је по Уставу РХ представљао територију РХ, не би имала неопходне природне, привредне и економске ресурсе да би функционисала као успешна привреда и ефикасна држава. РХ без постојеће путне везе (аутоцесте) Загреб – Сплит, за Хрвате не би била „повијесна“ држава Хрвата.

Аутономија коју би Срби у РХ добили према  „Плану З – 4“, на први поглед нудила је Србима државу у држави. РСК би имала право на председника, парламент, владу и судове, заставу, грб, соспствени новац, полицију, царину, ХВ би могла да уђе  у Крајину само уз одобрење и на позив председника Крајине  итд. Међутим, тај план је садржавао и одређене слабе тачке за Србе, јер се односио на на 11 општина, на два аутономна котара, које је још раније 1992. године уставним законом установила РХ, којима би се само фингирала равноправност Срба. Питање Источне Славоније, Барање и Западног Срема било би решено кроз прелазни период од две година, а потом би био враћен под хрватску власт, што је и учињено „Ердутским споразумом“. И оваква врста аутономије Срба у РХ и овакав „План З -4“ за Туђмана су били јерес.

Руководство РСК је имало подозрење према „Плану З -4“ из разумљивих разлога, али посматрано са  дуге временске дистанце, свако решење по Србе  у РХ од постојећег, било би боље (јер их данас у РХ има у занемарљивом броју). Неки људи у руководству РСК су били на становиштву да је РСК, као држава српског народа, који је некада био уставотворан и државотворан народ у Хрватској, једино прихватљиво решење, ни мање  ни више од тога. Привлачност „Плана  3-4“ је маскирала практичне опасности његовог спровођења. Да ли би било могуће након толико оружаних сукоба, страдања и почињених злочина остварити миран прелазни период формирања аутономије Срба у РХ према „Плану З-4“ и њихов опстанак, без властите војне силе и снажних гаранција великих сила.

У другој половини 1995. године, све међународне и геополитичке околности су ишле на руку Хрватској и њеном руководству, а на штету Србије и српског народа у целини. РХ је дочекала повољан тренутак за решавања својих „унутрашњих питања“ и „уставно-правног статуса дела окупираних територија“. РХ је устројила и увежбала респектабилну оружану силу, подпомогнуту стручно и логистички од најачих земаља запада, посебно НАТО и САД. Руководство РХ је добило „зелено светло“ да своја „унутрашња питања“ може решавати свим средствима, али у ограниченом времену, које би се могло и „продужити“, уколико баш буде било потребно. Моћне западне земље су РХ, као међународно признатој држави дозволили одрешене руке и подржале „право“ Хрватске државе да успостави суверенитет на целој својој територији.

Ради реализације својих планова РХ и њено руководство фингирају догађаје, или како то Фрањо Туђман каже, „траже излику“ за војно ангажовање ХВ на простору Бихаћа, Западној Босни и опкољавање Книна, како би се спречила наводна српска офанзива ВРС заједно са Војском РСК на Бихаћ, и делове РХ, и да би се „спречило понављање злочина попут оних у Сребреници“. Истовремено Туђман је послао делегацију на преговоре у Женеву о „Плану З-4“, без икакаве намере да се преговара о било чему, него како је сам на Брионима рекао: „да прикријемо ово, а не да тамо разговарам“ (мисли се на „Олују“, прим. аутора).

Почетком августа 1995. године РХ је окончала све припреме за почетак операције „Олуја“. Наговештај свега онога што се дешавало Србима током „Олује“, биле су речи Фрање Туђмана, изговорене на састанку државног и војног врха РХ на Брионима, који је одржан 31.јула 1995. године са почетком у 10.50. Наиме Туђман је тада, између осталог,  рекао: „Да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“ Ове Туђманове речи, подкрепљују хрватски официри, тврдњама „да Книн већ држе под спремним топовским и ракетним ударима, који могу брзо бити реализовани“, казавши, „видимо Книн, са својих положаја, као што се види Загреб са Сљемена“. Планови дејства ХВ обухватају и територију БиХ, укључивање тзв. Армије БиХ и ХВО, ради коначног пораза српске војске  и српског народа у РХ и у БиХ.

Мање више је познато како је операција „Олуја“ текла и које су њене последице (око 2000 мртвих цивила, стотине погинулих војника, на хиљаде уништених стамбених и привредних објеката на страни Срба, протерано и етнички очишћено преко 200 000 Срба – становника РСК итд.)  Међутим мање се зна како је тако брзо поражена Војска РСК и зашто није било адекватне војне помоћи од стране РС и Србије. О овим питањима и данас се Срби међусобно жестоко споре.

Војска РСК је била малобројна, али солидно технички опремљена; борбено неприпремљена и неувежбана, дуготрајно примирје је умртвило и фронтове и јединице; војска слабог борбеног морала; развучена на широком фронту и кордонски распоређена, без снага у дубини територије; стање у друштву које се испољавало кроз велико социјално незадовољство, неефикасност државних институција, политичка спорења и размимоилажења унутар крајишког руководства, те размимоилажење са руководством Србије; профитерство, дезертерство, снажно су слабили морал војске и њену борбену готовост. (Све ове слабости иду на душу државном и војном руководству РСК).

Напад ХВ уз снажну и фуриозну артиљеријску, ракетну и авио-подршку уз пропагандно деловање (бацање летака у којима се говори о расулу у српском народу и успесима ХВ, „тобожње позивање на гарантовање грађанских права“, како је то рекао сам Туђман, а „дејствовати по насељеним местима по цивилном становништву и принудити га на прогон“), све је то, још више деморалисало ионако слабу Војску РСК. Војска РСК као народна, радничка и сељачка војска дубоко је била територијално и локално укорењена, брзо се распадала после првих покрета колона цивила, после губитка контакта са својим породицама па су се војне јединице сливале у избегличке колоне. Многи војници који су изгубили своје домаћинство, своје имање, који су изгубили контакт са својом породицом постали су неупотребљиви за борбу. Мала и слабо обучена Војска РСК  без иједног савезника и било какве војне помоћи, није имала никакве шансе у судару са пет и више пута бројнијим непријатељем, подржаним од мноштва и војних и политичких савезника. (Сигурни смо да је и ово све било познато и јасно војном руководству ВРСК).

Руководство Србије је с правом рачунало да Војска РСК може бар десетак дана да пружи отпор ХВ. (Сигурно је оваква процена кориштена касније као алиби за не ангажовање ВЈ). За то су и поред низа слабости постојале реалне могућности, да су на време искориштене. (Нажалост алтернативни планови и  начини одбране нису постојали.) Међутим то се није десило. Војска Србије односно СРЈ, није била у могућности да у врло кратком року изврши све неопходне припреме и радње и да своје јединице стави у борбени погон. Након пада РСК и прогона становништва накнадно ангажовање Војске СРЈ не би дало резултата. (Покушај ангажовања ВЈ у овој фази, без раније припремљених планова,  могао је довести до њеног дебакла).

ВРС је била такође изнурена доготрајним борбама, материјално исцрпљена, бројчано ослабљена са низом слабости које су биле присутне и у Војсци РСК, и као таква није могла благовремено прискочити у помоћ РСК. Истини за вољу уз више жеље, елана и мотива неке мање јединице ВРС су могле дејствовати и бар донекле ублажити патње народа и Војске РСК, међутим ни то се није десило. Након пада РСК и ВРС се нашла у тешкој ситуацији, претила је велика опасност западним деловима РС. Истина је да се ВРС снажно супроставила уадарима ХВ, АБиХ и ХВО и спречила дубље продоре. Накнадна објашњења да је неко плански онемогућио ВРС да се активно укључи у одбрану РСК, да је неко „отровао генерала Младића“ да се не би могао укључити у одбрану РСК, су празне приче, па чак и будалаштине. ВРС није била таква маневарска сила да је могла у кратком року испољити снажна офанзивна дејства. Пад РСК као завршна фаза њене ликвидације одиграо се за само неколико дана, у времену у коме ни много озбиљније и ефикасније војске у свету не би могле ефикасно борбено деловати.

Српски народ и његова војска у РХ и РС доживели су ситуацију да буду нападани и тучени не као целина, него по деловима, (што је важан принцип још од Наполеонових ратова, прим. аутора.) прво једни па други, није пружен јединствен отпор, отпор свих здружених снага. Велико је питање  да ли је то и било могуће. Након рата у РХ и БиХ српска војска, односно Војска СРЈ, боље речено Војска Србије бива нападнута и тучена од стране НАТО пакта, док остатак српских снага посматра шта се дешава.

Огромне патње српског народа РСК временом бивају заборављене. Та трагедија постаје лична трагедија појединаца и њихових породица. Међутим, те страдалне догађаје треба посмтрати и третирати као национално страдлништво, као историјско народно искуство из кога треба извући велике поуке. У политичкој и геополитичкој арени у којој се сукобљавају различити интереси и у којој је присутно мноштво супростављених интереса више нација и држава, војних и политичких блокова и савеза, у којој се налази и српски народ, морамо бити потпуно свесни мреже у коју смо уплетени и да непостоје праволинијска решења властитих проблема.

Ако са ове временске дистанце посматрамо нуђена решења српског питања у РХ и БиХ, па и на КиМ, онда нам се учини да су многа решења која су одбијена са наше стране била боља, него ова која имамо данас. То се можда само чини тако. Ево на пример „План З-4“, који је наводно био дарежљив према Србима, а који су на крају Срби и прихватили, али за то је већ било касно и за другу страну небитно, од стране Хрватске никада не би био прихваћен нити спроведен. Видимо да и данас након више од 20 година од рата Срби у РХ немогу да остваре своја основна грађанска и национална права, када их има  у РХ на нивоу „статистичке грешке“, како су то могли остварити 1995. године, па макар то био  и  нуђени „Плану З-4.“

Срби из Хрватске су били највећи наши национални страдалници током ратова деведесетих година. Решавање српског питања у РХ, на начин на који је решено, да су етнички очишћени, као да су многи дочекали са олакшањем, јер су се неки процеси привели крају. Мало је било ситуација и прилика за Србе да се понашају и по тако лошем принципу „узми или остави“, више је било ситуација у којима су Срби принуђавани да све оставе, и да ништа не узму.

 

Август, 2019.