НАТО РАТ ПРОТИВ ЈУГОСЛАВИЈЕ: „Откривање глобуса за англосаксонске интересе“

 

Господин Вили Вимер, немачки политичар ЦДУ, државни секретар у МО у Влади Хелмута Кола, посланик Бундестага, потпредседник парламентарне скупштине ОЕБС-а, дао је 26.марта ове године интервју редакцији „Спутник-а“ који преносимо у целости. 

Пре 21 годину, 24. марта 1999. године, НАТО је покренуо агресијски рат против Југославије са немачким учешћем. У то време Вили Вимер је био високи функционер ОЕБС-а и учествовао је у пресудним преговорима са Београдом. У интервјуу се осврће иза кулиса тадашње политике безбедности.
Водитељ: Господине Вимер, шта Вам данас пада на памет кад помислите на НАТО бомбардовање 1999. године?

Вимер: Деведесете смо донели две главне одлуке. С једне стране, о рату против Савезне Републике Југославије, потпуној промени међународног права. До тада смо заиста били везани Повељом Уједињених нација и пратећим ратним одметницима. И друго (и ту патимо у вези са епидемијом): Имамо политику „мршаве државе“. Данас видимо да имамо државу која се више не може носити са изазовима са којима се суочавамо. По мом мишљењу, деведесете су донеле две велике промене за Савезну Републику Немачку. Не само да је прошло 21 годину од напада на Београд, већ и 81 година од почетка Другог светског рата. Створили смо ситуацију у којој смо се као Савезна Република Немачка и као НАТО поставили на правни статус оних који су започели рат против Пољске 1. септембра 1939. То се мора посматрати у овом контексту, јер је читав „цивилизацијски напредак“ Другог светског рата био Повеља Уједињених нација, која би би у овој димензији требало да онемогући рат. То смо бацили у воду на америчко инсистирање, баш као што смо створили гипку државу неспособну да се носи с проблемима друге врсте. То је било 1990-их и кулминирало је ратом против Савезне Републике Југославије који је прекршио међународно право.

Водитељ: Били сте потпредседник ОЕБС-а у време напада. То значи да сте такође били добро обавештени о немачким акцијама у Србији. Који су били задаци СРН у Југославији и које су жртве доносили ови напади?

Вимер: Српска страна имала је жртве после овог рата. И још увек верујем да НАТО мора да плати надокнаду за то. Заиста нисам могао да поверујем својим очима кад сам сазнао да је НАТО са овим списком грехова у вери предложен за Нобелову награду за мир ове године. Можете га задржати само са Хамлетом и рећи: Осло или Хаг – питање је сад! По мом мишљењу, то је нешто што још нисмо превазишли. Чињеница да смо учествовали у овом рату којим је прекршно међународно право. Вођени су и други ратови по истом обрасцу након тога. То је учињено променом такозваног новог стратешког концепта НАТО од пролећа 1999. године. Од тада, према мом мишљењу, НАТО вршља по свету кршећи међународно право. Узгред, на основу стратешког концепта на који немачки Бундестаг никада није дао сагласност. Организацију попут НАТО-а можемо посматрати само на основу прописа Уједињених нација.
Тек када учинимо Повељу Уједињених нација мерилом за наше акције, можемо створити регионалну безбедносну организацију попут НАТО-а. То је био разлог за приступање Немачке НАТО-у 1956. године. То је била одбрамбена организација са строгом регионалном границом. Оно што се догодило 1999. године учинило је НАТО глобалним снабдевачем војних услуга за Сједињене Државе. То значи да смо променили карактер НАТО-а, мимо немачког Бундестага и воље немачког народа. Данас у НАТО-у нисмо у складу с одлукама немачког Бундестага. Ако размислимо о томе зашто ствари иду наопако на тако многим подручјима у овој републици, то је почело са ратом против Југославије и кршењем међународног права.

Водитељ: Али, 1999. године Бундестаг је гласао за мисију. Како сте убедили Бундестаг у то време?

Вимер: Била је то последња побуна слободне немачке штампе која је на то одговорила. По завршетку рата, ВДР је емитовала опсежну документацију. То је био последњи подвиг бесплатног јавног медија. Речено је: Почело је лажом. Немачка влада није могла да заобиђе Бундестаг, али је изашла са ставом који је гласио: Ми припадамо НАТО-у и морамо учествовати, без обзира на то шта се десило. О овом рату лагали су нас министри Шапринг  и Фишер, као и канцелар Герхард Шредер. Једноставно је! Знате да су новинари који су снимили овај филм тада послати у пустињу!? То је стварност о којој се не говори у пригодним говорима о догађајима у прошлом веку, сада се суочавамо са политичком одговорношћу.

Водитељ: Ви говорите о масакру у Рачку, који је данас контроверзан?

Вимер: Имам у виду  Рачак и друге ствари. Ишао сам у ОЕБС и тражио фински извештај о истрази од тадашњег аустријског председника Савета ОЕБС-а. Прихваћен је на састанку а никада није био достављен. Још увек нас лажу и обмањују о узроцима овог рата. Кажем то одлучно: одлука против Југославије донета је 1989./1990., Када је Амерички конгрес прекинуо годишња плаћања Београду, јер Југославија више није могла да извршава своју функцију у односу на Совјетски Савез, јер је и сам Совјетски Савез посустајао. То је Американцима уштедело новац који су деценијама давали Југословенима. Затим је уследио захтев Београда Европској заједници да обезбеди око четири милијарде долара за спас Југославије. Европска заједница то није могла. До данас смо потрошили много више од тог износа али остало нам је само јад. То је немачка и европска политика онако како смо је добили од Савезне владе, која је створена под Герхардом Шредером 1998. године.

Водитељ: Вратимо се Рачку: мислите ли да се овај масакр никада није догодио?

Вимер: Колико год да су резултати истраге процурили, били су врло различити, а представио их је амерички представник ОЕБС-а Вилиам Валкер на такав начин да је створен разлог за рат, да би се креирао и легитимисао напад против Савезне Републике Југославије. Била је то лаж и обмана од почетка до краја! Укључујући хуманитарне акције које је НАТО наводно спровео зато што је геноцид морао бити спречен. Сви извештаји које смо добили, укључујући и Бундестаг, јасно су рекли да на овом простору није било кретања становништва пре и после НАТО бомбардовања Београда. Као и често, лагали су нас и варали.

Водитељ: Ову интервенцију НАТО-а описујете као рат супротан међународном праву. Да ли је српски приступ био у складу са међународним правом или није било кршења људских права на југословенској страни?

То може одлучити ко жели. Да се цео овај спор заиста завршио у Хагу, имали бисмо  потпуну расправу о свим околностима. И још увек заговарам да је то могуће. Не бих имао ништа против да се НАТО суди у Хагу како бисмо били ослобођени ове мане. Јер оно што нам је представљено лежи на нашој души и нешто је што не представља добро за будућност.

Водитељ: Зар то није био случај у Хагу? Уосталом, Милошевић је осуђен …

Вимер: Била је то правда победника, ништа друго. То није имало никакве везе са расветљавањем овог рата. Знамо за околности изручења Милошевића у Хаг. Морате све то да објасните у коректном процесу. Процес који смо имали у Хагу од почетка до краја, није био фер ни праведан.

Водитељ: Именовали сте одговорне за немачку инвазију: Шарпинг, Фишер, Шредер. Међутим, Шредер је 2014. признао да је прекршио међународно право. Како се то може објаснити? Зар није потписао свој властити суд с тим?

Вимер: Изузетно ценим адресирање одговорности. Али, наравно, то јасно говори о томе да такве изјаве можемо јавно добити од бившег канцелара, а ниједан немачки суд, немачко тужилаштво не обазире се на Устав наше земље и кривични закон, не налази да је федерална влада одговорна. Ово показује да људи овде мисле да се одређена дела могу учинити без да буду кажњена. Изричито кажем: Часно што је што је Шредер то изјавио. Издвојио се од Тонија Блера, Била Клинтона, Маделен Олбрајт и многих других.

Водитељ: Какав је утицај ова интервенција имала на каснију безбедносну политику и безбедносну ситуацију? И да ли је то вредело?

Вимер: Наравно да није вредело. Био је то геостратешки потез који одговара Вашингтону одакле су од завршетка хладног рата увек могло чути: хладни рат је завршен, а ми, Американци, смо победници. Сада Русе избацујемо са Балкана, далеко преко Црног мора. Тада је то била декларисана политика. И није била само декларисана само према Руској Федерацији, већ је отворила глобус за англосаксонске интересе – све до Авганистана, Ирака, Сирије. Био је то почетак злослутог развоја који је бивши прслук од вредности претворио у шалу. Сада видимо последице. Нигде не можемо створити више мира који чини одрживу основу за будућност јер смо милитаризовали све. Избеглички и миграциони покрети са којима имамо посла непосредни су резултат. То је било и у вези са ратом против Југославије. Имали смо стотине хиљада људи у нашој земљи који нису имали будућности у својој домовини. То је декларисана политика Запада. Запад не разликује, уништавање Повеље Уједињених нација, од правног разумевања које је, очигледно, одржано 1. септембра 1939.

Водитељ: Једном сте рекли да НАТО никада не би донео одлуку о почетку рата да је Хелмут Кол био канцелар. Зашто?

Вимер: Јер је читав развој унутрашње политике Савезне Републике (Немачке) показао једну ствар  врло јасно: канцелар Хелмут Кол је морао нестати и више није смело да се деси да буде изабран. У томе су учествовале снаге из ЦДУ / ЦСУ, да би се омогућио рат. Овај рат се не би догодио са Хелмутом Колом. Ја сам лично тада имао повјерљиве разговоре с њим и с тадашњим југословенским председником Милошевићем. Знам како су ствари сређене како би се дошло до мирних решења на Балкану. Све то време  декларисана америчка политика вођена је у другом правцу. То са купусом не би било могуће, јер би вам биле потребне такве јадне цифре као што смо их имали у савезној влади.

Водитељ: Какав је тада био разговор под Колом?

Вимер: 1995. године био сам са највишом делегацијом Парламентарне скупштине ОЕБС-а код југословенског председника Милошевића. У то време он је нападао за велике делове немачке политике. Заједно са својим међународним колегама успео сам да формирам став на лицу места, а затим сам то представио немачком канцелару Хелмуту Колу након мог повратка у Бон. Потом је потпуно променио свој став према Југославији. Омогућио ми је да одлазим у Београд довољно често да разговарам са Милошевићем о проблемима. Преговори са представницима југословенске владе одвијали су се и у мојој приватној кући, уз учешће високих представника Кабинета Канцелара. Имајући то у виду, знам о чему говорим у овом контексту. Американци су желели рат и свако мировно решење које је могло бити формулисано на Балкану морало је да онемогући. На исти начин на који су Клинтон и Олбрајт подстицали те напоре, изградили су мостове и осигурали да се Уједињено Краљевство неће распасти захваљујући претходним договорима. Развој какав данас имамо.

 

Клуб генерала и адмирала Србије

Београдски форум за свет равноправних