СТРАТЕШКИ ИНТЕРЕСИ НАТО НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

БОШКО АНТИЋ, контраадмирал у пензији
Руководилац Секције за политику одбране
Клуба генерала и адмирала Србије

Нестанком Варшавског уговора и распадом Совјетског Савеза нестао је и вишеполарни систем односа у међународној заједници. Сједињене Америчке Државе су остале без конкурента на геополитичкој сцени. Да би ова преостала светска велесила остварила свој концепт трајног прусуства на свим важним подручјима искористила је свој положај водеће силе у Северноатлантском савезу (НАТО). Уместо «угрожавања од стране Совјетског Савеза» наметнуто је «угрожавање безбедности осталих чланица овог преосталог војног савеза».

 НАТО ИЗЛАЗИ ИЗВАН СВОЈИХ ГРАНИЦА

Да би остварио концепт трајног присуства НАТО је морао изаћи изван зоне одговорности која је дефинисана Вашингтонским споразумом 1949. године и на 50-годишњицу свог постојања је тестирао свој нови стратешки концепт на територији Савезне Републике Југославије измишљајући хуманитарну катастрофу на територији Косова и Метохије. Покренуте су најјаче војне снаге против једне мале независне државе.

За такву акцију више је разлога: (1) борба за опстанак НАТО (читај Сједињених Америчких Држава) на европском тлу и спречавање јачања утицаја уједињене Немачке на простору Балканског полуострва и остварења вековног немачког сна о продору на исток; (2) заузимање «одскочне даске» за продор према простору Евроазије ка огромним природним резервама, које су према америчком ставу неправилно подељене, на једном од кракова клешта којима се обухвата Руска Федерација; (3) Сједињене Америчке Државе путем подршке босанско-херцеговачким муслиманима и Албанцима на Косову и Метохији настоје да докажу да нису антимуслимански оријентисане, али и да остваре замисао Бжежинског да се кордоном муслиманских земаља изолује и неутралише Русија и одсече од европског залеђа пресецајући јој путеве према топлим морима.

Ради бољег и јаснијег сагледавања догађаја на Балканском полуострву током деведесетих година неопходно је имати на уму америчку студију «Интегралне дугорочне војне стратегије Сједињених Америчких Држава до 2010. године» под називом «Селективно одвраћање», која је објављена средином јануара 1988. године.

Улога суседних држава у догађајима на Балкану и агресији на СР Југославију захтева више простора и биће тема другог текста.

После педесет година НАТО игра кључну улогу у војно-политичким збивањима у свету, па тиме и у Европи. Док су постојали СССР и Варшавски уговор, постојало је и оправдање за опстајање тог савеза. Под притиском Сједињених Америчких Држава западна војна алијанса не само да није нестала, већ је добила и нове задатке, проширила се , почела је војно да дејствује и ван својих граница и постала је средство претње целом свету. Посебно је изражена улога тог савеза у остваривању хегемоније Сједињених Америчких Држава над Европом, као и остваривање немачких тежњи ка продору на исток преко Балканског полуострва.

Сједињене Америчке Државе су носиоци изазивања кризa у свету. Чињеница је да је кризу у Југославију изазвала и контролисала Немачка. Под њеним притиском је Европска заједница 1991. године признала самосталност Словеније и Хрватске. Уследила је посета државог секретара Сједињених Америчких Држава Немачкој. Геншер је приморан да поднесе оставку и од тада Сједињене Америчке Државе преузимају главну реч на Балкану, а тежиште интересовања НАТО-а је усмерено на Европу.

«ОДСКОЧНА ДАСКА» КА ЕВРОАЗИЈИ

На тајном састанку у Бриселу 13. марта 1999. године челници НАТО (присутни генерали Клаус Науман, Весли Кларк, Шварцкопф, Андерсон, Роузман, Жак Клајн; Вилијем Вокер и Бербжнар Кушнер) су донели одлуку о нападу на Југославију. Тада је, између осталих циљева, зацртано да се «створе услови за стварање нзависне државе Косово, која ће функционисати само уз присуство НАТО снага, а оне се неће повлачити најмање двадесет година. Независна држава Косово ће се касније припојити Албанији и уз узимање територије Србије, западне Македоније, Малесије од Црне Горе и северног дела Грчке створити Велику Албанију, која ће доминирати Балканом и свим путним и ваздушним коридорима према Азији и Африци».

Косово и Метохија су простор који има у геостратешком смислу веома значајан положај. Из тог разлога је његово одузимање од Србије било ближи циљ агресије на Савезну Републику Југославију, па је немачки политичар Вили Вимер упутио меморандум канцелару Шредеру 2. маја 2000. године о политици Сједињених Америчких Држава коју су амерички високи представници изложили на конференцији савезника у Братислави крајем априла 2000. године на којој су Американци «тражили да се у кругу савезника што је могуће брже изврши међународно признавање независне државе Косово «.¹

Из тог простора могуће је контролисати појас од Јадранског до Црног мора, посебно због чињенице да је Албанија претворена у базу НАТО-а и да су Бугарска у Турска чланице тог савеза. У таквој ситуацији Србија се испречила као сметња на путу чврсте географске повезаности у складу са стратешким америчким плановима о Евроазији. Због тога је требало окупирати Косово и Метохију као територијалну спону од Албаније до Турске. Иако је ово мали простор, он је по својој конфигурацији и са својом инфраструктуром погодан за инсталирање војних база великог капацитета. Тако ће НАТО, односно Сједињене Америчке Државе, имати снажно упориште и положај који директно угрожава руске стратешке интересе на Балкану, Европи и азијском континенту. Контрола овог простира отвара путеве према Блиском и Средњем истоку, као и према Каспијском мору и изворима нафте у том подручју. Циљ је одсецање Русије од јужних мора и њено потискивање на север.

«На путу остваривања своје стратегије освајања света, Сједињене Америчке Државе су уз помоћ својих европских савезника, иначе бивших колонијалних сила, а користећи НАТО као офанзивну и агресивну војну организацију, под плаштом демократије и заштите људских права, агресијом на Југославију дошле на линију која дели Европу од источног дела света и Азије, на то, како каже Харолд Мекиндер, ‘стожерно подручје’, ‘срце земље’ и ‘одскочну даску за господарење светом’. По свом положају Космет је ‘трбух’ Југоисточне Европе, а у историјском, историјско-културном, економском и геополитичком погледу битно подручје великог стратешког значаја за Србију».²

За остваривање свог циља, НАТО и Сједињене Америчке Државе су искористили чињеницу да већину становништва Косова и Метохије чине Албанци који су током протеклог века на геноцидан начин протерали Србе, Црногорце и друге неалбанске народе. На ово подручје током прошлог века доселило се стотине хиљада становника Албаније стварајући тако повољно тло за стварање тзв. Велике Албаније.

Необориве су чињенице да су Албанци на Косову и Метохији уживали сва права националних мањина, да је Косово и Метохија постојбина и колевка српског народа, да су ту најстарији српски верски објекти са манастирима у којима је вековима било седиште Српске православне цркве.

«Творци стратегије новог светског поретка и њихових планова према Југославији и Космету као њеном делу веома добро познају све ове историјске чињенице као и стање и односе на подручју ове покрајине. Приликом опредељивања непосредних циљева, метода и средстава за реализовање својих планова освајања Југославије очигледно је процењено да су Косово и Метохија не само важна геостратешка тачка већ да по њиховом мишљењу представља најслабију тачку и најосетљивије место на које треба извршити удар споља уз помоћ дуго припреманих снажних терористичких група и организација Албанаца на Космету и из Албаније. Наравно за један такав подухват и једну замашну и ризичну операцију, пуну неизвесности у њено исходиште и последице на најширем међународном плану, актери агресије на Југославију преко и поводом Космета морали су се потрудити да политички и пропагандно припреме терен због своје и светске јавности. Они су стога у дужем периоду, нарочито током 1998. и почетком 1999. године водили опсежну пропагандну кампању чија је поента била на тобож обесправљеном албанском становништву и на захтеву да се Косову и Метохији обезбеди већа аутономија. То је наравно, како се касније показало, била пропагандна магла да се прикрију прави циљеви».³

Проглашењем независности Косова од Србије је истовремено проглашење зависности од Сједињених Америчких Држава. Данас Сједињене Америчке Државе дискретно контролишу све балканске државице и ентитете са значајном муслиманском популацијом.⁴

Ангажовањем на Косову и Метохији Сједињене Америчке Државе су запоселе кључну геостратегијску тачку Балкана, са које је могуће контролисати снопове важних трансбалканских директриса и геостратегијских праваца према Истоку, Северозападу и Југоистоку, а у НАТО су уградиле елементе који ће искључити у догледно време угрожавање њиховог присуства и интереса у Европи. Поседовањем ове кључне тачке Балкана повећава се стратегијска дубина НАТО у односу на Руску Федерацију и нарушава регионална војна равнотежа на споју евроазијског континента у корист НАТО. Одавде се доминира Црним морем, Јадранским морем и Средоземљем. Пребазирање дела НАТО снага на простор Југоисточне Европе и Балканског полуострва представља стратешко приближавање ваздухопловно-копнених снага НАТО простору средње Азије и централних делова евроазијског континента.⁵

Поред омогућавања маневра и дејстава снага НАТО у свим правцима, Косово и Метохија су омогућили дислоцирање бројних снага са територије Западне Европе, посебно Немачке, контролу комуникација, контролу ширења ислама у Европи…

У том циљу је и изграђена војна база «Бондстил» код Урошевца, највећа америчка база на свету изван Сједињених Америчких Држава као први корак ка ширењу америчких база према Истоку. Ширење база настављено је споразумом са Румунијом у Бугарском о отварању по четири базе на територији сваке од њих. Интересанто је да ће две базе код бугарске луке Бургас бити лоциране у близини рачве два европска гасовода. Планира се отварање противракетних база у Пољској и Чешкој. Тако је данас у Еврoпи више база него у време хладног рата.⁶

ЗАКЉУЧАК

Америчка глобана хегемонија са системом савеза и коалиција обухватила је читаву планету. Западна коалиција, коју представља НАТО, обухватила је најутицајније државе Европе и Америке, стварајући од Сједињених Америчких Држава кључног предводника. НАТО има стратешки значај у остваривању националних интереса западноеропских држава и Сједињених Америчких држава, у првом реду економских. Због тога су у НАТО-у брзо извршене доктринарне и организационе припреме да ова организација замени снаге Организације Уједињених нација у «успостављању мира» у свим регионима света, односно успостављања новог светског поретка.

Уместо хладног рата отворено је више ратова у којима се интензивно троши ратни материјал и стварају услови за прозводњу новог. Војни ефекти НАТО-а се приближавају енергетским изворима Блиског истока и токовима транспорта нафте и гаса из Каспијског базена, тј. регионима будућих жаришта сукоба, како би се што ефикасније контролисале регионалне и локалне кризе и тиме »штитила нациноална безбедност» Сједињених Америчких Држава. Западна алијанса се поставља као фактор успостављања и одржавања мира у свету у сарадњи, често и без ње, са Организацијом Уједињених нација настојећи да из те улоге временом потпуно истисне војне снаге Организације Уједињених нација, стално наглашавајући да су «оне неефикасне».

Ова политика је већ примењена против Војске Републике Српске 1995, Ирака, Савезне Републике Југославије 1999. године. Покрајина Косово и Метохија је после тога пружила могућност да НАТО постане независан од било које међународне организације. У ту сврху је обезбеђена медијска подршка, одабрана терминологија, обезбеђена прикривена концепција и све што то требало да увери свет у неопходност НАТО-а као лидера у систему европске безбедности.

Рат НАТО-а против Савезне Републике Југославије је представљао фазу изградње система управљања светом демонстрацијом силе против држава које се не покоравају онима који заводе нови светски поредак без одобрења Уједињених нација, наглашавајући да НАТО има приоритете у односу на Организацију Уједињених нација и ОЕБС, рушећи тако систем међународног права, проверавајући тако рекацију појединих европских држава и Русије на легитимисање агресије и смањивање улоге Уједињених нација.

Западне силе на челу са Сједињеним Америчким Државама нису случајно одабрале правац ширења зоне НАТО на исток и југоисток Европе, посебно проширивањем обавеза на земље Источне Европе, које си биле чланице Варшавског уговора.. Тиме се раелизује стратегија о «контроли и управљању кризама». Као крајњи циљ проширења НАТО постављен је да се Русија потисне на периферију европских збивања и да се њен утицај ограничи, те да Сједињене Америчке Државе остану једина светска велесила.

Знали су добро агресори да Србију треба распарчати и економски уништити. Знали су и да Србе највише боли отето Косово и да ће последице тог отимања бити далексежне и чинили су све да то Срби схвате да не смеју да се одупиру вољи оних чији је циљ ширење на исток и овладавање енергетским ресурсима. Србија не сме да им буде препрека на том путу и треба да буде пример који се шаље другим земљама које би могле да се одупиру остварењу циља које је поставио западни капитал.

Тако је НАТО постао америчка «шапа» над Европом и представља «сратешка клешта која се стежу око Русије», као политичког центра Евроазије.⁷

И на крају, теоретичари су закључили да је «рат ништа друго него наставак политике другим сресствима»⁸, а развој догађаја око Косова и Метохије потврђује тврдњу да је и «мир наставак рата другим средствима». Да је тако говори и чињеница да Косово и даље има централно место у стратешким приоритетима Запада, да се после проглашења независности Косова врши огроман притисак на земље, па и на саму Србију да признају ту незаисност и тако омогуће улазак ове самопроглашене државе у Уједињене нације и тако оствари циљ Сједињених Америчких Држава водеће силе јединог преосталог војног савеза у свету.

ЛИТЕРАТУРА

– Мр Војислав Мићовић, Агресија на Југославију – «Милосрдни анђео» новог поретка, Танјуг, Београд, 1999.

– Бошко Антић, Сребреница велика обмана – поглавље «Међународна заједница и рат у Босни Херцеговини», Републички центар за истражиавње ратних злочина, Бања Лука, 2010.

– Владислав Јовановић, Косово и Метохија пред решавање статуса, Геополитика, 23. април 2005.

– Живадин Јовановић, Агресија НАТО – десет година пре и после, Војска Југославије у одбрани од агресије НАТО 1999. – сведочења (књига друга), Клуб генерала и адмирала Србије, 2009.

– Генерал Тодор Петковић, Глобална економија и пословна дипломатија, Чачак.

– Генерал-пуковник Небојша Павковић, Супростављање сразмерно угрожавању, Нови гласник, бр 3/ септембар-октобар 2000, стр. 8.

– Драгољуб Секуловић и Љубомир Гиговић, Чиниоци геополитичког положаја Србије,

– Бошко Антић, Војна доктрина Немачке, Војска, 20.8.1992.

– Бошко Антић, Непотребан блок, Војска, 11.11.1999.

– Бошко Антић, Стварање европске војске – Почетак осамостаљивања, Војска

25.1.2001.

Саопштење на округлом столу „Од агресије до сецесије“ 23. марта 2013. поводом 14 година од агресије НАТО на СРЈ.