БОМБАРДОВАЊЕ, АГРЕСИЈА ИЛИ НЕШТО ТРЕЋЕ?

Пише: генерал-пуковник
Спасоје Смиљанић
(у време НАТО агресије командант РВ и ПВО)

Навршава се 14 година од почетка оружане агресије НАТО на СР Југославију. Свих 14 година вишедимензионална агресија у највећем делу српске јавности назива се бомбардовање. Та „лингвистичка инертност“, вероватно је производ пропаганде самих извршилаца агресије, који су класичну агресију називали и називају хуманитарном интервенцијом или кампањом бомбаровања. Ако је циљ извршилаца агресије да замагљеним квалификацијама вишедимензионалне агресије (у којој је оружана агресија почела 24.3., а завршила 10.6. 1999. имала доминантан и одлучујући утицај) оправдају свој злочин учињен против мира и цивилног становништва, зашто је потребно српском народу, пре свега његовој елити, и медијима свих врста, да прихвате језик агресора. Незнање или његова инертност? Да ли је тиме суштина појма замагљена?

Још од времена формирања Друштва народа, па све до 1974. године, када је Скупштина УН усвојила Резолуцију 3314/29, водила се жестока дипломатска борба, шта треба да садржи и дефинише појам агресије. Највеће неслагање је било око њеног садржаја, тј. да ли Резолуција треба да обухвати само непосредну употребу силе, или уз њу, и посредну, односно облике као што су економски, пропагандни, политички, субверзивни и др. Ове садржаје агресије највише су оспоравале и оспоравају и данас велике силе. Из ових разлога ГС УН је прихватила дефиницију агресије, која обухвата: 1) инвазију или напад оружаних снага једне државе на територију друге државе, или сваку војну окупацију, макар и привремену, која проистиче из такве инвазије, напад или анексију територије или њених делова употребом силе; 2) бомбардовање територије неке државе оружаним снагама неке друге државе или употребом ма ког оружја једне државе против друге; 3) блокаду лука или обала једне државе од оружаних снага друге државе; 4) напад оружаних снага једне државе на копнене, поморске и ваздухопловне снаге, поморску или ваздухопловну флоту друге државе; 5) употребу оружаних снага једне државе које се са пристанком земље налазе на њеној територији, противно условима предвиђеним у међународном споразуму, односно остављање тих снага у другој земљи после истека споразума; 6) радње једне државе која своју територију стави на располагање другој држави да би је искористила за агресију против треће државе; 7) упућивање оружаних банди, наоружаних група, нерегуларних војника или најамника од стране или у име једне државе да би у другој држави извршиле акт оружане силе толико озбиљан да се изједначава са већ набројаним актима.

Уочљиво је да Резолуција ГС УН, заправо, као агресију дефиниже само употребу оружаних снага једне државе против територије и оружаних снага друге, а изоставља посредне тј. оне садржаје којима се оружана агресија припрема и којима се продубљују њени ефекти по завршетки исте.

И поред тога Резолуција даје необорив основ да се напад оружаних снага НАТО на СРЈ 1999. године и садржаји који су претходили назове агресијом. Агресаори су, не само санге НАТО, већ и све земље из окружења, које су своју територију ставиле на располагање НАТО алијанси да би је искористила за агресију.

Оружаној агресији којој се земља, на коју се врши, супротставља је рат. Рат је сукоб воље и моћи двеју страна. То је, (према Војној енциколпедији издање 1974). „комплексни и интезивни друштвени сукоб, проузрокован класним, економским и политичким противуречностима, којима се, уз примену масовне оружане борбе тежи остварењу економских и политичких циљева..“. Основни садржај рата чини оружана борба, али се рат не своди само на њу. Он у себе укључује и друге облике борбе (политичке, моралне, психолошке и друге) који се међусобно прожимају и који рат чине свеобухватним друштвеним сукобом.

Бомбардовање у оружаној агресији НАТО против СРЈ и њених оружаних снага, било је само један садржај тог рата . Са аспекта целине рата то је била оперативна радња коју су пратили, обезбеђивали и допуњавали и други садржаји агресије тј. оружане борбе. Због наведеног, изједначавање агресије НАТО на СРЈ 1999. са бомбардовањем не одговара суштини и целини агресије, тј. рата. Исто тако изједначавањем агресије са интервенцијом, што неки чине (а пре свих земље агресори) нема основа. Интервенција је (према Војној енциклопедији) „мешање једне или групе држава, односно међународне организације у послове друге државе, да би се постигао одређени циљ“. Она се може изводити неоружаним средствима или употребон оружаних снага. Најчешће се завршава без оружаног сукоба. Интервенцију једне земље против друге могу одобрити само УН, на основу претходне одлуке Савета безбедности или Генералне скупштине. Сваком грађанину Србије је знано да је НАТО агресију на СРЈ извршио по сопственој одлуци, без мандата УН, као и да су снаге ВЈ пружиле оружани отпор, па се и из тог разлога та агресија не може изједначавати са интервенцијом. Напротив. Била је то агресија којом је дискредитовано међународно право, био је то неправедан агресивни рат за који генерал Весли Кларк каже: „Наравно, био је то рат. Модеран рат, први који је за пола века вођен у Европи и први који је у својој историји водио НАТО. Алијанса и њене земље чланице нису биле на удару“.

Без дилеме била је то вишедимезионална агресија чији неоружани облици (пропагандни, полотички, економски) су вођени пре почетка оружане агресије, ради слабљења одбрамбене и сваке друге моћи СРЈ, а вођени су и по завршетку рата и воде се и данас, ради остварења постављених, а још не извршених циљева. Политички циљ агресије је био, разбијање СРЈ и дробљење Србије. У оквиру тог циља је и одвајање Космета од Србије и стварање независне државе „Косово“, још једне државе Албанаца на тлу Европе. Нижи нивои циља били су: Уништење војске СРЈ; смена актуелне власти Републике Србије; успостављање новог система владања и економских односа; формирање нових државних целина и њихово увођење у интерну сверу запада.

Наравно, ова кратка анализа агресије НАТО не може сасвим показати сву целину и садржаје, али је дала довољно показатеља да се једна вишедимензионална агресија, чији доминантни облик је био оружана агресија, а исказ рат, назове правим именом агресија. На овај закључак су, још за време оружане агресије, указивали и немачки писци из Удрижења за северну Рајну – Вестфалију: „Назовите рат ратом, а не хуманитарном интервенцијом“.

Изједначавати вишедимензионалну агресију са бомбардовањем, ако није злонамерно, крајње је погрешно. То чине они који желе да умање значај извршене агресије, јер је била нелегална, неправедна и преставља злочин против мира и цивилног становништва. Не може се никако замаглити и избећи сурова истина да је агресија НАТО на СРЈ акт насилног и самовољног деловања, у којој је проведен широк спектар неоружаних облика и оружана агресији на нашу земљу, њене оружане снаге и сва материјална и духовна добра. Због тога била је то агресија која је прерасла у рат, а не хуманитарна интервенција, бомбардовање или кампања бомбардовања.

Саопштење на округлом столу „Од агресије до сецесије“ 23. марта 2013. у Сава центру поводом 14 година од агресије НАТО на СРЈ.