Тежак и неправедан положај војних пензионера – став странке пред Изборе

Клуб генерала и адмирала, у складу са својим програмским определењима и Статутом, уз бројне друге задатке, иницира решавање статуснух питања, пружа помоћ својим члановима и припадницима Војске Србије, те пружа допринос очувању угледа и других вредности официрског и целокупног састава Војске Србије.

У складу са тим, а нарочито због крајње незавидног положаја у коме су се нашли војни пензионери, дугогодишњим и константним неизвршавањем закона, када су плате запослених или пензије бројних лица, која су отишла у пензију, у питању, Клуб генерала и адмирала покреће иницијативу за хитно побољшање материјал-ног и социјалног статуса.

У том циљу молимо да се ваша странка, у складу са својим циљевима у изборној кампањи, определи према овој тематици и бројном бирачком телу, које је обухваћено и заинтересовано за решавање свог положаја, саопшти ставове.

Уверени смо да је интерес ваше странке, која се бори за што бољи изборни резултат и партиципирање у будућој власти, да се ова проблематика уреди законом на ваљан начин. Стога, имајући у виду више десетина хиљада пензионисаних лица, која су веома заинтересована за побољшање статуса, сматрамо добрим разлогом јасног и јавног саопштавања ставова.

Ради лакше оријентације у прилогу дописа вам достављамо један целовитији материјал из кога се може видети сва комплексност и тежина проблема.

Са поштовањем.

У име клуба генерал и адмирала
генерал-пуковник у пензији Спасоје Смиљанић

Целовита информација о правној и другој проблематици војних пензија

У организацији Министарства за рад и социјалну политику Р.Србије оформљена је радна група ради разматрања система пензионог и инвалидског осигурања као јединственог система свих запослених у Р.Србији са циљем доградње истог, како са становишта уставних решења, опредељења да се уваже  одређени стандарди ове области. како земаља у окружењу, такође и других земаља у свету.

Решавање одрђених питања из ове области захтева широк, јасан и изузетно садржајан приступ овим проблемима, јер се ради о регулисању и остваривању одрђених права која произилазе из радног односа, или службе у одређеним друштвеним организацијама и органима,  радним организацијама и сл. односно која се обавезним пензијским и инвалидским осигурањем обезбеђују права осигураника за случај старости, инвалидности, смрти, телесног оштећења као и друга права која произилазе из наведеног закона.

У садашњем тренутку, због одређених специфичности поједних категорија осигураника, постоје и различити системи пензијског инвалидског осигурања у Р.Србији, а самим тим и више закона о пензијском инвалидском осигурању. После 1945. године постојао је јединствени Закон о социјалном осигурању ових запослених у држави који је обухватао поред пензијског, инвалидског и здравствено осигурање запослених и пензионисаних лица.

Овакав систем поред добрих решења имао је и великих проблема јер није уважавао изузетно велике разлике које су се односиле на статус и положај из којих су произилазила и одређена права из таквих специфичности а исте је требало уредити и увести у правни систем. Такође је у периоду 1945-1971. године постојао јединствени систем социјалног осигурања за запослена и пензионисана лица. Међутим, такав систем због изузетно великих разлика које су се односиле на положај и статус припадника Војске и грађана у друштву  и због специфичности службе у Војсци и права која су произилазила из те службе 21.12.1972. године основао се посебан Фонд за социјално осигурање војних опсигураника, као  Заједнице за социјално осигурање са почетком рада 01.01.1973. године, а на основу посебног закона о социјалном осигурању војних осигураника који уз одређене измене и допуне, све до данас успешно се примењује и функционише („Службени лист СФРЈ бр. 67/72″).

На овај начин обезбеђен је систем који је имао за циљ као и сви системи ПИО у целини, обезбеђивање материјалне и социјалне сигурности професионалних припадника Војске, да у складу са специфичностима војне службе. Савезна Влада је својом Уредбом о надлежностима, делокругу, организацији и начину пословања Фонда СОВО („Сл. лист СРЈ бр.36/94 од 09.04.1994. године“) образовала Фонд СОВО, који је као правно лице уписан у регистар  Привредног суда у Београду број 8114/95 од 06.06.1995. године.

Основна делатност, задаци и обавезе Фонда је остваривање права из социјалног осигурања војних осигураника утврђених законом о Војсци Југославије у посебном поглављу главе XВ и XВИ (здравствено осигурање, пензијско и инвалидско осигурање).

Доношењем Закона о Војсци Србије („Службени гласник бр. 116/07 који је ступио на снагу 01.01.2008. године) у прелазним и завршним одредбама (члан 197. закона) регулисано је да се до доношења прописа о војној обавези, социјалном, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању остају на снази одредбе Закона о Војсци Југославије (који је донет 06. новембра 1993. године), осим што је стављен ван снаге члан 261 Закона о Војсци Југославије који се односи на усаглашавање војних пензија што ће бити кључно питање за разматрање на радној групи а и осталих тела и одбора Народне Скупштине Србије и Уставног суда Р. Србије о чему следи и објашњење.

Да се не може паушално, а и неодговорно, приступити разрешавању оваквих проблема истичемо најбитније карактеристике, чињенице и разлоге за постојање посебног Закона о пензионом и инавлидском осигурању војних осигураника (професионалних припадника Војске, војних пензионера и чланова њихових породица:

1. Систем школовања кадра за потребе Министарства одбране и Војске Србије има своје специфичности и разликује се од система школства у грађанству, због чега постоје посебне школе за наменско школовање за потребе војне службе.

2. Специфичност вршења професионалне војне службе по свом карактеру, трајању рада, посебним напорима или повећаним ризицима у току службе је у потпуности различита у односу на запослене у друштву. Ово посебно ако се имају у виду услови под којима се врши служба у Војсци, а нарочито учешће на вежбама, маневрима, узбунама, рад дужи од пуног радног времена, службе дежурстава, ограничена слобода кретања, немогућност и ограничење путовања у иностранство, немогућност бирања радног места и места службовања, премештаји (5-6 премештаја, а лица са дужим стажом и преко десет премештаја у току радног века), вршење службе у свим условима као и ангажовање у свим другим ванредним ситуацијама проузрокованим потребама борбене готовости јединица и установа и сл.

Осим тога, у Министарству одбране и Војсци постоји преко  хиљаду занимања и дужности којих нема у грађанству (нишанџија, пунилац оператер на ракетном систему, пешадинац, артиљерац, пилот надзвучног суперсоничног или борбеног авиона, авиомеханичар, ронилац, падобранац и још многобројна занимања у ваздухопловству, ракетним јединицама, инжињерији и др. као и дужности (командир оделења, вода, вода, батерије, командант батаљона, пука, бригаде, корпуса и сл.). Око 70% брачних другова професионалних припадника због наведених околности је незапослено.

Такође изузетни проблеми су и немогућност школовања деце у месту становања, нерешена стамбена питања, превремено пензионисање, скромна материјална примања, немогућност запошљавања у друштву, немогућност стицања додатних примања, па је остваривање пензије једини основ за њихову егзистенцију и егзистенцију њихове породице.

3. У Војсци постоје чинови и дужности у које се припадници Војске унапређују и постављају у току радног односа, односно службе, а према којима се утврђују плате и пензије као и издвајања доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, лица са средњом стручном спремом унапређују се у чинове од разводника до заставника прве класе, лица са завршеном војном академијом и високом стручном спремом унапређују се у чин потпоручника до чина потпуковника, са вишом војном академијом, односно магистратуром у чин пуковника, и са ратном школом, односно националном одбраном или докторатом у чин генерала (као могућност).

4. Систем плата и других новчаних примања у војсци, због истакнутих специфичности у потпуности је различит од система плата и других новчаних примања запослених у друштву, а који  и у једном и другом систему представља основ или базу  за утвђивање права из социјалног осигурања. Наиме, плата професионалних војника, према важећим законима  састоји се од : плате по чину, положајне плате, плате према стажу, дела утврђеног према посебним условима службе у војсци (војни додатак), дела утврђеног према резултатима рада (стимулација), накнаде за исхрану у току рада, регреса за годишњи одмор.

Према прописима у друштву, плата запослених утврђује се према основном елементу, а то је стручна спрема, стаж и накнада за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Очигледна је разлика у начину утврђивања и усклађивања плата, па самим тим нужно је и постојање разлике у систему утврђивања пензија код војних лица и пензионисаних лица у друштву.

5. Од укупног броја пензионисаних војних лица 66,7% је са високом стручном спремом, док је преосталих 33.3% са средњом стручном спремом.

6. Чињеница је да највећи број лица запослених у грађанству максимум вредновања у току радног века, а тиме и плату, постиже након 15 или 20 година радног односа, што и задржава до краја радног века. Професионални војник, максимални износ плате постиже на крају свог радног века, по основу чина у који је унапређен пре престанка службе. Ово потврђује чињеницу различитости  да се пензије војних лица усклађују са елементима плате истог чина и положаја, свакако умањеног за износ који је истоветан у друштву. Ово апсолутно говори да се на пензионисана војна лица не могу примењивати истоветна решења из прописа о пензијском и инвалидском осигурању Р. Србије, укључујући и усклађивање пензија.

7.  У прелазним и завршним одредбама Закона о Војсци Србије ( конкретније у чл. 190., 191.,193., и 197.) прописана су решења и направљена нека комбинаторика у вези са уређењем права из области социјалног осигурања војних осигураника (где спадају професионална војна лица, војници по уговору и пензионисана војна лица) на тај начин што се у остваривању својих права лица доводе у правно неједнак положај, односно да се за нека лица примењује један закон а на друга лица други закон.

Овакав начин решавања нема никаквог утемељења у правном систему  и недопустив је са становишта права и једнакости војних осигираника зајемчених Уставом Републике Србије и тиме представља незаконито и противуставно уређење права из ове области.

Ово посебно из разлога што је Законом о  министарствима Р. Србије, Социјално осигурање војних осигураника у надлежности Министарства за рад и социјалну политику, па се предложена решења у наведеним члановима  Закона о Војсци Србије не могу уређивати овим Законом, већ како стоји у  члану 191. Закона о Војсци Србије, посебним Законом о пензијском и  инвалидском осигурању војних осигураника,  чији је носилац Министарство  за рад и социјалну политику.

Чланом 191. Закона о Војсци Србије прописан  је начин утврђивања висине војне пензије војном осигуранику коме  престане служба са правом на пензију, по ступању на снагу  Закона о Војсци  Србије, на истоветан начин који је прописан у члану 244. Закона о Војсци Југославије, који је остао и даље на снази (прописан у члану 197. став 2  Закона о Војсци Србије), којим је регулисано: „До доношења прописа о војној обавези, социјалном, здравственом и пензијском инвалидском  осигурању професионалних војних лица, остају на снази одредбе Закона о  Војсци Југославије:…), поглавље ХВ – здравствено осигурање (чл.211 до  239) поглавље  XВИ – пензијско и инвалидско осигурање (чл. 240. до 260 , и  од 262. до 278.)…

Очигледно је да је остало на снази цело поглавље ХВ (здравствено осигурање) и поглавље XВИ – (пензијско и инвалидско осигурање) из Закона  о Војсци Југославије, једино је извршена таква незаконита инумерација, што је стављен ван снаге само члан 261. Закона о Војсци Југославије,  који се односи на усаглашавање војних пензија. Ово је преседан у  законодавној области, а ради се о противуставном и противзаконитом решењу.

У контексу изнетог, посебно се ради  о незаконитости члана 193, став 1.  Закона о Војсци Србије којим је регулисано да се „усклађивање износа  војних пензија војних осигураника остварених до дана супања на снагу овог  закона, као и пензија остварених по ступању овог закона, врши по динамици и на начин утврђен законом којим се уређује пензијско и инвалидско осигурање.

Тотална забуна, непрецизност и незаконитост оваквог решења, упућује на неки закон који је непознат, који не постоји, нити се зна извесност његовог доношења  и на која лица ће се односити, што  представља угрожавање права једнакости људи која су то права стекла по основу службе у Војсци по једном Закону, а новодонетим Законом поједине категорије лица у остваривању својих права упућују на примену односних одредби Закона о пензијском и инвалидском осигурању. То значи да  наведена лица нису ни у једном правном систему (ни на небу ни на земљи).

Законодавац је приликом доношења наведених одредби морао имати у виду зајемчено и остварено право одређених категорија лица и морао је сагласно Уставу да обезбеди једнака права за сва лица која су их остварила по основу службе у Војсци.

Законодавац упућује у прелазним одредбама Закона о Војсци Србије да се до доношења посебног закона о пензијском и инвалидском осигурању, примењују посебна решења за једну категорију лица, а друга (неизвесна)  решења на другу категорију лица.  Стога је нормално да се у складу са тим  пропишу иста права за сва лица у погледу остваривања права из пензионог и  инвалидског осигурања, а ни у ком случају да се у погледу остваривања тих  права врши увођење две или више категорија лица што је незаконито и  противуставно.

Посебно је карактеристично да су оваквим решењима, пензионисана војна  лица доведена до потпуне правне неједнакости, а и предложена решења у Нацрту закона о пензијском и инвалидском осигурању, чији је носилац Министарство за рад и социјалну политику Владе Р. Србије, не обезбеђују да се тај проблем превазиђе, односно та материја уреди на правно ваљан начин,  јер за то постоји и правни основ у Закону о Министарствима Владе Р. Србије. Та правна неједнакост се састоји у томе  да су висине (износи) пензија пензионисаних војних лица истог чина и  положаја различите, зависно од времена пензионисања.

Тренутно има 4  категорије пензионисаних војних лица. За очекивати је да ће пензија у догледно време лица са највишим чином, у који је унапређен до престанка  професионалне војне службе, буде на нивоу примања (плате) најнижег чина  у Војсци, (десетар по уговору) а да не говоримо да ће  се створити преко 30  категорија пензионисаних лица за две године, а разлика у примањима лица  истог чина и положаја биће и до 100%.

Оваква решења не постоје ни у једној  земљи у свету, а и у окружењу. Износимо најочигледнији пример правне неједнакости лица истог чина и положаја која су остварила права на пензију  по основу службе у Војсци. Наиме лице које је пензионисано 31.12.2007.  године – по основу Закона о Војсци Југославије висина његове пензије је 30  – 50% мања од лица које је пензионисано 01.01.2008. године, или официр чина пуковника, који је пензионисан после 01.01.2008. године, тренутно има  већу пензију од некада највишег чина у Војсци – генерала армије.

Све ово указује на потребу доношења посебног Закона о пензијском и социјалном осигурању војних осигураника, што је учињено само из тих разлога 1972. године. Међутим, уколико се жели донети један закон о пензијском и инвалид-ском  осигурању, у том случају, за систем пензијског и инвалидског осигурања  војних осигураника, због специфичности службе (што је детаљ-но објашњено) уградити у посебно поглавље истог закона – сагласно члану 7.  Закона о пензијском и инвалидском осигурању Р. Србије.

У складу с тим, а  да би се избегле наведене последице, приликом доношења решења из ове  области, нужно је направити одређене прелазне рокове за примену  појединих решења односно пресек стања о примени једног закона по коме  су војни осигураници остварили своја права.

8. Ради бољег упознавања чланова радне групе а и надлежних ресорних служби и органа и министарстава Владе Р. Србије изнећемо и решења неких земаља у окружењу и других земаља у свету на који начин су уређена питања из области пензијског и инвалидског осигурања припадника њихових армија и пензионисаних војних лица.

Примери решења:

Највећи број професионалних припадника страних армија остварује пензију под посебним условима у односу на остале запослене и пензија се највећим делом финансира из државног буџета, а делом из војног буџета.

Тако нпр. војном буџедту средстава за војне пензије се обезбеђују у САД, Египту, Румунији и делимично Бугарској. У војном буџету САД, средства за војне пензије чине посебну ставку, улазе у склоп персоналних послова и сваке године се планирају на основу: 1) укупног броја и ранга постојећих пензионера; 2) предвиђеног броја нових и одлива постојећих пензионера; 3) процене годишње инфлације.

У Египту средства за војне пензије се обезбеђују из посебног пензионог фонда, који се формира уплатом из војног буџета, у Бугарској у војном буџету се обезбеђују средства за исплату допунске војне пензије у износу од 15% од плате одговарајућег чина.

У државном буџету средства за војне пензије се обезбеђују у Аустрији, Пољској и Бугарској.

Услови за остваривање и висина војне пензије:

У САД, активна војна лица војну пензију могу остварити са најмање 20 година проведених у активној војној служби, без обзира на године живота. За 20 година активне војне службе пензија износи 50% од плате. За сваку даљу годину изнад 20 -30 година активне војне службе пензија се увећава за 2,5%, тако да са 30 година активне војне службе пензија износи 75% од плате. Служба преко 30 година не утиче на даље повећање износа пензије, али по одласку у пензију, поред пензије обавезно остварују и тзв. социјално обезбеђење из посебног фонда после 62 године живота.

У Бугарској, активна војна лица пензију могу да остваре са 20 година активне војне службе. За двадесет година службе пензија износи 55% од плате. За сваку даљу годину преко 20-26 година службе пензија се увећава за 2,5% тако да са 26 година службе износи 70% од плате. Остатак у активној служби дуже од 26 година не утиче на висину војне пензије.

У Румунији, активна војна лица пуну војну пензију остварују са 60 (55 жене) година живота и 35 (30 жене) пензијског стажа.

У начелу, професионални војник након након 20 година службе у Војсци без обзира на године живота, остварује право на пензију у проценту од 50-55% од плате. Такво решење свуда у свету уважава веома строге критеријуме за вршење професионалне војне службе и омогућава професионалним војним лицима, за разлику од других професија, повољније услове за пензионисање.