НЕБРИГА О ЦЕНТРАЛНОМ СИМБОЛУ СТРАДАЊА ГРАЂАНА СРБИЈЕ ТОКОМ АГРЕСИЈЕ НАТО

Дана 9. Маја 2010. У новинама „ПРАВДА“ објављен је чланак аутора Звонимира Пешића о настојањима КГАС да се обнови и доведе у цивилизовано стање централни споменик Жртвама НАТО агресије 1999. г. у Београду. Чланак је преузет у целости уз допуштење аутора. Ангажовање Клуба по овом питању се наставља. Дана 17. маја Клуб је коначно добио одговор од актуелне Директорке Завода за заштиту споменика са смерницама за даљње  поступање  у вези Споменика.

НЕБРИГА О ЦЕНТРАЛНОМ СИМБОЛУ СТРАДАЊА ГРАЂАНА СРБИЈЕ ТОКОМ АГРЕСИЈЕ НАТО-А

У Европи само Београд без вечне ватре

Када је пре више од годину дана Клуб генерала и адмирала Србије покренуо иницијативу да се обнови руинирано Спомен-обележје у Парку мира, на ушћу Саве у Дунав, од надлежних је стигао одговор да је споменик бесправни објекат и да није под заштитом Завода за заштиту споменика културе града.

Ратни команданти обратили су се директорки Завода за заштиту споменика културе града Београда. Молили су за одговор на питања ко је надлежан за озакоњење постојања Спомен обележја; ко је, када и зашто прогласио да Спомен обележје не задовољава одговарајуће културно-историјске и естетске критеријуме и ко би требало да Спомен обележје, укултури и естетски догради. „С обзиром на то да Београд за 10 година од агресије НАТО-а није подигао озакоњени споменик жртвама СР Југославије (цивилима, војницима, полицајцима), зашто Спомен обележје не може да се озакони у култури и постане симбол поштовања жртава агресије НАТО-а“, питају потписници три истоветна писма директорки Завода за заштиту споменика културе града Београда, а да ни на једно нису добили одговор. Покушавали су чак да телефонским путем закажу састанак, али се директорка понашала као да је недодирљива.

Испред споменика на Новом Београду, на дан отпочињања агресије НАТО-а, окупља се стотинак чланова из седам удружења грађана да обележе тај важан датум у историји Србије. Већ неколико година, међутим, на монументални споменик венце не полажу представници власти, ни Министарства одбране, односно Војске Србије. Венце више не полажу ни функционери из редова социјалиста, иако је споменик подигнут за време њихове владавине. Да ли су то заслужили они који су часно пали на бранику отаџбине и они који су погинули као цивилне жртве рата, а за осиони Запад представљају – колатералну штету? 

Клуб генерала и адмирала Србије се 30. јануара 2009. године писмом обратио председнику Борису Тадићу, у којем се износи чињеница да све европске престонице, осим Београда, имају споменике са вечном ватром. У обраћању председнику предложено је да се сада већ руинирани споменик обнови и да се, поводом десетогодишњице од агресије НАТО-а на СРЈ, поново запали вечна ватра, чиме би Србија показала да поштује жртве рата и да осуђује злочине против мира и наглашава да „чин реактивирања споменика и паљења вечне ватре подразумева и одговарајући државни протокол“.

Из Генералног секретаријата председника Републике, 5. фебруара прошле године, стигао је одговор да „председник Републике подржава став да надлежни државни органи – Влада и ресорна министарства, у оквиру својих овлашћења, размотре овај предлог“.

Градска управа града Београда (3. марта 2009. године), на допис о потреби обнове, одговара да је „Споменик вечна ватра бесправни објекат, без регулисаног статуса и као такав није под заштитом Завода за заштиту споменика културе града, те да Београд није у могућности да обнови овај споменик“. У писму, упућеном Клубу генерала и адмирала, између осталог, написано је и то да је Београд, 8. априла 2005. године, донео одлуку о подизању (другог, новог) споменика жртвама рата и браниоцима отаџбине 1990–1999. године, испред Дома ратних војних инвалида (Савски трг 9, преко пута Железничке станице).

Градске власти на тај начин негирају постојање споменика који украшава Парк мира и пријатељства, опредељујући се за ново обележје у другом делу града. Да ли је то био вешт маневар градских власти, да се иницијатива Клуба генерала, на административан начин, стави „ад акта“, остаје да се види. Можда је реч о настојању да се са изузетно маркантног места, симбол страдања утопи у градско језгро и скрајне од погледа оних који су нас напали без одлуке Савета безбедности УН?

На страну то што је од одлуке о подизању новог обележја прошло пет година, а од споменика ни трага ни гласа. Оно што боде очи јесте чињеница да неко, изгледа намерно, жели да велом заборава прекрије централно обележје свим страдалима током 78 дана рата за слободу земље. Ако је уопште могуће да један бесправни објекат отвори нико други до председник Републике Србије (Милан Милутиновић), да тиме прекрши закон(е), и да том догађају, уз високе званичнике, присуствује и неколико хиљада људи, неспорно је да је споменик саградила држава и да би формална страна, бар у исказивању поштовања према жртвама, треба да буде у другом плану. Споменик у Парку пријатељства је саграђен и логично је да га треба одржавати.

Приликом отварања споменика запаљена је и вечна ватра. Биле су, дакле, обезбеђене и одговараје плинске инсталације. Није утврђено према чијем налогу, али ватра је угашена.

Пали у одбрани отаџбине и невине жртве агресије не заслужују да се власти овако односе према споменику подигнутом њима у славу. Буде ли свака нова власт подизала нове споменике као пандан постојећим, биће то ружна слика коју им ни историја ни грађани неће опростити.