ПРИКАЗ КЊИГЕ БАРД ХАМЗАЈА „ДОПРИНОС РАТУ И СЛОБОДИ“
Дијалаог са командантом Рамушом Харадинајем
1. Да ли можете да нам кажете који тренутак сматрате за свој први контакт са ОВК?
Харадинај: Из Швајцарске сам 1994. године дошао на Косово како бих проверио техничко стање. Тог пута сам ушао из Албаније, био је 28. новембар. Био сам наоружан и осећао сам се као припадник ОВК. Тај пут сам остварио после тромесечне припреме са припадницима албанске војске. Оне су биле више психичке и теоретске него физичке на терену јер сам тиме већ добро овладао. Прве ноћи сам посетио породицу, друге ноћи сам отишао у Јабланицу где смо се пет дана бавили утврђивањем конкретног стања технике и наоружања уопште. Тог пута сам дао прве задатке припадницима које сам примио у ОВК. То су били Лаки Ибрахими, („Међупи“) Шкензељ и Луан Харадинај. После тога сам се вратио у Албанију, где сам позвао и Луана. Циљ је био да се започне са конкретним акцијама, значи да се пробија лед. Претходне припреме су већ раније биле обављене, још 1992, 1993. године када сам неколико пута ушао на територију Косова преко обронака Јуника, до Малића али не и даље. Циљ увих упада је била провера границе, у чему су му помогли и албански грађани.
2. Током рата се много говорило и писало о вашим војним способностима. Како бисте описали своје војничко школовање или обуку кроз коју сте прошли?
Харадинај: Морам поново да се вратим у време када сам служио војску у бившој ЈНА. Током тих 12 месеца сам стекао врло јаку основу у војном образовању. То сам наставио и за време мог боравка у Швајцарској, не директно у некој војној школи већ индиректно, периодично. Радио сам на подизању свог професионалног нивоа и делимично, или тачније периодично сам пролазио ту обуку у Француској, аки не у Легији странаца како су многи мислили.
Баш то је било једно од незаобилазних питања које нас је заокупљало током припрема за овај разговор као и ваше евентуално учешће у другим ратовима у свету?
Харадинај: Да. Знам да се тим спекулисало, чак и у светској штампи. Истина је да сам изблиза посматрао ратовање француске Легије странаца али сам се више бавио борилачким вештинама, што у принципу представља цивилну припрему како би је неко назвао. Она подразумева заштиту објеката, значајних особа, обезбеђивање транспорта вредности, новца или различитих драгоцености, обезбеђе на демонстрацијама као и антитерористичка дејства или заштитна дејства у ванредним условима. Кроз ту обуку сам пролазио у различитим облицима са различитим људима.
3. Која је била прва акција у Дукађину? ( Метохији )
Харадинај: Било је много покушаја или мини акција. Прву акцију је предузео Луан Харадинај на контролни пункт полиције у Рзнићу. Акцију је извео сам Луан, приближио се прозору, разбио стакло каменом и у собу убацио две ручне бомбе и успео да побегне. Сама српска полиција је признала да је било четворо мртвих и шесторо рањених. Те исте ноћи српска полиција је претресла кућу породице Мушкољај у Рзнићу којима су саопштили да их је неко напао.
Приликом повлачења Луан је чуо запомагање из просторије у коју је убацио бомбе. Осим тога Луан је извео још неколико акција у Рзнићу и другим местима у сарадњи са друговима.
(НАПОМЕНА: Луан Харадинај је рођени брат Рамуша Харадинаја.)
4. Луан је касније убијен на граници Албаније и Косова. У то време није било могуће говорити о стварним околностима Луанове погибије. Можете ли сада да нам кажете о томе?
Харадинај: Стално смо имали велике проблеме са недостатком наоружања. То је био и основни разлог због кога многе акције које смо планирали и које су биле оствариве уопште нису биле изведене. Ја сам био у Албанији где сам имао састанак са неким важним људима и био сам упознат са изворима одакле можемо набавити наоружање и у Албанији и ван ње, затим сам се упознао са тереном на граници и због тога ми је било потребно да ангажујем најповољнијег сарадника за пренос оружја. Луан је неколико пута обавио тај задатак. Помогао сам му у утовару и допреми до границе док је он наоружање пребацивао у земљу, вршио расподелу у различитим регионима, од Лаба до Дренице. Тротил којим је дигао у ваздух складиште оружја у Подујеву, у пролеће 1996. године допремили смо на Косово Луан и ја. Одређени временски период смо били једина линија снабдевања која је функционисала. Било је проблема и са прикупљањем ратног материјала чије прибављање није увек било добро организовано. И увек смо били експедитивни, нисмо га држали на складишту већ смо га одмах пребацивали на Косово и распоређивали тамо где је било неопходно потребно.
5. У који регион је послато највише ратне технике?
Харадинај: Најактивнији су били Дреница и Лаб зато је тамо и било допремљено највише ратног материјала.
Харадинај: 1997. године сам ишао поново на Косово. Тог пута сам дошао са Адрианом Краснићијем, Ћеримом Кељмендијем и Илиром. Обишли смо тадашње групе и испоручили наоружање за уобичајене акције које је требало спровести исте године са ручним бацачима што је представљало нови напредак у нашим акцијама. Током тог боравка припремио сам терен да се следећи пут останем заувек на Косову. Децембра 1997. сам се вратио на Косово, и са собом донео наоружање које никада раније, у тој количини, није било допремљено. Било је око 120 аутуматских пушака, минобацача, митраљеза „стотки“ са добошем, митраљезе са торбама, како смо их тада звали, калибра 7,9 слично пешадијском наоружању али ефикасније, различитих снајпера и другог оружја што је представљало огроман успех у снабдевачким акцијама. Тог пута сам се задржао до јануара.
6. Ова расправа се водила у оквиру Косовског националног покрета или негде другде?
Харадинај: Да, у оквиру Косовског националног покрета али, наравно, и у оквиру радних група које су биле директно повезане са развојем војске. Фехми је тражио да се масовно уђе на Косово још у то време са што више људи, тражио је да сву имовиниу коју смо поседовали дамо војсци и да се ујединимо.
Фехми је био од оних који се никада нису сложили са облицима помоћи изражене у процентима. Тражили смо борбу, пропагирали рат – говорио је – треба да дамо читаву имовину и да сви идемо на Косово. У вези са тим о чему говорим сам провео отприлике један месец у Швајцарској, значи јануар – фебруар 1998. године и када сам се вратио, вратио сам се са убеђењем да ћу највећи део рата моћи да се ослоним само на постојеће снаге на терену. То значи да није требало да се ослањам на оно што је долазило споља, пошто пожртвовање није било баш на високом нивоу осим можда када је у питању помоћ кроз пропаганду, моралну подршку и на неки одређени ниво материјалне помоћи и ништа више. То значи да у то време није била предвиђена никаква физичка подршка. Велики број другова није прихватио да дође на Косово тако да сам, крајем фебруара, сам дошао на Косову. Желео бих да нагласим да сам, током свог дотадашњег рада, створио Смолицу што сматрам за свој изванредни успех. Борци из Смолице су били међу најспособнијим борцима које је Косово имало, а њихове акције су биле међу најзначајнијим акцијама изведеним на Косову. Ту треба нарочито истаћи Агрона Раму, сада покојног, који је био командант 34. бригаде, његова кућа је била војна база.
Харадинај: Дакле, тог пита сам дошао на Косово знајући да дотадашњи рат прераста у општенародни устанак. Сам себи сам поставио задатак да се вратим, да пропагирам рат, да ујединим народ за борбу и наравно, да распламсам борбу по читавом Косову. То значи да је требало да се укључе у борбу и онемогуће идентификацију веђа.
7. О борби са полицијом?
Харадинај: Метак ме је закачио и клизнуо преко стомака и почетка ноге, по џепу где ми је била гомила кључева, тако да није постигао пун ефекат али ми је на малом пречнику направио 12 рупа различите величине у којима су се задржали гелери. Ту сам био озбиљно рањен, како у руку где се задржао метак, тако и у ногу. То се десило око 13 часова. Легао сам, узео бацач стопедесетицу, који је био пун, спремио сам се, изашао сам отворено на прозор, лицем у лице и отворио ватру. Погодио сам полицајца који је ту заузео положај а погодак је направио штету и унутра у соби. Зачуло се њихово запомагање и верујем да су били тешко рањени. Били су то припаднице специјалне полиције. Тражили су и помоћ рекавши да имају много рањених. Сваки пут када су тражили помоћ откривали су нам где се налазе па смо их „обилазили“ са по једном ручном бомбом. Нарочито сам ја, због близине, био у ситуацији да будем прецизан. Уверио сам се да је вођа операције био врло изненађен. Сећам се једног детаља када сам пуцао из куће која им је била са бочне стране. Они су такође заузели, положај у другој кући и нису очекивали напад са бока. Отприлике са 200 метара удаљености сам пуцао из аутомата и ту су на лицу места погинула четири полицајца. Због тога су нешто касније претресли кућу из које сам пуцао.
8. Можете ли нам рећи о којој је суми реч? Која сума је узета од Букошија на име ОВК?
Харадинај: Једном је узето милион и 700 хиљада марака, други пут 2,5 милиона и трећи пут 3 милиона марака. Тај новац је дат до марта 1999. године. Дакле ради се о суми од око 8 милиона марака што је, у име војске, Главног штаба и логистике, Џавид Халити узео од Букошија.
Тачније речено, ова последња сума од преко 3 милиона марака је узета од Дервишија, значи сарадника Сокоља Башоте, која је пренета на Запад, по наредби Главног штаба.
9. На састанку у Прапачану су тражили да ин положите рачуне?
Харадинај: Покушајмо да сачинимо једну анализу. Да су подржали мој захтев да, ако не у Прилепу, овај пут буде барикадама или да се на неки други начин спречи продор српских смага на путу Пећ – Дечани и од Дујака до Ђаковице један велики троугао према граници би још у то време био отворен.
Да смо извршили ту акцију, НАТО снаге би још у септембру 1998. године ушлу на Косово. Србија у то време није била спремна да уради оно што је касније урадила…
Када би се отворио тај коридор било би то довољно за инвазију албанских или неких других заинтересованих. За то имам и објашњење. Има сам око 10 хиљада пушака у Дукађину, око 1 000 хаубица 75 мм, исто толико оруђа различитих калибара од 62 до 82, и много различитих граната. Био је грех да за те бројке чује Дреница или неко други. Постојала је неописива жеља у народу за борбу против Србије. Људи су на фронт одлазили са пиштољима, ловачким пушкама и оном што су имали. Да су испалили само по један метак из тог оружја, као на пример за Нову годину, Србија би се препала. У неку руку то се и догодило јер се у Дукађину формирала велика слободна територија. То је омогућено тиме што је допремљена огромна количине оружја и организован народ. Ипак међу нама је дошло до раздора и то је онемогућило планове. Због тога и оптужујем те снаге и нећу им то никада опростити, због тога што је урађена врло прљава ствар. Понижени смо пред непријатељем, људи су почели да се питају међусобно „да ли сте са Рамушом или са владом“? Нисам се борио ни против владе ни против Букошија, напротив, борио сам се за владу, за државу која има владу. Борио сам се против Србије….
У то време Главни штаб ОВК је направио неку врсту организације коју су водили Хашим Тачи, Реџеп Сељими и други међу којима је био и Бислим Зирапи, као шеф Оперативне дирекције. У Прапачану је одлучено да предлог за промену команданата пошаљу Главном штабу на усвајање. Са тим предлогом, неко од нас је требало одмах да информише министра за информације али не знам ко тачно. Предлог који сам прихватио био је представљен као одлука. Пошто је предлог прихваћен из Главног штаба су два пута долазили на радне састанке у вези овог питања.
10. Ко је дошао у име Главног штаба?
Бислим Зирапи, Хашим Тачи и Реџеп Сељими. Једном је дошао и Јакуп Краснићи и Рам Буја. На тим састанцима је тражено да останем командант. Тај закључак је донет на састанку у Барданићу.
11. Битка у Ораховцу је посматрана као први покушај ОВК да узме под контролу неки град. После велике вишедневне борбе, ту су упале српске снаге и изазвале огроман број албанских жртава. И до данашњег дана људи сматрају да је то била несрећа. Како сте ви у то време гледали на битку за Ораховац?
Харадинај: Већ сам и раније говорио о томе да ми нисмо за собом имали два рата и сада водимо трећи. Наш се рат развијао на основу иницијативе, тренутне идеје, стратегије која је повремено прављена али углавном је била ношена еуфоријом, зависила од догађаја на терену, од нивоа снаге коју смо тренутно имали, значи од читавог контекса ситуације у којој смо се налазили. И Ораховац је био део овог облика ратовања.
Треба знати да је почетна идеја рата била да се прошири слободна територија и да ослободимо читаво Косово. Ова идеја дакле, узети све Србији и потиснути је са тих простора водила је сваког војника, официра и команданата. Био сам упознат са тим како се развијала ботба у Ораховцу, било је и наших војника који су се борили тамо, Агуш Алуши Маља је отишао са комплетним својим снагама а помогли смо му у наоружању. Знам да су дошли Селеудин Мулаабази –„Мици“ и Муса Јашари, којима смо дали тешку ратну технику. Не желим да се упиштам у анализу да ли је то био планирани акт или инцидент. Ораховац је био део ратних догађања. Читава наша борба је била инцидент ако хоћемо тако да гледамо, била је продукт тренутних околности, воље и жеље за ослобођење Косова.
Што се тиче жртава, касније смо видели колику цену су други градови платили до ослобођења Косова. Мислио сам да Косово треба окренути наглавачке, да Албанци како знају и умеју треба да ударају по српским снагама. Значи, мислио сам на тоталну дестабилизацију на оно што је НАТО касније урадио својим ударцима свуда и на сваком месту.
11. Да ли сте мислили да је то могуће извести без укључења међународне заједнице?
Харадинај: Да, али у дужем периоду, уз велике потешкоће и уз далеко већу цену. Било нам је јасно да без угрожавања непријатељске позадине, без тога да му се онемогући да води нормалан живот у одређеним регионима не можемо много да урадимо. Уколико Србија у Приштини у сваком тренутку може да одржи конференцију за штампу са довољно галаме, са могућношћу да се слободно креће, са момцима и девојкама на улицама, са отвореним продавницима никада не би дозволила да изгуби Косово и да мора са њега да се повуче. Размишљали смо да прекинемо снабдевање струјом и водом у свим градовима јер смо били убеђени да ће Албанци прихватити да буду без струје и воде а да Срби то неће моћи издржати.
12. У том стању Косово се суочило са великом српсом офанзивом у лето 1998. године. Како су текле борбе у Дукађину?
Харадинај: Пре него што почнем о томе хтео бих да нагласим да је од животног значаја за нашу борбу било одржавање коридора са Албанијом ради допремања војне технике. Она је допремана са некада и до 100 коња и 1 200 људи одједном. Тај покрет је тражио одређену заштиту. Знали смо да су многи момци, који су одлазили без наше логистике упадали у заседе и били рањавани. Читаво наоружање које је имала Шаља, Лаб, Дреница, не само од септембра већ до новембра 1998. године је ушло преко Дукађина. Главни прелази преко којих је пролазило наоружање били су Смолица, Глођани, Јабланица и даље. Пошто је стање било такво, било је потребно да се створи слободна зона у којој српске снаге не би могле развијати своје активности и поставити заседе.
13. Како су први пут пали Глођани?
Харадинај: Српске снаге су успеле да избегну експлозију у Карабегу, покушаје у Белегу, Растовици, Балабаћу и Грамоселу. Најжешћи напад је био у Витошкој Суки у правцу Шаптаја. Током ових борби које су трајале пет дана српске снаге нису напредовале ни метар. Другим речима, све линије ватре су се одржале, једина линија која је била сломљена била је у Грамоселу. После смо били принуђени да делујемо другачије а истовремено је почело да нам понестаје муниције, нарочито противтенковске.
Била је то снажна битка насупрот томе што је била изгубљена зато што им није пошло за руком да освоје Глођан, била је по први пут укључена ратна стратегија коју смо сами применили. Током премештаја српских снага из Битеше на једно брдо код Грамосела морали смо да дејствујемо ноћу, дозволили смо да се непријатељ сврста у колоне а затим смо почели да пуцамо са крила, топом 75, а затим су почели да делују „Црни орлови“ на челу са „Тигром“. Трећег дана нанели смо тешке губитке једном конвоју пуном непријатеља и присилили смо их на повлачење. Ту је тешко био рањен мој брат Енвер нападајући ручним бомбама српске положаје. Успели су да напредују тек пошто је почело да нам мањка муниције, заузимали су део по део територије пошто смо се повлачили у последњем тренутку. Ни у једном тренутку се нисмо повлачили због снаге непријатељске већ због слабости наше ватре. Током овог времена потрошили смо око 500 мина на ручне бацаче, око 100 мина за минобацаче, 12 сандука муниције 12,7 итд. У руковању митраљезом 12,7 са мотором истакао се Арбен Љами кога је обучавао Ајет Потера. Петога дана ове битке освојили су Глођане. Ми смо се повлачили носећи са собом комплетну документацију и рањенике и успоставили смо нову ватрену линију код басена Радоњића, Доњег и Горњег Ратиша, Пожара и Луке.
14. ДОЛАЗАК ПОСМАТРАЧА ОЕБС-а НА КОСОВО ЈЕ ОМОГУЋИО ОПОРАВАК ОВК
Септембара1998. године међународна заједница је оштрије реаговала на злочине српских снага на Косову а посебно је била узнемирена због хуманитарне катастрофе која је доласком хладног времена, претила да добије невиђене размере. Тако је дошла до споразума Холбрук – Милошевић на основу кога ће на Косово доћи 2 000 ненаоружаних верификатора ОЕБС-а. Како сте дочекали овај Споразум?
СПОРАЗУМ КОЈИ ЈЕ ХОЛБРУК ПОСТИГАО СПАСАО ЈЕ ОВК
Харадинај: Треба да имате у виду да смо због тешке ситуације у којој смо се налазили били врло заинтересовани да добијемо у времену како би смо предахнули. Конкретно, тај споразум је био спас за ОВК. Што се тиче Дукађинске зоне Споразум је био од одлучујућег значаја и много нам је помогао за обнављање војске.
Ви сте имали сусрет и са посматрачима ОЕБС-а који су дошли на Косово. Каква су ваша искуства са њима?
Харадинај: Пошто сам био упознат са тим какво мишљење свуда влада о Косову знао сам да би требало да им се покаже конкретни проблем или нека препрека како би им се представила права истина. Другим речима било је неопходно потребно да међународна заједница буде упозната са истином о Косову не само преко новина или изасланика.
Шта бисте издвојили као карактеристично у сусретима са посматрачима и да ли бисте издвојили некога од њих?
Харадинај: Ти сусрети су често били врло дуги, ишли смо и даље него што разговори о тренутним и актуелним темама. У разговору смо ишли и до наше основне идеје, начина на који мислимо да реализујемо наше циљеве па све до потребе сарадње ОВК са другим релевантним факторима. Најдужи разговори су, као по правилу, били са војним посматрачима различитих војски, нарочито енглеске, америчке, француске, канадске итд. Изучавали су циљеве, мишљења, идеје, нашу одлучност али ја сам проучавао њихову одлучност и интересовања и евентуалне начине како би даље требало деловати. Ту је у ствари било једно лагано припремање ваздушне акције НАТО која ће се касније и догодити.
Врло брзо се видело да ненаоружана посматрачка мисија ипак има ограничене компегенције. У то време сте, како сте рекли били преокупирани обнављањем војске али какосте предвиђали да ће да се резвија сарадња са посматрачима?
Харадинај: Хтео бих поново да нагласим да је њихов долазак заиста био нешто изузетно. Да бих до краја био потпуно искрен, треба да објасним две ствари.После септембарске офанзиве наш народ је изгубио поверење у војску, почео је да сматра да нећемо бити довољно способни да завршимо започети посао зато што после свакога пада, нисмо устајали јачи и снажнији како је требало већ смо се суочавали са највећим тешкоћама у организацији и техничке припреме. Истовремено, Србија је послала јаке снаге у пограничну зону појачавајући контролу и онемогућавајући преласке границе тако да је допремање наоружања у већим количинама било онемогућено. Могли су пролазити појединци и мање групе са којима је могло да се пренесе тек толико оружја да се рат одржи али не и да се развије. На тај начин је признавање или афирмација ОВК од стране међународних посматрача помогла и прихватање војске и од сране унутрашњих фактора. На пример, разговори који су међународне дипломате, америчке и остале, водиле са руководством ОВК у Драгобиљу и другим местима представљали велико освежење за нас. Исто тако су изузетан ефекат имали и контакти посматрача са командим зонама зато што је наш народ, који је непрестано био под Југославијом и пошто није имао сопствене снаге за ослобођење од ње, одувек наду у спас полагао у међународну заједницу. Због тога се и развио облик десетогодишњег пасивног отпора који је имао за циљ да измоли од међународне зајденице да нас спасе. Када је наш народ видео да нас међународна заједница уважава, да нас признаје и поштује ОВК, онда је то учинио и сам народ. То је, дакле, била прва ствар која је представљала директан допринос посматрача у враћању поверења народа према војсци.
Друга ствар је била чињеница да посматрачи прате наше акције што нас је стимулисало да се боље организујемо, да учиним неке припреме на које у ратним околностима нисмо обраћали много пажње. Те припреме су нам омогућиле да војску вратимо у нормално, боље организовано стање, са бољом командом и да је оспособимо за акције. Једном речју долазак посматрача била је победа за косовки народ.
Рекли сте да вам је остало 50 војника и да вам је присуство посматрача ОЕБС-а на Косову дало могућност да се опоравите. Како се обновила ОВК?
ОБНАВЉАЊЕ ВОЈСКЕ
Харадинај: Осим оних који су били самном у Дукађину, било је и других војника, можда не толико, који су били изоловани који су остали у другим регионима са наоружањем али неорганизованих. После реактивирања оперативне команде Дукађина у Јабланици, после обнављања борби у тој зони и после преживљавања нове српске офанзиве која је почела у новембру а трајала, без прекида све до 17. јануара 1999. године, цивилно становништво Дукађина се уверило да смо још увек неко и да ћемо успети да опстанемо и наставимо борбу. На тај начин и они који нису имали могућности за илегално деловање почели су да нам се прикључују. Бројчано смо се развијали у Јабланици, проширујући се поново све до Глођана и нормално активирајући нова језгра у Трстеничком Лугу, Баранском Лугу, Лешанском и у Реци. Стигли смо до оне тачке развоја када смо могли да организујемо основу 8 бригада. У то убрајам и бригаде које су се развиле независно од моје контроле под вођством команданта Рустема Берише. Једном речју, после септембра 1998. године, у Дукађину је створено 8 оперативних јединица које су биле блиско повезане. У одређеном временском периоду од рецимо 5 месеци, број војника је достигао 4 хиљаде људи.
Харадинај: Исто тако, уз присуства међународних посматрача је нападнут и Глођан. Српске снаге су имале за циљ да одвоје Глођан од дела који га повезује са Ратушом како би се физички изоловао и елиминисао највећи део војника. Догађаји су се брзо развијали и Глођану је дошла у помоћ бригада „Мирте Зенели“. Учетвовао сам у тим борбама. План за поделу Глођана је пропао због тога што су се на брдима у правцу Ратиша српске снаге нашле између две ватре и мислим, да је ту погинуло тридесетак српских војника а да је 8 војних возила уништено. Користили смо бестрзајни топ 75… Бурум Мустафај, Шпенд Маљај, сада покојни, Фатмир Хасим Фљурим, Луан, сада покојни, такође Жуја, Леци, многи други из Глођана и ја, успели смо да изненадимо српске снаге изузетно јаком ватром која је праћена противавионским митраљезом кога су на линију ватре, веома брзо пребацили момци, са минобацачима 62 и 32, снајпером 12,5 мм са двоструко експлозивном муницијом коју смо тад по први пут користили у борби и пешадијским митраљезима. У тој бици нисмо изгубили ни један положај зато што у Глођану нисмо одржали линију фронта, нисмо претрпели организацијске штете и могу да кажем, да је то за нас представљало неку врсту тактичке вежбе.
16. Осим фонда „Домовина зове“ који су били други извори финансирања рата?
Харадинај: Нормалан или званичан начин финансирања војске је био преко фонда „Домовина зове“ одакле су средства много пута пристигла директно у зоне или у Главни штаб и распоређивана где су била неопходна. Други извор је био сам народ. Напр. Ђаковица нас снабдевала разним производима, затим је постојала и линија са бизнисменима из Пећи којим је, у то време, координирао Екрем Чеку, а у томе му је много помагао Екрем Лука.
Не треба заборавити ни изузетан допринос Хасана Мете у координацији помоћи добијене од бизнисмена. Значајну помоћ је пружио и Савет за хитну помоћ са седиштем у Приштини од којих смо, у различитим периодима добијали различите суме, до 200 хиљада марака по пошиљци. Ово важи за финансијске изворе у Дукађину.
Треба напоменути да је известан број официра, војника па и одређени део оперативних јединица био финансиран од Букошијеве владе путем плата или у неком другом облику али не знам тачно како се то одвијало.
Да ли је било донатора ван Косова?
Харадинај: Да. Био сам врло захвалан једном Албанцу који је емигрирао у Италију који се зове Ђерђ Марани, Арбареш, који је дао изузетан допринос нарочито у лечењу наших рањеника. Ова помоћ је износила око милиом марака, обезбеђена од различитих асоцијација а било је и пара које је лично дао. Постојала је група донатора из Турске где је било и турских држављања и држављана албанског порекла. Међу њима су Хамза и Хаџи Рафети који су непрестално помагали. Могао бих ту убројати и наше емигранте у европским земљама и Америци. Могу да кажем да су нам сви помагали.
17. НАТО ОПЕРАЦИЈА ЈЕ ОДРЕЂИВАЛА ПОБЕДНИКА НА КОСОВУ
Да ли сте имали неко посебно осећање током Нато акциа? Интересује нас ваш емоционални доживљај?
Харадинај: Када су надлетали авиони у нама се будила нада да није све готово. Стање је било врло тешко, водио се рат на живот и смрт. Или беш се борити и да те убију као хероја или ће ти пререзати гркљан. Ово стање самопожртвовања нас је довело довде где смо сада. постојало је нешто неописиво, бомбардовање НАТО авиона у Крајану и Гргочу, све то док су се водиле борбе за одбрану сопствене слободне територије на Косову, што је представљало нашу позадину пуну цивилног становништва. Затим, такође током битака, у тренуцина када смо видели сламање српских снага од стране НАТО авијације у Ратишу и Лумбарду. Издвојио бих употребу Б-52, два дана пре потписивања споразума између српских снага и НАТО-а, што је за нас одлучујуће.
Може ли се говорити о облицима сарадње између ОВК и НАТО током бомбардовања?
Харадинај: Треба бити реалан. У то време, са војног аспекта, Косово је простор заједничког деловања НАТО и ОВК. Односи ових двеју снага су били односи савезника али не могу да кажем да смо били равноправни. Било је заједничких интереса, блиско повезаних међусобно и користи за обе стране. Ја сам имао користи од бомбардовања док су пилоти НАТО снага са наше линије фронта имали користи јер смо приморавали српске снаге да се открију. То представља нашу сарадњу.
Током операција НАТО снага десиле су се и два бомбардовања НАТО-а, једно на снаге ОВК на граници са Албанијом и друго, на колону албанских избеглица. У оба та случаја је било жртава. Имате ли неко друго објашњење од оног које је већ познато у вези тих случајева?
Харадинај: Што се тиче бомбардовања на положаје ОВК на Кошарама претпостављам да је један део кривице наша сарадња са НАТО за коју смо хтели да конкретнија зато што би на тај начин елимилисали неспоразуме и неке догађаје на терену. То је била техничка грешка која је за нас била фатална јер су у њој страдали људи.
18. У ком стању је ОВК дочекала повлачење српских снага и улазак НАТО снага на Косово?
Харадинај: ТРЕБАЛО ЈЕ ДА СРПСКЕ СНАГЕ КАПИТУЛИРАЈУ А НЕ ДА СЕ ПОВУКУ. Српске снаге имају велики дуг на Косову. Изазвале су велике штете косовском народу. Наша жеља је била капитулација а не њихово повлачење. Мислим да је могућност да се повуку била нека врста рехабилитације за те снаге. Наш захтев и жеља су били да се НАТО нападима макар још једну недељу или десет дана што би довело до капитулације српских снага. То би била велика победа. Ипак то нисмо постигли.
19. А лепи тренуци, срећни….
Харадинај: Срећу је за мене представљао сваки дан који је прошао, свака војна или политичка акција која нас је све више приближавала слободи. Уколико треба нешто да прецизирам онда је то углавном долазило после тешких тренутака. Напр. када нам је било више него тешко десило би се неко предивно изненађење. Једно од таквих је био и долазак Џелала Хајде у помоч после летње офанзиве 1998. године и једне његове групе са наоружањем из Албаније. Чинили ми се да ми је донео крила просто да полетим. Немогуће је не сећати се тренутака када су почели НАТО напади из ваздуха. Сви смо са одушевљењем гледали прве ракете и авионе. То су били незаборавни тренуци.
Савет Клуба генерала и адмирала