ОКРУГЛИ СТО : „ СРБИЈА и НАТО” 2011.

Поводом 12. године од агресије НАТО на Србију и СР Југославију Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије, одржали су 23. априла 2011. округли сто „Србија и НАТО“. О стратегијским концепцијама НАТО на том скупу говорио је генерал-потпуковник Јован Милановић, члан Извршног одбора Клуба. Због великог интересовања наших чланова и шире јавности за ову тему после најновијих догађаја на Медитерану и у свету објављујемо излагање генерала Милановића у целини.

ОКРУГЛИ СТО : „ СРБИЈА и НАТО”

Реферат : „Стратегијски концепти НАТО”

Референт
Јован Милановић
Генерал-потпуковник

 

Редефинисање улоге и задатака НАТО-а,у оквиру нових европских интеграционих процеса, наметнуто је променом војно–политичке ситуације, после завршетка “хладног рата” и распада СССР-а и ВУ. У таквим условима, НАТО је “прилагођавао” свој стратегијски концепт и доктрину употребе, постајући на тај начин инструмент за остваривање политике и циљева Запада.

У складу са актуелном војно-политичком ситуацијом, као један од основних разлога даљег постојања и трансформације Савеза, узета је процена степена угрожености безбедности региона Балкана и ј/и Европе, односно региона од виталног интереса за НАТО(САД), укључујући и постојање: етничких сукоба, недемократских режима, трговине опасним технологијама и тероризма.

Крајем 1997. године, отпочеле су припреме за израду стратегијског концепта НАТО-а, при чему се тежишно разматра систем колективне безбедности у Европи и улога НАТО-а на међународној сцени са аспекта учешћа у решавању кризних ситуација.Суштина је „самостално деловање НАТО-а” ван граница земаља чланица,односно ангажовање у операцијама без мађународне ратификације.Сагледавајући реализацију стратегијског концепта, усвојеног у Риму 1991. године , као и промене у стратегијском окружењу,НАТО настоји да прошири свој утицај на савремене интеграционе процесе.У складу са тим, нова стратегија предвиђала је проширивање члана 5. (колективна одбрана), како би се омогућило ангажовање НАТО-а и у случајевима „посредног” угрожавања безбедности региона од виталног интереса ван граница Савеза.

Ситуација на Балкану омогућавала је светским центрима моћи да успешно контролишу темпо развоја темпо развоја догађаја и њихове последице,чему погодује отвореност и спремност на сарадњу већег броја земаља у региону,При томе, Дејтонски споразум, иако потписан ради окончања рата у БиХ, постаје оквир за решавање целокупне кризе у региону.

Североатлантском савезу је у кризама на простору претходне Југославијие додељена кључна улога у управљању кризама.У протеклих неколико година НАТО се, из војно-одбрамбеног, трансформисао у политичко – војни савез, са јасним циљем да прошири свој утицај и очува водећу улогу у новом безбедносном поретку у Европи. Све доктриниране и организационе промене последњих година, као и активно укључивање у решавање кризе на простору БиХ и КиМ,део су дугорочне стратегије прилагођавања намене и задатака измењеном политичком и безбедносном окружењу у Европи.

До Самита у Вашингтону (април 1999. године) НАТО се тежишно ангажовао на следећим задацима:

· спровођењу парламентарне процедуре и припреме јавности за доношење политичке декларације о будућој улози и задацима НАТО-а,
·  дефинисање „платформе” за остваривање дугорочних планова НАТО-а;
· даљој афирмацији прокламованог проширења Савеза,
· дефинисању дугорочног програма прилагођавања одбрамбених потенцијала НАТО-а за извршавање наменских задатака у оквиру новог стратегијског концепта,
· категоризацији степена претњи од оружја за масовно уништавање и превентивних мера и др.

Пријемом нових чланица створен је оперативни простор у централној Европи који НАТО користи за остваривање утицаја на политичко-војне активности у ширем окружењу.

Према западним проценама, суштина међунаодног ангажовања треба да буде, да се имплементација било каквог решења, не може постићи без војног ангажовања, прилагођеног специфичностима простора, успостављања протектората и у крајњем, елиминисања суверенитета над граничним простором, што би гарантовало стабилност региона у дужем периоду.

Политичко-војне структуре НАТО-а, ангажовањем у решавању кризе на КиМ и стабилизацији региона, моделирали су „ Стратегију војне претње” као једног од начела употребе ОС у функцији остваривања политичких циљева. Концепцијске поставке овог документа, требале су да омогуће реализацију дугорочних циљева НАТО-а, због чега су у њему уграђени различити механизми, који стварају могућност прејудицирања решења, постављања услова и ревизије одређених активности. Ова стратегија сублимира политичке, правне и војне смернице деловања, а у концепту стратегије су уграђени и елементи обавештајне и психолоске операције.

Суштина политичког дела кончепта је повећана координација са свим релевантним међународним институцијама, чиме НАТО тежи да се наметне као предводник свих политичких акција.

Паралелно са тим, правно дефинисање и санкционисање, треба да обезбеди легитимитет свих потеза и активности – од политичких до војних.

Војни аспект треба да има најјачу димензију, чиме се омогућује континуираност војне претње ( што ће обезбедити присуством снага у региону) и стварање услова за доследно спровођење свих споразума.

Због тога, НАТО настоји да се решење кризе на КиМ дефинише тако да оставља могуцност за примену силе у времену и под условима који одговарају искључиво Алијанси.

Стварање услова за постепену “стабилизацију” региона и усклађивање са стратегијом војне претње, обезбеђује се и:

– ваздушним “ мониторингом”,
– уграђивањем обавештајаца и стручњака различитих профила у мисије за КиМ,
– формирањем и распоређивањем „заштитних” снага,
– сарадњом убачених обавештајних органа са шиптарским политичким вођама,
– одржавањем тензија на граничи претње употребом сила и ограничене употребе силе и
– претњом ангажовања НАТО-а у складу са промењеном ситуацијом.

Косметска криза, у великој мери индукована са Запада, користила се, између осталог и за моделовање и тестирање новог Стратегијског концепта НАТО-а, чијим усвајањем треба да се НАТО-у обезбеди легитимитет за интервенције ван зоне своје одговорности.

„ Стратегија војне претње”, која садржи политичке, правне и војне одреднице, саставни је део и окосница концепта ангажовања НАТО-а у управљању кризом. Концепт се заснива на искуствима ангажовања НАТО-а у БиХ и са Југославијом и пројектованих задатака НАТО-а.

Сагласно опредељењу да сваку варијанту политичког решења кризе прате одговарајуће војне мере, НАТО је разрадио комплекс мера за ангажовање савезничких војних потенцијала, које треба да прате резултате дипломатских иницијатива.

Међу чланицама НАТО-а је постигнута општа сагласност о неопходности опстанка Савеза и јачање његове политичке димензије, ради прилагођавања захтевима глобалне ситуације у 21. веку. Потенцијални изазови за ангажовање НАТО-а су: (1)  сукоб око извора енергената – стратегијских сировина у региону Каспијског басена, (2) развој догађаја у северној Африци и (3) постојање кризних жариста у региону Балкана и југоисточне Европе.

У складу са одлукама НАТО-а у Мардиду и Бриселу (1997 год), активности Северноатлантског савеза, од почетка 1998. године до данас усмерене су на:
-проширење Савеза на простор ј/и Европе,
– израду нове стратегије, која треба да буде прилагођена насталим, односно планираним, променама у стратегијском окружењу,
– интегрисање савезничких обавештајних елемената,
– формирање нових команди и њихово стављање у оперативну употребу,
– забрану ширења оружја за масовно уништење,
– јачање односа у оквиру Савеза и др.

Анализирајући ситуацију у Европи и у свету са аспекта угрожености мировних и интеграционих процеса, категорисане су потенцијалне опсаности:

( 1 ) кризна жаришта и нестабилна подручја (укључујући КиМ и регион Балкана)

( 2 ) конфротације између појединих земаља

( 3 ) развој оружја за масивно уништавање

( 4 ) тероризам

На самиту у Вашингтону априла 1999. шефови држава и влада НАТО земаља одобрили су нови план стратегије Алијансе.

Као разлози за неопходност усвајања новог стратегијског концепта наведени су настанак „комплексних” опасности по евро-атлантски мир и стабилност, укључујући „етнички конфликт, економске недаће, колапс политичког поретка и пролиферацију оружја за масовно уништаванње”

У складу са опредељењем да Алијанса поседује незаменљиву улогу у процесу супростављања садашњим и будућим безбедоносним изазовима,основне смернице „нове” улоге биле су :

(1 ) очување заједничких безбедоносних интереса и спремност за реаговање на било какаво угрожавање

( 2 )колективна одбрана и јачање трансатланских веза, као и обезбеђење веће одговорности европских савезника

( 3 ) продубљивање  односа са партнерима и припрема за прихват нових земаља чланица и

( 4 ) одржање политичке воље и војних ефектива неопходних за спровођење мисија

На недавно одржаном Самиту НАТО у Лисабону ( 19. и 20. новембра) усвојен је нови Стратегијски концепт НАТО ( СКН), Декларација са Самита, Декларација о односима НАТО и Авганистана, Декларација чланица које учествују у операцији УН у Авганистану, као и Изјава са Савета НАТО-Русија. Постизање договора о систему ПРО Алисансе и нуклеарној политици НАТО, као и усвајање СКН, били су услови за постизање концензуса о наведеним документима. Декларације о Авганстану, с обзиром на развој ситуације у тој држави, представљају изнуђена документа и акта излазне стратегије, а не победе Савеза. Такође, изнете намере НАТО у СКН за већом сарадњом са Русијом наишле су на опрезан и балансиран став Москве, посебно због неодустајања Алијансе од даљег проширења на исток, што је истакнуто у завршној декларацији Самита. На основу наведеног, крајњи резултати докумената потписаних на Самиту могу се довести у сумњу. У пракси, то може да значи да ће се НАТО наћи подељен између вероватног настављања унилатералних операција САД и недостатка мотива и ресурса код европских савезника да исте прате.

Стратегијски концепт НАТО и доктрина „ Активно ангажовање, модерна одбрана” дефинишу Савез као ефикасну и флексибилну војно-политичку организацију, прилагођену актуелном безбедношном окружењу. Основно обележје Алијансе у наредном периоду би требало да буде свеобухватни, цивилно-војни наступ у процесу превенције, управљања кризом и постконфликтном стабилизацијом. Тај процес би требало да буде подржан интензивним политичким консултацијама и активним ангажовањем партнерских држава и организација.

Због компромисног карактера, СКН садржи мање измене у односу на доктрину из 1999. године. Спорна питања у последњој фази израде тог документа превазиђена су компромисним решењима, која представљају најбитније новине у односу на документ из 1999. године и то:

· У погледу стратегијског система противракетне одбране (ПРО), САД су учиниле уступак Турској, јер су одустале од намере да се Иран у новом СКН именује као претња по безбедност Алијансе. Истовремено, Турска је прихватила систем ПРО САД као пројекат НАТО за заштиту територија чланица на простору Европе, чиме је, као чланица Алијансе, обезбедила контролу употребе тог система. Обезбеђивање позитивног става Турске, као најистуренијег савезника ка регионима од стратеског значаја за САД ( Блиском Истоку и Централној Азији ), цени се као значајан успех дипломатије САД. Русија је била конструктивна око овог питања и прихватила је да размотри понуду и анализира начин реализације пројекта са експертима НАТО, о чему ће након шест месеци донети коначну одлуку.

· Немачка је прихватила одредбу СКН да ће Савез тежити нуклеарном разоружању, а да до тада НАТО остаје нуклеарна сила, што је био изричити став Француске.

Начин одбране и одвраћања НАТО дефинише да Савез мора да буде способан за вођење операција са циљем одбране територија чланица, али и експедиционе операције на стратегијској удаљености ван зоне одоворности Алијансе, Услов је да експедиционе операције буду у интересу Алијансе и да одлука о њима буде донета консензусом. Таквим одређењем, НАТО надраста досадашњу улогу гаранта колективне одбране држава чланица евроатлантске зоне и јачањем утицаја широм планете, постаје „субјект светске безбедности”

· По питању колективне одбране, НАТО је усвојио додатне планове употребе и вежбовних активности савезничких снага на територији ових држава.Коа значајни инструменти колективне одбране чланица, новим концептом су дефинисани систем ПРО НАТО и сајбер заштита, о чијим модалитетима примене тек треба да се преговара и донесе одлука

· Русија је заједно са ЕУ, дефинисана као стратески партнер Алијансе, а од Москве се очекује да заузме исте ставове према Бриселу.Такође, свако даље побољсање односа биће засновано на реципроцитету предузетих мера обеју страна

Политика партнерства најављена је у СКН кроз јачање политичких консултација са државама и организацијама, уз позивање на њихов већи допринос у пракси.Такође се наглашава потреба јачања узајамних веза и сарадње са осталим значајним међународним актерима, као што су ЕУ,ОУН,ОЕБС и Афричка унија.

Политика проширења се наставља према земљама које су декларисале за чланство (Црна Гора,Македонија,БиХ и Грузија), али и земљама за које укључивање у НАТО у овом тренутку није приоритет ( Србија, Украјина,Азербејџан,Јерменија).Политика „отворених врата” и даље  важи за државе које су достигле демократске стандарде и извршиле реформе у сектору безбедности.

Остале новине у СКН одонсе се на дефинисане претње које угрожавају безбедност чланица Алијансе.Поред тероризма и пролиферације нуклеарног и ракетног оружја, као и претње наведени су нестабилност и могући конфликти далеко ван територија чланица, сајбер напади државних и недржавних актера, велике демографске промене,економске и социјалне неједнакости, као и нарушавање стабилности снабдевања енергентима. Овакве новине наговештавају политику кооперативне безбедности, која подржава синергијски приступ међународних субјеката при решавању криза.

Мишљења и очекивања савезника након Самита и Лисабону су подељена. Усвајањем новог СКН и излазне стратегије из Авганистана, као и договором о систему ПРО,САД су у највећој мери реализовале своје планове.

Усвајањем СКН, САД су легитимизовале могућност извођења експедиционих операција,зар нам то не потврђује агресија на Либију „ОДИСЕЈЕВА ЗОРА”.