Округли сто “Деведесете и двехиљадите”

Војска у деведесетим и двехиљадитим
Излагање Златоја Терзића, генерал-потпуковника у пензији,
27.05.2010.године на округлом столу “Деведесете и двехиљадите”.
Округли сто организовао је Београдски форум за свет равноправних.

 Улога војске

“У телу једног народа орган силе то је његова војска… Војска није одговорна ни за часност узрока који су изазвали борбу, ни за правичност и човечност услова које победилац намеће побеђеноме. Ако би војска пожелела да она цени оно што народ намерава да ради и о умесности борбе, онда би се она умешала у туђ посао и изашла би из своје стварне улоге; она би тада заменила орган државне управе и проузроковала највеће расуло.

Једино орган који државом управља позван је да укршта мачеве и да наређује прекид борбе. Када је мач већ извађен, онда се част војске састоји у томе да се њиме служи снажно, вешто и храбро, са пуним пожртвовањем за свој народ.”

Војска је инструмент силе народа, односно, државе. Основна улога војске је да штити слободу, независност и територијални интегритет државе од спољњег оружаног угрожавања. Осим тога војска се може употребљавати за смањење и одклањање последица елементарних непогода ( поплаве, пожари,земљотреси и сл.) и акцидената који узрокују хемијску, биолошку или неку другу опасност. Војска се може ангажовати и за учешће у међународним војним мировним мисијама. Може се рећи да је употреба војске у свим наведеним случајевима часна и морална.

Војска може да буде употребљена, односно, злоупотребљена и у друге сврхе као што су освајање туђих територија, подјармљивање других држава и народа, наметање сопствених интереса другим државама и народима итд.. Војска може да буде злоупотребљена и за гушење слободе и демократије у сопственој држави.

Важно је уочити и истаћи да у свим наведеним случајевима војска делује као инструмент силе на основу одлука органа који управља државом, односно, политичког руководства државе. Тако треба и мора да буде. Докле год војска делује на основу и у оквиру одлука политичког руководства државе она извршава своју улогу, а при томе не сноси одговорност за моралност тих одлука. Војни командант има на хиљаде дилема, али једна није и никада не може и не сме да буде његова, а то је – да ли је рат оправдан или не? Та дилема је у надлежности и одговорности политичког руководства земље.

Војска нема право да оцењује ваљаност одлука политичког руководства државе. Она једино има право да упозори политичко руководство државе у случају када задатак који се поставља пред њу није реалан, али и тада мора да приступи његовој реализацији, ако то политичко руководство тражи. Ако војска почне да оцењује ваљаност одлука политичког руководства државе онда она излази из своје улоге, меша се у политички живот земље и, практично, преузима улогу органа који управља државом . У том случају, прво страдају слобода и демократија, затим економија, а на крају и држава.

*Андре Гаве, Вештина командовања, ВИНЦ, Београд, 1993.,стр. 105 и 106.

 

 Југословенска народна армија

 

“Овластити генерале и официре да, под било којим околностима сем кад предствљају гарнизон утврђеног места, положе оружје на основу сепаратне капитулације, несумњиво би било пропраћено опасним последицама. Отворити та врата кукавицама, људима слабе енергије или чак заведеним храбрим људима, значи уништити војнички дух народа.  … Ванредна ситуација захтева ванредно решење. … Колико су наизглед немогућих ствари извели одлучни људи којима је смрт била једина алтернатива..

Ниједан владар, ниједан народ, ниједан генерал не може бити сигуран ако се официрима дозволи да капитулирају на бојишту и положе оружје на основу договора повољног по њих и трупе под њиховом командом, али супротног интересима остатка армије. Извући своју главу из опасности да би сте своје другове гурнули у још већу опасност, очигледно је нискост. Такво понашање треба проскрибовати, прогласити бешчасним и кажњавати смрћу.” (Наполеон)*

Југословенска народна армија (ЈНА) изашла је из другог светског рата са ореолом победника и са огромним борбеним искуством. У послератном периоду развила се у респективну оружану силу.

Планери разбијања Југославије видели су у ЈНА снажну препреку остварења својих циљева и упорно су настојали да умање њену борбену способност, а истовремено да створе реалну снагу која ће моћи да јој се супротстави. Радили су то упорно и стрпљиво.

Руководство Србије сматрало је да о ЈНА и дешавањима у њој неко други  треба да води рачуна. Руководства осталих република, а пре свега Словеније и Хрватске, нису се тако понашала. Изборили су се да основни критеријуми за напредовање официрског кадра и за постављање на кључне дужности буду национални кључ, затим моралнополитичка подобност, а тек потом војностручна оспособљеност.. Национални кључ им је  омогућио да, без обзира на укупан број официра њихове националности и њихов квалитет, равноправно учествују у попуни кључних дужности у свим командама укључујући Генералштаб (ГШ) ЈНА и Савезни секретаријат за народну одбрану(ССНО). Моралнополитичку подобност вешто су, између осталог, користили и за негативну селекцију српског, црногорског и, уопште, пројугословенског кадра.

Законом о народној одбрани из 1969. И 1974.године извршена су два главна удара на ЈНА: уведена је територијална одбрана, а систем војне обавезе (регрутовање, попуна и мобилизација ЈНА) пренешен је у надлежност република и покрајина.

Територијална одбрана (ТО) је дефинисана као део оружане силе СФРЈ, али и као најшири облик организовања општенародног отпора у републици, покрајини и општини. На челу ТО били су штабови ТО који су за свој рад одговарали органу друштвенополитичке заједнице (републике, покрајине) који их је формирао. Нижи штабови ТО били су потчињени вишим штабовима ТО. Створена је оружана сила која ће се супротставити ЈНА када то сепаратистима буде потребно.

Премештањем  система војне обавезе у надлежност република и покрајина ЈНА је учињена зависном од њих за регрутовање, попуну и мобилизацију, а тиме и за своју борбену готовост.

*Расправе о ратној вештини, ВИНЦ, 1991.,стр.334.

У даљим припремама за разбијање Југославије извршена су, крајем седамдесетих и почетком осамдесетих, још два, изузетно промишљена и перфидна, удара на ЈНА. Прво, подофицири су, практично, укинути у ЈНА. Друго, донешена је одлука да се на служење војног рока упућује одмах након средње школе без обзира на уписане студије.

Последице укидања подофицира по борбену готовост ЈНА биле су огромне. Огледале су се у великом паду квалитета борбене обуке војника, слабијем одржавању наоружања и војне опреме и деградацији официрског кадра.

Носиоци борбене обуке војника су, одувек, а и сада у свим армијама света били подофицири. То је њихов посао и за то су оспособљени. Официр се у војној академији не оспособљава за појединачну обуку војника, као што се ни дипломирани инжењер машинства током студија не оспособљава да ради на стругу. У недостатку подофицира, официри су морали да преузму појединачну обуку војника, а пошто их није било довољно ( често само један, ређе два, а веома ретко три у чети-батерији) често су обуку војника препуштали десетарима, а ни једни ни други за то нису били довољно или наменски оспособљени.

Подофицири, као четне-батеријске старешине,  били су, у основним јединицама, носиоци чувања и одржавања наоружања и војне опреме.  Њиховим укидањем и тај посао морали су да преузму официри. Обзиром да, објективно, нису могли да ураде сав тај обим посла, чување и одржавање наоружања и војне опреме препуштано је неком војнику који би за то био изабран и одређен од стране командира основних јединица. Наоружање и војна опрема убрзано су пропадали.

Радећи, првих десетак година службе након завршетка Војне академије, посао подофицира, квалитет официра је, објективно, деградирао. Ако би дипломирани инжењер машинства, десетак година након завршетка студија радио на стругу шта би након тога био? Инжењер, мајстор, а највероватније, ни једно ни друго. Исте последице трпели су и официри ЈНА. Постепено су онеспособљавани за своју основну улогу – командовање.

Упућивање на служење војног рока одмах након средње школе оставило је јединице без значајног стабилизирајућег фактора који су имали војници који су завршили студије. Међутим, главни проблем који је из тога проистекао био је уништавање квалитета резервног официрског кадра. Резервни официри постајали су кандидати са средњом школом . По правилу, након служења војног рока никада нису долазили на руководећа места у грађанству. Приликом мобилизације ратне јединице у саставу њихових јединица били су факултатски образовани војници, а често и њихови руководиоци у предузећима у којима су радили у грађанству. Такви резервни официри, једноставно, нису били интелектуално дорасли да стану пред строј своје јединице, да организују обуку или да је поведу на извршење задатка. То је један од основних узрока расула  мобилисаних ратних јединица  1991. године.

Тито је, као њен врховни командант, поклањао велику пажњу ЈНА. За његовог живота нико се није усуђивао да отворено доводи у питање њен интегритет.   Након његове смрти ситуација се брзо променила. Постало је очигледно да је ЈНА свачија и ничија. Председништво СФРЈ, као њен номинални колективни врховни командант, није имало снаге да штити ЈНА јер су у њему седели и они који су желели да се она што пре дезинтегрише. Републикама је била ближа територијална одбрана и полиција. Били су њихови, а ЈНА је била тамо нечија, којој треба дати што мање, а која је истовремено погодна да се на њу пребаци кривица за своје промашаје. Тако су се понашале све републике. Чак су се и руководства предузећа, приликом обустава рада зато што радници нису добили плате, правдали да пара нема јер су “отишле за војску”!

Средином осамдесетих почели су напади на ЈНА у средствима информисања. На жалост, поводе за то давао је тадашњи савезни секретар за народну одбрану (Мамула), али ако повода и није било афере су измишљане. У томе је предњачила Словенија, али се на сличан начин понашало и у осталим републикама. Југословенску народну армију није имао ко да брани.

Онда су уследили удари на ЈНА који су били увод у разбијање Југославије. Прво је Словенија 1990.године престала да упућује регруте у ЈНА. Њен пример је, убрзо, следила и Хрватска. Евентуална мобилизација јединица ЈНА у Словенији и Хрватској више није била могућа, јер би требало да је изврше органи у систему војне обавезе, а они су били у ингеренцији република.Тим чином Југословенска народна армија је изгубила свој идентитет, односно,  престала је да буде заједничка оружана сила свих народа државе СФРЈ.

Разбијачи Југославије, у првом реду руководства Словеније и Хрватске, постајали су све агресивнији. Стварају и наоружавају паравојне формације. Иницирају нападе на објекте и припаднике ЈНА, као и на чланове породица припадника ЈНА. Слика дављења војника у Сплиту обишла је цео свет. Било је крајње време да се нешто учини. Председништво СФРЈ, као колективни врховни командант оружаних снага СФРЈ (орган који управља државом), средином марта 1991.године три дана заседа и расправља о увођењу ванредног стања. Гласовима чланова Председништва из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, Македоније и Косова и Метохије спречено је доношење такве одлуке. Орган који управља државом није извадио мач из корица. Од тада Председништво СФРЈ више практично и не функционише. Тим чином Југословенска народна армија губи свој легитимитет.

Југословенска народна армија остаје препуштена сама себи, без легитимног покрића за било какву акцију осим уставне флоскуле да јој је једна од улога заштита уставног поретка и територијалног интегритета земље. Такву улогу добила је као заједничка оружана сила државе СФРЈ, а она то више није. Осим тога, за њено ангажовање нопходна јој одлука надлежног органа политичке власти, а он ју је оставио на цедилу. Словенија и Хрватска, а нешто касније и Босна и Херцеговина,  и њихови страни помагачи искористили су такву ситуацију за покретање медијске хајке против ЈНА. Проглашена је злочиначком и изазивачем рата. То што је председник Хрватске Фрањо Туђман јавно рекао: “Рата не би било да га ми нисмо хтели”, није тада, а ни сада не смета сецеонистима и њиховим страним помагачима да ЈНА проглашавају изазивачем рата и агресором. За њих је сваки припадник ЈНА из тог времена – ратни злочинац.

Многи људи који су желели очување Југославије постављају питање – зашто ЈНА није извршила војни удар и спречила њено разбијање? То није било могуће из, најмање, три разлога. Као прво, руководећа структура ССНО, ГШ ВЈ, команди армија, РВ и ПВО и РМ, формирана стриктно по националном кључу (скоро као Председништво СФРЈ) онемогућавала је доношење такве одлуке. Друго, у историји није забележен успешан војни удар у вишеверским и вишенационалним државама војском базираном на систему опште војне обавезе.Треће, да би војни удар успео и имао смисла неопходно је да у земљи постоји реална политичка снага која има исте циљеве и којој војска може што пре да преда политичку власт. У Југославији такве снаге није било.

У сваком случају, и да су постојали реални услови да ЈНА успешно изведе војни удар то би такође било зло. Ако не постоји институцијализована политичка воља разних народа да живе у истој држави на то их се не може натерати. Каснији разлаз би био још тежи и крвавији. Мешање војске у политички живот земље никада не води доброме. Поређење са мајским превратом у Србији 1903.године је јако дискутабилно. Тада је  војска у Србији  имала све  услове да војни удар успе. Међутим, још нико није направио пажљиву анализу везе тог војног удара са дешавањима у наредних петнаестак година у којима је Србија изгубила безмало једну трећину становништва и нестала као држава. Многи ће рећи да мајски преврат нема везе са тим, али нико са сигурношћу не може да тврди да би се све то догодило да преврата није било.

Резултат мартовског заседања Председништва СФРЈ био је да је завеса коначно дигнута и  драма је могла да почне. Дошло је време за сецеонисте да остваре  своје, дуго и пажљиво, припремане планове. Уосталом и берлински зид је већ срушен. Немачка се ујединила и дошло је време  за ревизију резултата оба светска рата. Унапред су одређени добри и лоши момци. Све је било спремно.

Шта су након тога чиниле команде и јединице ЈНА?  Настојале су да заштите саме себе, своје припаднике и своје објекте од оружаних напада сепаратиста. Покушавале су да спрече етничке сукобе. Хтеле или не,  постепено су увлачене у те сукобе. Многи официри ЈНА имали су утисак да учествују у двостраној вежби где је команда заједничка, али уз употребу бојеве муниције. Кад год би нека јединица ЈНА и добила неки борбени задатак и почела да остварује успех била би заустављена и враћена на почетне положаје. Чињено је то на разне начине. Некада директним наређењем, некада некаквим договором о прекиду ватре који друга страна никад није поштовала, а некада ускраћивањем сваке ватрене и друге подршке. Ако би јединица ЈНА трпела губитке и поразе била би, углавном, препуштена сама себи. Многи официри су били збуњени. Дилема да ли је рат оправдан или не, постала је њихова.  У таквој ситуацији, једни су почели да одлучују и дејствују независно од претпостављене команде са циљем да сачувају и извуку људство и наоружање. При томе, неки од њих су, у немогућности да заштите објекте ЈНА од напада сепаратиста дизали у ваздух и себе и те објекте како наоружање и муниција не би дошли у руке сепаратистима.  Други су били неопрезни и лаковерни, а последице тога били су велики губици ЈНА у вероломним нападима сепаратиста као, на пример, у Сарајеву и Тузли. Трећи су се предавали са свим људством и свом борбеном техником. Различитих судбина било је много, било је јунака, али и кукавица.

На територији Југославије, где је то било могуће, у првој половини 1991. године извршена је мобилизација ратних јединица. Одзив је био сто одсто. Мобилисане јединице држане су неко време без икаквог ангажовања и без организованих активности, а затим демобилисане. Након неког времена извршена је друга мобилизација. Одзив је био осамдесет одсто. И те јединице су након неког времена демобилисане. Уследила је трећа*  мобилизација. Одзив је био испод 60%.

*”Само онај ко је докраја упознат са недаћама рата може докраја  схватити како да га домаћински води. Добро упућени војсковођа не иде на две регрутације, нити товари коморџијска кола више но двапут.” (Сун Цу Ву, 6.век пре наше ере – Расправа о ратној вештини, ВИНЦ, 1991., стр.19)

Пад одзива последица је изостанка јасног циља и одлуке – шта са мобилисаним јединицама? Уз то, мобилизацију је пратила веома слаба организација рада са мобилисаним јединицама што је последица дугогодишње деградације професионалног и резервног официрског кадра, о чему је, већ, било речи. Било је великих пропуста у организацији прихвата, опремања, смештаја и исхране мобилисаног људства Организоване обуке мобилисаних састава скоро да није било.  Озбиљни људи који су мобилисани говорили су:  “Или нам дајте да нешто радимо или нас пустите кући па зовите кад вам затребамо. Не можемо овако да седимо по цео дан беспослени, а пијанчили и коцкали никада нисмо.”

Тадашња руководства Србије и Црне горе сносе  део одговорности за стање у мобилисаним јединицама ЈНА. Без њихове, макар прећутне сагласности, не би разне акције  против мобилизације биле пажљиво и промптно праћене од стране медија. На тражење тих руководстава донешена је одлука да се, уместо смене ангажованих ратних једица другим, како се то иначе чини. војнички састав у  ангажованим ратним јединицама мења сваких 45 дана. Таква одлука  била је потпуно бесмислена и поражавајућа за, ионако већ знатно ослабљену, борбену моћ јединица. Ратне јединице са новим, углавном на брзину прикупљеним људством, без одговарајуће структуре и квалификација, биле су потпуно онеспособљене. Ради илистрације, таква одлука је равна одлуци да се одједном отпусти из неке фабрике 4000 радника (приближно толико има војника у бригади), да се уместо њих доведе других 4000 људи, прикупљених са улице, и исти дан организује наставак рада фабрике. Само у случају бригаде последице су знатно теже јер су у питању  били животи људи.

Добровољци су посебна прича. Уз сво уважавање мотива и добронамерности једног  броја добровољаца, чињеница је да је било јављања у добровољце и из ниских побуда, психички нестабилних људи, а било је и оних који су мислили да иду на свадбу, па кад би схватили праву ситуацију одмах су тражили да иду кући. Сама “институција” добровољца је дискутабилна. Ако постоји систем војне обавезе, војноспособни грађани имају свој ратни распоред, а они који нису војно способни не могу да буду ни добровољци. Ако неко жели да иде у рат раније, не може да се придружи јединици која креће на положаје без знања и сагласности органа у систему војне обавезе, јер на тај начин руши попуну јединице у којој има ратни распоред. Таквих случајева било је много, а велику одговорност за то сносе  команде ратних јединица које су примале добровољце мимо устаљене процедуре.

Неке политичке странке су формирале своје добровољачке јединице са страначким ознакама и страначким циљевима. Кад им је одговарало, углавном због снабдевања, те јединице би се стављале под команду надлежне команде ЈНА, али су, исто тако, често напуштале своје положаје, а да се ником не јаве. Било је и добровољачких јединица које су формирали појединци из различитих побуда. Због свега тога, на територији захваћеној борбеним дејствима често је владао прави метеж. Један од адвоката који је успешно бранио официра ЈНА у Хагу, по повратку у Београд је изјавио да у Хагу није утврђен ниједан озбиљнији (организован) злочин тамо где је била јединица ЈНА.

Југословенска народна армија постепено је напуштала територије захваћене борбеним дејствима и извлачила се у Србију и Црну Гору. Почетком 1992.године тај процес је завршен.

 

Војска Југославије

“На питање да ли је рат занат или наука веома добро је одговорио витез Фолар рекавши: “Рат је за неуке занат, а за учене наука”. (Маршал Мориц Саксонски, 18.век)*

Почетком 1992.године републике Србија и Црна Гора формирале су Савезну Републику Југославију. Нова држава је, као своју оружану силу, формирала Војску Југославије.

У Савезној Републици Југославији (СРЈ) однос република према Војсци Југославије био је сличан њиховом односу према ЈНА у СФРЈ. И Војска Југославије била је свачија и ничија. Било је много неповерења у војску, посебну, у првом периоду од стране руководства Србије. То се, највише одразило на финансирање војске. Војни буџети су изгласавани далеко испод минималних потреба, али ни такви никада нису реализовани више од 70%. Војска Југославије је једва преживљавала. Велике количине наоружања и војне опреме, “чувани” су под ведрим небом (реч је о средствим извученим са ратом захваћених подручја). Припадници ВЈ и чланови њихових породица који су се извукли на територију СРЈ са ратом захваћених подручја нису добили статус избеглица. Држава није преузела бригу о њима. Набавке новог наоружања и војне опреме није било, као ни значајнијег ремонта постојећег наоружања. У једном периоду, у трајању од скоро шест месеци, војници су скоро сваки дан, за доручак и вечеру, добијали исто – по пола конзерве паштете. А, бар је хране у Србији било. Било је и новца, али се он трошио за друге, мање важне, потребе и за формирање слоја нових богаташа.

Такав однос настављен је и после октобра 2000.године од стране обе републике. Илустративна је изјава вршиоца дужности председника владе Србије након атентата на премијера Ђинђића, када је већ саопштено да је атентат извршио припадник МУП-а, да “нема поверења у војску”. Изјаву није поткрепио ни једним јединим аргументом.

Грађански рат у Босни и Херцеговини, а тиме и у Југославији, окончан је Дејтонским споразумом. Потписивањем Дејтонског споразума нису окончани притисци на Савезну Републику Југославију. Они су и појачани. Још у току рата у Босни и Херцеговине изречене су прве претње од стране челника НАТО и САД о могућем нападу на Југославију. Војска је те претње схватила озбиљно. Већ наредне, 1994.године, у војним школама израђени су модели могућег напада НАТО на Југославију и модели могуће одбране од таквог напада. На тим моделима оспособљаван је официрски кадар Војске Југославије за одбрану земље. Након завршетка агресије, анализе су показале да је тачност предвиђања у тим моделима била преко 80%.

За разлику од ситуације 1991.године, политичко руководство земље је, 1999.године, преузело своју одговорност – донело је одлуку о проглашењу ратног стања. Такође за разлику од 1991.године, збуњености и страха код официрског кадра није било. Иако суочени са највећом силом у историји човечанства, знали су свој задатак. Орган који управља државом позвао је војску на одбрану земље, а кроз обуку су научили шта треба да раде. И то су радили, мирно и са пуно самопоуздања. Успели су да сведу губитке људства и борбене технике на минимум и да сачувају висок ниво борбене способности својих јединица. Непријатељ није, својом војном силом, остварио планиране циљеве.

* Расправе о ратној вештини, ВИНЦ, 1991., стр.233

Све док орган који управља државом није наредио прекид борбених дејстава, непријатељ није, и поред силног настојања, успео ни за једну стопу да продре на нашу територију. Тиме је Војска Југославије у потпуности извршила свој задатак. Признања Војсци Југославије уследила су из целог света, па и од челника самог НАТО пакта.

Рат води држава целином или делом својих свеукупних ресурса. Војска је, у оквиру тога, задужена за један од садржаја рата, за оружану борбу. Оружана борба може да буде, али и не мора, главни садржај рата. Војска може да победи или да буде поражена у оружаној борби, али рат добија или губи држава. Теоретичари ратне вештине спознали су пре више хиљада година да се рат добија или губи много пре него што до оружане борбе  и дође, а у зависности од поступака и одлука органа који управља државом.

У једном кратком периоду Војска Југославије била је преименована у Воску Србије и Црне Горе, а онда је дошло до разлаза Србије и Црне Горе.

 

Војска Србије

После више од осамдесет година  Србија се јавља као самостална држава. Држава Србија за своју оружану силу формира Војску Србије.

Време је кратко за темељнију оцену положаја Војске Србије. Неспорна је чињеница да је систем војне обавезе, у Србији негован више од два века, за врло кратко време потпуно деградиран. Учињено је то кроз институцију цивилног служења војног рока, а на начин који није забележен нигде у свету.

Колико се може разумети, став актуелног политичког руководства је да Србија више неће да ратује. Да се због тога иде на мању професионалну војску и да се од 2011.године укида служење војног рока.

Однос политичког руководства Србије према оружаној сили Србије, можда, најбоље илуструју два догађаја који, само на први поглед, немају ничег заједничког са војском.  Први је брисање Рибникара из логоа Политике (што им је требало да гину за отаџбину), а други је однос челних људи политичког руководства Србије према прослави 200-те годишњице првог српског устанка.  Ниједан се није појавио на тој прослави. Порука је јасна .

 

Каква војска Србији треба?

“Дакле, ко хоће мир нека се спрема за рат.”(Флавије Вегеције Ренат, 4.век)*

Политичко руководство државе дефинише и ствара војску у складу са својим циљевима. При томе има у виду три основна фактора. С једне стране то су оперативне потребе, а са друге стране то су демографске и материјалне могућности.

Оперативне потребе произлазе из процењеног обима и јачине оружаног угрожавања земље споља и из циљева које политичко руководство жели да постигне.

*Расправе о ратној вештини, ВИНЦ, 1991., стр.70.

Демографске могућности су одређене бројем војноспособног становништва умањеним за друге потребе државе (производња, администрација, одржавање реда, заштита становништва и материјалих добара, итд.).

Материјалне могућности одређене су стањем привреде и могућностима помоћи и набавки из иностранства.

Војска се може организовати и припремати правовремено или у случају непосредне потребе. Одлуку о томе доноси политичко руководство државе, али решење може да буде и изнуђено. Правовремено и континуирано припремање и организовање војске захтева веће материјалне издатке током мира. Организовање и припремање војске у случају непосредне ратне опасности или окупације изазива знатно веће људске жртве и огромна материјална разарања. Србија је у протекла два века три пута организовала војску у изнудици – у првом и другом српском устанку и у отпору окупацији у другом светском рату.

Војска може да буде базирана на систему опште војне обавезе, да се састоји искључиво од професионалног састава или да представља комбинацију та два система.

У старом веку већина држава базирала је војску на систему војне обавезе. Тако је било у Египту, државама старе Грчке, Персији, Риму, итд. Интересантно је, а и поучно, да су неке од тих држава нагло пропале када су систем војне обавезе замениле професионалним (плаћеничким) војскама. Рим је најбољи пример за то.

Средњи век, осим у Турској, карактеришу професионалне, плаћеничке и насилно мобилисане војске. Турска је, у периоду док је имала систем опште војне обавезе, жарила и палила Европом, Азијом и Африком. Када јој се систем опште војне обавезе деградирао Турска је нагло почела да пропада.

Француска револуција враћа систем опште војне обавезе. Уз сво уважавање војничког генија Наполеона, француска војска је постизала победе захваљујући великој квалитативној предности својих састава организованих по систему војне обавезе у односу на супротстављене плаћеничке и насилно мобилисане армије. Тако је било све док јој се у Русији није супротставио народ.

Данас у свету далеко је већи број земаља које своју војску организују на основу система опште војне обавезе од оних које имају искључиво професиналну војску. У двадесетом веку професионалну војску су организовале углавним државе које су имале интересе и претензије ван своје територије, а често су, за остварење и заштиту тих интереса посезале за оружјем. Било је лакше својој јавности оправдати погибију професионалаца него војних обвезника.

Скоро све земље које у миру имају само професионалну војску своју ратну војску базирају на систему опште војне обавезе. Пример за то су и Сједињене америчке државе. Колики значај придају систему војне обавезе довољно илуструје податак да је тај систем директно везан за председника. Осим тога, код њих је тај систем веома оштар и ригорозан. Касијус Клеј, односно, Мохамед Али осуђен је, у време када је био апсолутни светски првак у боксу, на пет година затвора јер се није одазвао на позив надлежног органа у систему војне обавезе. Казну је издржао.

Србија се налази у, најблаже речено, нестабилном ближем и даљем окружењу.   Претпоставка да рата више неће да буде, односно, да Србија више неће да ратује није реална. Ако таква претпоставка  и није реална, она је сигурно жеља сваког иоле нормалног човека, а поготово сваке мајке. Постоје разни начини да се добије што више гласова на изборима, а један од њих је и демагогија у којој се удвара људским жељама. Кога брига за последице и за стару изреку да народ који не жели да храни своју војску храниће туђу.

Каква  војска Србији треба? Да ли је то професионална војска, војска организована на основу система опште војне обавезе или комбинација та два система?

Професионална војска у Србији, реално, може да броји десет до двадесет хиљада људи. Уз адекватну опремљеност и увежбаност могла би  ефикасно да реализује све задатке који би у миру могли да јој се поставе. У одбрани од евентуалне оружане агресије таква војска би могла врло мало, или скоро ништа, да учини и то не само због малог бројног стања, већ много више због веома дискутабилог борбеног морала плаћеничких састава.  У унутрашњем животу земље таква војска би могла много  да чини. Брзо би спознала своју моћ и схватила да у земљи нема снаге која може да јој се супротстави. Следећи природан корак  био би мешање у политички живот земље. Она би, као Преторијанска гарда у Риму, рушила и постављала владе, уплитала се у све токове живота, а слушала само оног ко јој више плати. Тај може да буде у земљи, а може да буде и изван ње. Уосталом, још је свеж пример ембриона професионалне војске у саставу Министарства унутрашњих послов. Свега неколико стотина припадника те јединице, наоружани само стрељачким наоружањем, добро су уздрмали целу државу. Шта тек може да учини десет до двадесет хиљада људи наоружаних свеколиким наоружањем, од стрељачког, преко тенковског и артиљеријског до авијације? Ко би им се супротставио?

Најбоља брана мешању војске у политичи живот земље јесте да се она организује на основу опште војне обавезе. Тешко је, практично немогуће, покренути такву војску против народа.

За Србију је сасвим прихватљива комбинација, односно да један њен део буде организован на основу опште војне обавезе, а други део да буде састављен од јединица  професионалне војске. При томе, треба водити рачуна да професионални део никада не превагне и тако дође у прилику да злоупотреби свој положај.

Војска ће бити један од фактора остваривања националних и државних интереса под условом да се не меша у политички живот земље. Ако се то не обезбеди, војска ће врло лако, уместо фактора остваривања, постати препрека реализације државних  и народних интереса.